Вук Стеф. Караџић

Животи најзнатнијих српских поглавица нашега времена

Стефан Јовановић, архимандрит троношки

Родио се у Јадру у селу Текеришу. Књигу је учио у манастиру Троноши, и онде се врло млад покалуђерио, и млад архимандрит постао још Турскога и Немачкога рата. Уз рат је био у реду они људи, који су највише народ против Турака подбуњивали^[1]; а кад Немци учине мир с Турцима и врате се натраг, он пристане за њима, молећи ји у име свега онострањскога народа Српског, кад ји тако остављају, барем да им даду руку помоћи у џебани и у оружју, па да се они сами бране од Турака. А кад се досади и њему узалуд молити, и Немцима његове молбе и укоре слушати, онда побегне из Срема натраг у Србију, и предавши се Турцима, дође опет у Троношу, као у своју кућу. Кад у Србији 1799. године постане велика глад, он отиде Капетан-паши у Зворник, и замоли га, да позајми народу некаку проју, која је, као што се приповеда, још од Маџара била остала у кулама градским. Паша се стане затезати, изговарајући се, да он то не може учинити. Онда му Стефан рече: „Честити пашо! није право, да народ мре од глади код те проје; а та је проја и онако покварена стојећи од толико година; него дај да је раздамо народу, нека се зарани сад у овој невољи, па кад да Бог те роди година, народ ће вратити и напунити куле новом пројом; ако ли ти не даш те проје, ја ћу искати од Немаца, па ће они позајмити народу жита из њиови магацина“. На те му речи паша допусти, да се проја разда народу, и он пође од паше, да гладној сиротињи носи тај радосни глас; но кад он изиђе напоље, паша с осталим Турцима, који су се тада онде десили, стане толковати оне његове речи, што је казао, да ће искати од Немаца жита, и да ће му Немци дати, и закључе, да се он и сад с Немцима договара, и да ће најпосле опет довести Немце у ону земљу, и отети је од њи; зато паша пошаље свога човека, да га врати натраг, као да се још нешто договоре, а своме лекару (некоме Грку Јанку) заповеди, да му начини отров у кави. Докле га пашин човек стигне и врати, лекар му преправи отров, и даде му га, те попије, па оданде отиде у ришћанску варош на свој конак, и онде умре сутрадан. Тело му по том Срби донесу у Троношу, и онде га саране, поред цркве с десне стране.

[1]

Архимандрит је Стефан био врло прикладан човек: раста танка и висока, лица бела и весела, косе смеђе, образа дугуљасти; и није му било пуно четрдесет година кад је умро. Истина да није никаки наука учио, ни други књига осим црквени читао; али је био паметан и поштен човек, и знао је прилично писати и добро читати. Имао је врло леп глас, и радо је појао у цркви. Свагда је о великим празницима народ поучавао у цркви, и то врло лепо према оном народу: да не краду један од другога и да не отимају; да не лажу један на другога; да не иду Турцима на тужбу за сваке беспослице, да ји Турци затворају и глобљавају, него међу собом да се братски мире и намирују; богати сиромав да надгледају (као што је и он сам чинио; он је истина, као калуђер, од богати узимао милостињу, али је сиромасима врло радо давао, н. п. жита, о Божићу печенице, уз белу недељу сира, о васкрсенију опет кака мрса; голоме кошуљу, или каку аљину; а сиромау, који нема чим да плати арача или порезе, и новаца).

Радич Петровић

Родио се у Левчу у селу Свиоковцу. Пред Немачки рат нешто се завади с Турцима на ономе крају, те утече на Саву у Остружњицу, и онде је живео до рата, тргујући којечим. У почетку рата био је у друштву Јована Новаковића и Живка Миленковића и некака попа, који су у Земуну (1787. године 26/15. Нојемврија) уговорили с Немачком господом, да отворе Београдски град; у томе уговору стоји, да „Радич обештава са 200 људи како и други на послугу бити“. Они по уговору у одређену ноћ отворе град, но ону ноћ и осим помрчине падне некака магла, те Немачке лађе с војском не погоде у Београд, да се извезу на одређено место, него отиду испод Београда низ Дунав; а ови узалуд чекавши до пред зору, једва се измакну натраг. — Радич после уз онај рат постане капетан у Српском фрајкору. Кажу да је један пут исекао некаке предате Турке, те му се зато било одузело капетанство; но после повата друге Турке и отме некаке камиле, те му се зато опет поврати. Пошто се Немци умире с Турцима, он, као и други фрајкорски официри, који више нису били за немачку службу, добије пензију (и за особите заслуге Маџарско племићство), и тако је живео у Срему, у селу Јакову, до године 1804. А кад се те године подигне у Србији буна на даије, он остави своју пензију и пребегне у Србију, и будући да се с Црним Ђорђијем познавао још од пре Немачкога рата, зато га је сад Ђорђије једва дочекао, и године 1804. и 1805. и 1806, чинио му је различите важне службе, које народ слободећи и тукући се с Турцима, које постављајући различне уредбе, које је он од Немаца у фрајкору, и по том живећи у Срему, био видео. Кад Срби, на свршетку 1806. године, уђу у Београдску варош, ту се он, копајући по калимејдану шанчеве и намештајући топове, тако страшно рани негде око крста, да је после самртни мука и дугога боловања остао мало погурен. Пошто се мало придигне од ране, онда се ожени у Београду младом и лепом покрштеницом. Године 1808. постави га совет и Црни Ђорђије у магистрат Београдски, као за судију. Године 1809. пошто Срби пропадну на Каменици и Турци узму ма на оном крају, он онако погурен отиде на војску, и Црни га Ђорђије остави са својим буљубашом, Петром Јокићем, на Морави, да утврђују и чувају Ћуприју (да би се онде могао уставити, ако Турке на Делиграду не могбуде узбити); но неко дође, те ји превари, да је Ђорђије другим путем утекао са свом војском преко Мораве, и они запале Ћуприју, и топове, које онако у итњи нису могли повући, побацају у Мораву. Док је Петар још палио и кварио шанац у Ћуприји, стигне Ђорђије пред Турцима, у надежди, да се онде затвори! У који ма запита, шта је то, у онај ма потегне из пиштоља, те Петра врло рани, а Бог зна, шта би и од Радича било, да се онде десио, него он срећом својом био измакао преко Мораве с топовима, што су оданде повукли. Док је Радич тако несрећно завршивао дане свога војевања, код куће му се догоди још друга несрећа: жена му пређе у Земун, па оданде с млогима другим Туркињама и покрштеницама отиде у Турску, и однесе му све, што је год имао, прем да није врло богат ни био. Но он се 1810. године опет ожени младом и лепом Сарајевком. Године 1813. пребегне и он у Срем, и одма још у лазарету (контумацу) стане купити фрајкор за Немце, не би ли своју пензију повратио, или наново заслужио; но то све буде узалуд. И тако је две године и по живео у Срему са женом и с дететом у највећој сиротињи и невољи. Кад Срби 1815. године под кнезом Милошем Обреновићем поврате мало своју слободу, он, у пролеће 1816. године, оставивши жену и дете у Срему, пребегне опет у Србију, и дође у Београд, те га прими Петар Молер у свој конак. Како је он побегао из Срема, паши је одма јављено, да је у Србију пребегао капетан Радич, који је с Црним Ђорђијем највише Србе побунио; који се по том Туркињом оженио, у Београду судио и т. д. Зато паша, како чује да је дошао у Београд, запита Молера и остали кнезова, какав је он човек, и шта тражи онде; а Молер му каже управо, да је стар и сакат човек, који једва иде, а при том нема нигде ништа, па је дошао својим људма, да не умре од глади. После тога на неколико дана, кад Срби предаду Молера паши, да се погуби, паша опет запита Вуицу Вулићевића, стоје ли они (т. ј. Срби) добри за Радича; а Вуица му одговори, да они не ће да знаду за њега, него нека чини с њим, шта му драго. Онда паша пошаље своје људе, те га увате и затворе с Молером заједно, и по Ђурђеву дне уочи недеље удаве ји обојицу, и још некака кујунџију, који је новце градио, трећега. Турци ји ноћу изнесу сву тројицу мртве на калимејдан, те су онде онај готово читав дан (у недељу) стајали на угледу, а пред вече ји Срби саране накрај гробља, с леве стране цркве.^[2]

[2]

Радич је био крупан, здрав и јак човек; лица је био мало намргођена, особито сад у старости (јер му је било више од шесет година); био је јунак и велики родољубац, а страшни непријатељ Турски. Он се женио три пута, и од прве жене остала су му у Срему два сина капетана, а од треће једно женско дете. Из уваженија његови заслуга светли и честити кнез од Србије Господар Милош Обреновић, даде му жени и детету безбрижно уживљење.

Иван Југовић

Као што су ми казивали, родио се у Бачкој у Сомбору, и право име било му је Јован Савић, па кад је прешао у Србију онамо се назвао Иван Југовић. Свршивши Маџарска права, био је у Карловцима професор у II. Латинској школи, па митрополит Стратимировић омрзне нањ што је био врло лијеп човјек и жене га радо имале, те га истјера из службе и из Карловаца. По том је био секретар код владике Шакабенте у Вршцу, али Стратимировић владику наговори, те га и он отпусти; онда не знајући шта ће чинити пријеђе у Србију (по свој прилици на свршетку године 1805.) и у Смедереву постане писар у совјету; али га на брзо иза тога заболе очи, те се опет врати на Аустријску страну и отиде у Пешту да се лијечи. Пошто се излијечи, године 1806. врати се опет у Србију на своје пређашње мјесто; али је и ове исте године опет ишао у Пешту и у почетку године 1807. вратио се натраг. Пошто ове (1807.) године умре Божо Грујовић, Југовић остане у совјету први секретар. Казато је у књижици овој, како су га године 1807. Карађорђије и Младен били одредили да иде у Петербург, али од Букреша даље не отиде, и вративши се одонуд био је једнако у совјету (већ у Биограду) први секретар, а Јеремија Гагић други. Дневице на Божић дође од Кара-Ђорђија писмо совјету, да ни један од њих више не иде у совјет, и тако се, да кажем обичнијем нашијем ријечима, истјерају из службе.

Гагић пође у Каравлашку, да тражи какву Руску службу, али из Биограда пишу Миленку у Пореч да га даље не пусти, него да га устави код себе за секретара, као што и буде. Југовић пак придружи се Младену још већма и стане јавно викати на Родофиника и на Чардаклију говорећи да је Чардаклија по наговору Родофиниковом навратио Кара-Ђорђија те је истјерао њега и Гагића из совјета; и да би имао ода шта живљети договори се с Младеном, да отвори велику школу.

Школа ова постала је овако. Совјетници су сједили у својијем кућама и живљели су доста господски, а секретари су били сиромаси људи, који нијесу имали ништа до оно мало плате (ја сад не знам колика је била, али је јамачно била мања од совјетничке), па ни она им није била одређена и постојана као совјетницима. Зато Аврам Лукић, совјетник нахије Пожешке и Рудничке, узме к себи Јеремију Гагића, с којијем је ишао у Трст и у Букреш, те је код њега и сједио и све потребе имао без икакве плате; Јефто Савић, совјетник нахије Зворничке, и мој рођак и први учитељ, по мојој жељи да бих што научио и на моју молбу узме к себи исто тако Југовића, за којега сам ја у Карловцима слушао да је врло учен, а и у совјету као писар познао сам се мало с њиме. На скоро иза тога мој и Југовићев домаћин, Јефто Савић, отиде са још једнијем совјетником у Смедерево, као некаква совјетна команда, да пречишћавају и расправљају некакве рачуне с оностранскијем трговцима, а ја и Југовић с двоје-троје чељади, која су нас послуживала, останемо у кући сами. Како сам ја куповао и набављао што je за кућу требало, тако дошавши једном на дућан (од данашњега Руског конзулата пошав к цркви) некога Јова Лутора (којега су за то тако звали, што се говорило да никад не пости) да купим нешто, нађем на ћепенку повелику гомилу старијех књига и с радошћу похитам да их прегледам, кад тамо, али Српске нема ни једне, него све Њемачке и Латинске. По том ја замолим дућанџију те ми их да, да носим кући. Пошто их Југовић прегледа, он за једну рекне: “Ову ћу ја узети за себе“, а другу пруживши мени рекне: “Ову ти узми за себе, те ћеш је преда мном читати да учиш Њемачки“. Ова моја звала се: Edward Rosenthal, eine abentheuerliche G schichte, коју сам ja послије пред њим читао, и он ми је показивао што нијесам разумио; она пак његова била је историја свију народа од постања свијета до Христа, коју он одмах стане преводити на Српски. Ја бих му свагда у јутру донио и на сто метнуо по једно стакло од розолије у слами или у шишу Јадранске шљивовице, коју би он преводећи књигу по често припијао, док је до подне сву не би попио. Што би тако до подне превео, оно би послије подне, особито у вече, мени читао, питајући ме разумијем ли, па ако гдје што не бих разумио, оно би ми тумачио. Ова се историја на Њемачком језику почињала овако: „Овај свијет стоји, како нам свето писмо доказује, више од 6000 година; али он није овакови створен, као што се сад очима нашима показује, јер градове и вароши и многе друге ствари Бог није створио, него су их људи мало помало начинили“. И ја сам ову књигу, која је била на малој осмини и, колико се опомињем, око 20 табака велика, много тражио којекуда и никако je нијесам могао наћи. Мени се чини, да је ова историја, овако укратко, била љепше написана него све које сам налазио њу тражећи. Не знам или код Јевреја или код Грка говори се о поезији, и има по један примјер и о прози и о поезији, т. ј. како се једна ствар каже у прози како ли у поезији. Јамачно су у књизи ови примјери били за Нијемце, али их је Југовић у пријеводу обрнуо на Србе: како је онај у прози казао, редом сад не знам, али се онога у поезији опомињем врло добро, ево га:

„Мечемъ паки прославлѣни,
Радостію восхищени
Трубимъ гласно по вселеной
Братіи нашой разселеной
Сербія царица
Пресвѣтлаго лица
Скиптеръ сама держитъ свой.“

Југовић мени нигда није казао зашто књигу ову преводи, али кад је сву преведе, онда каже да ће да отвори велику школу, и по препоручи Младеновој Кара-Ђорђије и совјет одреде му 1500 гроша на годину (а дукат је онда био 9 гроша, тако је сва плата била 166 дуката и 6 гроша). У одређени дан дође Младен са својим совјетницима и с митрополитом и Доситијем и, пошто митрополит у највећој соби, гдје ће бити школа освети воду, Доситије сједећи прочита из једнога великога тефтера (које је био рукопис од друге књиге „Собранія вещей“) о достојном почитанију к наукама: и сад се опомињем како се Младен грохотом насмијао кад је у читању Доситије рекао: „У попа би ваљало да су и прасад мудра, а у њега су и дјеца луда“. По том се сјутра дан почела школа. Осим мене први су ђаци били: Кара-Ђорђијев син Алекса, Младенов сестрић Јовица, Миленкови синови Милан и Иван и пасторак Николче, син совјетника нахије Ћупријске Милосав, Стефан Новаковић из Смедерева, Милоје Божић из Чумића, Максим Ранковић и Радован Дољанац из Остружњице. Сви су ови ђаци знали прилично читати и писати; најгори je y овоме међу њима био Младенов сестрић Јовица, за којега се говорило, да je y Сријему водио слијепце, и кад је почео ићи у школу још je био у Сремачкоме гуњу (а послије неколике године Младен га је оженио Кара-Ђорђијевом кћерју Полексијом). Клупа у школи није било, него су ђаци унаоколо сједили на сламнијем столицама. Југовић из почетка није предавао ништа друго осим историје и рачуна. Историју је из својега рукописа казивао ђацима, те су је писали, па им је послије тумачио. Уз историју говорио је често и о географији, и за то је био набавио неколике мапе, које су на зиду биле објешене; рачун је предавао на изуст, и за чудо је y томе био вјешт, — особито што се тиче разломака (Brüche), — штоно се у нас каже, и у дрвену главу могао би улити.

У почетку године 1809. Кара-Ђорђије и совјет пошаљу опет Југовића у Букреш, у Руски главни квартир, с Павлом Поповићем совјетником нахије Биоградске и с Кара-Ђорђијевијем секретаром Јанићијем Димитријевићем, а на његово мјeсто у великој школи постане Миљко Радоњић, и школа се онда премјести у другу кућу, а и ђака је већ више било придошло. И како су се науке у овој школи све више умножавале, тако су се додавали и нови учитељи, као Лазар Воиновић, Мишо Поповић, Глишо (не знам како се звао, него сам чуо, да je прије био писар код Луке Лазаревића) и Симо Милутиновић. Пошто је школа ова мало помало уређена, у њој су се училе (на Српском језику, како је који учитељ знао) ове науке: 1)Историја свију народа од постанка свијета до нашега времена; 2) Географија цијелога свијета u штатистика свију држава; 3) Права (чини ми се Римска); 4) нешто мало из Физике; 5) како се пишу писма (свакојака); 6) Рачун; 7) Њемачки језик и 8) нравоучителна преподаванија. Све су ове науке биле раздијељене у три године, и била су за њих три учитеља (а што их ја прије набројих више, они су постајали кад је који умро или отишао), Од поменутијех првијех ђака, ако који од Миленковијех синова није жив, осим мене данас већ нема ни једнога; а од онијех који су послије придолазили и код Радоњића ишли у школу, имају још двојица: Лазар Арсенијевић (Бата-Лака) и Лазар Поповић, и обојица сад живе у Биограду.

Кад се Југовић врати из Каравлашке, Кара-Ђорђије га постави за предсједника у Биоградском суду, У почетку године 1810. готово у оно исто вријеме кад је Кара-Ђорђије архимандрита Филиповића послао у Букреш, пошаље и Југовића у Беч, али се набрзо врати не свршивши ништа. Пошто умре Доситије (28. Марта 1811.) постави га Кара-Ђорђије на његово мјесто, за попечитеља просвјете.

На свршетку године 1812., опет, управо о Божићу, дође од Кара-Ђорђија писмо совјету, да се и Југовић и Радоњић и Грујовић (који је био први секретар у совјету) изгоне из службе (као Њемачки људи, од којијех остане у совјету, као први секретар, једини Стефан Филиповић, а и он само тога ради, што се био оженио кћерју кнеза Сима Марковића и код њега у кући сједио); и будући да се је поговарало да ће их сву тројицу из Биограда послати некуда унутра у земљу, за то се Југовић поплаши и ноћу пребјегне на аустријску страну, и говорило се да је одмах отишао у Беч, а по том оданде својему брату, чини ми се у Бечкерек, код којега је наскоро иза тога и умро.

Ја сам напријед споменуо да је Југовић викао на Чардаклију и на Родофиника, али врло набрзо иза тога, пошто је он онда истјеран из совјета, умре Чардаклија, и чује се да му је у Пешти наручен гробни камен с натписом који је писао Доситије. Прије него је тај камен дошао у Биоград, Југовић је мене запиткивао, шта бих ја написао Чардаклији на гробу, а ја сам му на то одговорио да не знам ни сам. Кад се чује да је Чардаклијин гробни камен дошао у Биоград, он пошаље мене, те натпис, који је био на њему, разгледавши га добро и прочитавши неколика пута, научим наизуст, и вративши се натраг очитам му га од ријечи до ријечи. Тај је натпис по ријечима био ово (а по правопису од прилике^[3]:

[3] „Родолюбцу каменъ сей Серби полагаютъ,
Дѣла сего безсмертіeмъ Серба увѣнчаютъ,
Сербіи во Россію посланику перва,
Да разори Турецка сѣдину окова
Петаръ онъ бѣ Новаковичъ родомъ Спировый,
Чардаклія капетанъ а сенаторъ первый
Благодарной Сербіи радость на плачъ паде,
У тисящи осамъ сотъ осмомъ преставися въ Бѣлградѣ“.

Кад се овај камен намјести у црквени зид (с лијеве стране главнијех врата) више гроба Чардаклијна, други дан у јутру освану по различнијем раскршћима на зид прилијепљени ови стихови (као гробни натписи Чардаклији):

I.

„Овде лежи Чардаклія
Ништа сада гдѣ не клія,
Естество се суши
Едъ се змієвъ пуши свуда,
Плоде и садъ честна труда
Завистльиво гуши.

Сама еще горда ружа,
Кадъ е нама горка стужа,
Терномъ се поноси;
На гробу му финикъ^[4] древо,
Кога роди его чрево,
Плодъ яданъ доноси“.
[4]

II.

„Овде лежи Чардаклія
Въ Сербскомъ крилу гадна змія;
Арнаутинъ лютый бяше,
Скотски свагда и живляше,
Законъ, вѣру онъ погази,
Серблѣ браћу онъ омрази
Мал' се не зби его трудомъ,
Да с' побію между собомъ^[5]
Но злобу е оставіо,
Многе едомъ напуніо.
Сербльи и садъ явно слове:
Онъ хотяше, какъ волове,
Ратоборце подярмити,
Сербску майку посрамити,
На престолъ се возвисити,
Серблѣ храбре погазити.
Земльица е своимъ грусомъ^[6]
Свѣдочила браћи Руссомъ
Божю ярость на злобника,
Всеобщега клеветника,
Трудивши се отмастити,
Кости вражѣ избацити“
[5] [6]

На ово (за које је свак знао да је Југовићев посао) напише Доситије одговор у прози на читавом табаку, који се почињао народном пословицом: „У лажи су кратке ноге“. Као што онда у Биограду није било штампарије, одговор овај није ни штампан, а није ни прикиван по зидовима, него је само преписиван и читан (и по свој прилици га већ данас нико и нема).

На овај одговор Доситијев Југовић је одмах писао којекаке мале стишиће против Доситија, и гдјекоје од њих читао је својим пријатељима, а кад побјегне из Биограда остави их све на своме столу; ја и њих имам написане као што ми их је још у оно вријеме дао г. Лазар Арсенијевић, који се онда десио у Биограду (а ја сам био у Брзој паланци); овдје ћу их додати:

„У лажи су кратке ноге,
То насъ уче басне многе,
А виде и люди.
Лисица е танка стаса,
Ал' е она пася гласа,
Залуду се труди:
Кріве очи,
Медля речи,
Ал' е виде люди.
Шейтан-люди што не чине!
Кудгодъ коя репом вине
Они одма виде:
Тко науми какву шкоду,
Обявити свому роду
Они се не стиде

Стидите се кои зло чините а не мислите оногъ застидити кои казуе. Ово е неки Латински списатель изрекао.

Не надай се, Доситею,
Што с' утек'о у Сербію
Да си ти се спасао:
Ми ћемо ти рећи
Баръ на твоіой даћи:
Залуду си скитао,
Калућеръ си біо,
И добро си піо.

Епитафіон.

Овде леже его кости,
Он любляше свой родъ
Онъ дѣяше свимъ пакости,
Се калуђерски родъ.

Кудгодъ ходи баснослови,
Сира гледи да улови,
Лукави е то родъ

Онъ се стави калућеромъ,
Прилѣпи се худъ миряномъ,
Од два рода родъ.^[7]

Браду свагда онъ бріяше,
А никада не постяше,
Чи е то садъ родъ?
[7] Калућере све гоняше,
А миряномъ досаћаше,
Люта зуба родъ.

На све явно онъ викаше,
Себи чуже присваяше,
Калућерски родъ.

Калућеръ онъ прави бяше,
Миряномъ се притворяше
Двоелични родъ.

Церкву явно изсмеяше,
Мощи свете претресаше,
Окаяни родъ.

Просто Сербски онъ писаше,
Сербе Грекомъ предаваше,
Ситни слова родъ.

Нит' е ладанъ нити врућъ,
Нит' е нашъ нити тућъ,
Ко му сад би родъ?

Ни на земльи ни на небу,
Него у свомъ толстомъ трбу,
Неситый е то родъ.

Онъ ласкаше господаромъ
За трапезомъ пуномъ тука,
Масног—зый родъ.“

Југовић је био врло лијеп човјек: у струку висок, а нити је био врло танак ни дебео, масти је био смеђе, имао је повелике лијепе бркове, и у образу био је много налик на лик краља Стефана Уроша I. Осим Српскога језика знао је Латински, Њемачки, Маџарски, Талијански и Француски; Француске је књиге читао највише и сила пута, кад је лијепо вријеме било, ходајући по авлији тако здраво као да се с киме разговара, и по свој прилици је ово чинио, да би му се језик навикао на изговор францускијех ријечи. Да не речем да се никакав Србин нашега времена у науци и у разуму не би могао с њиме испоредити, али се јамачно може рећи, да је био из реда најученијих и најпаметнијих Срба. Особито је био досјетљив и на подсмијех готов: ја ћу о томе овдје споменути само један примјер. За ново љето 1808. године Доситије напише стихове Рускоме Цару и Родофинику, па на ново љето послије цркве отиде к Родофинику с некијем Петром Томићем, који је имао врло лијеп глас и био добар пјевач, и ступивши на врата Томић стаде пјевати и тако отпјева најприје оне цару па онда и оне Родофинику. Томић иза тога дође одмах к Југовићу и каже му то, онда Југовић рекне: „Сад ти реци да је сан ништа! Ја ноћас сним гдје се на сокаку чује прекрасна музика, кад промолим главу кроз пенџер да видим шта је, а то се голог—з човјек натрћио па остраг задио трумбету те свира. То је тај ваш посао. Ваљало би да је те стихове, што су написани цару, предао Родофинику совјет, па би онда Родофиник њих по куриру послао у Русију те би могли доћи цару у руке“. Стихови су ови оне исте године штампани у Млецима на два мала листића, и ја не знајући да ли су још гдје штампани додаћу их овдје од слова до слова онако као што су наштампани. Ево их:

СТЫХИ

на новый годъ 1808. сочиненыи
вь Бѣлградѣ отъ сербовъ.
Великому государю царю
и самодержцу всеросійскому
Александру Павловичу.

Слава и честь во вѣки
россїйскому царю,
Праведному сѣверныи
страна государю.
Сербыя ему привѣствуетъ
сен новый годъ,
Да славится имя его
отъ рода въ родъ.
Александре первый
россїйская сладосте,
Имене христїанскаго
надеждо и радосте
Буди всегда сербыи
благи покровитель,
Рода россовъ сроднаго
пребуди спаситель.

Имя твое славно
будетъ между человѣки,
И сербскыи родъ непрестанно
любитъ тя во вѣки.
Не престанетъ тебѣ
желать вѣчную славу
И с ъ цвѣтами увѣнчаватъ,
твою царскую главу.

Вся Сербыя къ небесемъ
гласъ свои возвышаетъ,
Здравствуйте Александръ
нашъ она восклицаетъ.
Имя твое да цвѣтаетъ
въ будущыя годы,
Тобою да прославится
многыя народы.

---

ИНЫИ СТЫХИ

Высоко Превосходителнѣйшему
Господину Генералу
Родофинику.

„Родофиныкъ Сербскыи значитъ
ружа и финикъ,
Ружа носи собом мирисъ
финикъ дае сладкiи плодъ
Серблыи своемъ Родофинику
желе щастливъ новый годъ,
Благодаре великому
россовъ Господару.
На оваковомъ милостивомъ
и великомъ дару,
О Родофиникъ ты сербовъ
мила звѣздо данице
Росїйскаго царя свѣтлое
намъ представляшъ лице.
Многосе за сербыю
старашъ и трудишъ,
А утому вѣрно первомъ
Александру служишъ,
А што тебы сербыя
зато може дати,
Развѣ бога молитъ
да ти онъ наплати,
Имя твое да се слави
на земли и мору.
Да потомцы сербскыи
оть тебы во вѣкъ говору,
Зато тебы сербыя
во вѣкъ благодарна,
За твое добро никада
не буде заборавна,
И садъ тебы сердечно
желаетъ отъ бога.
Родофиныкъ живи славно
на лѣта премнога.

ВЪ ВЕНЕЦIИ

Печатана марта 22. 1808.
Иждивенiемъ же, и настоянїемъ
въ тѵпографїи
И. Спиридона Рафаиловича.
Отечествомъ оть Пащроевичъ.

Коликогод што је Југовић био научен и паметан, толико је био поносит и бијесан: слабо је ко могао с њиме лијепо говорити осим онијех људи којијех се бојао или од којијех је што тражио; али, за чудо, са својим ученицима био је прилично љубазан. Казао сам како је до подне пио ракију, а исто је онако послије подне пио црно (Неготинско) вино, и може бити да му је то прекратило живот. Кад је умро још му није било 40 година, и кажу да је умро од сухе болести, а док је био у Србији никад није кашљао и у осталоме једнако је био здрав, само што је очи морао чувати и свагда их је у јутру прао млаком водом. За јела особита није марио, а исто тако ни за лијепе хаљине.

Иван Кнежевић

Мислим да ће свакоме Србљину бити мило јоште коју ријеч чути о Ивану Кнежевићу.^[8]

[8]

Из ове се пјесме види, да је он био од старине обор-кнез од Бијељинског кадилука, који се зове Семберија (у Зворничкој наији на лијевом бријегу Дрине). Ја сам га очима мојим виђео 1802-е године, кад је долазио у Јадар Алибегу Видаићу, брату Капетанпашину. — Он је најприје постао свима познат у Јадру и у Мачви, и у цијелом људству славе и чести вриједан, 1806-те године, кад је то Добрићско робље откупио. Послије тога одма почело му се зло за добро враћати, као што често бива међу људма: те исте године уватио га је познати арамбаша Црнобарац Станко са својим друштвом, и водили га са собом по шуми (као Реџепов арамбаша Гица. Старовлашкога кнеза Јову Рашковића, 1812.) док се није откупио, као од ајдука. — 1809-те године, кад су Српске војске прешле преко Дрине у Босну, морао је и он са својом кнежином устати на Турке. Тога истог љета, кад Србљи буду несретни на Каменици (код Ниша), и поквари се сав онај крај до Мораве, онда Црни Ђорђије заповједи, да се војске Српске врате из Босне за Дрину, и само оне оближње наије да чувају границу, а остала сва војска да иде пред Турке на Мораву (као и он што се вратио од Васојевића (с Црногорске границе), и оставивши Сјеницу и Нови Пазар повукао се за планине); тада је и кнез Иван морао оставити своју баштину и све имање, и с млогима другим Прекодринцима доћи у Србију. — До 1813-те године живио је у Мачви доста добро; а 1816-те чуо сам, да се био намјестио у селу Грабовцу (више Земуна), и да има једно кљусе и таљиге, те с њима заслужује љеб себи и својима. И може бити да онђе још тако живи; ако није већ отишао на истину, или се опет вратио у Србију, како се сад умирило под Господаром Милошем Обреновићем.

Тако је дакле Ивана Кнежевића већ одавно поћерала срећа, као млоге поштене и знамените људе на овоме свијету. — Он је у Сријему прошавшије година био сиромашнији, него ико у његовој кнежини; а Бог зна, и сад како живи; али Ристос Господ, кад стане свакоме плаћати по свом ђелу, платиће и њему за сва добра, што је коме починио, и накнадиће му за све муке, што је поднијо на овом свијету; а народ Српски, докле гођ својим језиком узговори, пјеваће му име, и с највећим поштовањем и благодарности опомињаће га се.