Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Слободан Шћепановић

Најновији демографски и други подаци о Враки

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Основни проблем са којим се срећемо у раду на ваљаној обради најважнијих питања везаних за савремену Враку је непостојање докумената и података, односно архивске граде и фондова, а нарочито статистичке литературе. У таквој ситуацији остало нам је као једино рјешење да се релевантни подаци о припадницима наших мањина које живе у Враки прикупљају путем разговора са појединим емигрантима из Албаније и албанским грађанима, становницима овог региона, који долазе у нашу земљу.

Нужно се опредијеливши за овај метод рада као једино могућ у датом случају, реализацији постављених задатака се приступило стално се придржавајући у могућој мјери одговарајућих принципа, како би се могуће непрецизности и грешке свеле на најмању мјеру. При томе је посебна пажња посвећивана селекцији испитаника, која је прављена на основу одговарајућих критеријума, зависно од њихових субјективних и објективних особина и могућности, а о разговорима са тако одабраним лицима, чија је информација могла бити од значаја за предмет истраживања, прављене су забиљешке и записници.

Подручје Враке се налази на око пет-шест километара сјеверозападно од Скадра, на путу према граничном прелазу Божај (Hani Hotite). Ову област, као што је познато, од давнина сачињавају села Стари (Мали) Борич, Велики (Нови - Млади) Борич, Гриљ, Омара, Рас и Куле.

У ове крајеве су се почев од 18. вијека уз одобрење надлежних турских власти, насељавали бројни досељеници (појединци и читаве породице) из разних дијелова данашње Црне Горе, бјежећи од сиромаштва, крвне освете, извршења разних казни и других разлога. Тако је до почетка 20. вијека настала једна од највећих етнички чистих скупина црногорских исељеника у Албанији.

До великих промјена у негативном смислу на овом плану долази након стварања нове албанске државе на овом простору, када су мјере које су предузимане на плану реализације нове националне политике довеле до потпуне обесправљености нашег живља у Албанији, па, наравно, и оних настањених у Враки.

Њихов живот је нарочито постао тежак и несношљив након што су им албанске власти уз знатну редукцију осталих мањинских права, 1933. године укинуле школу на матерњем језику, коју су формирали још у вријеме турске владавине. Због немогућности и непристајања да живе у таквим условима, од тог времена па до почетка свјетског рата, већина ових првобитних Врачана се иселила у Југославију. Послије ових исељавања села Рас и Куле су потпуно опустјела, а број становника осталих села Враке је преполовљен.

Данас су, претежно црногорским живљем или како они сами кажу "православцима родом (старином) из Црне Горе", настањени Омара, Гриљ и Стари Борич. До скора су они били и једини становници ових села. Међутим, у новије вријеме, у организацији домаћих надлежних органа власти и са циљем разбијања етничке компактности тих становника и стварања услова за њихову што бржу асимилацију, у ова села су досељене на десетине породица Албанаца, углавном католичке вјероисповијести. У селу Велики (Млади) Борич већином су насељени Муслимани - поријеклом из Црне Горе, који се у међусобном општењу називају "Подгоричани".

Према прикупљеним подацима сада у наведеним селима Враке живи 303 породице Црногораца и Муслимана поријеклом из Црне Горе, са укупно око 2.700 лица. У селу Омара живи укупно 79 домаћинстава, од којих 68 црногорских и 11 албанских. Од укупно око 700 становника овог села око 600 су Црногорци, а остало Албанци.

Најбројније црногорске породице у овом селу потичу од познатих братстава из разних крајева Црне Горе. Међутим, они су позитивним правним актима и прописима (декретима) савремене Албаније били приморани да своја словенска презимена промијене у албанска, јер су ова прва била "неприкладна и понижавајућа са политичког, моралног и идеолошког становишта". Тако је старо презиме Башановић против њихове воље, присилно, преко ноћи било замијењено са новим званичним и "прикладним" Бељај, затим Матановић са Цеклај, Шуњевић (Пранвера), Крстовић (Каранај), Пељчић (Шељчај), Поповић (Попај), Мартиновић (Матанај), Ђиновић (Ограја и Мусаја), Вучинић (Никај) итд.

У селу Гриљ живи 85 домаћинстава, од чега је 76 црногорских и 9 албанских. Од укупно око 750 чланова ових породица око 680 су Црногорци, а остало Албанци.

У овом селу живе потомци разних црногорских братстава. Најбројније су породице Златичанин, који сада носе презиме Крсто-Крстаја и Фатицај, затим Пељчић (Шељчај), Крстовић (Никола и Николај), Цамаљић (Мино), Хајковић (Хајку), Брајовић (Феризај, Јако и Фољета) и др.

У селу Стари (Мали) Борич има 75 домаћинстава, од чега је 67 црногорских и 8 албанских. Од укупно 650 становника овог села Црногораца је око 580, а остало су Албанци. За ово село је све више у употреби нови албански назив Вогељ, што је у духу позитивних прописа ове земље (декрета) да се неалбански (словенски) називи мјеста и други топоними замјењују албанским.

