Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Никос Чаусидис

Релације између "Комани"-културе и "Салтово мајацке"-културе и проблем порекла њихових носилаца

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

"Комани"-култура даје основно обележје раносредњовековној епохи не само Албаније већ по најновијим резултатима и ширег подручја средњег Балкана. Зато се ниједно питање о раном средњем веку ових подручја не може разматрати мимо садржаја који се односе на ову културу. Територија за коју се она везује, из дана у дан се све више проширује, полазећи од Албаније према западу до Далмације, на исток до Охридског базена и на југ до острва Крфа. Њен материјал припада VII и VIII веку, односно времену када je Балкан обухваћен главним таласима велике сеобе народа и њихове консолидације.

Досадашње теорије о пореклу ове културе су широке. Крећу се од оних које налазе да су њени носиоци аутохтони балкански Илири или романизовани хришћански становници, па све до оних које се залажу за њихову аварску или словенску провенијенцију.

У нашим претходним истраживањима приступили смо разматрању једног посебног слоја "Комани"-културе, који досада није био дотицан, а то je духовна култура њених носилаца.^[1] За основу ових проучавања узели смо њену материјалну културу и то посебно накит. Анализом његове симболике и иконографије показали смо да je накит ове културе поседовао развијену религијско-магијску функцију коју je остваривао кроз систем симбола и слика са митским карактером. Основа ових представа je митско представљање космичких елемента и снага, a циљ, да се ове космичке снаге, кроз накит на којем су приказане, пренесу на одређене виталне органе људског тела или да их заштите од разних спољних негативних утицаја.

Кроз симболичко-иконографску анализу и компарацију овог накита са одговарајућим аналогним, из других ближих или даљих култура, показали смо следеће: Да полукружни ажурирани привесци приказују космос са небеским сводом и дрветом живота које расте из центра земље. Кружни привесци приказују соларни или животне циклусе уопште, и то кроз симбол прстена или точка са мултиплицираним птицама на рубу или коњем и женском фигуром богиње у пози оранте уписаних у њега. Појасне копче типа "Гљатер" приказују зоо-антропоморфно божанство у пози родиље, поистовећено са жабом. Детаљно смо обрадили и фибуле типа "Werner-Rybakov", кoje се у последње време са сигурношћу приписују Словенима. Показали смо да je у њима уграђена митска слика универзума са горњим делом који представља небески свод и доњим делом земљу заступљену посредством хтонске богиње са раширеним ногама које завршавају са зооморфним протомима. Тај исти мотив у редуцираном облику смо пронашли и на привесцима са два протома карактеристичним за "Комани"-културу. На наушницама са четири јагоде смо открили веома стилизирану људску фигуру - божанство са лоптама у рукама, које представљају сунце. Обрадили смо и накит који није карактеристичан само за "Комани"-културу али који je у њој широко заступљен. То су појасне копче типа "Коринт", са приказом куће са дрветом живота или родиљом у њој, тип "Балгота" и "Keszthely - Pecs" са зооморфним приказом небеског свода.

Приликом трагања за аналогијама ових симболичких мотива дошла je до изражаја појава да накит "Комани"-културе, своје аналогије налази највише на територији северно од Византије у ареалу Средње-европских и Источно-европских паганских народа средњега века, и да његови корени залазе дубоко у железно и бронзано доба Европе. Све ово показује архаичну паганску митску основу носилаца ове културе.

С једне стране ови закључци стављају под сумњу досад преовладавајуће схватање да "Комани"-култура припада христијанизираном ромејском становништву овог дела Балкана, и са друге показују њене снажне генетске везе са варварским популацијама епохе велике сеобе народа.

Групирали смо досадашње хипотезе о пореклу "Комани"-културе и њеног накита у четири основне, од којих би једна морала бити тачна:

1. Хипотеза о Византијско-хришћанском карактеру и пореклу.

2. Порекло из неке конзервативне аутохтоне Балканске етничке групе коja je избегла романизацији и христијанизацији.

3. Порекло из популације која се доселила на Балкан на самом почетку великих сеоба.

4. Порекло из неке популације која се доселила из паганске Европе и Азије у главним таласима велике сеобе народа.

Сматрамо да се четврта хипотеза у основи чини највероватнијом, јер задовољава две противуречне ситуације које не решава ниједна од претходних, а то je да накит "Комани"-културе с једне стране одражава паганску иконографију, туђу византијској култури, а с друге стране да je ипак производ византијског занатства. Тешко je поверовати да су накит са таквом паганском иконографијом користили Византијци-хришћани. Такође je мало вероватно да je у овом делу Балкана једна паганска култура могла избећи хеленизацију, романизацију и христијанизацију својих култова и све до средњег века сачувати своје металодобне амулете. То се могло остварити једино у паганској Европи далеко од свих утицаја цивилизације. Противуречност да je занатски гледано накит "Комани'"-културе па и шире накит сеобе народа византијски, могла би решити чињеница да су га израђивали византијски мајстори али по укусу пагана, да би га што успешније њима продавали.

Од досада познатог накита који je аналоган оном из "Комани"-културе, нашу пажњу посебно привлачи накит средњовековних култура северног Причерноморја и Кавкаског подручја. Посебно се истиче "Салтово-Мајацка" култура, (сл. 1) чији налази обухватају територију која се на северу простире до река: Дон, Оскол и Северни Донец; на истоку до међуречја Волге и Дона; на југу обухвата базен доњег Дона и Приазовје, док je западна граница отворена и меша се са словенском Романовском културом.^[2] Она обухвата временски период од VIII до прве половине Х века. Њој веома сродна je и рано-средњовековна култура територије централног Предкавказја, која се у једној својој фази претапа са Салтово-мајацком. Обухвата исти хронолошки распон као и предходна.^[3]

На следећим таблама смо покушали показати да за сваки тип амулета "Комани"-културе (приказан у правоугаоном оквиру) постоји одговарајући у поменутим двема Источно-европским културама.^[4]

Т. I. Са подручја "Комани"-културе, познат je већи број кружних привезака у облику точка са четири или више унутрашњих спона. Тај облик носе и кружне фибуле где се овај мотив постепено христијанизира. Такав тип амулета je широко познат у Салтово-мајацкој култури, са бројним варијантама.

Т. II, III. Други тип кружних привезака, са зооморфним елементима је такођер карактеристичан за обе културе. То се односи на обе његове варијанте: са птицама или птичјим главама на рубу круга (Т. II) или са коњем уписаним у круг (Т. III). И овај облик није карактеристичан само за привеске већ и за кружне фибуле. Познат je и у другим раносредњевековним културама Источне Европе.

Т. IV. Трећа варијанта кружних привезака у "Комани"-култури задржава основни облик с тим што се у круг уноси људска фигура, односно богиња са раскораченим ногама и рукама у пози оранте. Такав тип привезака je такођер веома заступљен и у "Салтово-Мајацкој" култури. Упоређени са балканским ови се амулети одликују много слабијим степеном ликовне и занатске обраде. Далеко ближи нашим je пример привезака који се везују за словенске културе.

Т. V. Привесци са два животињска протома "Комани"-културе нису ретки ни на поменутом подручју.

Значајно je напоменути да између југоисточно-европског и средњебалканског подручја постоји још једна културна средина у којој су такође заступљени поменути типови амулета, а то je подручје Панонске низине. Ту смо констатовали сваки од поменутих типова амулета барем са по једним примерком.

Ову релацију између "Комани" и средњовековних култура југоисточне Европе још више актуелизирају два веома значајна налаза. С једне стране богати гроб са локалитета Малаја Перешћепина (иначе у широј зони "Салтово-Мајацке" културе) и с друге стране налази са локалитета Враб и Ерзек у Албанији (на територији "Комани"-културе).

Досадашње интерпретације (J. Вернер, В. Поповић) показују да се у Малој Перешћепини ради о гробу Куврата, поглавара хуно-бугарских Оногура, сахрањеног између 641 и 647 године.^[5] После његове смрти на власт ступа његов најстарији син Бајан, након чије су се кратке владавине Кувратови синови разделили. Његов четврти син Кувер је прешао Дунав и населио се у Панонији, потчињен аварском кагану.^[6] Тамо je од стране кагана постављен на чело слободних Сермезијанаца (романизираних или хеленизираних становника депортованих из Византије у Сирмиум). Ускоро су се Сермезијанци "заједно са Кувером и његовим Бугарима" побунили против кагана, а након победе над њим, прешли Дунав и (по Поповићу 678-685 године) населили се на средњем Балкану у Керамезиском Пољу.^[7] Према истим ауторима оставе у Врапу и Ерзеку, су некад представљале део каганове ризнице, коју је Кувер присвојио у Панонској низији и донео са собом на средњи Балкан. Предмети из обе ризнице углавном потичу из средине и друге половине VII века што одговара периоду када je након византијског похода потучен Кувер и његови војници.^[8]

Ова два велика налаза према досадашњим датацијама потичу из VII века, што значи одговарају или можда тачније, мало претходе "Салтово-Мајацкој" култури на Причерноморју и "Комани"-култури на Балкану. Репрезентативни материјал у њима индицира миграцију владајућег слоја племена Оногура. Али за нас je у овом случају интересантно питање где су трагови осталих нижих класа односно главне масе становништва која је несумњиво пратила ове владаоце. Чини се да у овом смислу не можемо занемарити чињеницу да се у реону ових двају међусобно историјски повезаних налаза, постепено појављују "Салтово-Мајацка" и "Комани"-култура са међусобно тако сродним материјалним налазима, што се посебно односи на накит. Амулети сличних карактеристика, пронађени на Панонском подручју као да потврђују утисак да овај накит нужно прати сеобе yjгурских владалаца.

Амулети "Салтово-мајацке" културе (па чак и панонске аналогије) не односе се као прототипови из којих су касније изведени они из "Комани" културе. У прилог томе иде и чињеница да су и једни и други датирани углавном у исто време. По нашем мишљењу ова се сродност може објаснити на следећи начин: У случају "Салтово-мајацке", "Комани"-културе, а можда и дедова неких од Панонских култура ради се о популацијама које су у себи носиле једну исту духовну културу, што се највероватније дугује чињеници да су претходно сви живели на подручју југоисточне Европе. Досадашње интерпретације показују да поменута три богата владалачка блага одражавају елитну класу која je предводила њихову миграцију. Помоћу повезивања са историјским изворима може се закључити и да се део ових популација, под вођством поменутих владалаца преселио у Панонију и одатле, вероватно опет само један део, на средњи Балкан.

Та популација је, како у својој прапостојбини у југоисточној Европи, тако и у Панонији и на Балкану, у својој култури носила поменуте симболичне и митске слике и обичај да се оне носе на телу. Претпостављамо да су се оне најприје израђивале у органском материјалу (на пример као кожне апликације или везени мотиви на одећи). Касније, у додиру са другим културама (посебно византијском) ови су се мотиви на сва три подручја независно, оформили и као метални амулети који осим своје основне иконографије немају посебно изражених генетских веза.

Питање о етничкој припадности ових популација није једноставно. Историја показује да су се за време велике сеобе под заставом једног племена или владара о којима саопштавају историјски извори кретали и многи други народи. Археолошки материјал овог доба није увек етнички диференциран и не може показати етничку припадност свог власника. Ипак такви се покушаји понекад и чине. Северни део "Салтово-Мајацке" културе по закључцима досадашњих истраживача носи алански карактер, док јужни - бугарски, односно прабугарски карактер.^[9] За аланску се сматра и њена предкавказка варијанта.^[10] Ове културе имају извесне везе и са културом Хазара.^[11] Неки од истраживача, интерпретирају поменути материјал (посебно онај у Панонији) као Аварски.^[12]

За нас су од посебног значаја подаци који откривају словенски елементу "Салтово-Мајацкој" и у "Комани"-култури. То се највише односи на фибуле типа"Verner-Rybakov"од којих je неколико откривено у некрополама "Комани"-културе; затим на типове привезака са паром зооморфних протома и кружних привезака са уписаном људском фигуром, који се такође везују и за културу источних Словена.

Познато je да су се Словени на Балкан насељавали у више таласа. Словенски материјални налази пронађени у кругу "Комани"-културе дају могућност да се један од тих таласа остварио посредством миграција поменутих причерноморских народа и њихових владара. И неки од данашњих истраживача (овде пре свега мислим на Поповића), сматрају да и историјски извори наводе на посредништво Бугара, и посебно Кувера приликом ослобађања Срба и Хрвата, као и неких других словенских племена од аварског притиска^[13] и њихово касније насељавање на Балканско полуострво.

Напомене

1. Н. Чаусидис, Накит "Комани"-културе, његова иконографија, симболика и обредно-магијски карактер. (Текст je предат за штампу у априлу 1989. као чланак у оквиру зборника Академије наука и умјетности Црне Горе).

2. А. Плетнева, Салтово-Маяцкая культура, у: Степи Евразии в епохы средневековыа, Москва, 1981, 63.

3. В. Б. Ковалевская, Центральное Предкавказые, у Степи Евроазии в епохы средневемовыя, Москва, 1981, 83-90.

4. Детаљни подаци о налазиштима овог накита и публикацијама у којима je објављен, дали смо у поменутом делу (фуснота 1).

5. В. Поповић, Куврат, Кувер и Сапарух, Старинар, XXXVII, Београд, 1986, 104, 106: други истраживачи сматрају да су Хазари, победници Бугара на Причерноморју били последњи власници перешчепинског блага (види: С'кровиште на хан Кубрат /каталог изложбе/, Софија, 1989, 40, 41, 42. /више аутора/).

6. В. Поповић, н. д., 109.

7. В. Поповић, н. д., 114; о дати преселења види: исто, 119, 120. По садашњим сазнањима Керамезиско поље лоцира се у пределу данашњег Прилепа.

8. В. Поповић, н д., 116-118; о хронологији: 125.

9. С. А. Плетнева, н. д., 63.

10. В. Б. Ковалевскаја, н. д., 83, 84 и даље у тексту. Хипотезу о аланском карактеру "Комани"-културе je истакао В. Маленко, Раносредновековната материјална култура во Охрид и охридско, у: Охрид и охридско низ историјата, Том I, Скопје, 1985, 310-311.

11. С. А. Плетнева, н. д., 64.

12. E. Garam (и други аутори), Aver finds in the Hungaria National Museum, Budapest, 1975, 214 fig. -1; В. Маленко, н. д., 310

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт