Мачевање
На трагу разоткривања једне заборављене заоставштине предака
„Историја човечанства је историја борбе а историја борбе је највећим делом историја мача.“
Ричард Бартон
Мач није само пуко оружје намењено крвавој борби. Он је у свим развијенијим културама одувек био и знак достојанства, одличје части, сакрални предмет који има мистичну моћ живота и смрти, раскршће између добра и зла, овостраног и оностраног, царства профаног и светог. Он је симболизовао и богињу правде која раздваја кривицу од невиности, моћ и снагу, светлост и мудрост... Мач је био и главни атрибут витештва и храбрости али и злочина и слабости. Мачем се кроз векове убијало али и благосиљало, рашчињавало али и инаугурисало, над њим се заклињало али и њим изводио крвнички чин. Мач је имао и архетипски значај светлосне симболике – бљесак Арханђела Михаила који као огањ и зрак светлости расеца мрак, зло и незнање. О интелектуалној димензији мача говори и чувена јапанска изрека: „Бумбу но иши“ („Перо и мач су у складу“). Пресецање Гордијевог чвора мачем не симболише само моћ силе већ и просветљење којим се радикално решавају и највећи проблеми. Мач је, такође, одувек коришћен и у магијским и обредним ритуалима, он је предмет обожавања, елемент древних плесова и део позоришне уметности. Мач је за историчаре незаобилазни сведок и говорник историје, један од најлепших и најцењенијих предмета примењене уметности, основни покретач металуршке технологије, надметачки реквизит...
Но, као што је мач одувек био више од пуког оружја тако је и мачевалачка вештина одувек била више од пуког умећа намењеног једино ефикасности у крвавој борби или куртоазном надметању. У Европи од 16-19. века, дакле у времену ренесансе ове вештине, готово све школе мачевања су у склопу свог имена имале и префиксе „art“, „kunst“, „science“, „philosophia“.
Учење најраспрострањеније и најдуговечније школе европског нововековног мачевања – шпанске школе је претпостављало познавање геометрије, механике, психологије, философије, уметности и мистике. Мач и мачевање су, дакле, у цивилизованих народа и људи одувек носили у себи више од пуке утилитарне и вулгарне предметне сврхе па су због тога у историји Европе увек били незаобилазни елемент и нематеријалне – духовне културе.
Већина европских народа своје прве књиге о вештини мачевања, култури ратовања и борилачкој традицији је поседовала још од средњег века. Врло је вероватно да су неку (или неке)такву књигу борилачке културе поседовали и Срби јер су српске кнежевине, краљевине и на крају царевина у то време поседовале све што и друге европске кнежевине, краљевине и малобројне царевине – а често чак и по нешто више.
За очекивати је да та књига негде постоји не само јер је средњевековна Србија имала најтесније породичне, политичке, војне и културне везе са Византијом и најразвијенијим земљама Западне Европе - одакле нису долазили само војници плаћеници већ и њихово оружје и технике мачевања, већ и јер је мало простора на свету који је током историје доживео више мачевања и видео више врхова оштрица мачева (само Београд је током својих 7000 година постојања преживео 40 опсада и 137 рушења).
Те књиге данас, међутим, НЕМА. Ако је и написана она је нестала са мноштвом других књига у мору освајачких ратова који су непрекидно харали по Србији у периоду од 14. до 21. века рушећи, палећи и пљачкајући све, а најрадије прво библиотеке. Тако је нестала и писмена заоставштина једне традиционалне вештине наших предака а уместо ње се устоличило мноштво савременихсурогата који су чедо владајућегпостмодерног света и његовог антидуха.
Но, јер „Кроз живот се не може проћи без мачевати се“ (Антонио Маћадо) било је неизбежно и да време поново роди дух који посвећено ради у свим областима на трагу разоткривања заоставштине његове укупне традиције (јер „Култура почива на памћењу“ - Хајдегер и„Први и основни процес у култури јесте традиција“ - Уго Фабијети), па и једне заборављене вештине предака – вештине мачевања.
Александар Станковић,
професор мачевања Школе мачевања
„Свети Ђорђе“ у Београду
www.macevanje.org/