Најбројније црногорске породице које зиве у овом селу су поријеклом од братства Контица (сада Конто), затим Брајовића (Фољета), Ђиновића (Ограја и Мусаја), Секулића (Хашкај), (Х)ајковица (Хајку), Шабановића (Дритарај), Мартиновића (Шуто), Крстовића (Николај) и др.

Поред "нових" презимена, у овом као и у осталим селима Враке, у новије вријеме се сусријећемо са устаљеном и обавезном праксом давања "нових" имена дјеци и омладини. Ова појава је такође посљедица домаће правне регулативе, путем декрета, по којој су родитељи обавезни да својој дјеци дају "револуционарна и савремена" имена, а то значи албанска. Посљедица тога је да се данас дјеца наших исељеника у овим крајевима зову, као на примјер Арбен, Војинов, Адријан, Драго, Артан Перов, Дрита Радомирова, Илир Живков, Аргон Митров и сл.

У Великом (Младом) Боричу живе претежно Муслимани ("Подгоричани") поријеклом из Црне Горе, којих има око 86 породица, а затим 20 албанских, католичке вјероисповијести и шест црногорских (Попај и Суто). Укупно село броји око 950 становника, од чега Муслимана око 700, Црногораца око 50, а остало су Албанци. До прије двадесетак година и ово село је било "етнички чисто" и насељавали су га само "Подгоричани", али је и ова једнонационална и вјерска "оаза" разбијена организованим и планским насељавањем католика и православаца. Најбројније муслиманске породице које зиве у овом селу потичу од познатих братстава претежно поријеклом из Подгорице и њене околине. То су мухаџири који су напустили ове крајеве након њиховог ослобођења од турске власти и припајања Црној Гори. Они су Такође морали да замијене своја стара презимена. Тако се сада Пиранићи презивају Пиранај и Пирани, Пепић (Пепај и Пепа), Лекић (Лека), Тузовић (Тузи), Керовић (Керај), Османагић (Османи), Бибезић (Бибези), Гоковић (Гокови), Салагић (Салагај), Феризовић (Феризи), Бегановић (Бегани) и сл.

Становници Враке, Црногорци и Муслимани, као и остали југословенски припадници у Албанији такође су и против своје воље, морали примити албанско држављанство, а по аутоматизму, који је озакоњен и озваничен у Албанији, сви албански држављани су по националности Шиптари. У слиједу таквих политичких опредјељења у Албанији се не признаје постојање српске, црногорске и муслиманске мањине.

Иако је употреба матерњег језика неалбанског становништва строго забрањена, не само у јавном и службеном општењу, већ и у приватном животу, и налаже се употреба само албанског језика, становници Враке нашег поријекла служе се готово искључиво српско-хрватским језиком. Упркос ригорозним казненим мјерама, већина њих се користи својим матерњим језиком кад год имају прилику за то. На тај начин се, поред осталог, доприноси развијању и испољавању обостраних симпатија и солидарност између Црногораца и Муслимана, као и осјећаја заједничког поријекла и завичаја.

Матерњи језик којим се они служе добро је очуван, иако у доста архаичном облику, али зато у писменом облику веома слабо, или никако, нарочито код млађих лица. У новије вријеме слободније и масовније прате наш радио и ТВ програм, иако формална забрана још постоји, што им доста помаже у одржавању па и проширивању знања из нашег језика.

Поред коришћења језика, код старијих особа се, још увијек, иако све рјеђе, могу примијетити и дјелови црногорске ношње, па и примјена неких народних обичаја приликом весеља и жалости. То су практично једина национална обиљежја која, иако веома редуцирана, повремено и илегално, још увијек упражњавају Врачани нашег поријекла, упркос забрана и ригорозних казни, и на тај начин се посљедњим снагама одупиру асимилацији и денационализацији. Ово су, поред осталог, имали у виду највећи албански органи власти приликом доношења Декрета о укидању религије 1966. године. Ова мјера је посебно погодила православно становништво југословенског поријекла у Албанији.

Циљ ове мјере је био да се уклони и ова посљедња препрека на путу њихове асимилације и створи етнички чиста Албанија, а такође оживотворити и девиза: "Албанство је једина религија сваког Албанаца", што представља основну полугу албанске националне политике.

Питање просвјете и школства је ријешено тако што за читав регион Враке постоји само једна основна седмогодишња школа, лоцирана у Гриљу, коју похађа око 450 ученика. Наставници су углавном Албанци, али се деси да у њој у одређеном периоду ради и по неки Врачанин. Настава је обавезна и изводи се искључиво на албанском језику. Код дјеце се испољила велика незаинтересованост за школовање, у првом реду због тога што нико од њих до поласка у школу, не зна албански језик, па практично наставу прати на туђем, нематерњем језику. Сматра се да је то један од основних узрока што је успјех у школи слаб и проценат "школованих" Врачана веома мали. Међутим, у новије вријеме је порастао број оних који послије завршене четворогодишње или седмогодишње школе похађају средње стручне, па и више и високе школе, што је до скора била ријеткост.

Културно-забавни живот у Враки је веома слабо развијен, јер му се, у првом реду због сиромаштине, не поклања скоро никаква пажња. У Гриљу је зграда у којој је некада било забавиште претворена у Дом културе. Ту је смјештена и библиотека, у којој има нешто књига, претежно дјела Е. Хоџе и белетристике - романа, разних албанских аутора. У читаоницу библиотеке свакодневно пристиже албански дневни лист "Зери и популит", у једном примјерку, којег плаћа задруга (кооператива). Ту се налазе и двије шаховске гарнитуре и неколико комплета домина. Једном мјесечно о трошку задруге у Гриљ дође покретни биоскоп, који приказује филмове, претежно албанске и углавном пропагандног карактера. У Великом Борицу је црква преуређена у кино-салу. У селу Гриљ постоји и амбуланта, у којој ради један љекар опште праксе и три медицинска техничара.

Постојање задруге, односно кооперативе, те начин живота и рада у њој, веома је економски осиромашило Врачане. Кооператива им је одузела имовину, земљу и стоку, а колико год се ради у кооперативи од зараде није могуће обезбиједити ни најосновније потребе за живот. Уствари, не може се зарадити више од уобичајеног следовања хљеба, који се добија у натури за уложени рад. Тако, и поред доста плодне земље и погодне климе, Врачани живе у крајњој биједи и немаштини.

Становници Враке имају нешто боље односе са католицима, са којима су у новије вријеме почели склапати и бракове. Ова појава је изузетак, јер се Врачани још увијек придржавају правила да се жене само између себе. Они сматрају да им је то у очувању њихове националне самобитности веома много помогло.

Свјесни чињенице да их у Албанији не признају као националну мањину и да нико о њима не брине нити их узима у заштиту, већина испитаних припадника наших народа који живе у овој области, када говоре о свом положају и статусу, са пуно сарказма изјављују да њихов третман код албанских органа власти највише зависи од њих самих. Наиме, уколико себе сматрају Албанцима, а то значи да се не сматрају припадницима националне мањине и тиме се у том погледу не осјећају обесправљеним, а уз то, ако су потпуно одани постојећем (тамошњем) систему и друштвено-политичком уређењу и придржавају се законских и других норми и правила понашања, којима се регулишу тамошњи односи, фактички је њихов третман готово исти као и осталог дијела албанског становништва. Чак се може рећи, на основу укупних односа према категорији натурализованих Албанаца, који су се наводно одрекли својих мањинских осјећаја и прихватили Статус који им је држава одредила, да је присутно одређено настојање албанских власти да се они не осјете подређеним у односу на рођене Албанце. Упркос оваквих настојања, ипак се и према овој категорији неалбанског становништва примјењује одређена доза неповјерења и опрезности, нарочито када је у питању остваривање одређених права и сл. Међутим, они који не прихватају овакав Статус су потпуно обесправљени и имају третман грађана другог реда. Поред других мјера према њима се често примјењује административна мјера насељавања и запослења у удаљене крајеве земље (депортовање), а пошто не може, због забране кретања из једног краја земље у други, да посјећује своју родбину и сународнике ова мјера за њих фактички значи прогонство. У оваквој ситуацији се и већина, нарочито младих, способних и амбициозних Врачана труде да по било коју цијену избјегну овакав третман и понашају се тако да ни са чим не изазову сумњу или подозрење органа власти, а то постижу, према сопственом признању, на начин што "доказују" да су већи Албанци од рођених Албанаца. На овакво понашање их тјера осјећај закона природног одржавања, односно логика личног интереса и осигурања голог живота и егзистенције. Као резултат таквих схватања и понашања у новије вријеме има све више Врачана који су стекли одређено повјерење органа власти а то значи да им је омогућено да заврше стручне школе или факултете, да добијају адекватна запослења и да, према својим личним и стручним способностима буду распоређени и на одређене одговорне привредне и политичке, па чак и војне и полицијске положаје.

Са оваквом политиком према југословенској мањини се наставља и у Народној Републици Албанији. До правог политичког и националног геноцида према припадницима ових мањина дошло је од 1948. када почиње непријатељска кампања Коминформа против Југославије, у чему је Албанија предњачила и имала веома активну и запажену улогу. У оквиру тих својих непријатељских активности према нашој земљи, посебно мјесто је заузимао геноцидни и крајње нехуман однос према нашој националној мањини. Они су проглашени за непријатељске и непоуздане елементе, те су били изложени немилосрдном физичком и политичком терору, расељавани и депортовани у логоре, гета и сл. Посебно су потенциране, оне мјере које су имале за циљ њихову што бржу и успјешнију асимилацију. У циљу затирања имена и помена о постојању ових припадника у широкој дуготрајној (континуираној) и добро смишљеној акцији пропраћеној ригорозним мјерама репресије и принуде, прије свега, државним декретима им је забрањено, под видом укидања религије, истицање било каквих националних обиљежја и упражњавања обичаја који би подсјећали на њихово национално поријекло, укинута су словенска презимена, а наметнута она која су у духу албанског језика и менталитета, родитељи су обавезни да својој дјеци дају "савремена револуционарна, тј. албанска имена".

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт