|
|
Sadržaj
Irina Subotić:
Predgovor
Čedomir Vasić:
Umetnost stvarne prividnosti
Sreten Ugričić:
Zvezde
Branislav Dimitrijević:
Heterotopografija
Nikola Šuica
Emisija odsustva
Branislava Anđelković:
Testament Katarine Ivanović
Sava Ristović:
Kreativni zvuk: osma umetnost
Branko Lazić:
Umetnost između interesa i monahizma
Lidija Merenik:
Selektivna hronologija: nove pojave u slikarstvu i skulpturi u Srbiji 1979-1989
Jovan Despotović
Obnova umetnosti, obnova kritike: kritika umetnosti osamdesetih
Jasmina Čubrilo:
Umetnost u Beogradu devedesetih: jedno viđenje
Darka Radosavljević-Vasiljević:
Skice za beogradsku likovnu scenu devedesetih
Gordana Stanišić:
Novi senzibilitet materijala - skulptura novog imidža
Mileta Prodanović:
Međuprostor: između "visoke" umetnosti i "andergraunda"
Svetlana Mladenov:
Ka racionalnom
Sava Stepanov
O minimalizmu
Ljiljana Ćinkul:
Aktuelnosti u grafici devedesetih godina
Estela Bjelica:
Fotografija devedesetih
Ješa Denegri:
Strategije devedesetih: jedna kritička pozicija
Irina Subotić
Predgovor
Rasprave koje se već godinama vode o drugoj Jugoslaviji, onoj evropskoj zemlji na Balkanu koja nam je izmakla, o drugoj Srbiji i/ili drugom Beogradu završavaju najčešće konstatacijom o raspadnutom sistemu vrednosti, o serijama kriza i nevolja što su se sunovratile na nas. Iz njih se, nismo jedini koji verujemo, možemo izbaviti samo ako se svesno i trezveno suočimo sa realnošću sadašnjice, bez patetičnih pogleda u znanu prošlost ili utopističkih projekcija neznane budućnosti. Upravo sa dobro poznatog stanovišta da je savremenost tragično prozirna i da u njoj nužno živimo osvešćeno, bez idealističkih fantazama a sa (blagim!) pokušajem nepristajanja i otpora, nastojali smo da svoju odgovornost za svet kojim se bavimo - svet vizuelne kulture i unutar nje likovne umetnosti - zabeležimo sopstvenim iskazima. Oni su naša svedočanstva o vremenu kraja veka, kraja milenijuma i kraja raznih ideologija, a u ime stvaranja novih (i ne samo) umetničkih pozicija u okvirima drugačijih, unutrašnjih i spoljnih, geopolitičkih granica na koje smo morali da pristanemo.
Svedočenja istoričara umetnosti i likovnih kritičara, uglavnom mlađih generacija, o umetnosti koja je obeležila naše vreme tokom poslednje dve decenije, ali i o aktuelnom čitanju vizuelnog kao obeležju nove teorijske misli, možemo uopšteno staviti u one široke okvire višeslojnosti i višeznačnosti kojima se i Derida ograđuje kada modernost optužuje za programiranje totalitarizma. Upravo zbog svog demokratičnijeg nelinearnog karaktera, posebno u vremenima koja su izokrenula sve logike života i smrti, a istorijske tokove postavila naglavačke, umetnost se ne može pratiti jednostavnim i jednodimenzionalnim putanjama. Stoga verujemo da je mudrije i primerenije umetnost sagledavati iz više perspektiva, iz pera više poslenika različitih interesovanja koji su za ovaj zbornik ponudili svoje vizure i teme prevashodno sa pozicija ličnih iskustava i neposrednog angažovanja na poslu aktivnih kritičara. Tu vrstu svedočenja ne treba smatrati isključivom i jedinom mogućnošću tumačenja umetnosti i umetničke scene naših dana, niti kanonom po kojem se mora čitati i prihvatati aktuelna umetnička praksa u njenoj najširoj pojavnosti. Ali, u svakom slučaju, različitost ovde iznetih pogleda može da bude u funkciji prepoznavanja i (de)notiranja, po formulaciji Žerara Ženea, određenih strategija kojima najvitalniji naraštaji istoričara umetnosti ostavljaju trag svojih stavova i bitaka, i to posebno u nemirnim vremenima podložnim svim vrstama preobražaja. To je vrsta doslednosti u prenošenju estetskog iskustva kojom struka brani najpre samu sebe, a zatim i identitet onoga što se tako uopšteno i često naziva genius loci sa estetskom funkcijom. Na sreću, pod tim podrazumevamo da je umetničko stvaralaštvo kod nas dalo dovoljno povoda da kritika i istorija umetnosti u širem smislu budu ne samo verni pratioci i budni pokazatelji onoga što se dešava u umetničkim ateljeima i galerijama, i to bez strukturalnog opisivanja, već učesnici u kreativnom dijalogu sa samim umetnicima i njihovim delima, isto koliko i nosioci određenih ideja, a zatim i promotori aktivnosti u smislu definisanja umetničke klime svoga doba.
Ponekad se čini da profesionalnim bavljenjem Umetnošću izneveravamo Stvarnost, koja tako uporno nastoji da standardizuje haos i legalizuje sve protivurečnosti što se opiru normalnom traganju za različitostima. Podrazumeva se da i sama umetnost prihvata osobenosti svoga vremena, u istoj meri u kojoj tom vremenu prenosi svoja iskustva. Zato je haotično individualizovana, kontradiktorna, raslojena, antagonistička i prema sebi i prema drugome, ali isto tako i napojena drugim. Ipak, u toj prividnoj autodestrukciji i sa prestankom vertikalnog i pravolinijskog uspona, ona se često okreće ka prošlom i ukršta sa tradicijom, čime zatvara krugove koje je spektakularno otvorila avangarda ranih decenija ovoga veka. Pri tome savremeni duh umetnosti u toj tradiciji ne nalazi prostor patetičnih naslaga religije, bez nacionalnih je predznaka ili udvaranja ukusima širokih masa, taštinama i komercijalnim aspiracijama. Kao kruti metar kojim se meri isečak vremena, kako je napisao jedan zagrebački kolega, tradicija je opterećenje ako postaje kult i jedini kriterijum koji omeđuje savremenost i zbog toga je logično što umetnost samo jednim pogledom pretražuje prošlo. Onim drugim ona i dalje upire pogled u novo, svoje vreme, pa stoga, i uprkos svemu što je sputava, uspeva da očuva svoju autohtonost. To je ona poetika kojom će se naša umetnost prepoznavati kroz vreme i prostor i mada će se sigurno hodom tog vremena mnogi stvaraoci i njihova dela izgubiti, verujemo da će knjiga kao dokaz našega doba biti koristan podsetnik. U tom smislu biće jasno da smo zastupali tezu o univerzalnom karakteru umetničkog jezika, bez obaziranja na teritorijalna ograničenja, lokalne uslove, velike istorijske zaokrete, na sve realne tegobe i teskobe. Umetnička scena bila je vitalna, često u velikoj meri vitalnija od socio-kulturnog i ekonomskog konteksta u kojem je nastajala, i kada je kritički govorila o životu i kada je svesno izbegavala da ga dotiče, verujući, s pravom i cinično, da je diskurs umetnosti u umetnosti uvek najjači angažman i da je prinudno odricanje od tržišne psihologije u stvari njena velika prednost. Time dobija utopijsku vrednost i, po rečima Teri Igltona, "postaje slavno besciljna, veličajno jalova", ali ne i bespomoćna. O tome svedoče i tekstovi ovde sakupljeni.
Određujući norme svoga obraćanja umetnosti, autori priloga u ovom zborniku ponudili su istovremeno kodove naše aktuelne kritike i interaktivnim postavkama ukazali na svoju estetiku percepcije koja tumači vizuelnu kulturu kao fenomene vremena i kao mentalne procese. U tom smislu autonomni modeli njihovog kritičkog mišljenja se dopunjuju i mire na nov, provokativan, inteligentan i stimulativan način.
Ideja da se izda zbornik tekstova pod nazivom Umetnost na kraju veka rođena je nakon ciklusa predavanja pod istim nazivom u Zadužbini Ilije M. Kolarca krajem 1994. i početkom 1995. godine. Gotovo svi predavači prilagodili su svoje tekstove nameni zbornika, a uključeni su i drugi, pre svega mlađi istoričari umetnosti, koji su svojim temama zaokružili koncepciju.
Opštim temama nove kreativnosti naših dana posvećeni su uvodni, opšti tekstovi: Sretena Ugričića o fenomenima današnjice viđenim kroz teorijsko tumačenje postmodernizma i Čedomira Vasića koji je svoja interesovanja usmerio ka "umetnosti stvarne prividnosti", pod čime autor podrazumeva elektronske medije koji zauzimaju sve više prostora ne samo u životu već i u stvaralaštvu. O umetnosti između interesa i monahizma piše Branko Lazić, definišući njenu misiju kao uravnoteživanje autentičnih individualnosti i sredine. Branislav Dimitrijević je svoj esej posvetio heterotopografiji, predlažući da se umesto vremenskih metafora služimo prostornim, dakle umesto duha vremena (Zeitgeist) - duh mesta - (genius loci).) O pojavnosti, dejstvu i povezivanjima u savremenoj umetnosti raspravlja Nikola Šuica, zaključujući da je kraj veka izazvao kod stvaralaca strukturalno i simboličko uobličenje paradoksa.
Posmatrajući neposrednije domaću likovnu scenu, Lidija Merenik daje selektivnu hronologiju novih pojava u slikarstvu i skulpturi u Srbiji u periodu između 1979. i 1989. godine. Ona smatra da je upravo u tom, poslednjem periodu "jugoslovenskog kulturnog prostora", umetnost "nove predstave" doživela svetle trenutke svog emancipovanog evropejskog urbanog govora. Paralelno sa tim, Jovan Despotović uočava značaj kritike osamdesetih godina, koja je postavila dilemu oko postmodernizma kao poslednje epizode modernizma, odnosno začetka promenjenog, drugačijeg shvatanja umetnosti.
Umetnosti devedesetih godina posvećen je najveći blok: dok Darka Radosavljević-Vasiljević daje skice za beogradsku likovnu scenu tog perioda sa naznakama svežih ideja, mladih umetnika, značajnih manifestacija, novih prostora, Jasmina Čubrilo za isto razdoblje iznosi svoje kritičarsko viđenje, sa nužnim ukrštanjem ideja i imena. U radu Milete Prodanovića srećemo tezu o međuprostoru između "visoke" umetnosti i "underground-a", kao i konstataciju da svako istinsko stvaralaštvo živi u getu i da je ustanovljen kontinuitet tzv. "druge linije" jugoslovenske umetnosti.
O novim senzibilitetima materijala koji grade skulpturu novog imidža piše Gordana Stanišić, evocirajući iskustva rada svetskih umetnika, kao i primere beogradskih stvaralaca različitih generacija. Aktuelnostima u grafici devedesetih godina, sa naglaskom na eksperimentu multipliciranja sa eksponiranom grafičkom matricom, posvećen je tekst Ljiljane Ćinkul, a fotografija, ta "umetnost za sebe", predmet je interesovanja Estele Bjelice, koja konstatuje da se upravo u ovom periodu javilo dosta autorskih individualnosti sa prepoznatljivom ličnom poetikom.
Sava Stepanov je posvetio svoja istraživanja nekim primerima obnovljenog principa minimalizma u Vojvodini, a Svetlana Mladenov, povodom novih generacija skulptora na vojvođanskoj sceni, govori o prevagama racionalnog u njihovom stvaralaštvu.
Ješa Denegri piše o strategijama devedesetih sagledanim sa pozicije aktivnog kritičara, kao što i Branislava Anđelković daje sasvim autentično, novo čitanje dela Katarine Ivanović. Nudeći kreativni zvuk kao novu, osmu umetnost, Sava Ristović razmatra različite i nedovoljno iskorišćene mogućnosti izraza u radiofoniji.
Izdavači se toplo zahvaljuju svim saradnicima koji su dali svoje priloge, a posebno što su strpljivo i dugo čekali da se okonča publikovanje. Do zakašnjenja je došlo pre svega zbog toga što smo verovali, do poslednjeg daha, da će još nekoliko kolega ipak ispuniti dato obećanje i završiti svoje priloge, koji bi svakako bili dragocena dopuna sadržaju koji je pred Vama.
CIP - Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
7.01"19"(082)
Umetnost na kraju veka I/ Art at the end of the century I/ priredila Irina Subotić / Edited by Irina Subotic/ (fotografije Vladimir Popović…)-Beograd; štamparija: Compact druck).
418 str., (40 str. s tablama); 21 cm. – (Ars figura)
Upor. Tekst na srpskom i na engl. Jeziku. – Tiraž 500.
-str. 7-11 Predgovor/ Irina Subotić; 229-232; Preface/Irina Subotic;
1. Subotić, Irina
a) Likovna umetnost - 20V - Zbornici
ID=69131788
|
