Вук Стеф. Караџић

Милош Обреновић, књаз Сербији, или грађа за српску историју нашега времена

Последњи догађај народа нашега у Србији Раић спомиње, како су Грци 1765 године укинули Српску патријаршију (као што је назначено у лањскоме мом забавнику^[9] на страни 114). Од тога времена до 1788 године живели су Срби под Турцима, од прилике, као што је казано у моме лањском забавнику од стране 78 до 120. Године 1788 на позивање ћесара Јосифа II. устану на Турке, и сами Турке по Београдском пашалуку сатерају у градове и попале вароши и паланке. Кад у том војска Турска навали у Србију, а Немачка још не стигла, онда се народ прости стане предавати, а четобаше и знатнији војници побегну у Срем и у Банат (тада је Црни Ђорђије убио свога оца, Петронију^[10] што није тео с њиме да бежи у Срем). Кад Немци по том пређу у Србију и подигну Српски фрајкор, под обрштером Мијаљевићем, млоги и ондашњи Срби постану капетани, н. п. Радич Петровић, из Левча из села Свиоковца, Марјан Јовановић, из Левча из села Ланишта, два брата (Јован и Петар) Чардаклије, од некуд с Арнаутске границе, Дели-Ђорђије; но од свију је ови био најзнатнији капетан Коча, из Левча из села Пањевца. Он је из најпре трговао свињама, па се на годину пред рат завади нешто с Турцима, и утече у Банат; а у почетку рата пређе опет у Србију, и побуни народ против Турака; зато се у Србији, особито по доњим крајевима, онај рат и данашњи дан зове Кочина крајина. Кад су Турци продрли у Банат, он је с неколико стотина своји фрајкора чувао Дунав више Пореча (из Немачке стране према Доброј). Дошавши Турци у Пореч, поручивали су му, да се уклони с пута, додајући, да је војска Немачка утекла к Темишвару, а он сам не може се упрети царској сили; но он то није тео да верује и да послуша, него, уздајући се у своју дојакошњу срећу, и мислећи, како стану пушке пуцати, да ће му војска Немачка (за коју је знао, да је негде близу било) доћи у помоћ, с неколико стотина људи дочека Турску силу. Док су се једни Турци с њим тукли, други зађу, те га опколе, и с оне стране, од куд је мислио, да ће му доћи Немачка војска у помоћ, ударе Турски пешаци. После дугога и страшнога боја и јуришања увате Турци Кочу жива са шездесет фрајкора (а остали сви изгину), и одведу ји на Текије (према Ршави), те ји онде понабијају на коље.

[9] [10]

Како су Немци 1791 године начинили с Турцима мир; како су баше 1801 године убиле Аџи-Мустај-пашу; како су Срби по том, у почетку године 1804, устали на даије, и докле су те године дошли; то је све описано у овогодишњему^[11] мом забавнику од стране 136 до 221.

[11]

Како су Срби с Бећир-пашом мир начинили, онако им је и трајао. Српске се старешине одма по Божићу (1805 године) стану купити око Београда, као ђоја да се договарају с Турцима, а управо да ји чувају и да гледају каку штету да им чине. Српски посланици из Русије донесу (у почетку месеца Февруарија) повољне гласове. По том се учини у Остружњици скупштина, на којој се изберу нови посланици (опет Чардаклија, и Стефан Живковић и прота из Шопића) и опреме у Цариград, да ишту, да Срби Турскоме цару плаћају одсеком у име свију дација, а у земљи сами да суде и да управљају, и још за поуздану тврђу да им се даду и градови. У том Кара-Ђорђије очисти и наију Пожешку од Турака, а Јаков Ненадовић и Милан Обреновић опколе Ужице, које им се преда као и Шабац и Смедерево; око Сокола такођер се поставе страже. И тако устане сав Београдски пашалук.

Турци се у Цариграду на искање Српско расрде, па им посланике метну под стражу, а Нишкоме се паши, Афису, заповеди, да иде с војском у Београд, и да гледа од народа оружје да покупи. Живковић се некако излаже из Цариграда, као ђоја да каже народу, да се не противе Афис-паши; но он, дошавши у Србију, каже старешинама, како јест, а народ прости превари, да Афис-паша иде против царске воље, и да су њега из Цариграда зато послали напред, да то каже народу, и да гледају, да не пуштају Афис-паше међу се. У почетку месеца Августа удари Афис-паша са двадесет иљада војске, но Срби, преправљени, дочекају га на Иванковцу, између Параћина и Ћуприје, те га тако разбију и узбију на траг, да у Нишу од жалости и срамоте умре на пречац. По том Срби учине у Борку скупштину и поставе сенат, који се из почетка звао синод или скупштина, а на печату је имао натпис: „Правителствующiй Совѣтъ Сербскiй.“ У сенату је свака наија имала по једнога свог сенатора, кога је она сама избирала. Сенат је најпре био у манастиру Вољавчи, по том се премести у Боговађу.

На свршетку ове (1805) године убије некакав Турчин у Смедереву Ђушу Вулићевића, старешину наије Смедеревске; зато Срби опколе Смедерево на ново, и пошто им се преда, зликовце Турке испрате низ Дунав, мајсторе оставе у њиовим кућама без оружја, а у граду они поставе страже, и у њега пренесу сенат из Боговађе. Сад се поквари пријатељство с Гушанцем; Ужичани се и Шапчани поплаше, и на ново се затворе у градове. Срби пак одма по Божићу (1806 године), опколивши на ново Београд и Шабац и Ужице, ударе на све стране у напредак изван пашалука Београдскога: Миленко Стојковић завлада Поречем, Петар Добрињац истера Турке из Параћина и из Ражња и Алексинца, Младен Миловановић освоји Крушевац и учини границу Јастрепцем, Радич Петровић и Милан Обреновић пређу у наију Новопазарску и у Стари Вла. Сад се отвори прави рат с Турцима. Турски цар заповеди Скадарскоме паши, Ибраиму, и Босанскоме паши, Бећиру, да покоре Србију. Ибраим-паша дође на пролеће у Ниш са четрдесет и пет иљада војске, а Босански паша готово с толико на Дрину. Срби против Ибраим-паше закопају Делиград на десном брегу Мораве између Ражња и Алексинца, а против Бошњака се упру на Мишару; и на оба краја одрже се рабро. Овога лета у бојевима око Дрине изиђу на глас нове војводе и јунаци: Стојан Чупић, Милош (Стоићевић) Поцерац, Милош Обреновић, Петар (Николајевић) Молер, Лазар Мутап, прота (Никола) Смиљанић и Цинцар Јанко.

Кад Турци виде, да се Срби тако држе, а с друге се опет стране прикучује рат с Русима, они поруче Црном Ђорђију, да пошаље неколика човека у Цариград заради мира, и да ће им се дати, што год за право нађу. Црни Ђорђије пошаље Петра Ичка, бившега негда Турског толмача код некакога елчије у Европи (чини ми се у Берлину), и још два кнеза, те, које с помоћу ондашњи Турски опстојатељства, које с помоћу Ичкови пријатеља и знања Турски обичаја и политике, уговоре мир, да Срби плаћају Турскоме цару у име свију дација иљаду и осам стотина кеса на годину (као што су онда грошеви ишли око 500.000, а као што сад иду једва 180,000 форинти у сребру), и у Београду да седи царски муасил (комендат) са сто и педесет Турака; а они сами између себе да суде и уређују, како им драго. Турци ово ласно обреку и муасила пошаљу у Смедерево, али ферманом потврдити врло су се накањивали; које за то, које за друге различне узроке, од овога мира не буде ништа, него се опет отвори рат, у коме Срби постану Руски сојузници. Срби 30 Нојемврија узму Београдску варош на јуриш, а у почетку 1807 године натера Гушанца глад, те им и град преда, а он са својима отиде низ Дунав. Пошто се преда Београд, преда се и Шабац. Срби у обадва ова места учине од Турака триста јада. По том Српске старешине оправе посланике (Петра Чардаклију, Аврама Лукића, сенатора наије Пожешке, и сенатскога секретара Јеремију Гагића) у Каравлашку, те доведу у Београд Рускога дјејствитељнога статског совјетника Константина Константновића Родофиникина, које ради различни договора, које (и највише) да би се народ ослободио и о покровитељству Руском уверио.

У почетку пролећа Јаков Ненадовић изиђе у Јадар, те опет подигне Јадране и Рађевце, и закопа шанчеве у Лозници и на Јагодњи (у Рађевини) против Бошњака; по том је узалуд огледао неколика пута, да подигне и Босанске Србе. Милан Обреновић опколи и освоји Ужице, Миленко Стојковић пређе из Пореча у Крајину, те се улогори на Штубику, а кад га онде опколе све војске Турске, које су око Видина против Руса стајале, дође му од озго Кара-Ђорђије, а из Каравлашке Руски генерал-мајор Исаијев у помоћ, те се ту први пут састану Срби с Русима, и разбивши Турке срећно, опколе Неготин; но по том се опет Исаијев под јесен врати на леву страну Дунава, а Миленко преко планине к Поречу. На Дрини су овога лета Бошњацима и Французи помагали, али се Срби одрже, прем да изгубе неколико знатни људи, и сам се Јаков врло рани у ногу; на Делиграду је већ лакше било, јер је главна Турска сила морала против Руса ићи.

Прошавше године Јанко Катић и Васа Чарапић погину (први узбијајући Бошњаке, а други узимајући Београд), а Јаков мало ослаби; тако Кара-Ђорђије остане прави господар, и стане се потписивати верховни вожд. Сенат је истина све већу и већу власт добијао, али опет против Кара-Ђорђијине воље ништа није смео говорити ни чинити. Ове је године војска Српска била већ доста уредна. Истина да је било неколико велики старешина, које су по неколике наије посвајали, али је опет свака наија имала свога комендата, свака кнежина војводу, сваки срез великог, а свако село малог буљубашу. Знало се, колико која наија, кнежина, срез и село може имати војника. Свако је село имало неколико одређени људи с коњма, који су (два пут у недељи дана) војницима од њиови кућа носили рану, макар они где били, н. п. из наије Грочанске у Лозницу или у Делиград (ови су се људи звали коморџије, а њиови товари коморе). Старешине су морале у шанчевима држати по нешто ране, ако би Турци на неко време пресекли пут коморама. Бећари и тобџије имали су одређену плату и рану. Топова је било доста по шанчевима где је год требало. Сваки је војник имао дугу пушку, а млоги и по два пиштоља (или барем један) и велики нож; сенат је набављао барут и олово, те су се фишеци, као и кремење, војсци уредно раздавали. Свака је кнежина имала по неколико гвоздени лопата ради копања шанчева.

За годину 1808 учине Руси премирје и за Србију; зато се место војевања стане којешта уређивати по земљи. Још како је Београд узет, сенат је у њега пренешен из Смедерева, и потпуњен сенаторима из новодобијени наија. Он стане одма издавати различне уредбе, н. п. за новце (како ће ићи), за попове (по колико ће им се плаћати за њиове службе), за досетке (да се скупљају у градове и у шанчеве) и т. д. Да би судови били уреднији, а војводе да би се само о војсци старале, постави се у свакој наији магистрат од три човека (президента, присједатеља и секретара) а у сваком селу по два кмета. Мале се школе у Београду умложе, особито за покоштену Турад, и подигне се велика школа, какове Срби пре нигде нису имали (нити је данас где имају). Пограде се барутане на неколико места; стане се копати олово; почну се у Београду лити звона, па и топови. Да би се каса обогатила, одреде се људи, да продају Турске миљкове по Београду и по другим местима. Поред тога се једнако преправљало за рат, и војска се стане учити ексерциру по Европски. — Истина да ова нова Српска држава у овој години још није била најпространија, али је била у највећој сили и цвету и у надежди за напредак; но у само то време сејало се већ семе за будућу несрећу. Кара-Ђорђије и Младен Миловановић (по правди само сенатор наије Крагујевачке, али с помоћу своје речитости и богатства готово господар од сената и даија у Београду) заваде се с Родофиникиним; а на Кара-Ђорђија устану готово све веће старешине, да му сенатом ограниче власт.

Кад у почетку пролећа 1809 године изиђе време премирју, Срби, преправљени као никад до сад, ударе на Турке са свом силом на четири стране: кнез Сима Марковић (место Јакова, који је од ране још рамао) преко Дрине, да побуни Босну; Милоје Петровић на Ниш; Миленко Стојковић низ Дунав, да се саставе с Русима; а Кара-Ђорђије и Милан Обреновић на Сеницу, да се саставе с Црногорцима и да одвоје Босну од Цариграда. Војске ове на три стране поступе срећно у напредак: преко Дрине испод Зворника опколе Јању и Бељину, а више Зворника Сребрницу и Вишеград, и увате Босанске планине на обе стране; Миленко, начинивши на Текији шанац против Адакале, пређе преко Мироча, те освоји Брзу паланку, и саставши се с Русима, опколе Кладово; Кара-Ђорђије, разбивши на Суводолу силнога Пећког пашу, освоји Сеницу на јуриш, и преко Васојевића и Дробњака састави се с Црногорцима, по том опколи Нови пазар и варош узме на јуриш, а Турци се затворе у град. Но од Ниша се догоди несрећа, која то све поквари. Војска се на овом крају подигне из Делиграда к Нишу, и најближи шанац начини на Каменици (по сата од Ниша), а чете отиду чак иза Ниша. Руси се, ваља да због болести и смрти фелдмаршала кнеза Прозоровскога, задрже, те не пређу одма преко Дунава; зато сва Турска сила, која је по Бугарској против Руса стајала, нагрне к Нишу против Срба. А још на већу несрећу новопостављени комендат, Милоје Петровић, и дојакошњи на овоме крају комендат, Петар Добрињац, не само што нису били у љубави и у договору, него се уза њи и остале све поглавице разделе на две стране. Један дан, баш кад је Петар с коњицима био отишао на Гургусовац, ударе Турци са свом силом на Српски шанац на Каменици, у коме је било око три иљаде људи, и то понајвише из Ресаве. Управо је сад тешко пресудити, или Српски војници из други шанчева овима без коњика нису могли помоћи, или Милоје није тео, да им се помогне; еле су они гледали, како Турци на ове јуришају и ови се бране. Кад Турци својим мртвацима напуне ендеке, и живи преко мртви навале у шанац, и стану се клати и чупати са Србима, онда комендат од Шанца, Ресавски кнез, Стефан Синђелијћ, потегне из пиштоља, те запали џебану, и с млогим Турцима и с оно Срба, што је још било око њега, одлети у ветар. Тако пропадне овај сав шанац, осим неко десетак људи, који су се међу Турке умешали и остали. Кад то виде Срби из други шанчева, они оставе и шанчеве и топове, па побегну к Делиграду, а Турци се наклопе за њима, те и од њи млоге побију и растерају. Зато се и Кара-Ђорђије и кнез Сима и Миленко измакну за своје пређашње границе, па онде оставе само граничне наије да чувају, а они с осталом војском потрче к Делиграду. Но при свему томе Срби оставе Делиград (прва војска Српска које изгинула, које се поплашила и разбегла, а Турака се скупило око осамдесет иљада, па узели ма), и пусте Турке десном страном Мораве на Дунаво, а они се на левој страни утврде, и једва ји уставе. Тада отиде Родофиникин с Петром Добрињцем и са сенатором наије Пожаревачке, Јованом Протићем, из Београда у Панчево, и оданде у Каравлашку. У том, Српском срећом, кнез Бакратион, примивши главну команду по смрти кнеза Прозоровскога, удари с војском преко Дунава у Бугарску, те се Турци врате на траг, и Срби опет отиду у Делиград. И тако Срби после толике штете у људма, и што је низ Мораву све поарато и попаљено, једва ове године остану у лањским границама. Сад се развију плетке (интриге) и међусобна протеривања, бацајући кривицу један на другога. Јаков пред Божић доведе у Београд на скупштину преко шест стотина људи из Ваљевске наије, те истера из сената Младена, наруши дојакошњи сенат, отпустивши млоге сенаторе, као да им се нема чим плаћати, и он се начини први у сенату; Милоје се избаци из службе и истера се из Београда у Остружњицу; Миленко Стојковић, Милан Обреновић и Аџи-Мелентије (архимандрит манастира Раче и комендат наије Сокоске) изберу се да иду као посланици у Каравлашку у Руски главни квартир, да гледају у напредак за срећу народну, а особито да ишту што војске Руске у Србију. Миленко, отишавши у Пореч, пошаље у Каравлашку другога место себе, а он се онде с бећарима затвори против сената и Црнога Ђорђија; но кад му нестане новаца, и бећари се стану против њега бунити, онда се опет помири са сенатом и с Црним Ђорђијем.

Године 1810 одреди главнокомандујушти, граф Каменски, генерал-мајора графа Цуката с неколике иљаде Руске војске да пређе у Србију; зато и Срби с подоста војске дођу на Дунав ниже Брзе Паланке, те га сретну, и по том сви заједно протерају Турке с Праова, освоје Неготин, Брзу Паланку, Брегово и Кладово, и опколе Адакале, из Српске и из Влашке стране. На другим крајевима није било ни спомена од ступања у напредак, него се само гледало, да се одржи на дојакошњим местима; а најстрашније је било од Ниша, на коме се крају лањска несрећа још јавно познавала. Кад Рушић (Хуршид)-паша под јесен навали опет да продре низ Мораву, граф Цукато пошаље полковника графа Орурка с Руском војском Србима у помоћ, те Турке на Варварину славно разбију и узбију у Ниш. Тада је граф Орурк идући уз Тимок к Србима отео од Турака Бању (која је још од 1807 године била у Срба, па је лане после пропасти на Каменици и Делиграду морали оставити Турцима), а враћајући се на траг Гургусовац, и обоје предао Србима.

Ове су године Срби имали под својом владом целу Србију уз дуж, од Дрине до Тимока (и још преко Тимока комадић Бугарске иза Гургусовца до некаки планина). Остале границе, од јужне стране, не могу се за сад извесно назначити. Од Нишке је стране била граница реком Топоницом (око три сата до Ниша), иза Крушевца планином Јастрепцем, из Јастрепца планинама у Ибар, па уз Ибар готово до Новог пазара; од Сенице планином Голијом, па доле (иза Ужица) Златибором и Ивицом у Дрину.

Милан Обреновић врло је из почетка држао страну Црном Ђорђију, али се ове године мало помало сложи с другима и постане његов највећи противник. Он је ово лето био у Крајини код графа Цуката; пред јесен отиде с графом Орурком на Варварин и оданде кући у Брусницу; по том се опет врати у Крајину, и оданде отиде у Букреш у главни Руски квартир, да гледа барем један полк Руске војске да доведе у Београд. Из Букреша пошаље он Кара-Ђорђију свога секретара, Лазара Воиновића, као курира с писмима. Воиновић искаже Кара-Ђорђију све пореду, што је знао, да Милан, у договору с Миленком и с Петром и с млогима другим, против њега ради и мисли. Пошто се Воиновић врати с писмима од Кара-Ђорђија и дође к Милану у Букреш, Милан се на скоро по том разболи и умре (на концу године 1810); за то су сви Миланови пријатељи, и сами његови момци, који су око њега били, мислили и говорили, да је Кара-Ђорђије Воиновића наговорио и поткупио, те је он отровао Милана.

Главнокомандујушти на прошенија Српски посланика одреди у Београд Нејшлотски пјехотни полк, и по смрти Милановој пошаље га у Србију.

Црни је Ђорђије све знао, шта су наумили Миленко, Петар, Јаков, Вујица Вулићевић (брат убијенога у Смедереву Ђуше) и Лука Лазаревић, и уз њи друге гдекоје мање старешине; зато, да би ове велике старешине, од који су гдекоји по неколике наије имали под собом, ослабио, а мање војводе да би на своју страну добио и против њи употребити могао, уреди на скупштини у почетку 1811 године: 1) да су све војводе једнаке, и ни један ни кога другога да не слуша, осим сената и верховнога вожда, или од њи (у време рата) постављенога комендата; 2) Јаков Ненадовић, Миленко Стојковић, Петар Добрињац и кнез Сима Марковић, да оставе своје наије (које су сад раздељене на млоге војводе), и да иду у сенат; 3) у напредак, да буде у сенату само шест сенатора: а) попечитељ војени дјела (Младен Миловановић); б) попечитељ инострани дјела (Миленко Стојковић); в) попечитељ внутрењи дјела (Јаков Ненадовић); г) попечитељ судејски дјела (Петар Добрињац); д) попечитељ народне касе (кнез Сима Марковић); ђ) попечитељ духовни дјела и народнога просвјештенија (Доситије Обрадовић); 4) од неколико дојакошњи сенатора начини се велики народни суд, у коме ће президент бити попечитељ судејски дјела; 5) ко не пристане на ову уредбу, онај да се истера из земље. — Миленко и Петар, очекујући поменути полк Руске војске (без које нису тели у Београд доћи), задрже се, те не стигну на ову скупштину; Јаков дође до Палежа, пак онде, разумевши, да они не ће стићи, учини се болестан, а на скупштину пошаље свог сина. Кара-Ђорђије пак, свршивши што је тео, одма заповеди војводама, да иду сваки на своје место, да ји онде не би застао Миленко и Петар, који су се с Руском војском већ били прикучили. Миленко и Петар дознали су још у путу, шта је свршено на скупштини; зато, како дођу у Београд, навале, да ту уредбу покваре, Младена и Југовића са свим да истерају из народни послова, и по том Кара-Ђорђију власт да ограниче; али за тај посао они нису имали са собом никаке друге војске, осим Ајдук-Вељка са седамдесет бећара. Кад они дођу у Београд, дође истина и Јаков, но он, које што је међу тим узео Младенову кћер за сина, које што му ни место у сенату није било сасвим неповољно, а син му опет војвода постављен, удари на траг. Вељку Кара-Ђорђије поклони неколике стотине дуката, и војводску диплому, па изнесу некако лажљиво писмо, као да су Турци ударили на Бању, те га оправе из Београда на границу, а Миленко и Петар остану само с неколико слугу. Сад је Кара-Ђорђијна брига само још била, да дозна, да ли управитељ Рускога полка, полковник Балла, с којим је Миленко у једној кући седио, неће помагати Миленку и Петру. Један дан позове Младен на ручак и Кара-Ђорђија и Баллу (са свима Руским официрима) и Миленка и Петра. После ручка, пред саму ноћ, отпрате сви Баллу и Миленка на њиов конак, па се онда сваде Кара-Ђорђије и Миленко, и Кара-Ђорђије повиче на момке, да отпашу Миленку сабљу, па да га затворе. Кад Балла стане молити Кара-Ђорђија, да то не чини, онда Кара-Ђорђије скине капу, па закуне Баллу лебом царевијем, да му каже, је ли он дошао, да брани Миленка од њега. Балла му на то одговори, да он нити је дошао да брани Миленка од њега, ни њега од Миленка, него га је његов старији послао у помоћ народу Српскоме против Турака, а под његову (Кара-Ђорђијну) заповест. Сад је Кара-Ђорђије на коњу. Он благодари Балли како је најлепше знао, и пође да га пољуби у руку место цара, но Балла му не дадне руке, него се пољубе у образ; по том остави Миленка на миру. Сутрадан пошаљу се и Миленку и Петру сенаторске дипломе с потписом сенатским и Кара-Ђорђијним; а кад ји они тај исти дан после подне врате на траг с писменим одговором, да на то не пристају, него, ако не могу остати у њиовим дојакошњим службама, а они ће ићи у њиова села (где су се родили), па ће онамо живети као и остали људи, други дан им се одма пошљу сентенције, да се изгоне из земље, и да могу поћи, куд они оће, и узети са собом све своје, што се год може понети. Кад они по том кажу, да оће у Каравлашку, онда ји Срби и Козаци отпрате поред Пореча и Кладова (одакле узму своје фамилије и ствари) и испрате преко Дунава.

Овога лета (1811) Срби су држали своје границе против Турака као и до сад, и осим бојева око Дрине и Делиграда, тукли су се с Русима заједно око самога Видина; а Нејшлотски полк није ишао никуд из Шапца и из Београда. Кад Руси овога лета притесне врло Турке доле око Дунава, онда двор Турски (може бити по наговору Францускоме) понуди Црнога Ђорђија преко Рушић-паше, који се тада у Нишу налазио, да се умири с Турцима, а Турски ће цар дати Србији права, као што има Каравлашка и Карабогданска, и он ће остати кнез (бег) у њој; за тврђу и постојанство овога мира писао је Рушић-паша, да ће бити јемац Наполеон, ако ли Србима он није по вољи, а они нека изберу коју оће Европску државу, осим Русије, с којом су Турци тада рат имали. Црни Ђорђије ово писмо Рушић-пашино пошаље у главни Руски квартир, и, добивши отуд одговор, отпише Рушић-паши, да он сад већ не може начинити мира за Србију, него како два цара (Руски и Турски) сврше, онако ће бити.

Године 1812 начине Руси с Турцима у Букрешу мир, у коме се за Србе учини, да им Турски цар опрости, а они њему да се предаду, шанчеве по крајини да сруше, топове и остале војничке ствари да свуку у градове и Турцима да предаду; а они између себе сами да суде и Турцима одсеком да плаћају. Но колико ће Срби Турцима плаћати, и како ће они даље између себе живети, то се не прекине на миру, него остане, да Срби и Турци особито сврше.^[12] Зато Црни Ђорђије те

[12] исте године у јесен, после скупштине у манастиру Враћевшници, пошаље посланике у Цариград. Но док ови српски посланици стигну у Софију, Французи Турску политику окрену са свим друкчије, велики везир дојакошњи збаци се, а Рушић-паша постане на његово место, и прође из Ниша у Шумљу. Тако Српски посланици дођу од Рушић-паше из Ниша, опет Рушић-паши у Шумљу. Рушић-паша ји пошље у Цариград; но онамо ји нико није тео ни погледати, него ји опет врате к Рушић-паши у Шумљу, где дођу онај исти дан, кад је Рушић-паша посекао кнеза Муруза и још једнога Турског дипломатика, који су мир с Русима у Букрешу закључили. У Нишу је био Рушић-паша Српске посланике доста добро примио; али сад окренуо и он другу, и каже им управо, да Турци не могу са Србима на ново мира правити, већ нека положе оружје и нека се предаду, као што су Руси за њи свршили; а за остало је после ласно. Уз то им још дода, да то већ није његов посао, него да је одређена особита комисија, која ће тога ради скоро доћи у Ниш, куда и они ваља да иду. Кад дођу у Ниш, к Челеби-ефендији, као тога ради одређеноме дипломатику из Цариграда, он им каже оно исто, што и Рушић-паша; онда се они врате у Србију, да кажу, шта ишту Турци. По том Црни Ђорђије о новом лету (1813 године) сазове у Београд све војводе на скупштину, те се изберу други посланици (Јефто Савић, иначе Чотрић —, бивши сенатор наије Зворничке, Живко Константиновић, војвода Кладовски, Илија Барјактаровић, војвода Параћински и Гаврило Николајевић, секретар великога суда народног), и пошаљу у Ниш к Челеби-ефендији. Ови су посланици Српски у име народа искали од Турскога цара, преко Челеби-ефендије и њему подручне комисије, ово:

1) Да Српска Влада остане до они места, на којима су онда Српске страже стајале.

2) Да Турски цар призна Црнога Ђорђија за кнеза или бега од Србије, и да га потврди ферманом.

3) Да Турски цар потврди ферманом Српски сенат, који ће управљати земљом и народом.

А они су за то обрицали Турскоме цару:

1) Да ће му бити покорни и верни.

2) Да ће, за знак да је земља царева, примити у Београду царскога муасила или пашу с онолико Турака, колико се онде сад уговори.

3) Да ће уредно цару плаћати на годину одсеком, колико се сад одреди, и да ће те новце, по царској вољи, или давати у Београду одређеноме царском чиновнику, или ји сами слати управо у Цариград.

4) Да ће они, ако би кад Турски цар имао рат с каквом државом, помагати и бранити своју земљу с онолико војске, колико се сад уговори, и да ће свагда у таким догађајима бити цару верни.

5) Да ће царске градове, као највеће његово добро, они чувати; а у рату ако ји сами не би могли бранити, онда ће искати помоћи од цара. Што се пак тиче градскога поправљања и други трошкова, то сад да се одреди, или ће бити на Српски рачун, или на царски.

Турци су пак искали:

1) Да се сви шанчеви по Србији сруше, топови да се свезу у градове и предаду Турцима, а народ не само да преда Турцима оружје, него и атове и ратове.

2) Да се Турци опет населе у градове и у вароши и паланке, и да им се врати све, што је њиово било, као н. п. њиве, вотњаци, куће, воденице и т. д.

3) Да Срби остану царева раја, као и пре што су били, и по земљи да се поставе Турски судови и остале управе, као и пре што је било; а ко то не би могао или тео поднети, онај нека иде из Србије куд му драго.

Кад обе стране покажу ова своја искања и виде, да су тако раздалеко, онда се Српски посланици врате у Србију, да кажу Црноме Ђорђију, шта Турци ишту, а Челеби-ефендија обрече, да ће и он јавити цару, шта Срби ишту.

У том су се Турци једнако преправљали к рату, зато се Турска комисија премести из Ниша, као с границе, у Софију, одакле Челеби-ефендија опет пише Црноме Ђорђију у месецу Маију (1813), да још један пут пошаље посланике у Софију.

Видећи Срби како се Турци страшно преправљају к рату, и закључујући из тога, да не мисле ништа попустити, они сва своја пређашња искања, саставе у два члана, и оправе ји по оним истим посланицима у Софију. Чланови су ови били:

1) Да им се не узима ситно оружје, то јест: дуге пушке, пиштољи и ножеви (велики), које су они свагда под Турском владом носили.

2) Да се истерани из Србије Турци више у њу не враћају са женама и с децом, а у Београд ће примити пашу с одређеним бројем војске, која ће се с договором пашиним разделити и по другим градовима. — А за остало све Срби кажу, да ће се наместити и уредити.

Турци ни сад не попусте ништа од онога, што су пре казали; али опет обреку, да ће Србима одговорити док јаве у Цариград. Тако се Српски посланици опет врате у Србију.

Турци су с овим договарањем гледали само да растегну време, док се боље спреме, и док виде, шта ће бити у Германији од Наполеона, који ји је једнако подбуњивао, да покоре Србе и да ударе на Аустрију, да она не би могла помагати Русима и Прајзима против њега.

И Срби су се једнако преправљали за рат. Од свега је најзнатније, што је Кара-Ђорђије био навалио, да се покваре сви шанчеви на граници, и да се оставе сви крајеви до планина (тако и само Кладово и Неготин), па да се војска повуче у планине, и тако да се сачекају Турци. Но Младен, може бити жалећи своји воденица по Црној Реци и Брзе паланке, коју је био купио, одврати га од тога. По том Младен, као попечитељ војнички дела, у почетку пролећа обиђе сву границу, и где нађе, да је потребно, погради још нове шанчеве. Срби су знали, да ће главна Турска сила ударити са три стране, то јест: од Ниша на Делиград, од Босне на Дрину, и од Видина на Неготин; тако и они своје војске највише поставе на те три стране. На Делиграду је имао Младен око 10-12.000 људи, кнез Сима Марковић на Дрини опет толико, а Вељко у Крајини око 3.000; Кара-Ђорђије се одреди са 4-5000 људи да стоји у Јагодини (као у резерви), да би могао дати помоћ, где буде најнужније. По осталим је граничним шанчевима било где 1000, где мање, где више људи. Кад се већ види, да ће Турци ударити, Кара-Ђорђије разашље прокламације по свим логорима и шанчевима, у којима се особито трудио уверити народ (по обичају први година), да се сад не војује против цара, него само против јањичара и други којекаки зликоваца, који цара не слушају.

Спремивиш се Турци са свим да помогну Наполеону, у почетку месеца Јунија ударе на Србе са свом силом, не јавивши им ништа више. На Неготин дође више од 15.000 војске и сам велики везир, Рушић-паша, а уз Дунав на Велико острво војничке лађе, колике је год Дунав могао носити. Бошњаци, начинивши на Дрини ћуприју, пређу, те опколе Лешницу; а главна Турска сила удари на Делиград. Кнез Сима не допусти на Дрини да се туку с Турцима, и да избаве Лешницу, као што су војводе наваљивале, него је само премештао шанчеве по Поцерини, с једног места на друго. Кад Турци шанац Српски у Лешници (у коме је с неко 800 људи био Поцерски војвода, Јанко Стоићевић, брат славнога Милоша Поцерца), поткопају са свију страна, онда се Срби, особито по наговору владике Зворничкога, предаду на веру; но Турци ји све посаде на коње, па ји, као робље, одведу по свој Турској од града до града, да се народ Турски слободи и на војску да трчи. Сад се Турци поврате са свом силом на Лозницу; но Петар Молер, који је тада у Лозници заповедао, не тевши послушати владичино позивање на предају, изиђе с Јадранима доста срећно кроз Турке. По том Турци, не смејући кроз Китог, ударе низ Дрину и низа Саву на Равањ, где су Срби између Саве и Засавице били начинили шанац. Ту се сад скупи готово сва Турска сила на овоме крају с топовима и с кумбарама, а у шанцу је из најпре био прекодрински војвода Сима Катић, по том дође Милош Обреновић и Стојан Чупић и прота Матије Ненадовић. Турци се кроз земљу тако прикуче к Српскоме шанцу, да су кукама отимали барјаке и они од Срба и Срби од њи; а уз то су једнако јуришали, и сила пута рукама за шанац ватали. Најпосле Срби нису могли ни сести ни лећи, него су једнако уза шанац морали стајати и Турке бити. Кад се већ Србима, после 17 дана, досади, особито од неспавања, а уз то им још нестане џебане, онда се у један пут одвале од шанца као плот, и побегну низа Саву. По том Турци изиђу у Шабачко поље, где се и Српска главна војска била прибрала и шанчеве поградила. — Вељко је с обичним својим јунаштвом 15 дана бранио Неготин, а кад њега убије Турски топ, онда војска ноћу остави шанчеве, и, које преко неке баре, које кроз Турке, побегне преко планине к Поречу, но прости се војници, поплашени од Турски топова и кумбара, ни онде не стане, него прсну куд је ко знао. По том Срби оставе шанчеве у Великом острву и у Брзој паланци, Турске војске више од пола отиде с великим везиром на Делиград, а остала се с војничким лађама дигне уз Дунав на Кладово; но како дођу под Кладово и опале неколико топова нањ, ондашњи војвода и комендат, Живко Константиновић, са својим момцима и с бећарима побегне ноћу из града и не казавши војницима, који после онде готово сви пропадну. Узевши Турци тако и Кладово, отиду и водом и сувом на Пореч. У Поречу је био војвода Јован Стефановић, јунак гори од Живка Кладовскога, а сад дођу у њега Вељкова браћа и буљубаше с бећарима, и из наије Пожаревачке, војвода Тома Јовановић. Кара-Ђорђије постави овде главнога старешину Аџи-Николу Мијаиловића (родом из Сарајева), бившега до сада Вељкова бимбашу и управитеља у шанцу на Великом острву. Он начини мали шанчић надну Пореча, и утврди га великим топовима против Турски војнички лађи. Једну ноћ провуку се кроз маглу и кроз помрчину уз Дунав од Српске стране неколике Турске лађе, те извезу нешто војске насред Пореча, између вароши и Аџи-Николина шанца. Кад то опазе ови, што су били у правоме Поречу, у вароши, они на врат на нос поседају на лађе (а који не уграби лађе или оранице, онај седне на врата или на каку даску), и побегну у Банат, а Аџи-Никола и Кладовски кнез Крачун (којега је највише зато код себе држао, да се не би тајно договарао с Реџепом, за којим му је била сестра) остану у оном шанчићу са седамдесет бећара. Сад рабри и поштени Аџи-Никола, опкољен водом и Турцима, а без ране, коју је сваки дан из вароши добијао, није знао чинити ништа друго, него се на позивање Реџепово преда с бећарима својим на веру; но Реџеп га посече, а бећаре све задржи као робље, само Крачуна пусти, те отиде у Банат. Одатле се по том сва сувоземна војска Турска врати наоколо к Делиграду, а она, што је на лађама, отиде уз Дунав. — На Делиграду је Младен био поградио млоге шанчиће око главнога шанца, но кад виде, да га Турци обилазе, онда остави онде Вуицу с неко 3.000 људи, а он се пред Турцима измакне преко Мораве. Тако Турци од Делиграда дођу десном страном Мораве на Дунав, а по том и лађе им стигну од оздо, те се тако састану ове две војске Турске. — За све ово време док су се тако страшно тукли на све стране, Кара-Ђорђије се, при свему своме преправљању и обрицању, готово није ни жив казао. Само један пут изиђе у Мачву и Јадар, пак се опет врати на траг, а онамо остави свог секретара, Јанићија Димитријевића, с момцима; а од његове резерве у Јагодини није било више ни спомена. Кашто су га књигоноше од Делиграда тражиле на Дрини, а с Дрине око Делиграда; а он се у то исто време тајно преправљао да бежи у Немачку. Пошто Турци стигну на Мораву, он дође 19-га Септемврија у Београд, па оданде сутра дан у јутру отиде с митрополитом Леонтијем у Српски логор на Мораву. Једни говоре, да је онде заповедио Вулу Илијћу, војводи Смедеревскоме, којега је шанац био на самоме утоку Мораве у Дунав, да ноћу побаца топове у Мораву, а војницима да каже, нека бежи, куд ко зна; али Вуле сам говори, да му је са свим друкчије казао, то јест: „Држи се ту и чувај док се може, а ако Турци пређу Мораву, ти онда трчи у Смедерево, те варош попали, па се с бећарима и с момцима затвори у град; у Београду ћу ја тако исто уредити, да се варош попали и војска у град затвори; а ја идем у Шумадију; па онда Турци нека иду на Врачар, да ји видимо, шта ће чинити“. — Он се то вече врати с Леонтијем у Београд; ту исту ноћ пређу некаке Турске чете преко Мораве горе више Српски шанчева, а он у јутру рано седне у лађу, и побегне у Земун. Кад овај глас пукне по Србији, војска се упропасти од страха и од чуда, па одма прсне, куд је ко могао. Турци по том сви пређу преко Мораве, али за три дана нису смели у пуст Београд доћи, јер нису могли веровати, да су га Срби тако ласно оставили. Од тога се страшнога гласа разбегне и она Српска војска из Шабачког поља. Старешине све, осим Милоша Обреновића, које се десе око Саве и око Дунава, пребегну у Срем и у Банат; а које се затеку унутра у земљи, оне или се после Турцима испредају, или се ајдучки кроз њи провуку и пребегну крадом за онима првим. Народ прости из оближњи наија такође пребегне преко Саве и преко Дунава, а они унутра побегну у планине; па се после на позивање Турско и ови испредају и они повраћају.

Како Турци дођу у Београд, они одма стану од Немаца искати Црнога Ђорђија и остале поглаваре Српске, који су били пребегли на њиову страну, претећи, ако им се на лепо не предаду, да ће они прећи на силу да ји траже. Тако исто, као заповедајући и претећи, стану искати рану и остале потребе. Ну док се војска Турска искупи у Београд, дође и глас, да је Наполеон изгубио битку под Липиском, онда Турци одма одмекну, прем да су гдекоје паше још наваљивале, да се удари на Немца.

Остављајући сад правим политицима, нека пресуде, јесу ли и Срби што помогли у општему Европском рату против Наполеона, ја прелазим к владању Милоша Обреновића.

Милош Обреновић родио се око године 1780 у наији Ужичкој, у селу Добрињи. Мати његова, Вишња, била је први пут удата у наију Рудничку у село Брусницу, за Обрена, с којим је родила два сина: Милана и Јакова, и једну кћер, Стану; по том, обудовивши, уда се у Добрињу за Тешу, с којим је родила Милоша, и још два брата његова: Јована и Јефрема. Кад се Вишња удала из Бруснице у Добрињу, Милан и Јаков остали су на својој очевини, а Стану је одвела са собом, и онамо је после удала за Саву Николића. Милан и Јаков оставши ситни и у сиромаштву, пошто мало поодрасту, дођу за мајком у Добрињу, но ни она не будући у богатству, не могне ји примити к себи, него отиду зету у најам да чувају стоку. У том умре и Теша, те и Милош остане сиротан по оцу, и потуче се по најму, као и браћа му; но он није само на свом завичају људма стоку чувао, него је (пошто је одрастао) и трговачке волове неколика пута терао преко Босне и Ерцеговине на море (к Задру). Милан се по том опет врати у Брусницу, и промећући се којекако стане трговати свињама, и узме Милоша к себи у момаштво, и тако су живели до године 1804.

У години 1804 кад се подигне буна на даије, Милан буде у реду оније поглавара Српски, које нико није поставио, него се, у самом почетку буне, сами начинили; и тако се он назове господар, и постане заповедник наије Рудничке, по том Пожешке, и Ужичке, а Милош поред њега војвода. И он је то славно име управо заслуживао; јер Милан, као богат господар и меке нарави човек, није радо напред у боју трчао, а Милош је то најволео, и у томе ником није уступао. Тако је Милан, као старији брат, господовао и заповедао, а Милош војевао и војводовао; и готово га је свуда јуначка срећа добро служила. У години 1807 тако се страшно био ранио на Ужицу, кад су некакав шанац узимали на јуриш, да су га сви били ожалили: ударило га тане пушчано више леве сисе, па изишло кроз плеће; но и ту му срећа његова, или може бити срећа народа Српскога, одржи живот, и он после 10-12 недеља оздрави са свим. По том му брат поклони Ужице и сву наију Ужичку, те је лети на Златибору чувао крајину од Турака, а зими је седио у Ужицу.

Кад се у почетку године 1810 на скупштини у Београду Милан избере и пошље у Каравлашку у главни Руски квартир народни послова ради, Милош остане на његову месту. А по новој наредби, учињеној на скупштини у почетку 1811 године, његово се подручје раздели различитим војводама, тако, да њему не остане под руком више од једне трећине наије Рудничке. Ужице и сва наија Ужичка, и готово половина Рудничке даде се Кара-Марковићу, који је, као Кара-Ђорђијн зет, гледао управо над Милошем да господари и да му пркоси; у наији Рудничкој постану њему једнаке војводе Лазар Мутап, Арсеније Ломо и Милић Дринчић, који су пре били под њим; тако и у наији Пожешкој други. Милош је морао још уз Милана постати наклоњен к страни против Црнога Ђорђија; сад пак, које што му се власт и подручје тако умали, и Кара-Ђорђије напусти свога зега, Кара-Марковића, да му пркоси и притешњује, које што Милан онако нагло умре и стаде се говорити и доказивати, да је отрован, прилепи јој се још боље. Кад Миленко и Петар дођу у Београд, да покваре ону нову наредбу Црнога Ђорђија, и да истерају Младена и Југовића из народни послова и самоме Ђорђију да ограниче власт, Милош им пошље књигу, да ни пошто не ударају на траг од свога намеренија, него да се држе јуначки, и да ће им он, ако је погребно, до толико и толико дана са две иљаде момака доћи у помоћ. Књига ова дође у Београд, пошто су Миленко и Петар били већ протерани, и тако, не нашавши њи, допадне некако Младену у руке, а Младен је преда Црном Ђорђију. Пошто Миленко и Петар изиђу из Београда и прођу преко наије Пожаревачке, побуне се људи по оном крају, што им се изгоне господари. Црни Ђорђије, не смејући од народа обичну војску купити и повести на наију Пожаревачку, подигне Београдске бећаре, и распише оближњим војводама, те пођу сваки с неколико одабрани момака. У тим војводама буде и Милош. Кад дођу у Пожаревац и утишају буну, онда Ђорђије опколи Милоша с момцима, па му каже:“Ти си под кривицом, и мораш ићи у совет, да се правдаш“. По том га он сам одведе у Београд, и преда совету и њега и ону његову књигу. У совету, кад му се стане судити, покажу му његову књигу, и запитају га, познаје ли је, јели његова; а он, нимало не страшећи се, нити премишљајући, одговори, да је познаје, и да је његова. Онда Младен, не могући га погубити, једно што су се бојали народа, а друго, што су му Јанићије (Кара-Ђорђијн секретар) и Антоније Пљакић (зет Кара-Ђорђијн) држали страну и бранили га (као и Мутап што га је тужио и опадао), стане гледати, како би му се о мање (сенатске и Црнога Ђорђија) срамоте и штете опростило, и зато окрене говорити, да Милош није заповедио, да се то пише, него да је писао, сам од своје воље писао. На то Милош одговори, да није, него баш да му је он заповедио, да тако напише. Кад види Младен, да Милош неће да обори кривицу на писара, онда навали, да је обори на Димитрија^[13], говорећи, да је он ђаво, и да га је он на то навратио и наговорио. Онда се Милош стане клети и преклињати, да га није нико на то навратио ни наговорио, него да је он сам то тако смислио и учинио. А кад виде Младен, да Милош никако неће да обори кривицу ни на кога, до на себе, онда га прокара и просветује, и он му се обрече, да ће у напредак бити веран и покоран Црном Ђорђију и сенату; и тако му опросте.

[13]

Милош је за времена војводовања свога био у реду најславнији Српски војвода: у јунаштву није уступао Вељку ни Чупићу, а од обојице се, као и од многи други, тим разликовао, што није био ајтаџија (који бећаре и ајдуке купи око себе, а кућевне људе презире), него кућевни човек, као и остали људи, којима је владао и управљао: он није гледао, да људе страом натера, да га пазе и слушају, него је то тражио лепим речма и паметним и праведним владањем и управљањем. И за то су га сви његови војници, и остали људи, пазили као брата, а слушали и поштовали као синови мудра оца.

У години 1813 одреде га сенат и Црни Ђорђије с војском његовом на Дрину под команду кнеза Симе Марковића. Пошто Турци узму Лешницу и Лозницу, одреди га кнез Сима са две иљаде из целе ондашње војске избрани пешака, да иде пешице да чува Китог. Кад Турци ударе низа Саву на Засавицу, он отиде на Равањ Сими Прекодринцу у помоћ (где је после дошао и Стојан Чупић и прота Матије Ненадовић), и ту су за седамнаест дана такову ватру изели и муку поднели, какова ни на једноме крају Србије није била. Кад Срби побегну из разваљена и поткопана Равња, онда Турци увате Милошева чибукчију жива, а он са Димитријем утече пешице низа Саву на Митровачку скелу, и онде га сретну коњи. Дошавши по том у логор у Шабачко поље, јавно покаже свој гњев на кнеза Симу, и стане га псовати и ружити, зашто не даде људма, да се бију с Турцима на Дрини, него ји пусти на Саву, и доведе у Шабачко поље; зашто им не посла измену на Равањ; зашто им џебане није слао, и зашто сам не дође, да види, како је онде и т. д. На то прота Ненадовић стане намигивати нањ, говорећи му полако: „Ћути, од Бога нашао! знаш да ће доћи мали Божић“ (кад војводе на скупштини морају за свашто одговор давати). А он му одговори здраво: „3ар си ослепио, те не видиш, да нас мали Божић неће заједно наћи?“

Кад први глас дође у Шабачко поље, да су Турци прешли Мораву, и да је Црни Ђорђије утекао у Немачку, онда све војводе у договору изберу Милоша, да узме две иљаде коњика, па да трчи да увати Београд, док још нису Турци стигли. Но док они нареде и изберу коњике, који ће с њим поћи, разиђе се и по војсци глас не само да су Турци прешли Мораву, и да је Ђорђије утекао у Немачку, него да су Турци узели и Београд и Смедерево, па отишли у земљу, да арају и да робе; зато уђе у људе буна, те оставе логор и топове, и побегну куд ко зна. Одатле све старешине Српске нагну у Немачку, где се коме учини прече; но Милош не ктедне, него удари низа Саву, и дође на Забрежје само с Димитријем и с једним сеизом, па онде сјашу да се одморе. На Забрежју из оне стране био је Јаков Ненадовић, који, кад чује, да је Милош онде дошао, поручи му, да и он бежи у Немачку; а кад Милош не ктедне, онда Јаков сам пређе на ову страну, и стане га на то наговарати, говорећи му, да је већ све пропало, и да не гине лудо без невоље. На то му одговори Милош: „Ја, брате, у Немачку не ћу, нити имам куда; да ја с голим животом бежим у Немачку, а Турци за живота мога да робе и препродају моју стару мајку и жену и децу! Боже сачувај! Него идем у моју наију, па куд остали онолики народ, туда ћу и ја: доста је народа изгинуло са мном, не ће бити никаква неправда, ако и ја с народом погинем и пропаднем“. Па онда узјаше на коња, и дође управо кући у Брусницу. Онде код куће поседи неколика дана, док разбере докле су Турци зашли у земљу, и шта ради и мисли народ, размишљајући и сам, шта ће сад. У том му дође неколико бећара, који су били код Младена, пак нису хтели за њим ићи у Немачку. Једно јутро изнесе пред кућу све своје руво и оружје, што је имао сувише, те раздели и испоклања бећарима, говорећи: „Ако мени Бог да живот и здравље, ја ћу с вама оваки ствари и свашта другога доста добити и имати; ако ли не буде суђено више живети, не треба ми ни ово“. Па онда жену и децу пошаље у манастир Никољу, своме куму архимандриту Аџи-Атанасији, а он отиде у Ужице, да би уватио град пре Турака, па да се онде затвори до пролећа, ако буде доста ране и џебане. И тако дошавши у Ужице пре Турака, и нашавши доста ране и џебане, стане се онде утврђивати. Но у том дође му глас, да су Турци од Београда дошли у наију Рудничку; зато остави свога брата Јефрема и кнеза Алексу Поповића да чувају Ужице, а он се врати у Рудничку наију пред Турке. Кад тамо дође, види да је Турака млого, а у њега војске нема; народ се предаје не би ли му робље остало; кнез Аксентије предао наију Београдску и пристао с Турцима, а оно неколико војвода и капетана, што се још није било предало, прсло по шуми куд које, горе се боји народа, него Турака. У том му још дође глас, да су они, што ји је оставио да чувају Ужице, побегли како су опазили Турке где иду. Онда већ види, да од боја нема ништа; а Турци му пишу и зову га једнако на предају, и дају веру, да му ништа бити не ће, него да ће га још окнежити, да буде господар као што је и под Кара-Ђорђијем био, само да се преда и да помогне народ предавати и умирити. Тако се он договори с Димитријем, и у Такову изиђу обојица делибаши великога везира, Али-аги-Серчесми, и положе оружје пред њим; но он им само узме сабље, а остало све им да на траг, и постави Милоша обор-кнезом над Рудничком наијом. После Милош преда Мутапа, и Лому, и Дринчића, и тако предајући и умирујући народ отиде с Турцима преко Чачка и Крагујевца у Београд. Но пре него дођу у Београд састане се са Серчесмом Ибраим-паша, Босанскога везира ћаја, и он, као старији од Серчесме по госпоству, пође да узме Милоша од њега, и да га он изведе везиру, као да га је он предао; но Серчесма одговори, да га не да од себе, док његови две иљаде делија не изгину. И тако се мало нису побили око њега; у Београду били су га узели Ибраим-пашини људи, и повели, но делије скоче и отму га опет.

Пошто се већ народ по Србији испредаје, велики се везир врати натраг, а у Београду за везира остане Сулеман-паша Скопљак (из Скопља из Ерцеговине), који се с Милошем тукао неколико пута, а особито на Мучњу (на међи Ужичкој и Старовлашкој) и на Равњу, где је (Сулеман-паша) и у руку рањен. Сад сватко може себи ласно представити, како је Сулеман-паша морао гледати свога кнеза; али због политике није му ништа могао чинити, него га још посини, и даде му бурунтију, да је пуновласни обор-кнез над три наије, то јест: над Рудничком, над Крагујевачком и над Пожешком; и поклони му сребром оковане и позлаћене пиштоље и ата. Једном га је показивао млогој господи Турској, говорећи: „Видите ли овога мога малога кнеза и посинка! Колико се сад чини миран и покоран, ја сам од њега неколико пута тако бежао, да нисам знао, куда ћу ударити; па ми ево најпосле и руку преби на Равњу“. А Милошу је говорио:“Ти си ме ово ујео (показујући рањену руку)“; а Милош му одговори:“Ја ћу и позлатити, честити пашо!“ Какогод што у Београду за везира остане Сулеман-паша, који се за они цели десет година једнако са Србима тукао и на Србе мрзио и освету у срцу носио, тако опет и он по осталим градовима и по варошима постави муселиме и све остале старешине од такови исти Турака, који су или из Србије или из околни места. Па не само што поставе муселиме и по онаким паланкама, куд никад нису били, него још и војске по неколике стотине оставе у свакој паланци на трошак народни; а сердари и тефтиши зађу по селима један за другим, и стану истраживати и купити од људи оружје и лепе аљине, и људе глобљавати и искати и изгонити, што нема. Па и осим ови одређени сердара и тефтиша, који су купили оружје и сребрне ствари и чоане аљине, где је год који Турчин видео на Србину мало бољи гуњ или беле чакшире, скидали су и мењали за своје горе, или носили онако; најпосле су скидали с људи појасеве, што су им жене градиле, и с ногу чарапе и опанке. У том се почне оправљати и град Београдски, те дигну млоге сараоре из народа. Из ти сараора гдекога су гледнијега и наочитијега и Турци погубили тајно, а млоги су и помрли од куге и од различни други болести у ономе смраду и страу; но Срби су за све мислили да су побијени, који год нису на траг дошли. Тако народу, које због таковога зулума, које што је за десет година у слободи живећи био се одучио од тога, опет постане милији рат, него ли таки мир. Само је дакле требало почети.

У то време (у саму јесен 1814 године) Латиф-ага, муселим наије Пожешке, од куге побегне из Карановца у манастир Трнаву, где је седио и Аџи-Продан, бивши војвода наије Сеничке. По том Аџи-Продан и Латиф-ага отиду нешто у Карановац, а Мијаило, брат Аџи-Проданов, и Пајсије, игуман Трнавски, сваде се с Латиф-агиним Турцима, који су били остали у манастиру, па скоче с момцима, те ји све повежу, и Латиф-агино благо и све остало имање разграбе. Ето тако се опет почне буна против Турака, и плане као ватра преко све наије Пожешке и Јагодинске, и отиде у Крагујевачку. Како чује Аџи-Продан, шта је било у Трнави, он одма побегне од Латиф-аге у народ, и стане купити чете; па онда Милошу пошље некога попа Симу, и молећи га поруче му, да и он подигне наију Рудничку и Крагујевачку, и да им свима буде старешина, место Црнога Ђорђија. Милош пак, видећи да од те буне сад (пред зиму) ништа бити не може, отпоручи им, да он у то пристати не ће, него и они да гледају да се умире, да се главама не играју, и народа да не губе; а попа Симу пошаље у Београд Сулеман-паши, да му управо каже, како се буна подигла. По том Милош одма подигне наију Рудничку, па отиде с Ашин-бегом, Рудничким муселимом, у наију Пожешку против бунтовника, и стане народ карати, у што су пристали, да погубе и главе и робље; и стане ји световати, да се умире, говорећи, да буни сад нема времена, а да јој је време, он би најбоље знао и најпре би је почео. Аџи-Продан се пак у то време десио у Трнави с нешто мало војске, но како чују, да Милош иде с Турцима против њи, одма се војници распрсну куд који, и оне Турке, што су били повезани, пошаљу к Милошу; а Аџи-Продан са својом браћом и још неколико момака, побегне преко Драгачева. Онда Милош пошље Лому и (Турчина) Ћор-Зука с неколико момака за Аџи-Проданом у потеру, но он измакне и утече, него му негде у збегу нађу чељад, те ји поватају и доведу. Не могући Милош свој чељади Аџи-Продановој помоћи и избавити је од ропства, рече Ћор-Зуку: „Побратиме! ти знаш, да је Пљакићева синовица за Аџи-Продановим сином, и ево је овде доведена; ја оћу за љубав Пљакићеву да је сакријем“. А Зуко му одговори: „Вала, побратиме, дела; од мене се јамачно чути не ће“. Онда Милош отиде међу чељад Аџи-Проданову, те узме Пљакићеву синовицу, па је преобуче у мушке аљине и пошаље ноћу кући својој; а жени Аџи-Продановој, и осталима, које су биле с њом, запрети, да ће ји све исећи, ако и коме кажу, да је и Петрија (тако је било име Пљакићевој синовици) с њима уваћена. Турци су после толико пута спомињали и питали, куд се деде Аџи-Проданова снаа, и сам је ћаја-паша за њу спомињао и питао, но Милош је једнако говорио, да не зна ништа за њу, и да се и сам чуди, куд побеже и где се сакри. И тако је сачува, док није дошло време, да је преда мужу њеноме.

Како чује Сулеман-паша, да се народ буни, он одма одреди ћаја-пашу с војском, да иде да мири арањем и робљењем; а своме посинку Милошу с највећим ласкањем пише, да и он пристане с ћаја-пашом, и да гледа, да се народ умири, и даде му оваку веру: осим Аџи-Продана и његове браће, кога год он преда и узме на веру, да му не ће ни длака с главе полетети. Тако, док је Милош по Драгачеву утишавао буну, дође и ћаја-паша с војском у Чачак, и састане се с Милошем. У том се чује, да се побунила и наија Крагујевачка (особито кнежина Гружа), зато се Милош с Ашин-бегом врати у наију Крагујевачку, и стане бунтовнике звати на предају. И тако најпре преда петорицу од знатнији коловођа ондашње буне, то јест: Симу Пастрмца, Благоја из Кнића, Вучића из Вучковице, Миленка из Опорнице и Станка из Витановаца. А с осталима се сутра дан побије у Книћу, и прем да је с Милошем било више од иљаде Срба и око сто Турака, но бунтовници, који није било до само неколике стотине, опет одрже мејдан, једно зато, што су с Милошем били људи с реда, па и то више с батинама, него с пушкама (јер што оружја нису били Турци покупили, оно су људи покрили), а бунтовници су били све по избору бољи од бољега; и наоружани као што треба; а друто, што Милошевци нису баш ни тели управо да се бију с бунтовницима, него само да ји мало уплаше, а бунтовницима је било за невољу бранити се. Но Милош тим учини баш оно, што је тео: бунтовници омркну на разбојишту, али, видећи да је Милош противан тој буни, отиду ноћу сваки својој кући. По том Милош с Ашин-бегом дође у Крагујевац; и тако се утиша буна и у наији Крагујевачкој.

Ћаја-паша пак дошавши с војском у Чачак, дође му народ (као предат и умирен) и донесе рану, онда он повата све знатније људе, које народ, опкољен од његови војника, ода, да су буну почињали и распаљивали, па ји баци у синџир, говорећи, да ће ји водити са собом, док се народ свуда не умири са свим, и да ће може бити гдекога глобити, а гдекога и ошинути, али глави ни једнога не ће бити ништа. И тако ји водећи са собом отиде у Крагујевац. Саставши се у наији Крагујевачкој опет с Милошем, навали једнако, да поара и пороби барем неколико села по доњем крају Груже (ваља да је војницима својим полазећи из Београда био обећао робиња), но Милош му по дугом брањењу и препирању рече: „Ако ћеш мене слушати, то да не чиниш ни од једне куће, а ја ти стојим добар, да ће сви кривци доћи у твоје руке; ако ли ме не послушаш, него станеш арати и робити, ја вадим руке из народа, а ти роби и ради како ти драго, па ћеш видети, на што ће изићи“. Тада ћаја-паша пристане на Милошев савет, и одложи све на њега, да он ради, како зна, да ће боље бити. А кад му народ дође у Крагујевац и донесе рану, онда он какогод и у Чачку повата знатније људе, те бајци у синџир, и после неколико дана отиде у Јагодину. Он је звао и Милоша тамо са собом, но Милош, видећи шта ћаја-паша уради од људи у Чачку и у Крагујевцу, не ктедне даље ићи, него нађе различне изговоре, и врати се са својим људма на траг. Док ћаја-паша дође у Јагодину, дотле се буна већ и у Јагодинској наији утишала била; јер су коловође буне и онамо из почетка народу казивале, да је и Милош с њима у договору, и да им је поручио, да то чине; а може бити, да су и сами мислили и један другога варали, да ће Милош с њима пристати, али сад кад виде, да је Милош против њи, а војска Турска ушла у вилает, и наија се Пожешка и Крагујевачка предаде; и они се разиђу, и прости људи отиду сваки својој кући, а коловође остану у шуми и стану се предавати. Тако кад ћаја-паша дође у Јагодину, дође му народ и донесе рану, а он онда, као и у Чачку и Крагујевцу, повата све коловође буне и знатније људе, те баци у синџир,^[14] па се после неколико дана крене с војском, и ове све сужње (115 на број) у синџирима одведе у Београд, те баци у кулу. А пошто се буна са свим утиша и народ умири, онда ји (на Савин дан пред Божић) изведу, те све исеку на четири капије, и главама њиовим наките зидове Београдске. А игумна Трнавскога и још тридесет и шест којекаки људи, што су онако којегде поватани, набију живе на коље. Тако је у овој буни, које ово сто и педесет и два човека, што је Сулеман-паша у Београду исекао и понабијао на коље, које онако што су по наијама којегде поватани и побијени, пропало најмање око триста људи, и то све по избору бољи од бољега; и било је робља око педесет душа Аџи-Продан пак са својом браћом побегне у Немачку; и будући да се ова буна код његове куће почела, и његова је чељад ропством платише, а он опет утече и однесе кривицу са собом, зато се она назове буна Аџи-Проданова.

[14]

Милош је уз ову буну добио чест и повереније како код Сулеман-паше и код остали Турака, тако и код народа Српскога: код Сулеман-паше, што и он не приста с бунтовницима, него му оста веран и умири народ; а код народа Српскога, што не даде Турцима арати ни робити, него онако лепим начином умири. Али је њему велика жалост на срцу остала, што Сулеман-паша погази веру и превари га, те исече толике људе, што је он на веру домамио. То је већ довољно било, да Милоша на ову мисао наведе: „Овај човек не држи вере; с њим се не може ништа радити. Кад он сад оваку неверу учини, и толике људе на вери поби, како ћу му ја сутра веровати за моју главу, да јој не ће ништа бити?“ Тако је Милош био почео мислити. Сулеман-паша пак видевши сад у овој буни, да од народа ни једна десетина оружја није одузета, и бојећи се буне у напредак, науми опет да купи оружје по народу и с највећим мукама да га истражује, и све знатније и наочитије људе по народу да погуби, и мушке главе, које би за оружје биле, да умали, пак најпосле да погуби и Милоша. Јер колико се год Сулеман-паша показивао, да Милоша пази и благодари му, што је ту буну утишао, толико се од њега бојао, видећи, да га народ тако пази и слуша.

Тако Турци зађу по народу, и стану опет купити и с највећим зулумом и варварским мукама истраживати и изгонити руо и оружје. Једнога су човека из Грбица (у Крагујевачкој наији) везали жива око ражња, па га онако пекли према ватри, да каже некаке токе и пиштоље, за које се било чуло, да су у њега. Женама су облачили гаће, па ји били по табанима; људима су и женама натицали на главе торбе с пепелом, па су од оздо ударали руком, да пепео иде у нос и у уста; гдекоје су као разапете потрбушице вешали за ноге и за руке, а на леђа су им метали камење. Ово су само примери од мука у Европи нечувени у наше време, а осталима ни броја нема, н. п. ударити човеку 100-200 батина; испребијати му кости секиром или каквим маљем и т. д. Гледајући Милош шта се ради, већ је био познао, да на послетку не ће бити добро ни за њега, зато је био почео промишљати за себе, и наручивати гдекојим познатим Турцима, који су му пријатељи били, да му јаве, ако што чују да се за њега где говори. Пошто Турци млого људи тако истребе, онда Сулеман-паша пошље неколико Турака, те убију Станоја Главаша, који се такођер био предао и своје руо и оружје носио какогод и Милош, само што није био кнез, него онако као сердар, и уз буну Аџи-Проданову млого је помагао Турцима да се умири. Кад се Главашева глава донесе у Београд, Милош се деси онде, и дође му некакав пашин гаваз, те му рече: „Кнеже! јеси ли видео Главашеву главу? Сад је на тебе ред.“ А Милош му одговори: „Вала, ја сам моју главу још одавно бацио у торбу, и сад већ туђу носим“. Сама Главашева глава доста би била, да Милоша увери, шта се и о његовој ради; а камо ли још оваки поздрав од гаваза! Милош је већ пре неколико недеља био дошао у Београд, и неколико је пута искао допуштење, да иде кући; но паша му није дао, него је све одгађао од данас до сутра. Али сад већ навали, да се измакне макар како било, и науми, да се више не враћа у Београд, само сад ако из њега главу изнесе. Најпре науми, да избави шездесет душа Српскога робља, што се онде налазило, и купи га од паше за сто кеса, а Косте Кујунџије (брата Новопазарскога војводе Димитрија) жену особито за осам кеса. Ово све он купи на вересију док изиђе у вилает и састави новце; и тако, давши паши облигацију, робље узме, те потрпа на кола и опреми из Београда. По том, видећи, да Турци никако не даду допуштења, да се иде из Београда, пошаље Димитрија у Земун, те узајми од некаква познаника двеста дуката, па стане молити ћаја-пашу, да му даде изунтескеру (писмено допуштење), да може продати у Немачку неколике стотине волова, који су били скупљени. И тако којекако за сто и педесет дуката измами од ћаја-паше изунтескеру и уза њу допуштење, да отиде до куће, као да дотера волове на воду, и да саставља новце за робље. Ћаја-паша је млого навијао, да Милош остане у Београду, а Димитрије да иде у наију, или барем да Димитрије остане у Београду, а Милош сам да иде; но они су то којекако знали развејати, и доказати, да обојица имају посла око тога, и један никако да не може свршити. И тако обојица добију допуштење, и сутрадан рано у јутру узјашу на коње, па, као пола бежећи, док се Турци нису присетили да ји зауставе, отиду из Београда у наију. Познато је да су Милан и Милош седили у Брусници; но будући да је Брусница врло Турцима на путу, а опет сад како су они постали господари и онде поградили своје дворе, начинила се као мала варошица и у њој се наместио муселим Руднички; зато се Милош, још како су Турци обладали, преселио с кућом у Шаране. Но видећи да се ни онде није далеко уклонио од Турака, измакне се уз буну Аџи-Проданову у Црнућу, у саму Рудничку планину, и онде у једној долини у великој врлети начини кућу и неколико зграда око ње. Ту је сад од овога новог зулума и од страа Турскога био добежао Мутап, и Симо Пастрмац и Благоје из Кнића (они, што су се уз буну Аџи-Проданову предали Милошу у Книћу), и још млоги којекаки момци, који су очекивали смрт од Турака; па су онде као чували Милошеву кућу, а управо су код његове куће чували и крили своје главе. И да не би у како подозреније пали, били су покуповали неколико трнокопа, па су дању на лепом времену од беспослице крчили и садили шљиве по потоку (прем да су видели, да ни од своји, које већ рађају, нема ползе), а ноћу су ишли по селима чак и у друге кнежине, те се с пријатељима и познаницима, особито с онима, који су од Турака онако зазирали, као и они, договарали, шта ће се радити. И видећи да се никако живети не може, науме опет да подигну буну против Турака, барем да помру бијући се с њима; и то би већ одавно били почели, али су једнако очекивали, док Милош изиђе из Турака и дође међу њи. Сад пак дошавши Милош, и он им каже, да већ нема другога спасенија, него да се бију с Турцима, док не помру сви. По том се они сви закуну Милошу, да ће га слушати и с њиме помрети, а он се закуне, да ји не ће издати, него да ће с њима умрети. Сад је дакле само требало почети; но будући да је била још зима, зато Милош одложи почетак, докле га Сулеман-паша не позове у Београд; а свога брата Јефрема одма пошаље с воловима на Остружњицу, да би ји продао у Немачку, а Димитрија с некаким старим арачким тескерама опреми у наију Рудничку, да купи арач, да би се што новаца саставило; а и сам стане тражити и набављати што треба. Уз то је још радио, не би ли како ови његови момци и пријатељи уватили или убили кнеза Аксентија; па да они најпре почну буну, да га после не би издали. Тако Милош науми, да одложи почетак буне још до неколико дана; али народ, коме је већ Турски зулум био додијао, ускипи осветом и нестрпенијем, и устане на Турке пре одређенога времена. Најпре Ломо на цветни четвртак пређе у Јасеницу, и потера арачлије; а Милошев брат Јован, и Симо Пастрмац и Благоје из Кнића отиду на Лазареву суботу, те у по подне убију порешчију у Коњуши (у Гружи). Милош се тада десио у Брусници код Ашин-бега; и будући да су њи двојица били побратими, и задали један другом веру, да се не издаду, него да Ашин-бег чува Милоша од Турака, и ако што зло за њега чује, да му јави, а Милош опет тако исто да чува Ашин-бега од Срба; зато сад, кад чују, шта се ради, узме Милош Ашин-бега уочи Лазареве суботе ноћу, те га изведе до у наију ужичку, и покаже му пут, нека иде срећно. Ломо пак, подигнувши буну у Јасеници, пређе у наију Рудничку, и одма удари на Рудник. А у Руднику је тада био знатни Турски јунак и зулумћар Токатлијћ, који је пред Ашин-бегом био муселим наије Рудничке, па се нешто завадио с Милошем и стао му пре времена о глави радити, те га Милош, као за превелики зулум, тужио Сулеман-паши, и тако га, које праведном тужбом, које пак новцима и Турском политиком, збацио с муселимства, и место њега довео Ашин-бега у Брусницу. Овај дакле бивши муселим и рођени Рудничанин, Токатлијћ, застане се тада у Руднику, и с неколико своји момака начинивши шанац око своје куће, стане се бранити од Лома. Видећи Ломо, да Токатлијћа не може ласно на силу истерати, или, као што је особито желео, жива уватити; а Токатлијћ видећи, да се дуго не ће моћи бранити од Срба, стану се договарати, да Токатлијћ изиђе са својим момцима и да иде из Србије, а Ломо да му зада веру, да ће га с миром пропустити и лепо испратити. После тога уговора Токатлијћ успе соли на комад леба, па га пољуби, и пошаље Лому, да се на ономе лебу закуне, да му не ће невере учинити, па онда и он онај леб да пољуби (као за знак најтврђе вере), и да га пошаље Токатлијћу на траг. Ломо тако учини. Онда се Токатлијћ опреми с момцима, па појашу коње, и изишавши из свога шанца, пођу с Ломом и са Србима брдом од Рудника. Ломо је пак још пре одредио и наместио људе, да убију Токатлијћа и да му побију све момке. Тако кад дођу на заседу, Срби изненада опале из пушака и побију Токатлијћеве момке до једнога, а Токатлијћ рањен пролети кроз прву заседу на ату, и опаливши неколико пиштоља на Србе, који су пред њега истрчали и гађали га, убије једнога, па падне и он. Онда онај Токатлијћев момак, што је, умешавши се у Србе, остао, стане говорити Лому: „Зашто, Ломо, тако чиниш на вери? Да од Бога нађеш!“ А Ломо се стане изговарати, да су то људи учинила преко његове воље и заповести; и да је њему самоме жао; он пак да се не боји ништа. И тако идући и разговарајући се извади тај момак свој сребрн велики нож иза појаса, па се прикучи к Лому, и пружи му га говорећи: „На ти, Ломо, мој нож. Ако и мене тако убију Срби, као и мога агу, а оно барем нож мој нека носи таки јунак; ако ли ме проведеш и пустиш, да ти је Богом просто, носи га и опомињи се мене.“ Ломо пружи руку, и узме нож, па таман пође да га задене за појас, а Турчин потегне из пиштоља, те њега посред чела, па онда ободе коња и побегне; и премда су га Срби терали, но Српски коњи посустану, а он на добру коњу утече, заменивши главу господара свога. Ово је све било док је Милош испратио Ашин-бега, и враћајући се на траг видео је према себи тога Токатлијћева момка где бежи, но није знао, ко је, докле га мало после није срео глас, шта је било од Лома и од Токатлијћа на Руднику.

Милош на цвети у јутру дође у Таково, и онај дан онде код цркве учини скупштину, и стане се већ јавно договарати с народом и с кметовима, шта ће се сад чинити. И сав сабор нађе, да друкчије никако бити не може, него да се бију с Турцима док сви не изгину; и још што је најчудније, и сами старци и кметови, који су свагда били противни буни, и они сад пристану и повичу, да нема другога спасенија, него да се бију с Турцима, и да се бране док се узможе. И сви сложно стану молити Милоша, да им он буде старешина, и да ји не изда. Милош им на то одговори, да ће им он бити старешина, ако ће они њега слушати и између себе се као браћа пазити, опростивши један другоме ако је који коме што на жао учинио. И на то пристану сви. Милош после те скупштине отиде са својим старим, и сад на ново приставшим, момцима, у Црнућу, и онде после дугога премишљања и већања отиде у вајат, те се обуче у своје војводске аљине и припаше оружје сребрно, па онако накићен изиђе међу момке носећи у руци свој војводски барјак, који је до сад лежао негде сакривен, па пружи барјак Сими Пастрмцу, говорећи: „Ево мене, а ето вам рата с Турцима.“ У свима је, који су ту били, срце од радости заиграло, кад су видели Милоша тако накићена, и већма су му се обрадовали, него озебао сунцу; јер је сваки у себи помислио: сад је заиста рат, и он пристаје с нама. Пастрмац узме барјак из Милошеве руке, те га пободе у земљу, и стану се под барјак купити јунаци; а Милош се врати у собу, па седне с писаром, те распише књиге на све стране, да устаје на оружје и мало и велико, и да бију Турке, гдегод зелену стризу виде. На таке гласове народ скочи, и, повадивши из клада и из пањева своје сакривено оружје, стане се оружати наново. Који је имао две дуге или мале пушке, онај даде једну ономе, од кога су Турци одузели све.

Кад Сулеман-паша чује, шта се ради по Србији, он одма увати Милошева брата Јефрема, који је с воловима био дошао на Саву, те га окује у гвожђе и баци у тавницу; па онда стане спремати војску на Милоша. Најпре изиђе из Београда бимбаша Кара-Мустафа с неколико стотина Турака, и кнез Аксентије подигне из Београдске наије неколико стотина Срба, па пођу к наији Рудничкој. Кад Милош чује, да ови Турци иду, он се опреми и пође преда њи, и сретавши ји у Рудовцима (на међи наије Београдске и Крагујевачке), побије се с њима; но Турци с помоћу кнеза Аксентијини Срба начине шанац, и тако се одрже и утврде. По том Милош остави онде Милутина Гарашанина с нешто мало војске, да ји чува, а он се врати на траг, да диже народ и да купи војску. На васкрсеније дође к манастиру Моравцима (на међи наије Рудничке, Ваљевске и Београдске), и онде на сабору баци ватру у народ и распали буну, оданде отиде на Чачак, где су његов брат Јован и Лазар Мутап били опколили Турке у некаком шанчићу око џамије. Док Милош ту дође, и глас му стигне, да је ћаја-паша са силном војском изишао из Београда, и продро на Рудовцима, па иде к Чачку. Онда се Милош врати опет пред ћаја-пашу, а Јовану и Мутапу каже, да гледају ако се и како може, да оне Турке у Чачку час пре предаду или истерају док није ћаја-паша стигао с војском, ако ли то не могбуду учинити, а они да гледају, да се измакну на страну кад опазе ћаја-пашу с војском, да ји Турци онде не оптеку. Милош с Чачка дође у Брусницу, а ћаја-паша с десет-дванаест иљада војске у Мајдан на конак. Кад Турци уђу у наију, и стану арати и палити и робити, народ се одма поплаши, и на позивање Турско млоги се стари кметови стану предавати, и народ нудити, да се предаје, и с Турцима заједно да терају Милоша. Тако војници сви, који су били с Милошем, прсну сваки на своју страну, отиду да гледају сваки своје робље. Милош само с неколико своји одабрани момака остане у највећему очајанију: једини разговор ово им је био, да отиду кући један другога, те да покољу жене и децу, па онда онако без страа и без бриге да беже по шумама, и док један тече да се терају како с Турцима, тако и са Србима, који ји тако остављају.^[15] Таман кад су они тако разговарали један другога, стигне им Јован Добрача са пет стотина Гружана, и Милић Дринчић са једно двеста Црногораца (из Рудничке наије), које је Милош био послао пред ћаја-пашу. Ту се сад невоља и очајаније окрену на радост и надежду. Ћаја-паша је још из Београда био потегао управо у Чачак, једно зато, што је ово место готово као усред земље, на међи наије Пожешке и Рудничке, а близу и Крагујевачке и Јагодинске; а друго, што је у равни код Мораве, и згодно за војску. Тако ћаја-паша из Мајдана отиде на конак у Коњевић, а Милош с Гружанима и Црногорцима (међу којима је било неколико и Левчана) пристане за њим. Кад ћаја-паша други дан пређе Мораву и отиде у Чачак, Милош са својом војском остане на левом брегу Мораве, и стане градити шанац на брду Љубићу, где су се његов брат Јован и Лазар Мутап били измакли од Чачка. Сутрадан, кад Турци виде Србе на Љубићу, они изиђу из Чачка, и са неописаном силом и рабрости ударе на њи, но Срби се одрже у шанцу (који још нису били ни начинили како ваља, него само подигли мало од прошћа), и Турке узбију натраг и ране им пашу Врањалију. Тако се ћаја-паша улогори с војском у Чачку, а Милош на Љубићу. Онај исти дан, кад су Турци први пут ударили на Љубићу на Србе, изиђе из Чачка десет стари кметова, који су из Рудничке и из Београдске наије били пристали за ћаја-пашом, па сад пошли с његовим бурунтијама и с књигама кнеза Аксентија, да предају народ. Ове кметове некако повата Милошева стража, и, кад ји доведу пред Милоша, исеку ји све. Турци су по том још неколико пута прелазили преко Мораве и ударали на Србе, но Срби се већ утврде, и по Милошевим порукама дође на Љубић још војске; и тако су Турке свагда рабро узбијали и преко Мораве прогонили.

[15]

У то време дође Милошу глас, да је из Београда изашло неколике стотине Турака (понајвише спаија), те начинили на Палежу шанац и на четокаику извукли један топ, па оданде страше и сметају, да се дигне сва наија Београдска и Ваљевска; а из Ваљева опет неколике стотине Турака да иду ћаја-паши у помоћ. Зато он одма опреми Милића Дринчића пред ове Ваљевске Турке, те ји на Дружетићима дочека и разбивши врати на траг; на Љубићу пак остави свога брата Јована, а он са својим момцима и с нешто мало војске отиде на Палеж, да окрчи пут од Саве. На Палежу опколивши Турски шанац тукли су се неколико пута, и звали су Турке, да се предаду, но они не тедну. Онда Милош распише по оближњим селима, те се пограде домузарабе (на двоколицама приковане даске, тако, да неколика човека могу пред собом терати те двоколице, заклонивши се за даске), и преправе прошће и вашине, да ударе на јуриш. Па те све преправе један дан пред вече извуку у поље око Турскога шанца, да у јутру рано ударе на јуриш; и кажу Турцима, да ји причекају до пред зору на два сата, па ће онда видети, шта ће од њи бити. Кад Турци то виде, они се поплаше, (јер су се Срби већ и онако неколико пута били догонили до шанца и ватали рукама за њега), па побегну ноћу како који може; а Срби се наклопе за њима, те ји које онде побију, које натерају, те се подаве у Колубари; а који оданде измакну, оне побију људи по селима: и тако од они, више од триста, Турака није ји двадесет отишло у Београд. Срби пак задобију доста руа и оружја, и осталога свакога шићара; али осим свега најмилији им је био топ, који су на Турском четокаику добили. Топ овај, као на четокаику, није имао кундака ни кола, да се може вући; зато навале сви, те га оправе и окују; ту су ковали и они, који чекића пре нигда у рукама видели нису (н. п. Симо Пастрмац, и Благоје из Кнића и млоги други). Победом овом на Палежу Срби су добили још и то, што сад очистивши пут уза Саву од Београда до Шапца, подигне се већ и наија Београдска и Ваљевска сва; а из Немачке опет навале војводе и различне друге поглавице Српске, које за Карађорђијем нису теле да иду у Бесарабију, него остале по Срему и по Банату чекајући промену судбине Српске, н. п. Стојан Чупић, Петар Молер, Павле Цукић, кнез Милоје Теодоровић, кнез Максим Рашковић, Симо Катић, Симо Ненадовић (брат проте Ненадовића, а син кнеза Алексе), Бојо Богићевић (син војводе Јадранскога, Антоније Богићевића), прота Никола Смиљанић, капетан Илија Срдановић и други. Ови сад сви, с млогима простим војницима, навале у Србију и понесу џебану и оружје (а уз Аџи-Проданову буну ни један од ови није ни помислио, да иде у Србију). Милош с Палежа, пошто нареди да се чува око Београда, да не би Турци изишли у села и какву штету учинили, и пошто се лепо опреми, подигне војску на Ваљево и повуче два топа; један овај, што су га сад отели од Турака и оправили, а други је негде у шуми био сакривен још од Кара-Ђорђијна времена, па га сад нашли и оправили. У Ваљеву су Турци били начинили шанац у вароши око џамије, баш код Колубаре; а Молер и Цукић били су још пре Милоша отишли на Ваљево, али нису смели да се улогоре у равни код Турака, него се попели на Кличевац. Али Милош кад дође, рече им: „Ви, браћо, може бити да сте чекали мене, али ја сад немам кога чекати; цар ми ни краљ неће доћи у помоћ. Ако се ја сад станем плашити од Турака и не смеднем се к њима прикучити, шта ће други људи радити?“ — Па онда, онај исти дан, подигне војску уз Колубару, те се прикучи к самоме шанцу Турскоме, и тукући се с Турцима закопа шанац и начини табље за топове; па онда стане Турке позивати на предају, и претити им, ако се не тедну предати. Кад Турци познаду, да је Милош дошао, па још с топовима, они се поплаше, па се ону исту ноћ дигну, те побегну из Ваљева. Опазивши Срби да су Турци утекли, гдекоји скоче на коње, те ји потерају донекле, но Милош остане одмарајући се и говорећи: „Којигод сам од мене бежи, срећан му пут! ја му не сметам; него да се молимо Богу, не би ли и ови остали сви (Турци) побегли између нас“. — У јутру Милош отиде к Молеру и к Цукићу на Кличевац, и после различни разговора и договора, рече Молер: „Е, брате Милошу! Ми у име Бога опет устасмо на Турке и народ с Турцима завадисмо: него сад ко ће бити старешина овоме народу?“ На то Милош одговори: „То је најмања брига, него најпре да видимо, где ће бити старешина; да гледамо, како ћемо Турке истерати између себе, и како ћемо свршити ово, што смо почели; а старешину је ласно наћи; ако ли сад баш за тим стоји, буди ти старешина“. Онда Молер рече: „Ја, брате, старешина бити не ћу; али да не будеш ни ти, а да не буде ни Цукић, нити и који други да изиђе да рече: Ја сам господар, као Кара-Ђорђије (што је чинио); него нас четворица, то јест: ја, ти, Цукић и прота Ненадовић (Молеров пашеног, који је тада у Бечу био), као четири једнака брата да старешујемо и заповедамо сваки на своме крају; и ти сад на то да се потпишеш“. — „Добро, брате (одговори Милош), али се ја на то не ћу потписати, нити се противим, да тако не буде; јер нас тројица и онако смо такове старешине, а и прота, ако дође из Беча, и он ће бити; али сад да се ми потписујемо ко ће у туђој кући бити старешина, то би било баш као они што су секли ражањ, а зец још у шуми“. У тај ма дође ту и Стојан Чупић, и тако се овај разговор прекине као с малом распром и с потајним подозренијем један на другога. Милош пође с Кличевца у свој шанац; но још не дође уњга, а ова се тројица договоре на Кличевцу, те Цукић убије кнеза Петра из Тврдојевца, од кога су се бојали, да не одврати народ за собом, па да се не прилепи Милошевој страни. Кад кнез Петар погине, народ се побуни, и једни скоче на Молера и на Цукића, те ји сатерају у једну кућу, а други дотрче к Милошу помажући: „Помагај, господару, за Бога! шта се то чини сад? Ми за тобом пристасмо и с Турцима се завадисмо, па сад зар ајдуци да нам суде и кнезове и браћу нашу да бију? Ето Цукић и Молер убише кнеза Петра! Зашто је то? Јели то из твоје главе?“ Да је Милош сад само дао знак, да се то преко његове воље чини, ту би ти одма свршили и Молер и Цукић, и то може бити да би се догодило (као што су Симо Пастрмац и Благоје Книћанин наваљивали и говорили Милошу), да није било страа Турскога; али Милош види, да томе није сад време, па стане народ утишавати, говорећи, да је кнез Петар био Турска увода, и да је он заповедио да се убије. И тако после млогога народнога правдања, да кнез Петар није био Турска увода, него да је био добар и поштен човек, и Милошева доказивања, да је он то јамачно дознао, које они нису могли дознати, народ се утиша, и Милош се врати на Кличевац, те Молера и Цукића извади из куће и народ умири са свим.

Кад већ Милош сад очисти и Ваљево од Турака, онда остави Молера да чува страже од Сокола и од Сребрнице, а он узме Цукића са собом и са свом се војском врати опет на Чачак, да и њега гледа како да очисти. Како је Милош отишао с Љубића, Турци су једни кашто прелазили Мораву, те се тукли са Србима, а други су ишли по Драгачеву, те арали и робили. Један пут се дигне једна иљада Арнаута, те изиђу рано у Овчар, и ударе на Српске збегове, и изнајпре онако изненада млого робље поробе и људе побију; а после, кад се види, шта је, робље побегне пред Арнаутима низ Овчар к Морави, и једно дође на Мораву спрема манастира Никоље, а онде се срећом деси калуђер Неофит с троје-четворо манастирске момчади, те повиче робљу, да не скаче у Мораву, да се не дави, него да бежи уз Мораву под неке стене, где Арнаути озго управо не могу сићи, нити могу озго низ Мораву заћи а он ће оздо бранити. И тако робље побегне под те стене; а кад Арнаути пођу уз Мораву за њим, онда ови из преко Мораве опале из пушака, и тако Арнауте пресеку од робља и уставе, но они западну за камење, и стану се бити. После дугога пуцања повиче калуђер на своју момчад, те пушке лепо исперу и добро ји напуне, па онда кријући се изиђу мало уз Мораву, те зађу Арнаутима као с ребара, па иза дрвећа и иза камења опале на њи и из пиштоља и из дуги пушака, те неколика Арнаутина убију и неколика ране; онда се остали Арнаути са својим мртвацима и с рањеницима врате на траг, а калуђер са својом момчади превезе робље на леву страну Мораве. Друго пак робље побегне од манастира Сретења низ поток, те дође на Мораву спрема манастира Преображења; но онде не имајући ко да га брани, поскаче у Мораву, и, којегод није знало пливати, подави се. Ту је Морава носила и мајке и колевке, и девојке и Арнауте, који су за девојкама скакали у воду, да би ји поватали. Од неколико робова, који су се онде у виру подавили и потонули, па после од рибара извађени, знаду се и сад гробови на левом брегу Мораве под Преображењем; а остало, које је брздица уватила и однела, сарањивато је, где је које ватано.

Сад Милош дође на Љубић с новом војском и с топовима. Кад су Турци чули, да пуцају топови на Љубићу, из најпре нису веровали, да су то прави топови, него су мислили, да су Срби начинили од дрвета као ступу, те ји плаше, и зато су говорили: „Не превари, Влао, не!“ Али мало после видели су, шта је. Сутрадан, пошто Милош дође на Љубић, изиђу Турци из Чачка, те ударе на Србе, но Срби ји тако разбију, да ји не само дотерају до Мораве, него и преко Мораве пређу за њима и сатерају ји у шанац; па им онда не дадне несрећа (или може бити срећа), да се опет измакну на Љубић, него Цукић и Никола Луњевица навале на Милоша, те начине два шанца код Мораве (с леве стране), и онде остану. Тако војска сва изиђе из они шанчева на Љубићу, само неколико стражара остане да чувају у њима рану и џебану. Трећи дан рано опазе Срби, да се Турци спремају да ударе на њи. Милош је знао, да Турци неће ударити на Мораву онде на броду, где су Српски шанчеви, него да ће једни отићи низ Мораву, те прећи доле око Коњевића, а други отићи уз Мораву, те прећи горе испод Трбушана, па да се код Српски шанчева састану и ударе са свију страна; за то и он раздели оно мало своји коњаника на двоје, па једне пошље уз Мораву, а друге низ Мораву, да сретну Турке, и ако им где на згодном месту не могбуду каке пакости учинити, а они полако измичући се пред њима да дођу к својим шанчевима и пешацима; а у шанчевима намести старешине (у доњему Јована Добрачу, а у горњему Раића, бившега барјактара Кара-Ђорђијна), и лепо ји потпуни пешацима; а што буде пешака сувише, он изведе те намести око Мораве и с друге стране шанчева по лугу, и сам остане међу овима последњим. Кад буде око ручанице, Турци тако и ударе и уз Мораву и низ Мораву, и још једни дођу на брод према Српским шанчевима. Они коњици Српски, што су били отишли низ Мораву, како се покажу Турцима, Турци са свом силом учине јуриш, те ји све растерају куд кога; а ни они, што су били отишли уз Мораву, не прођу млого боље. По том Турци, дошавши к шанчевима Српским, учине јуриш на оне пешаке, што су стајали око Мораве, те ји потисну с места и натерају на горњи шанац, но будући да ови сви пешаци, онако, као што су у гомили бежали, нису могли на врата ући у шанац, него нагрну преко шанца где ко дотрчи, и тако, док уђу, сву ову страну шанца од Мораве оборе и развале; а какогод што су од овуд улазили у шанац, тако су онамо на другу страну излазили из њега; и тако ови сами Српски пешаци оборе и развале горњи шанац, у коме су била обадва топа. Кад ови пешаци с поља оборе шанац и крозањ прођу и утеку у луг, пристану за њима и они, што су шанац чували, само Раић, као комендат од шанца, не тедне, него остане код топова говорећи: „Ја, браћо, ови топова оставити не ћу; знате, како смо ји сви желели и за њима уздисали! Ја оћу код њи да умрем, па после моје смрти нека ји носи ко му драго“. И тако Турци нагрну у празан и разваљен шанац, и Раић избаци своје пушке на њи, те последњи пут замени своју главу, па онда и он падне код топова. Тако српске војске, што је год било на пољу и у горњем шанцу све прсне и побегне куд које, само оне у доњему шанцу опколе Турци са свију страна, и тако се упру бранити. Милош пак из најпре био се са једном стотином људи упро у лугу, те се бранио; но кад и ови његови људи стану за другима бежати, онда и он с Враћевшничким архимандритом Мелентијем Павловићем утече на Љубић, и нашавши негде добош, који је добошар бежећи био бацио, даде га архимандриту Мелентији на врат, те стане лупати по шанцу, да би се људи свраћали у шанац. И тако се војска опет стане купити на Љубићу. Турци су међу тим једнако били опколили онај један шанац, и тукли се са Србима; а кад Турци пред вече уступе од шанца, онда Срби оставе шанац, па побегну, не чекајући док Турци са свим отиду од њи. Кад Турци виде да Срби беже, они се поврате на траг, те ји потерају и стану сећи; онда Милош, са оно своје мало људи, што је био искупио, потрчи опет с Љубића пред оне Србе, те ји тако отме од Турака. Турци се по том сви врате преко Мораве и одвуку Српске топове у Чачак. А Србин се ни десети не сврати на Љубић; јер кад се на Љубићу искупе и преброје, не буде ји више од сто и осамдесет, а кад су се побили с Турцима, било ји је око три хиљаде свега. Бојећи се Милош да Турци не опазе, да је Срба тако мало на Љубићу, па да не дођу, да ји одавде са свим растерају, наређа коље око шанца и подигне гуњеве на коље, да се црни као војска; а своје момке на врат на нос опреми опет у врбовку; и тако се за неколико дана скупи опет око иљада људи на Љубићу. Прем да су Турци Србе тако разбили и топове им отели, али је и њи доста изгинуло; а највећа жалост и несрећа, што им се ту догодила, била је ова, што им је ћаја-паша, њихов управитељ погинуо. И само је то било Турке доста уплашило, а особито сад кад виде, да се Срби, после онако страшнога боја и пропасти, опет купе и на бој спремају, поплаше се и забуне са свим, и намисле да беже. Уочи онога дана, кад ће побећи, утече некака робиња из Турскога логора, и дође Милошу под чадор, те каже, да се Турци некуд спремају: или ће да беже, или ће опет да ударе на Србе. Срби су се молили Богу, да побегну, а преправљали су се да се бране, ако ударе на њи. Кад буде у јутру пред зору, док повичу стражари: „Утекоше Турци!“ Срби се брже боље опреме и потрче за њима. Турци пак подигнувши сав пртљаг свој и плен и робље и рањенике, пођу из Чачка к југу, како ће преко Јелице у Босну и у Арнаутску. У Јелици дочекају ји Српски четници, који су се налазили по Драгачеву, те ји неколико побију и нешто робља отму; но Турци продру. А кад буде иза Јелице у село Ртаре, ту ји сустигне Милош с војском. Кад Турци виде Србе за собом, гдекоји се стану враћати и друге узбијати, да се бију; али кад Срби опале на њи из бусија, онда сви нагну куд који, може, а оставе и топове, и сву стоку, што су били запленили, и робље стану бацати, само да је лакше бежати. И отале су ји већ Срби онај читав дан онако разбијене и поплашене терали и по којекаким потоцима били и пленили. Који Србин нигда Турчина није убио, тај га је дан могао убити: Турци су се тако били забунили, да се већ нису ни бранили, него су бежали који је могао, а који нису могли бежати, они су падали по путу и око пута. Гдекоји су Српски јунаци по десет коња Турски тај дан изменили, н. п. кад му један коњ сустане, а он ухвати другога, који му се најбољи и најодевенији учини; па кад му и онај сустане, а он увати трећега, а онога пусти и т. д. Ту је по један Србин у стотине Турака улазио, те Турско робље ватао и изводио.^[16] Најпосле већ је Милош стао викати: „Прођите се, браћо, за Бога! доста је већ; греота је од Бога“. А кад ји се већ ови Срби окане, онда ји стану дочекивати некаки Ерцеговачки и Црногорски ајдуци и различне којекакве друге четице; и тако су ји на рачун Српски и преко Старога Влаа пратили и сретали чак до Сенице. Млоги су бежећи преко шума зашли у туђој земљи, па су ји после онако поплашене и гладне убијале и жене по селима. Приповедају, како је некаквога трећи или четврти дан дотерала глад негде у село, па га опази некаква баба, и повиче му: „Баци, Турчине, оружје!“ А он сирома баци. Па и осим тога, што су ји људи били, рекао би човек, да ји је и сама природа била почела бити и гонити; јер ударе из ад некакве урвине, па ваљада је земља и онако била слаба, а они се опет млоги заједно натрпају, те се тако земља отисне, и више ји од стотине притисне и живе потребе, а млоги испребијају ноге и руке.

[16]

Милош се из Краварица врати у Ртаре на конак, па онда у вече пусти по војсци телала: „Когод има Турскога роба, да га доведе пред господарски чадор; а у кога се по том нађе Турски роб, главом ће својом платити“. Тако искупи све Турско робље на једно место, па постави око њега страже, да му се нико не сме прикучити; а које буде рањено, онима нареди лекаре, те завију ране. Сутра дан рањенима погради носила (као тетриване), а здраве жене и децу потрпа у кола, а људе посади на коње, па ји све испрати у Ужице и преда Турцима, да иде свако на своју страну. Ове су Туркиње великодушије Милошево подизале до неба, говорећи Турцима уочи: „Српска је вера права чиста вера, и мора јој Бог помоћи. Срби су нас поватали и поробили, каоно ти робље, али у рз наш нико није дарнуо, него су нас као браћа сестре чували и поштено испратили; а ви шта радите од њиова робља! Не само што силујете жене и девојке, него и малу децу, и старе бабе, које једва иду“. Тако су ове Туркиње приповедале и самоме Рушић-паши, који је у то време пролазио на Босну, па ји у Сеници звао к себи, те питао, како је по Србији.

Док се Милош тукао и забављао око Чачка и око Палежа и Ваљева, Турци су у Крагујевцу, у Карановцу, у Баточини и у Пожаревцу били поградили шанчеве и утврдили се, па седили и рабро се бранили од Српски чета, које су им се где показивале. На Крагујевац је још у самом почетку буне био пошао Јован Добрача и Милошев брат Јован и Враћевшнички архимандрит Мелентије. Крагујевчани, који је било око шест-седам стотина, чујући да Срби иду на Крагујевац, изиђу преда њи на Дреновац, те се онде побију; но Срби разбију Турке, и Турци се врате у Крагујевац, а Срби заноће на Становима, па сутрадан ударе, те попале варош Крагујевачку, а Турци остану у шанцу око џамије. По том Милошев брат отиде на Чачак, а архимандрит Мелентије к Милошу. Осталима пак дође неко, те каже, да је ћаја-паша с војском дошао на Чумићко брдо, зато оставе Крагујевац, и пођу пред ћаја-пашу; но, кад виде, да од ћаја-паше нема још ни гласа, врате се опет на Крагујевац. По том дођу гласови, да су Турци изишли из Јагодине у Левач, те предају народ. Онда Срби пођу на те Турке; но Турци утеку, и Срби се врате опет на Крагујевац, и стану се спремати, да ударе на шанац јуришем. Било је наређено, да сваки прости војник понесе по десет прута и по два прошца, а старешине напред без прошћа и без прућа. Таман се то ставе преправљати, а дођу гласови, да је Лепеница скочила да се преда Турцима, па с њима да удари на Србе; зато ови опет оставе Крагујевац, и отиду у Ресник, те људе одврате од предаје. У том прође и ћаја-паша с војском, те се ова Српска војска прибере к Чачку, и тако Крагујевчани остану на миру, само су ји Срби изокола помало чували, да не би са свим слободно излазили у села. Но кад чују, шта се ради око Чачка, они и сами побегну из Крагујевца; а Срби ји дочекају у Црном вру, те ји разбију и готово све побију. Сад дакле Милош очистивши и Чачак тако срећно и пробитачно, пошаље свог брата Јована к Ужицу, да чува, да не би Турци изишли у народ да каку штету чине; другу војску пошаље, те Карановац побоље опколи и стесни; а он с великом војском пође на Пожаревац, где су делије (који је било око иљаду и пет стотина) биле начиниле шест шанчева, и имале један топ. Тако кренувши војску, удари преко Крагујевца, и дође на Баточину, где су три-четири стотине Турака били начинили шанац, и чували га. Ове Турке Милош тако опколи и стесни, да се сутра дан предаду и положе оружје, и Срби ји онако без оружја испрате у Турску. Милош по том, запаливши Турски шанац у Баточини (као што су и по другим местима радили), крене војску, те пређе Мораву на Орашју, и отиде управо к Пожаревцу. Кад буду близу Пожаревца, сретну га делије, и са неописаном раброшћу ударе на Српске ратнике, те ту погине неколико Срба, међу којима буде и Милошев шура, Јован, који му је тада као писар био. Кад Срби виде, како се делије бију и главе одсецају, они се поплаше, и стану се измицати на траг; онда Милош потегне пиштољ, па изиђе преда њи, и стане им говорити: „Куда ћете, несрећни синови? Куд мислите да утечете? Где вам је град, да се у њега сакријете? Већ ако жене под кецеље да вас сакрију? На траг, курво! Ту је кућа (показујући пиштољем Турске шанчеве), ту је жена, ту су деца; то ако оставите, остало је све пропало. Који сад за мном не потрчи, ономе ћу ја главу одсећи, не ћу чекати, да га Турци секу“. Па онда метнувши пиштољ у кубуру, потегне сабљу и погна коња управо к делибаши, говорећи му: „Вала, делибаша! ти може бити да имаш куда и на другу страну, али ја заиста немам никуд, него ми ваља овде мрети“. Па са својим момцима учини јуриш управо на делибашу; а остала војска, које орабривши се његовим речма и примером, које бојећи се његове сабље и момака, нагрне за њим, те тако делије узбију на траг и сатерају у шанчеве, и одма, оно вече, пограде шанчеве око Турски шанчева. Сутра дан Милош разгледа добро, како стоје Турски шанчеви, и војску ову мало одмори, и још другу из наије Пожаревачке прикупи, и заповеди, да се секу вашине. Трећи дан у вече скупи поглаваре од војске, и стане им говорити: „Ови су се Турци, браћо, утврдили, а нама нити је време ни место, да се овде бавимо и да ји чувамо; ово је поље, а ето Смедерева и Београда, овим Турцима може водом ласно помоћ доћи; а војска се Турска купи од Босне, а купи од Уруменлије;него ми ваља да гледамо, ове Турке час пре да очистимо; зато сам намислио вечерас, у име Бога, да учинимо јуриш на делибашин шанац. Него и то, браћо, да вам кажем: који старешина не мисли напред ударити пред својом војском, онај нека не мре од мене без невоље, већ слободно нека каже, да поставим другога старешину“. Поглавари сви у глас повичу, да ће по његовој заповести драговољно помрети пред војском. По том заповеди, те се војска изведе у ред, узевши сваки своје вашине, па и њој каже: „Који удари на Турски шанац, онај истина, може и умрети, а може и остати (јер сви не ће изгинути); али који уступи на траг, онај ће јамачно умрети од мене. А ево ја ћу пред вама напред ударити. Јуриш!“ Турци су се са неописаном раброшћу бранили, и нису тели пре оставити шанац, док нису Срби унутра ушли, и стали се с с њима бити пушкама кијачки, и бости се ножевима и чупати за вратове; па онда побегну у други шанац, оставивши своје коње и сав пртљаг; ни један се није имао кад вратити у своју колебу, да узме што, него је онако побегао с оним, што је имао на себи. Ту су гдекоји момци и пријатељи Милошеви плачући трчали за њим, и молили га и устављали, да не трчи напред, да не би погинуо и смрћу својом народ Српски упропастио. Кад у јутру сване, Срби отворе читав пазар у Турскоме шанцу: атова и ратова, руа и оружја и свакога другог шићара доста. Сад се војницима Српским тако ослади јуриш, да су сами говорили, онај дан да ударе и на други шанац; но Милош им не дадне, него ји онај дан лепо одмори, и вашине искупи и преправи. Па други дан, опет онако пред вече, удари на други шанац, те и њега отме, млого лакше него први. По том опет преко дан удари, те отме и трећи. Сад Турци остану само у великоме шанцу, где им је био топ, и у два мала шанчића, око цркве и око џамије. Срби други дан у вече ударе опет и на онај шанац око цркве, и отму све опкопе, но Турке из цркве не могну истерати, јер су били наоколо пушкарнице испроваљивали и добро се утврдили. И тако неколике стотине Срба освану око цркве, и, закопавши мало шанчића око себе, задане између цркве и Турскога шанца. Ту проведу они читав дан и без јела и без пића, нити им је ко шта могао донети; само Милош даде после подне некаком човеку педесет гроша, те узме на леђа мешину ракије, и трчећи између Турски танета унесе је у опколе. Турци су тај дан излазили једном из великога шанца, и чинили јуриш на те Србе, но они се одбране. А кад буде у вече, Срби опет сложно ударе на цркву, и, пробивши зид, неколико су пута улазили у олтар, а Турци ји опет изгонили; док најпосле једва надвладају Срби, и Турци, оставивши цркву, утеку у велики шанац. Сад Срби из цркве нити су дали Турцима ићи из великога шанца у џамију, нити онима из џамије у шанац. Кад то сутра дан у јутру виде Турци, они се поплаше, и већ познаду, да нема ништа од боја, зато стану Србе довикивати, и питати, ко им је старешина. Срби им кажу, да је кнез Милош, но они из најпре нису тели то да верују (или су се само чинили да не верују), него су говорили, да су ови Срби ајдуци, а кнез Милош да је с Турцима; најпосле пак реку:“Ми кнеза Милоша, истина, не познајемо лично, али познајемо његова Димитрија; ако је ту Милош, ту мора бити и Димитрије с њим; дакле нека дође Димитрије к нама, па ако буде ту кнез Милош, ми ћемо се њему предати, јер ми знамо, да је он царски кнез, и где је он, ту је сва раја, а ми с рајом нити се можемо, нити оћемо бити“. Онда Милош пошаље Димитрија к Турцима у шанац, и тако се отворе разговори о предаји. Срби су тели, да им Турци предаду оружје, па да изиђу онако, као они из Баточине; Турци пак нису хтели на то пристати нипошто, него су искали, да изиђу с оружјем и да повуку топ и остало своје, штогод имају, и да ји Димитрије испрати до у Ћуприју. Да су Срби могли причекати још који дан, ови би се Турци предали како год и они у Баточини; али будући да су с Дрине једнако писали, да су Бошњаци навалили у Мачву, и оће да продру у Шабац; војска се из Уруменлије и из Арнаутске прибирали к Ћуприји, где су се сваки дан надали Марашли-Али-паши, везиру од Уруменлије; од Карановца опет пишу, да су Карановчани ради да се предаду, али не ће никоме другом до Милошу; а Новопазарски паша, Адем, купи војску и спрема се Карановчанима у помоћ; зато Милош (желећи час пре да очисти Пожаревац) предложи Турцима, да оставе топ и џебане штогод има осим онога, што сваки војник уза се носи; а с оружјем да изиђу, и да им даде Димитрија, да ји отпрати до у Ћуприју. Турци на то пристану, и Димитрије ји отпрати до Ћуприје. Милош пак наредивши по наији Пожаревачкој где ће ко чувати и на што пазити, одма крене своју војску, и пође Карановцу. Кад буде према Турскога шанца, а он лепо упаради војнике, и по Турском обичају наређа једеке и барјаке и таламбасе, и тако се с највећом парадом покаже Турцима. Ови су Турци били у такој невољи (особито од глади и од смрада) да ји је онај дан могао предати какогод и оне у Баточини; али он, једно што су се тако у њега уверовали и желели баш њему да се предаду, а друго за љубав Адем-паши, с којим се пре године дана био добро познао и у љубави живео, не тедне, него ји лепо испусти с оружјем и са свим њиовим имањем, и по њима пошаље Адем-паши лепо писмо, у коме му каже, како је њи зулум натерао, да се бију са зулумћарима, и замоли га, да он барем у њи не дира; а уз то још пошаље му и дара мало. Адем-паша одговори Милошу на ово писмо, и благодари му, што је Карановчане (међу којима је било људи из његова пашалука) тако лепо и поштено испратио, и уверава га, да се од стране његове ништа не боји, и још, што је најзнатније, писмо овим речма завршује:

„Диж“ се, бане, на јелове гране!
„Коси, бане, како си почео,
„Само гледај, да ти откоси не покисну“.

Сад Милош, поставивши нужне страже и на овоме крају, крене сву војску на Дрину пред Бошњаке. Босански је пак везир, Рушић-паша, био дошао у Бељину, па је једну војску прикучио Дрини према Бадовинцима, а другу је, под командом Али-паше Никшићкога, претурио у Мачву, те начинили шанац на Дубљу, да би оданде устављала Мачву и Поцерину да се не одмеће, и да би по том, пошто друга из преко Дрине на њезино место дође, прошла у Шабац. Кад дође Милош с војском у Слепчевић, Молер навали, да оно вече ударе на Турски шанац на Дубљу; но Милош рече: „Данас није време, једно што је војска наша уморна, а друго, ето оће да удари киша, па ће нашим људма пушке закисивати, а Турцима у сувоти толико не ће сметати; а ни вашина немамо преправни; него да ноћимо овде и да се одморимо, па ћемо сутра, пошто се лепо преправимо ударити на Турке“. Молер пак не тедне послушати, него узме нешто војске Ваљевске и Јована Милошева брата, па отиду, те ударе на Турке; но Турци им се не дадну ни прикучити к шанцу, него ји узбију, и узалуд погубе им неколика човека. Ови сад не смејући од срамоте вратити се к Милошу на конак, остану те ноћи негде у пољу покисли. Сутра дан Милош преправивши вашину и остале све потребе за јуриш, прикучи војску Турскоме шанцу, па рече: „До сад смо ударали ноћу на Турке, јер смо желели, да беже од нас, а сад ћемо, у име Бога, на ове баш дању да ударимо, па да гледамо, ако буде могуће, да ни један не утече“. И тако ударе после подне око три сата на Турски шанац. Српски коњици пролете кроз пешаке управо на шанац, па из кубура од озго преко шанца све на Турке, а пешаци за њима с вашином, те рукама за шанац, и гдекоји стану прескакати унутра. Турци се смету, па отворе врата на шанцу, и стану бежати, Срби ји пак дочекају, и, које онде на вратима, које мало даље иза шанца, тако ји побију, да од иљаде Турака није ји више од осамнаест утекло преко Дрине. А паша, кад се отворе врата на шанцу, узјаше ата и побегне на поље; но кад изиђе из шанца, дочека га некакав Србин, те му убије ата, а он, паднувши с атом заједно, устане, и утече у трње, а капа му остане онде, где је пао, и узме је онај исти Србин, што му је ата убио, те натакне на главу. У том дотрчи ту и Милош са својим момцима, те, познавши пашу, повиче: „Држите, море, то је паша, али немојте да га убијете, него жива да уватимо“. И тако опколе оно трње, те пашу жива увате, и гологлава га из трња изведу пред Милоша. Милош му одма купи капу од онога Србина, а од другога шал, те му метне на главу, и стане га слободити, да се не боји ништа. Паша се врло обрадовао, кад је разумео и уверио се, да је то Милош. Срби ту осим паше увате још двадесет и неколико живи Турака, а изгубе своји око педесет људи, и две знатне поглавице: Милића Дринчића и младога Симу Ненадовића. После битке Милош одведе пашу под свој чадор, и почасти га кавом и дуваном; и тако га је водио са собом неколико дана, дајући му чест као што се пристоји. Милош се за то време разговарао с пашом о свачему, и приповедао му, како они нису устали, цареву земљу да отму, него ји натерао зулум, да се бију са зулумћарима, и да траже своју правицу под царевим скутом. Паша му је на то говорио: „Да цар зна, какву ти војску имаш, он би народу овоме дао правицу, какову год иште; само се чувај, да се на помешаш с којим краљем, ако си рад, да твоје судство и господство над овом земљом остане, него приони цару за скут, и цар ће ти дати, те ћеш ти бити везир над овом земљом“. Пошто се тако Милош с пашом сит наразговара, онда му поклони ата и ћурак и пет стотина гроша, па га лепо испрати, и, са свима осталим поватаним Турцима, пошаље Рушић-паши преко Дрине.

У том је већ био стигао Марашли-Али-паша у Ћуприју, зато Милош остави опет Молера на ономе крају, да чува Дрину од Турака, а он се врати поред Београда, куда су Срби чували наоколо, и отиде к Јагодини, где се војска Српска (на води Белици и на брду Липару) била улогорила против Марашли-Али-паше. Тек што Милош дође на Белицу, а стигне му и књига од Рушић-паше, у којој га позива преко Дрине к себи на разговор, да гледају, да се земља умири, да народ не пропада и с једне и с друге стране. Марашли-Али-паша такођер стане Србе нудити миром, говорећи, да он какогод што има од цара власт, да земљу силом покори, тако има власт и да је на лепо умири. Зато Милош остави онде место себе Вуицу Вулићевића (који је с Црним Ђорђијем био отишао у Бесарабију, па сад дошавши у Банат по своју фамилију, пребегао у Србију), и заповеди му, да чувају добро од Турака, а међу тим с Марашли-Али-пашом да отворе разговоре о миру, док он отиде на Дрину, да мало завара Рушић-пашу, и да чује, шта он говори, па после кога им се уговори о миру учине бољи, онога да приме. Потом узме кнеза Аврама Лукића из наије Пожешке, Петра Оташевића из Крагујевачке и Николу Симеуновића из Ваљевске, па отиде с њима на Дрину. У Лешницу пошаље му Рушић-паша старога његова познаника, делибашу Серчесму, те га узме на веру и одведе преко Дрине (у Турке!!!). Рушић-паша га је најпре питао, зашто су устали на Турке, а он му је казивао, како ји је зулум натерао, и бројио му све зулуме Сулеман-пашине редом. Кад по том отворе разговоре о миру, Рушић-паша је најпре искао, да му народ преда оружје, да га он пошаље цару, да цар види и да се увери, да су се они предали и да су баш права раја постали; а даље говорио је, да носе, ко шта оће, и да им се у Београд да други паша, под којим ће живети мирно, као и остала царева раја. Милош, у његовим рукама будући, није могао ништа друго рећи, него: „Добро, честити пашо, да идемо, да кажемо народу, да престане од боја, и да гледамо, да се купи оружје.“ Паши није никако било мило, да Милоша испусти из руку; зато је говорио и наваљивао, да иде Димитрије с Аврамом и с осталим кнезовима, да то кажу народу, а он да остане онде код њега. Милош пак, гледајући како ће се час пре ишчупати оданде, говорио је, да народ њима не ће веровати, нити ће ји послушати (које су и кнезови сами сведочили), него он ваља да иде, а ови кнезови међу тим нека остану код паше. Паша је најпосле наваљивао, да остане барем и Димитрије, с овим кнезовима, но Милош некако и то развеје, говорећи и доказујући, да је Димитрије њему врло потребан сад у том послу. И тако се Милош и Димитрије спреме и (четврти дан) пређу опет у Србију, а Аврам и Оташевић и Никола остану код Рушић-паше, као у залози. Може бити да је и Али-паша Никшићки млого помогао Милошу, те је сад изнео главу од Рушић-паше; али је опет највише дужан благодарити Серчесми и његовоме јуначком поштењу. Он га је за она четири дана у логору Турскоме једнако разговарао, да се ништа не боји док види у животу њега и његови иљаду делија; а кад га је опет у Лешницу на траг допратио, онда му је на растанку казао: „Овде сам те ја узео на моју веру, и ево сам те опет овде довео. До сад смо били пријатељи, а од сад ако ми паднеш шака, знам, шта ћу с тобом чинити; ако ли ти паднем шака, чини са мном, шта ти драго. У напредак више не веруј никоме; ако би сам те и ја на веру звао, не иди ми.“

Милош сад дође у Србију као из мртви, и заповедивши, да се око Дрине чува од Турака што се боље може, на врат на нос потрчи на Белицу. Кад тамо приспе, а то се Срби с Марашли-Али-пашом упустили у боље и приличније разговоре о миру. Марашли-Али-паша, желећи, да би ту чест код цара добио, да је он Србију покорио и умирио, и бојећи се, да му је Рушић-паша не отме, није тео искати оружја од народа, него је казао: „Будите ви само цару покорни, па ако оћете (не само пушке, него) и топове за појасом носити; и ако Бог да, ја ћу вас на атове посадити, и у самур-ћуркове обући.“

Док је Милош ишао на Дрину и преко Дрине, а ови на Белици почињали с Марашли-Али-пашом разговоре о миру, изиђе један пут нешто Турске војске у Ресаву, те удари на Српски шанац у селу Миливи. Старешине Српске, које су ту пред војском биле, извуку се један за другим на поље (неки говорећи да иде по помоћ, а други по џебану и т. д.), а народ остане сам, те ји Турци разбију, и више од седамдесет Српски глава одсеку. По том ти исти Турци пређу Мораву на Сињем виру (више Ћуприје), те ударе на Српски шанчић код Дебелога дрвета (под Јуором). Срби оставе шанац, и побегну у Јуор, те уклоне збегове; по том Турци изиђу у Јуор, и ударе на Српске збегове; но Срби ји дочекају и разбију, и претерају опет на десну страну Мораве.

Сад кад дође и Милош на Белицу, престану и Турци од боја, и са свим се стане о миру радити. Још пре доласка Милошева уговарали су по заповести и наредби његовој Вуица и прота Ненадовић и остале старешине, које су онде биле, с Марашли-Али-пашом, да обе стране престану од боја, па да Срби пошљу своје посланике с препорукама и пратиоцима Марашли-Али-пашиним у Цариград, а Марашли-Али-паша да седи у Ћуприји, док се ти посланици не врате, и не донесу ферман, како цар Србима све опрашта и прима ји у милост своју. Тако су Срби говорили, но Марашли-Али-паши то није било по вољи, него је искао, да га Срби пропусте с војском у Београд, па онда посланици Српски да иду у Цариград, да он може писати, да су га Срби пропустили и примили у Београд; а онако би двор Турски могао рећи, да га Срби варају, и развлаче само да пролази време, док и зима приспе. Ови су сви разговори били пре Милоша; а кад он сад дође, пошаље му Марашли- Али-паша свога ћурчибашу (који је био Турчин закона ришћанскога, родом из Ћесарије), и поздрави га, да му дође на веру, да се разговоре; и као за знак најтврђе вере пошаље му своје бројанице. Примивши Милош такови поздрав и бројанице, побрати се с ћурчибашом, па отиде Марашли- Али-паши у Ћуприју, и онде после млогога разговарања и уговарања пристану обојица на ово: 1) да Срби пропусте ћају Марашли-Али-пашина с неко седам—осам иљада Турака на Врачар, и да ик како путем, тако и на Врачару, дају рану (и људма и коњима) и дрва; 2) Српски посланици с препорукама и пратиоцима Марашли-Али-пашиним да иду у Цариград, а Марашли-Али-паша с осталом војском Турском да седи у Ћуприји, док се ови посланици не врате из Цариграда, и не донесу ферман, да цар Србима опрашта и прима ји у милост своју; 3) Српска војска међу тим да стоји, како стоји; 4) Марашли-Али-паша да пише Бошњацима на Дрину, да не ударају више на Србе. — По том Срби одма пропусте ћају Марашли-Али-пашина с војском на Врачар, и нареде, да им се из села вуче рана и дрва, и одреде своје људе, који ће им то давати; а кнеза Милоја Теодоровића и калуђера Неофита из манастира Никоље пошаљу с препорукама и пратиоцима Марашли-Али-пашиним у Цариград; и Марашли-Али-паша одма пошаље своје бурунтије Бошњацима на Дрину, да не ударају више на Србе. Но Бошњаци, не марећи за његова бурунтије, пређу опет у Мачву и дођу на Засавицу, те ји онде Срби разбију, и претерају опет преко Дрине.

У то је време Руски елчија у Цариграду био питао код двора Турскога, какав Турци рат имају са Србијом, додајући, да је то са свим против трактата Букрешкога. Зато посланике Српске Турци у Цариграду приме врло лепо и, прем да ји сустигну тужбе од Рушић-паше, да они варају и цара и Марашли-Али-пашу, који њи не познаје, тако ји брзо опреме на траг, да пре месеца дана дођу опет у Ћуприју, и донесу фермане, како Србима, да им се све опрашта, тако и Марашли-Али-паши, да иде у Београд, и да се стара за рају цареву, као отац за своју децу; јер како је Бог рају препоручио цару, тако је цар препоручује њему (Марашли-Али-паши). По том се Марашли-Али-паша одма крене са свом својом војском, и отиде у Београд, а Милош нешто војске Српске распусти, да иде сваки својој кући, а нешто остави у четама да се налази по граници, да не би откуда каки други Турци дошли, и учинили где каку штету, и док се види, шта ће бити од Сулеман-паше, који је још у Београду био; он пак са својим момцима отиде преко Србије, обећавши се Марашли-Али-паши, да ће и он одма доћи у Београд, само док заповеди, да се људи свуда умире и да иду сваки својој кући, и док нареди, да се вуче таин Турској војсци у Београд. На пооду Марашли-Али-пашину из Ћуприје Срби опет с његовим препорукама и пратиоцима пошаљу у Цариград кнеза Аксентију (који је изишао у Србе кад су Турци побегли из Чачка) и Студеничкога архимандрита Мелентију Никшића, као да посведоче, како Срби Марашли-Али-пашу примише у Београд, и кнез Аксентије да седи онамо (као Српски агент) до измене, а архимандрит Мелентије да се врати на траг.

Марашли-Али-паша дође с војском здраво и весело у Београд, и намести се у оној истој кући, где је Српски сенат био. Милош пак, које договарајући се с поглавицама, које постављајући различне уредбе, забави се у народу позадуго. Паша га је из најпре погледао сваки дан, а после се поплаши, да га Милош не превари, те га домами у Београд, а он оде да купи војску. У том још његове бимбаше и ајани и бегови навале нањ, говорећи: „Тебе ђаур превари, те ти не даде нама да се бијемо и да арамо и робимо, него толико време лежасмо беспослени; а сад те опет превари, те те под саму зиму доведе у ове зидине, а он оде да купи војску; па сад, док се није са свим спремио, замамљује нас још и даје нам помало таина, а кад се он сасвим спреми а удари киша и снег, онда ће ово у један пут пресећи, па нам онда ваља своје коње јести, и од глади и од зиме мрети овде“. Паша на ове речи није могао ништа управо одговорити, него навали на Вуицу и на проту Ненадовића, и на остале кнезове Српске, који су били код њега: „Камо Милош? Мене превари Милош!“ И говорећи ово кашто је од муке и од срамоте плакао, као дете. Кнезови су га разговарали и уверавали, да се не боји преваре и да ће Милош доћи јамачно, него има међу народом посла, док још којешта уреди; а Милошу опет навале писати и поручивати, да гледа што брже да иде у Београд, јер су се Турци поплашили и мисле, да он неће ни доћи. И тако један пут једва дође Милош у Београд. Кад су Марашли-Али-пашини Турци чули, да је Милош у Београду, као да ји је сунце огрејало, свакоме си радост на лицу могао позната, и по целој војсци овај се глас чуо: „Фала Богу! дошао Милош“. А какогод су се Марашли-Али-пашини Турци томе радовали, тако је Сулеман-пашиним било мрско, јер су они једнако желели и радили, не би ли се овај мир како покварио, и зато су говорили, да је Милош јамачно преварио Марашли-Али-пашу; и један је од њи, пре доласка Милошева, код Српске цркве пуцао на кнезовскога момка. Онај исти дан кад је Милош дошао, било је одређено, да иде у вече с кнезовима својим Марашли-Али-паши, на разговор. Дошавши у одређено време к Али-пашину конаку, нађу неколико стотина Турака по авлији и око конака, који су били дошли као момци с различитим поглавицама, које је паша к себи дозвао. Кад Милош с кнезовима прође кроз ове Турке, и дође Али-паши у собу, а то неколике паше и више од шест бимбаша и ајана и бегова седе у наоколо; но код свију њи така је била тишина, да би човек могао чути муу да лети: само су гдекоји димови из чибука излетали, а млоги су чибуке онако у устима држали, не пуштајући ни дима. Паша је најпре, пошто су и Србима донели каву и чибуке, запитао Милоша: „Јесте ли цару покорни?“ А Милош му одговори: „Јесмо“. И тако га је трипут питао, и он му одговарао. Онда паша рече: да је њему од цара дошао ферман, да иде на траг, а њима ће се послати други паша. На то му Милош одговори: „Јок, честити, везиру! ако ти пођеш између нас, и ми ћемо сви ићи из ове земље; тако је нас преклани предао Рушић-паша, па се он врати на траг, а нама остави Сулеман-пашу, који нас је све ајдуцима начинио (а он је прави ајдук), и ћаше сав народ да затре и цареву земљу да опусти“; и ту је све зулуме Сулеман-пашине бројио и тако говорио, да су се чудили и Срби и Турци, и најпосле сврши овако: „Наше су куће још по планини на колима, ако не верујеш, а ти пошљи људе, нека виде; нити ћемо се пре вратити на своја кућишта, док ти међу нама са свим не останеш, и Сулеман-пашу из града не истераш“. Ово је Милош све говорио Српски, а толмачи су казивали Турски. Пашин је толмач био некакав поп из Ниша, и он је највише разговоре толмачио, а Српски је толмач био Димитрије, који је све стајао више попа. Паша је своме толмачу говорио неколика пута: „Узми се добро у памет, да што не слажеш, или не сметеш; јер видиш њиова толмача где стоји више тебе“. Паши је тај Милошев разговор био врло по вољи, и обећа му се, да ће писати цару, да га остави међу њима, и да ће он јамачно међу њима остати. И тако се сврши мир, и сутра дан одма стане се војска Али-пашина враћати на траг. После неколико дана изиђе и Сулеман-паша из града, и отиде из Србије, а Али-паша остане у Београду, и по свима осталим градовима и главним варошима у пашалуку Београдскоме постави своје војводе илити муселиме.

Истина да Срби и Турци тада никаки уговора о миру нису писали, али Милош после с пашом уговори ово (за које се говори, да је после и ферманима потврђено): 1) да се Турци не мешају у купљење дације, него кнезови сами да је купе; 2) код свакога муселима да седи по један Српски кнез, и без овога кнеза да муселим не суди Србима ништа; 3) у Београду да седи дванаест кнезова (од сваке наије по један) у канцеларији, да суде Србима за веће кривице, па кога нађу да је за смрт, да га предаду паши, да се погуби; и дацију од кнезова да примају и паши предају. — Тако Срби поделе владу и господство с Турцима. Паша остане господар у градовима над Турцима и над муселимима, а Милош у земљи над народом и над кнезовима.

Милош је тада присвојио к Београдском пашалуку и острво Пореч (с наијом Поречком), које је од старине била Београдско, па га Пасманџија отео, и од тада остало под Адакале. Милош је казао паши: „Ако ти нећеш правим путем повратити Пореч к Београду, ја ћу га с народом на силу отети, као што је и од нас отет; јер смо ми с Аџи-Мустај-пашом доста муке видели и крви пролили тукући се око њега с Пасманџијом“. И тако паша, желећи и сам пашалук свој распространити, пише у Цариград, и поврати Пореч к Београдском пашалуку, који сад граничи од севера Савом и Дунавом, од запада Дрином до више Лешнице, па оданде Цером и Влашићем више Крупња опет у Дрину, потом Дрином до више Сребрнице, па после планинама иза Ужица; од југа планинама иза Карановца и Маглича у Мораву више Крушевца; а од истока доле Моравом до више Ћуприје, па оданде једном речицом испод Параћина у планину, која раздваја Ресаву и наију Параћинску од Црне реке, па доле тим планинама иза Поречке реке у Дунав.

Довде је историја Милоша Обреновића описана по реду, а одавде ћу за сад накратко напоменути само оно, што је најважније и најнужније за познање данашњега стања Србије.

1.

Марашли-Али-паша иште оружје

Лукави, или, као што су га сами Турци звали, Дубараџи — (преварљиви) Марашли-Али-паша обрече Србима у Ћуприји, да носе и топове, ако могу и оће, за појасом, само да се цару покоре; јер се надао, кад се они покоре и он међу њи уђе, да ће остало све својим плеткама и политиком ласно учинити, као што се, при свему своме лукавству и политици, јавно фалио, да је негде у Азији некаке Турке узео на веру, па ји после све, једнога по једнога, исекао. — Тако после неколико месеци каже он Милошу, да је од цара дошао ферман, да се на какав год начин гледа од народа оружје покупити. Али му Милош на то одма каже управо, да од тога не може бити ништа, јер ће се народ пре опет побунити, него ће оружје дати; већ он, ако је рад, да је земља мирна, више о томе да не спомиње. Тако се то у онај ма као мало забашури, али се са свим не заборави; јер је паша после често напомињао, да се оружје купи од народа; но Милош је свагда доказивао, да се то не може учинити; и тако се још развлачи од дана до дана.

2.

Милош остане главни старешина

Читатељ се добро опомиње онога Молерова и Милошева разговора на Кличевцу о првоме старешинству. Без сумње су и њи двојица о томе почесто морали мислити; а особито сад, кад је баш до тога дошло. Милош је у народу већ био оглашен као први старешина, а сад око мира призна га и Али-паша; тако Молер, против своје, јавно показане воље, остане мањи од Милоша, али је заиста био први до њега, а особито горе преко Колубаре (у наији Ваљевској, Шабачкој и Сокоској). Кад се са свим умири, и Молер дође у Београд, те се опет састане с Милошем, онда Милош предложи, да Молер, као паметан човек, који зна Српски писати и Турски говорити, седи у Београду, као президент у Српској канцеларији, да се с пашом за народне послове договара и да му предаје новце, које ће Милош из наија њему слати и доносити. Молер то једва дочека, јер помисли, да тако већ постаје прави ортак с Милошем у власти, и да ће, може бити, с тога места у напредак моћи и старији од њега постати. Тако се Молер досели у Београд, прота пак Ненадовић остане кнез у наији Ваљевској, а Цукић у Крагујевачкој; али обојица мањи и од Милоша и од Молера. У том и Милош и Молер добију на врат новога противника и трећега ортака: Студенички архимандрит, Мелентије Никшић, који је с кнезом Аксентијем отишао у Цариград као Српски посланик, завладичи се онамо, и дође у Београд као митрополит Ужички. Овај сад дигне главу и од Милоша и од Молера, и стане јавно показивати, да он оће да је први старешина, од прилике, као митрополит Петровић у Црној гори.

Доказује се, да су и Молер и Никшић не само говорили Али-паши, него и писали у Цариград, да би се од народа могло покупити оружје, кад би Милош тео, и да би они, кад би на његову месту били, то ласно могли учинити. Никшић је мислио, да му је само како Молера, који је сто пута боље знао читати и писати од њега, уклонити с пута, а после с Милошем би му лакше било; зато са својим пређашњим писаром, Јованом Мијоковићем, који је тада био секретар у народној канцеларији, заметне различне плетке, те добро завади Милоша и Молера. У Београду на скупштини (о Ђурђеву дне 1816 године) сваде се здраво Милош и Молер, па Милош устане и рече осталим кнезовима: „Ја сам вам, браћо, до сад био старешина; а од сад ето вам Молера“. Тек што он то изговори, а кнезови, особито Шумадински и прекоморавски скоче, те притисну Молера и стану га бити и везати; који се ту десе од Молерови пријатеља, они се поплаше, видећи такови догађај, о којему пре нису ни сањати могли, и ни један не смеде ни речи проговорити. По том се Молер везан преда паши у затвор; други дан потпише се на његову смрт најпре митрополит Никшић, а за њим сви остали кнезови, па онда навале код паше, да се погуби. Паша га је из најпре својски одговарао (без сумње ни зашто друго, него, да би га у напредак против Милоша употребити могао); али кад ови сви повичу: „Ја ми, ја он“, онда паша заповеди, те га ноћу удаве. По том Никшић, мислећи да је већ готово све свршио, отиде преко Ваљева у Шабац; но онде га ноћу (16 Јунија) убију некаки ајдуци; и тако Милош по својим заслугама и по народној вољи остане сам први старешина над Србима. У Београду на скупштини 6 Нојемврија 1817 године потврде га писмено оба митрополита (Београдски Агатангел и Ужички Герасим) и три архимандрита (Мелентије Враћевшнички, Самуило Каленићки и Никифор Раванички) и кнезови од свију наија за наследственога верховнога књаза (т. ј. он да старешује док је жив, а после његове смрти ко се нађе најближи од његова рода), и закуну се, да ће га слушати. Тако и 1826 године у месецу Марту учине кнезови и кметови из доњи наија у Асан-пашиној паланци, а из горњи у Ваљеву.

3.

Срби траже права да им се даду и потврде

Истина да су Срби по овоме миру с Али-пашом добро живели, али су знали, да је сва тврђа и дуговечност овога мира у Али-паши и у Милошу, а да се Али-паша премести, или Милош умре, онда би ваљало мир наново правити. Уз то су још опажали готово сваки дан, да се ни сами ови Турци не држе тврдо уговора, него једнако теже на самовољно владање, и помало показују знаке тога; тако је, н. п. Ваљевски муселим одсекао некаком Србину главу на суду, а муселим Поречки опет некакоме уши; тако се догађало на неколико места, да су спаије убијале људе по селима; а и сам је паша чинио кашто така насилија, кад је мислио, да му може проћи. То је доста било, да Србима метне у главу, да траже од Турака, да им се мир боље утврди. Најпрече би и најправије било искати, да им се даду права по Букрешком миру између Руса и Турака; но Срби о том (ако су што и знали) нису смели ни речи поменути; него 1816 године у пролеће пошаљу у Цариград Милошева брата Јована и Вуицу Вулићевића, главнога кнеза наије Смедеревске, да ишту од Турскога двора, да им се даде онај мир, што је Петар Ичко (1806 године) био уговорио за Србију. Кад Јован и Вуица покажу Турцима у Цариграду ту народну молбу, Турци им даду једног Татарина с писмима на Марашли-Али-паши, и кажу му, да с њиме иду на траг, и да је Али-паши у тим писмима писато и о томе, што они ишту. А кад дођу у Србију, Али-паша им о том ни речи није могао казати. Срби су по том опет неколико пута преко своји кнезова, који су у Цариграду седили, спомињали за тај Ичков мир; но Турци су све једнако то лепим начином одбијали и протезали од дана до дана. А што су Турци то више одбијали и развлачили, то је Србима жеља све више и више расла и развијала се. Тако 1820 године у пролеће пошаље Милош у Цариград кнеза Павла Сретеновића и свога азнадара Ђорђија Поповића Ћелеша, да ишту у Србију једнога царског човека, коме би народ могао предати своје молбе. У то је време било у различним новинама, да су Турци и Руси били одредили комисију, да протолкује и попуни гдекоје чланове Букрешкога мира; зато Турци, бојећи се, да им Руси, и то по правди, не пребаце, што су Србију против Букрешкога мирног договора на силу с војском погазили; одма издаду Србима ферман, у коме су најзнатнији чланови били ово: 1) одреди се, колико ће Србија, или управо рећи комад Србије, то јест: Београдски пашалук, плаћати цару на годину; 2) укину се муселими по наијама осим градова, који су по граници Немачкој; 3) да Милош буде и у напредак први обер-кнез у народу; 4) у осталом да народ буде царева раја, као и њиови стари што су били, и да даје војсци Турској, која би у земљи лежала или преко земље ишла, таин и послугу по старом обичају. — По том се одреди један Турски дипломатик, који се (ваљада по своме чину), звао Оџа-ћан, да иде с кнезом Павлом Сретеновићем и с Ћелешем у Београд, да преда Србима тај ферман, и да му се они потпишу на писмо, које ће он готово на Турском језику са собом донети, како су они с Турцима и с данашњим стањем својим са свим задовољни, и како у напредак никад ништа више од цара не ће искати (ово су Турци без сумње зато тражили, да покажу руским комесарима, кад дође разговор до Србије). Кад Милош чује, да Оџа-ћан иде, он му нареди конак у Београду, а сам изиђе с кнезовима, те га сретне у Баточини и допрати до Асан-пашине паланке, па оданде Оџа-ћан с одређеним за његову пратњу кнезовима отиде у Београд, а Милош се врати у Крагујевац, да се и он спрема у Београд.

Како су из најпре Милош и Али-паша живели у великом пријатељству (паша Милоша звао сином, водио га са собом у шетњу, један другога частили и различним дарима даривали), тако се Али-паша из почетка показивао, да је пријатељ и доброжелатељ и овим Српским пословима, и, као што је казивао, препоручивао ји у Цариграду; но како Срби навале то од збиље тражити, и, како који дан, све више примицати, он постане њиов јавни непријатељ. Тако, кад га замоле, да препоручи у Цариграду кнеза Павла Сретеновића и Ћелеша, он им управо каже, да од тога њиова искања не може бити ништа, и да он не ће у то име за њи писати ни зла ни добра; него сами нека раде, како им драго, па ако им изиђе добро, њему да не благодаре, ако ли им изиђе зло, њега да не криве. Али не само што Али-паша тако одговори, него, пошто кнез Павле и Ћелеш отиду у Цариград, побуни спаије и ерлије (грађане) по Београду, да Милош тражи у Цариграду, да им отме њиова добра, и да ји истера из Србије. Кад дакле Милош сад с кнезовима и осталим знатнијим људма из народа пође из Крагујевца у Београд, сретну га у путу своји људи и од Срба и од Турака, и кажу му, да су се у Београду Турци, особито спаије, договорили и спремили, да га убију, како уђе на капију Београдску. Чувши Милош то, и уверивши се да је тако, он прикупи још људи, па не хтедне ући управо у Београд, него дође у Остружњицу (три сата од Београда уза Саву), као да се онде искупе и договоре, па онда да иду у Београд. Кад Али-паша чује, да Милош води близу две иљаде људи (а може бити, да је он чуо, да ји има десет иљада), он му одма поручи, куда је толику војску подигао. А Милош му одговори, да оно није војска, него да су сеоски кметови, који иду да чују царски ферман, да могу народу казати, шта је и како је. Онда Али-паша опет поручи Милошу, да он толики свет не води у Београд, јер онде нема шта јести, нити су нужни толики људи, већ нека дође само са дванаест кнезова, па и то без оружја, као што се царевој раји пристоји. На то му Милош одговори: „Како ови људи ране мене и тебе, и себе код куће и овде, тако ће се и ту сами ранити: не брини се ти за њиову рану; а они мене без себе не пуштају у Београд“ (као што је и истина била). И тако Али-паша не смедне Милоша с оноликим људма у Београд пустити, да не би град отео и онде са свим остао; а Милош бојећи се сам ићи у Београд, тамо и не отиде, него се примакне само на Топчидер (сат од Београда), па оданде пошаље свога брата Јована с неко двеста знатнији људи у Београд, те им се прочита ферман. После неколика дана изиђе Оџа-ћан сам на Топчидер, те прочати ферман и Милошу. Србима су три прва члана била доста по вољи, али им четврти ни мало није био мио. Но најпротивније им је било оно, што су Турци искали, да се они потпишу, да су са свим задовољни, и да у напред више никад ништа не ће од цара искати. Они су говорили: „Ми ћемо овај ферман примити, и благодаримо цару на милости, што нам је дао; али оћемо, да нам остане свагда слободно, у цара милости искати; а до њега стоји, да нам је да, или не да.“ Кад Оџа-ћан види, да Срби с тим ферманом нису са свим задовољни, и да им га на тај начин не може дати, он ји запита, шта они дакле оће. Онда му они управо кажу, да моле, да им се даду права по Букрешкоме мирном договору између Руса и Турака. Чувши Оџа-ћан те речи, одма повиче на своје слуге: „Коње!“ И тако се овај посао и разговор сврши. Оџа-ћан се врати у Београд, а Милош, распустивши кнезове и остале људе, у Крагујевац. Оџа-ћан по том, да би Србе још већма окривио, као да су они ајдуци и да преко Србије није слободно ићи, не тедне се у Цариград вратити куд је и дошао, него пређе на Немачку страну и отиде преко Каравлашке.

Кад спаије виде, да Милош не кте доћи у Београд, они се срдити један дан изопијају, па онако пијани у великој гомили ударивши поред Милошева двора, опале из пушака нањ, и тако мало срца своја искале, и сами посведоче, шта су тели учинити, да је Милош дошао у Београд. По том негде Али-паша поручи Милошу у Крагујевац, или да иде у Београд, да се послови царски свршују, или ће он поставити другога кнеза. На то му Милош отпоручи: „Ако ме је он окнежио, нека ме и раскнежи, и нек постави другога кнеза, да видим кога ће; а послове царске ја могу свршавати и одавде“. И тако се са свим прекине Милошево и Али-пашино пријатељство и састајање.

Какогод што Оџа-ћан отиде у Цариград, да Србе тужи и опада, тако и Милош одма пошаље свога човека, да се правда и да каже управо, како је. Кад Турци у Цариграду разумеју шта је и како је, они поруче Милошу по његову човеку, да Срби опет пошаљу посланике у Цариград, и да ће нешто и они отпустити, а нешто и цар примакнути, да се један пут сврши тај посао; само да пошљу људи више, и знатне људе, који то управо могу свршити, да се на даље не отеже. Зато Милош о Митрову дне сазове у Крагујевац на скупштину све кнезове и остале знатније људе из народа, те се изберу и пошаљу у Цариград нови посланици: Вуица Вулићевић, главни кнез наије Смедеревске, Димитрије Ђорђијевић, главни кнез наије Јагодинске, кнез Илија Марковић из наије Шабачке, Самуило Јаковљевић, архимандрит манастира Каленића, Милоје Вукашиновић, прота Јагодински, Аврам Петронијевић Стјекић, Милошев секретар, и Риста Дукић из Београда; к овима се још одреди и кнез Сава Љотић из Смедерева, који се тада налазио у Цариграду као Српски агент. Ово су били, од прилике, најглавнији чланови у прошенију, које су ови посланици са собом однели: 1) да се Српска влада распространи докле је имао Црни Ђорђије (т. ј. до они места, где су Српске страже стајале кад су Руси и Турци у Букрешу мир закључили); 2) да се одреди колико ће Срби одсеком плаћати цару од те земље; 3) да цар Милоша призна и ферманом потврди за насљедственога кнеза (по Турски бега) од Србије, који ће са Српским сенатом земљом и народом управљати, и судове и друге власти по земљи постављати и уређивати; 4) да Срби могу по своме закону слободно зидати цркве и манастире, подизати школе и остало, што је год нужно за закон и за народно просвештеније; 5) да се други никаки Турци, осим они, који ће градове чувати, не могу насељавати по Србији и т. д.

Посланике ове Турци у Цариграду приме лепо, и почне се од збиље радити, да се тај посао сврши; но у том устану Грци, те се Турци њиовом буном забуне и Српске послове баце на страну, а посланике све метну под стражу, као да им у оној буни Цариградској не би ко шта учинио, али управо да ји чувају као у залози, да се не би и Срби побунили. Како Милош чује, да су Српски посланици у Цариграду затворени, он одма пошаље свог човека, те им узме пуномоћије и јави, да они, у затвору будући, немају више никаке власти, за Србију што свршити. Тако они од посланика постану прави таоци (Geisel), и остану у Цариграду четири године и по. Око полавине месеца Марта 1826 године предложи руски цар Никола I. Турскоме двору три члана, који могу одржати мир између Турске и Русије: 1) да се Каравлашка и Карабогданска поставе у пређашње стање (као што је било до године 1821); 2) да се Српски посланици пусте из затвора, и да се уваже представљенија и молбе народа Српскога; 3) да се одреде људи, који ће на одређеноме по том месту, с Руским одређеним људма, расправити, што имају даље ове две државе између себе. Турци ово приме без икака изговора, и Српске посланике одма пусте из затвора, а одређени од обе државе људи састану се у Акерману, и за Србију у петом члану њиови договора 25 Септемврија закључе ово:

---

I. Пети члан Акерманскога договора закљученог 25 Септемврија 1826 године:

„Блистательная Оттоманская Порта, желая дать Императорскому Россійскому Двору новое сильное доказательство своего дружественнаго расположенія и тщательнаго радѣнія о точномъ соблюденіи условій Договора Бухарестскаго, приведетъ немедленно въ исполненіе всѣ постановленія, означенныя въ VIII. статьѣ онаго Договора касательно народа Сербскаго, который будучи изъ древле подданнымъ Блистательной Порты и платя ей дань, имѣетъ во всякомъ случаѣ полное право на Ея милость и великодушіе. Блистательная Порта постановить вмѣстѣ съ Депутатами народа Сербскаго мѣры, кои будутъ признаны удобнѣйшими для утвержденія и обезпеченія за онымъ всѣхъ обѣшанныхъ ему постановленніями трактата выгодъ, и сіи выгоды будутъ для Сербскаго народа, какъ справедливою наградою за доказанную имъ на опытѣ вѣрность къ Имперіи Оттоманской, такъ и надѣжнѣйшимъ залогомъ въ продолженіи оной. Высокія договаривающіяся стороны признали, какъ то изъяснено въ отдѣльномъ къ сему прилагаемомъ акть, обоюдными полномочными заключеномъ, — что для надлежащихъ по сему изслѣдованій и соображеній необходимо назначить осмьнадцатимѣсачный срокъ, и по тому опредѣляется, что постановленія о вышеупоминаемыхъ мѣрахъ будутъ, съ согласія Сербской Депутаціи въ Константинополѣ, составлены и со всѣми нужными подробностями внесены въ высочайшій фирманъ, который долженствуетъ быть утвержденъ Гати-Шерифомъ и приведенъ въ исполненіе въ кратчайшее по возможности время, во всякомъ же случаѣ не позднѣе какъ въ теченіе вышеположеннаго осмьнадцатимѣсячнаго сроку. Сей фирманъ долженъ быть сообщенъ Россійскому Императорскому Двору, и тогда оный будетъ признанъ неотдѣльною частію настоящей конвенціи. Конвенція, изъ коей выписана сія пятая статья, ратификована Государемь Императоромъ 14-го Октьбря 1826. года“.^[17]

II. Особити акт о Србији:

„Во имя Бога всемогущаго.

Блистательная Порта руководствуясъ единственно намѣреніемь свято исполнить постановленія VIII. статьи Договора Бухарестскаго, пред симъ уже

[17] дозволила Сербскимъ въ Константинополѣ Депутатамъ представитъ себѣ требованія народа ихъ о всемъ найболѣ нужномъ для утвержденія его безопасности и благосостоянія, и въ слѣдствіе сего оные Депутаты изъявили въ прошеніи своемъ нѣкоторыя изъ желаній народа Сербскаго, касательно свободы Богослуженія, выбора начальниковъ своихъ, независимости внутренняго управленія, возвращенія отторгнутыхъ оть Сербіи округовъ, соединенія разныхъ податей въ одну, предоставленія Сербамъ управлять принадлежащими Мусельманамъ съ условіемъ доставлять доходы оныхъ вмѣстѣ съ даню, свободы торговли, дозволенія Сербскимъ купцамъ путешествовать по областямъ Оттоманскимь съ ихъ собственными паспортами, учрежденія больницъ, училищъ, типографій, и наконецъ запрещенія Мусельманамъ, кромѣ принадлежащихъ къ гарнизонамъ, поселяться въ Сербіи. Но въ то время, какъ занимались изслѣдованіемъ для постановленія всего означеннаго, нѣкоторыя непредвидѣнныя препятствія принудили отложить сіе дѣло. Блистательная Порта, имѣя однакожъ и нынѣ твердое намѣреніе, даровать народу Сербскому выгоды, обѣщанныя оному ѴVIII-ою статьею Договора Бухарестскаго, приступить вмѣстѣ съ Сербскими Депутатами къ распоряженіямъ, какъ въ слѣдствіе вышеупомянутыхъ требованій сего вѣрноподданнаго народа, такъ равно и по всѣмъ другимъ, которыя могутъ Ей быть представлены отъ Сербской Депутаціи и не будутъ противны обязаностямы подданныхъ Оттоманской Имперіи.

Блистательная Порта увѣдомитъ Россійскій Императорскій Дворъ о томъ что будетъ сдѣлано въ исполненіе ѴVIII-ой статьи Бухарестскаго Договора и сообщитъ оному фирманъ утвержденный Гати-Шерифомъ, коимъ вышеупоминаемыя выгоды будутъ дарованы.

На сей конецъ мы нижеподписавшіеся Полномочные Его Величества Императора и Падишаха всея Россіи, въ силу данныхъ намъ Высочайшихъ Полномочій, согласно съ Полномочными Блистательной Порты Оттоманской, постановили и заключили о дѣлахъ народа Сербскаго вышеозначенныл условія, въ слѣдствіе статьи ѴV-й подписанной нами и Полномочными Оттоманскими на переговорахь въ Акерманѣ конвенціи въ осьми статьяхъ, для обезпеченія и подтвержденія Трактата Бухарестскаго.

Въ слѣдствіе чего сей отдѣльный актъ составленъ, утвержденъ нашими подписаніями и печатями, и врученъ Полномочнымъ Блистательной Порты.

Въ Акерманѣ, Сентября 25. дня 1826-го года.

Подписали: Г. М. Воронцовъ (М. П.)

Рибопьеръ (М. П.)

Сей отдѣльный актъ ратификованъ Государемъ Императоромъ 14. Октябрл 1826-го года.“^[18]

[18]

Кад Руски курир, Мијаило Герман, на свршетку 1826 године донесе ово Милошу у Србију, Милош сазове све кнезове и остале знатније људе у Крагујевац на скупштину. 15-ога Јануара 1827 године у цркви после службе стане Милош са својим секретаром, Димитријем Давидовићем, с Ужичким митрополитом Герасимом (а Београдски је био у Земуну болестан) и с поменутим Руским куриром, у среду на по узвишено место, па онда Давидовић у име Милоша прочита ову беседу:

„Високопреосвјаштењејши Господине! Пречесњејша и чесњејша Господо духовници! Благородна Господо кнезови и поштењејши кметови! Моја љубезна браћо!

Кад је јошт свирепи Солиман-паша крв нашу пио, браћу нашу живу на коље натицао, а другу немилостиво секао, и кад смо ми зато крвави бој с њим војевали и ја с превеликом опасношћу живота мог у сред многочислене Турске војске ишао, онда јошт почео сам ја о том настојавати, да превеликог цара нашег умилостивим, не би ли крвопролитијама нашим предел положио, и нас опет у ред поданика примио, а и темељ положио будућем и дуговечном нашем шчастију: чега ради знајући да цареви Европејски нигди више бунтовника не трпе, но се сви сојужавају и на њи оружају; ја као мањи, и онај, који сам жеднио за тим, да род облагополучим, и државу му заведем и установим, морао сам за већим и повести се, и на њи угледати се, нити ми је ваљало онога срдити, ког ми ваља молити; и зато сам пао Султану на колена и молио га за милост. — Слушали сте онда сами више пута у беседи и при јелу и пићу и у среди сраженија наши с Турцима да сам једнако Бога молио, да умилостиви к нама срце Султана нашег, и да сам већ мере такве предузео, како би га умилостивио. При том знајући, колико втеченија Двор Росијски у Султана има, нисам изоставио и Силнога Росијског Императора Александра молити, да он својим покровитељством нас заштити, и у премилостивог нашег цара права нам исходатајствује, која человечеству пристоје; о чему колико нас има, који смо онда и поњатија имали? Колико, који смо на ту мисао и доћи могли? Да се с онако силним и даљним двором, као што је Росијски, у пријатељство уведемо? Колико који би разумевали, са два двора, једним под востоком, а другим под севером, пристојно и на ползу отечества договарати се, и људе нужне на то избирати, и мудро настављати? Колико нас, који се не би од неизмерни на то трошкова устрашио? Колико ли најпосле, који би вештином својом овакве тајне руководио и писма своја преко Турског и Немачког царства тако протуривао, да се не увате, која да су се једанпут само уватила, заиста би отуда пропаст општини следовала? — Покровитељ наш настајавао је више година о тому, и ми смо пре шест година депутацију нашу у Цариград оправили, која би се с царем нашим договорила, каква права земљи овој да се даду; но наиђе Влашка и Грчка буна, и договори ови буду прекинути. Император Александар издејствовао би теченијем времена и своју и нашу жељу, но Всевишњи пресели га у вечност, и на самом смртном одру и у тестаменту свом наручи Великодушни наследнику свом и брату, сад у Русији благополучно царствујућем Императору Николају, да нас и Он исто онако у Султана заступи као што нас је сам покојник (вечна му буди памет!) заступљивао.^[19] Император Николај, како ступи на силни престол Росијски, одма и крепко настане у Султана о тому, да се дело наше један пут концу приведе. И ја данас себе за срећна држим, што вам, љубезна браћо! радосни овај глас саопштити могу, да се Султан склонио, и својеручно потписао с Императором Николајем уговор, да Сербији права даде, као што смо и ми у прошенију нашем преко вишепоменуте депутације просили, да би и ми народом Европејским постали. Ево, браћо, и свег содержанија царског писма, које мене о том извештава“: (овде се прочитају и протолкују Акермански уговори о Србији).

[19]

„Видите, браћо! колико је блиско време, кад ће и наше мило отечество ступити у ред држава, и кад ће и наш народ почувствовати благодјејанија благостојанија, које произлази од слободе Богослуженија и трговине, и од заведенија закона и просвештенија. Србин у среди царства Отоманског и до јуче туђ роб, данас душом да дане и слободан да буде на свом именију и са својом главом и робљем, није заиста мала ствар! Једанаест пуни година труда и брига моји скопчани с неизбројимим трошковима, са страхом да се договори и с Росијом преговори пре времена не открију и прекину, и с утишавањем онолики буна; једанаест, велим, такви година привеле су ово стање; да до њега род наш доведем, жертвовао сам све што смртни човек жертвовати може, који отечество љуби и жели срећним учинити га. Но што се више к точки приближујемо, гди ћемо и ми народом постати, то више бриге наилази ме, како ће се благостојаније наше, које цареви милостиво решавају, и у целости одржати; страше ме буне, које су више пута за ови једанаест година у земљи нашој произишле; бојим се, да се опет међу нама не породе, зашто смо лакоми на свако подбадање непријатеља наши, и кад нејмамо с ким другим да се боримо, а ми на само правитељство наше оћемо да ударимо: и више непријатељима верујемо, неголи речима правитељства, ком смо вручени; непријатељима, који ће се число сада топрв умножити, где ми до оваквог цветања долазимо, и који ће нам сада већма, него до сад, завидити, што се оволике царске милости удостојисмо, сад ће они више него икад до сад настојавати и усиљавати се, да нас наговоре, да нарушимо мир и тишину, не би ли се лишили свега, што нам царске дају деснице. Сад се велим више такви опасавати имамо. Кад јошт онда, кад ни зрака једног слободе нам не бијаше, кад сви још од ропства ужасавасмо се; кад сви у глас викасмо: „Еда л' гди брат који, који би крвопролиће ово пресекао, и нас опет у милост царску увео, макар сваки и по једног роба дали, да смо само са осталим робљем мирни, кад јошт онда колико нас није било, од који су једни праву буну дизали, други бунтовне речи по народу разносили, а трећи на мене викали, да сам властољубив, и строг, и да не могу данка да се наситим? Колико нас има, који су ме укоравали, што неки, имавши бунтовна намјеренија погибоше? Сами знате, и кажите, на шта су ови ишли, ил' су ишли на установљеније мира и благостојанија међу нама, или на побуњење и упропашћење свију нас? А шта је земља ова од свију буна добила, које су ју растрзавале? Почнимо од старији времена. Шта смо се помогли, што се једна част браће наше побунила и у Мађарску селила? Шта се помогосмо, што се за времена Евгенијева Австрији прилеписмо? Шта добисмо, што се уз Кочину крајину против Порте подигосмо? Увек је част она нас, који смо овди остајали, много несрећнија бивала, него пре, док смо на миру били: увек су Турци после овакви прикљученија и већи данак на нас налагали, и више браће наше секли и пекли, и више робља одводили, него пре, док смо им се покоравали. Сама Карађорђева размирица навукла је на нас странствовање по туђим земљама, и гоњења и заробљивање деце и утроба наши, и Бог зна, како би прошли, да промисал Божји, смиловавши се већ један пут на многогодишња страдања овог народа, и на ходатајство моје силног цара Росије к нама не умилостиви, да нас Он под Своје крило прими; — буне новије нашег времена, Ђакова, Чарапићева, Добринчева и Абдулина, какву су нам хасну принеле? Погубљење више душа, међусобну бран, мрзост взаимну између једнокровне браће, попаљење домова, упропашћење фамилија и обесчешћење имена наши на веки. Јесу л' они, који су ме за погубљење бунтовника они укоравали, и то знали, шта дворови царски од нас захтевају? — Јесу л' знали, да они траже од нас покорност и тишину, а не бунтовање против власти? — Који су говорили, да не могу новаца да се наситим, јесу л' они мислили, колико нам треба, да се од Турака откупљујемо, да чиновнике наше и царске плаћамо, да разговоре наше са два Двора, и са Турским и са Росијским, за толико година водимо, да људе, који те разговоре воде, на десет страна одржавамо? Да људе исте скупо и прескупо плаћати морамо? Јесу л' они мислили, да нам треба по нешто и за онда заштедети, кад станемо са Султаном о том радити, да права отечеству нашем получимо? Јесу л' мислили, да милиони к том довољни нису? Од по муке било би нам сад радити с Дворовима, да смо више заштедили.

Све ово претстављам вам сад, браћо! и говорим зато што Дворови сад од нас зактевају, да пошљемо нову депутацију у Цариград, која ће нам давно пожелана права донети. Сад нам треба узети се у памет, сад нам ваља изабрати и људе, који ће тамо отићи, и о том умети радити, а и људе, који ће получена права свето и нерушимо у целости држати. Сад ишту дворови од нас, да им се обвежемо, ако и најмању једну черту права, дани нам, нарушимо, а оно да изгубимо и сва друга и да потпаднемо под мач правосудија царева, нити да се иком на неправду потужити можемо, нити да очекивамо, да ће нас ико више бранити, но да ћемо навући на себе праведни гнев свију Европејски царева, и онога Двора који нас сад покровитељствује. Сад гледајмо, браћо! како ћемо Дворовима одговорити, како л' њима удовлетворити! Сад гледајмо, да установљавамо не за данас и за сјутра, но за во век, и за деце наше децу и потомке њине. Дворови ишту од нас повиновеније к њима, одржавање мира и тишине непрестано међу нама, и покорност к власти, коју цареви земљи нашој дају, желећи и давајући нам благостојаније. — Савест моја сведочи ми, да сам дужност моју испунио по могућству мом, и по опстојатељствама; непоколебимим мојим постојанством само и правдољубивом строгошћу одржао сам у земљи овај мир и тишину и сваки поредак, а са тим све, што дворови од поданика царства једног изискују, и со тим само довео сам вас до овога часа, гди ћемо и ми права получити. Ја сам живот мој жртвовао и смрт презирао; ја сам неправедне укоре ваше слушао, јако се за њи мучио и туговао, и опет ји опростио, и само то пред очима имао, да отечеству права издејствујем, за столећа оснивам и вас срећнима учиним и по себи оставим. То сам издејствовао, то доживео, сад благодарим всевишњему на толикој његовој милости, и на толиком дару! — Ја сам то издејствовао, сад на вама стоји и чувати благостојаније наше. Не треба нам, браћо, вике, не треба буке нити похлепствованија један другому. Једног по једног, десетине и стотине, и хиљаде нас ваља нам жертвовати, не зато, што би били жедни крви браће наше, него, што је нужно, да, казнећи злог и бунтовника, главну цељ достигнемо: сохраненије целе општине од зла и пропасти, које два силна царства, и Турско и Росијско, од нас изискују и траже. — Слога, браћо! и тишина и најмање земље подиже, а неслога и бунтовање и највећа царства обара. Њи и набљудавајмо и чувајмо: са слабим и подлим правитељством не можемо изићи на крај, зашто ми друкчије не можемо се у целости одржати, но строгим испуњавањем правосудија међу нама, међу којима се толико иностранаца налази; строгим правосудијем само извршује се дужност, којом правитељство има одговарати народу, царевима, Богу и својој савести, за сва добра и зла, која отечеству наноси. — Мени остаје савест моја, да сам дужност моју испунио по могућству и по опстојатељствама, савест ова и дела моја, познана свем свету, довољна су мени награда за труде и подвиге моје, — свет њи познаје, и потомци наши познаће ји, ако ји садашњи пород не признаје.“

По том, благодаривши Милошу на његову труду и старању за општу срећу, разиђу се вичући: „Да Бог поживи тебе, господару, и султана и цара Николу!“ — Тај исти дан после подне велики суд, договоривши се с кнезовима, а кнезови с њиховим кметовима, начини овај акт заклетве Милошу:

„Сијатељњејши Књаже Милоше Обреновићу и милостивејши Господару! С умиленијем срца саслушавши ономадашње ваше речи, пуне весеља и отеческе благости к нама и народу нашему, честитамо Вам, Сијатељњејши Књаже, Милостивејши Господару! свесрдно плод неусипног труда Вашег, којим сте нас једном Цару у превелику милост увели, а другог силно покровитељство над нама прострли; и молимо Вас усрдно, синовно, и понизњејше: не одреците се ни у будуће руководити нас, као и до сад к срећи и благостојанију, доброг и слабијег бранећи, а злог казнећи по правосудним законима; и примите од нас на аманет срећу нашу и добро наше. То Вам се молимо сви ми, овде собрани и долепотписани: чланови суда народњега, Духовници, главни кнезови нахијски, кнезови срески, и кметови сеоски, сви, у име нас, и свега осталог отсуствујућег народа, а и у име оне наше браће која ће се јоште к нама присојединити. Сви ми вишеречени, повторавајући све наше досадашње заклетве од 1817 и 1826-е године, потврђујемо Вас, Сијателњејши Књаже! једнодушно и једногласно, и за нас и за децу нашу, и од рода в род, Господарем и Књазем нашим, и заклињемо се, и за нас и за наше потомке, како Вама, тако и Браћи и Деци и свој Вашој Фамилији: да ћемо Вам свагда и у свачему верни и послушни бити; и сам Спаситељ био супостат оному који ову заклетву наруши, тако вам всевишњи једини Бог помогао! тако помогао нама! тако помогао деци нашој!

У Крагоевцу 17-ог Јануара 1827 года.“

Уз овај се акт начини још прошеније султану, у коме га моле, да Србији даде митрополита Србина, и да Милоша Обреновића постави и потврди насљедственим књазом у Србији. 16-ти Јануарија прође које у части, које у састављању и преписивању ови актова; 17-га у јутру сазове велики суд сву скупштину пред цркву, те јој се прочитају ови актови, које она и из уста потврди. По том дозову ту и Милоша с његовом браћом, Јованом и Јефремом, те му најпре благодаре из уста на његову труду и старању за општу срећу, па му онда преко Василија Поповића, главног кнеза наије Пожешке, предаду оне акте, које он узевши најпре метне на голу главу, па онда позове сву скупштину, те се с њом изљуби, држећи акте у руци. Изљубивши се тако са свима Милош преда акте своме секретару, Димитрију Давидовићу, и тако се разиђу. Тај дан опет буде велика част, после које почну наије долазити редом у Милошеву канцеларију, те потписивати акте и потврђивати печатима. Најпре се потпишу Милошева браћа, по том чланови великога суда народног (Матије Ненадовић, Милосав Здравовић, Атанасије Михаиловић, Милован Кукић, Павле Радомировић, Ранко Мајсторовић, Атанаско Марић, Спасоје Јаковљевић, Лазар Теодоровић, Милета Радојковић, Милутин Ђорђијевић, Лава Ивановић), па архимандрити (Мелентије Павловић, Враћевшнички, Аћим Кнежевић, Боговађски, Неофит Марковић, Никољски, Мојсије Јовановић, Рачански), за архимандритима проте (из свију наија), па онда кнезови и кметови свију наија редом. Свега ји је потписало на сваки акт око 800 душа. — Гдекоји су од Српски посланика, што су били у Цариграду, затворени, још пре дошли, а остали (осим архимандрита Самуила, који је онамо умро, и кнеза Илије Марковића, који је остао у Цариграду, да им није кућа са свим празна) дођу сад, управо на ту скупштину. По том се изберу нови посланици (Лазар Теодоровић, бивши пре Милошев секретар, а сад член великог суда народног, као старешина; Атанасије Михаиловић, такође члан великога суда народног, и кнез Илија Марковић, који је заостао у Цариграду, као његови саветници; Марко Георгијевић, као толмач и секретар; и Јован Антић, да им води домаће рачуне), и оправе се 8 Марта у Цариград, да оно, што је у Акерману ваопште закључено, одреде и прекину. После некога времена Милош позове и кнеза Илију из Цариграда, а на његово место пошаље Стојана Симића. Прошавше је године било у различним Европским новинама, да су Турци били одредили једног свог дипломатика, који ће са Српским посланицима ове послове Српске свршити; но како Турски цар, по том, својим атишерифом од 20 Декемврија 1827 године, погази и Акерманске уговоре, и опет се завади с Русима, то и ови посланици остану у Цариграду у залози.

4.

Буне у Србији

Кад помислимо, да се у данашње време по најуређенијим Европским државама налазе људи, који подижу буне и труде се, да отму власт и господство онима, којима је то од Бог зна колико дедова остало; онда се ни мало не можемо чудити, што се подижу буне у Србији, где се тек ради да би се земља уредити могла, и где сви људи памте, кад су њиове старешине биле онаке, као и они данас што су. Ово за сад нека буде доста о узроцима буна у Србији и о намеренијама њиови коловођа; само ћемо ји овде накратко описати. За Милошева владања у Србији прва је буна била Цукићева, који се 1815 године (у оно исто време, кад су се Срби с Марашли-Али-пашом мирили у Ћуприји) нешто свади с Милошем, па се с бећарима затвори у манастир Манасију; но после га опет узму на веру и умире. Године 1817 у пролеће одметне се кнез Сима Марковић и капетан Драгић (из Београдске наије), но обојицу ји увате и погубе у Београду. Тајко исто прође (тог лета) и Живан Чоњага из Мачве. Овде се може споменути и Кара-Ђорђијн повратак у Србију (у месецу Јулију 1817 године), и смрт му. — Године 1821 у пролеће устану главни кнезови наије Пожаревачке, Марко Абдула и Стефан Добрињац, да се отму од Милоша. Овој је буни највише крив Марашли-Али-паша, јер је он још од пре гдекојим кнезовима кашто говорио, да се прођу тог лудог искања права за земљу, већ нека ишту кнезовске берате сваки за себе, које ће им он, ако оће сутра извадити. Сад пак, како Милош преста ићи у Београд, преко гдекоји спаија и други Турака особито навали с таким плеткама на Абдулу и на Добрињца, говорећи им, зашто да се они покоравају Милошу, кад сами могу бити онаки, као и Милош што је, већ нека се одвоје од њега, као што је и Морава њиову земљу одвојила од Шумадије; а он ће им у том помоћи, и извадиће им фермане, да то кнештво остане вечно на њиовом потомству. Али-паша је њи на то само зато наговарао, да метне раздор и неслогу међу Србе, да може у Цариград писати, да ово искање није од народа, него само од Милоша, а народ не ће за то да зна, већ се ево буни против тога; а њи раздвојене и ослабљене да може после сећи кад му је ког воља. Но они сиромаси то нису могли познати, него ваља да су мислили, да се Али-паша стара баш за њи и њиову децу; а уз то још може бити, да су им и други гдекоји кнезови обрекли, пристати с њима. И тако они, прем да су били после Милоша најбогатији кнезови у Србији, а Милош ји је пазио као своју браћу, и поштовао ји већма од своје браће, науме да се побуне против Милоша. Али је овај посао почети било за њи врло тешко, јер не само народу, него ни својим момцима нису управо смели казати, шта оће; а особито имали су за леђима, у Омољу, Ајдук-Вељкова брата, кнеза Милутина, а у Пожаревцу кнеза Јоксима и млађега Ајдук-Вељкова брата Миљка, који је био код Милоша момак, па с кућом онде седео. За Милутина и за Јоксима они нису могли ни мислити, да ји на своју страну добију, али за Миљка, од кога су се особито највише и бојали, ласкала им је надежда, да ће га, као проста момка, примамити како. Тако уочи благовести (24. Марта 1821 године) дође Абдула пред ноћ с нешто људи у Пожаревац, па отиде к Миљку, те му каже, шта су наумили, и стане га наговарати, да и он пристане с њима, обећавајући му новце и друго млого којешта. Но Миљко му одговори управо, да он у то неће пристати, и да му је милија Милошева пара, него њиов дукат. Пошто се тако растану, Миљко одма отиде, те каже кнезу Јоксиму, па се стану обојица спремати, ону ноћ да иду у Крагујевац. Кад Абдула чује и види, да се ови спремају на пут, он пошаље неколико момака напред у заседу, да ји побију, кад ударе онуда; но ни самим овим момцима још није смео казати, шта је и како је, него ји превари, говорећи, да су некаки Турци убили и поарали некаква човека, па ће ноћас да побегну, зато је Господар (Милош) заповедио, да се дочекају и побију. Кад Јоксим и Миљко ударе на заседу, ови опале из пушака, но не погоде ни једнога; онда Миљко потегне пиштољ, па учини јуриш на ватру, вичући: „Стани, курво!“ И тако растера сву заседу, и отиду здраво и мирно у Крагујевац. Како Милош чује, шта је и како је, он одма (25 Марта у вече) распише оближњим кнезовима, да подигну по неколике стотине људи, па да трче на Мораву, а онде ће наћи заповести, шта треба даље чинити. Сутрадан у јутру стигне и Татарин од Али-паше, по коме Али-паша јавља Милошу, како се у наији Пожаревачкој народ побунио, него он да се за то не брине, и да се ништа у то не меша, паша ће то сам ласно умирити. Но Милош му на то по истом Татарину одговори, да се он, ако не жели, да се сав народ побуни, ништа не меша у ту буну, већ нека седи на миру и без бриге, а то ће Милош, који те људе и земљу боље познаје, ласно умирити. Тај дан пред ноћ већ стане и војска пролазити кроз Крагујевац к Морави; но пређе свију Милош пошаље свога брата Јефрема, који се тада у Крагујевцу десио, с момцима у наију Пожаревачку, и заповеди му, ако би каки Турци из Београда или из Смедерева пошли преко Мораве, да ји понуде на лепо, нек се врате, ако ли не тедну, а они да се бију с њима. Кад војска Српска нагрне у наију Пожаревачку, људи се зачуде; а кад дознаду, шта је, они пристану и сами гонити Абдулу и Добрињца. У том Али-паша пошаље око двеста Турака с једним барјаком у Пожаревац, но Милошеви људи сретну ји на Морави, и кажу им, да је Господар заповедио, да се врате натраг, ако се нису ради бити са Србима. Онда се Турци врате. Кад Абдула и Добрињац виде, да ји народ опколи са свију страна, и сами ји њиови момци поостављају и против њи пођу, кнезови они, који су им обрицали, да ће с њима пристати, ударе сад с војском на њи, а помоћи од Али-паше нема никаке, онда се Добрињац некако прокраде са својим писаром и с једним момком, те утече преко Параћина у Лесковац, а Абдула, пошто је неколико дана сам по ритовима и по трњу крио се и гладовао, изиђе, те се преда Милошеву брату, после га одведу у Крагујевац, и окују у гвожђе. По том Милош узме и Добрињца од паше Лесковачкога на веру, и доведе га у Крагујевац ради којекаки сведоџби о постању ове буне њиове. А после дугога тамо испитивања и доказивања отпусти ји Милош обојицу, да иду сваки својој кући, али више да се не мешају ни у каке народне послове, него да живе као и остали сељаци (по том на годину, и више, убије неко Абдулу ноћу код куће, а Добрињац се онда поплаши, да се и њему тако што не догоди, па пребјегне у Банат). Ово су биле последње плетке Марашли-Али-паше против Срба, јер и он по том, које од муке и жалости, што му ни овај посао не може за руком изићи, које од страа, да га цар (особито по подговору Рушић-паше, који је тада славно напредовао против Али-паше Јањинскога) не погуби, разболи се и умре. На његово место дође у Београд Абдул-Раман-паша, бивши управитељ Адакалски; но Милош више не отиде у Београд, него све послове свршује из Крагујевца. — На свршетку године 1824 дођу некаки људи из наије Рудничке и Пожешке Книћанину Васи (који је по народним песмама убио ћаја-пашу на Чачку), те му кажу, да су наумили подићи буну у целој Србији, и понуде њега, да и он с њима пристане. Пошто се растану, Васа то каже свом брату Благоју (ономе истом, који се уз буну Аџи-Проданову предао Милошу, и по том код њега у момаштво стао), а Благоје, болестан будући, пошаље га одмах у Крагујевац, те каже Милошу. Како Милош то чује, он одма разашље своје људе, те оне бунтовнике поватају, и после ји у Крагујевцу погубе. По том на неколике недеље дана (око половине месеца Јануарија 1825 године) дозна кнез Смедеревске наије, Петар Вулићевић (син Вуичин), да је некакав човек из његове наије био у договору с тим бунтовницима, и да још о томе мисли и говори; зато отиде с момцима, те га ноћу увати у његовој кући и веже. Но сељаци, чувши то, скоче на оружје, па опколе ону кућу, где је кнез Петар с оним везаним човеком био на конаку, вичући, да то није право, човека ноћу ајдучки ватати и везати, него, ако је крив, нека дође дању, те га вата, или нека га иште од села, па ће га село уватити и суду предати и т. д. То је већ буна готова. Кнез Петар се ову ноћ с момцима одржи у кући, а сутра дан у јутру по уговору преда сељацима оног везаног човека, а они њега испусте, те отиде кући у Азању. Кад тамо дође, а то има шта видети: скупили се људи из свију оближњи села око куће, а из даљине једнако долазе, па вичу, да им је велика пореза, да им је зулум од кнезова (бројећи неправде, које им кнезови чине) ит.д. Кад Милош то чује, он одма пошаље свога брата Јована с момцима и с нешто војске из Лепенице и из Јасенице у наију Смедеревску, а брату своме Јефрему и другим гдекојим кнезовима пише, да подигну што војске и да иду к наији Смедеревској. Како ови бунтовници нису управо ишли да се бију, тако Јован са својим људма без и каке сметње дође у Азању међу њи. Кад се тако људи измешају, и бунтовници кажу Јасеничанима и Лепеничанима, да они нису устали да Милоша убију или да га збаце, него само да укину зулум, особито што им кнезови чине; онда и Лепеничани и Јасеничани пристану с њима, и стану викати оно, што и они. Будући да су људи из наије Смедеревске највише викали, да не ће више кнеза Петра да им кнезује, него оће Милоја Ђака^[20] из Кусатка (који тада није био ту, него отишао на Дунав, да тражи џебане), зато им Јован каже, да неколико кметова дође с Ђаком у Крагујевац, те ће им се Ђак потврдити за кнеза и укинуће им се сви зулуми, на које се праведно туже, само да не чине буне, већ нека иду сваки својој кући. И тако ји Јован лепим речма мало поумири, те се оданде разиђу, а он отиде у Пожаревац својој кући. У том стигне Ђак, те народ на ново побуни и састави у Асан-пашиној паланци, па оданде пошаље свога брата с нешто војске преко Мораве у Пожаревац, те поара Јованову кућу (а Јован побегне у Пореч) и побуни људе по оној наији, а он с главном војском изиђе у наију Крагујевачку, и, поаравши уз пут кућу Лепеничкога кнеза Ђорђија Парезана и Јасеничкога Милована Гарашанина, дође у Тополу, па онде стаде прикупљати војску да иде управо у Крагујевац. У том је Милошу већ било стигло нешто војске из Груже и из наије Ужичке и Пожешке, над којом постави главнога управитеља Гружанскога кнеза, Вучића из Вучковице, па је пошаље пред Ђака, а и он сам пође за њом. С Ђаком је тада било око пет иљада људи, а кнез Вучић није имао пуне ни две иљаде. Кнез Вучић у вече дође, те начини шанац на брду Опленцу, до саме Ђакове војске, која се онако без шанца беше улогорила. Кад сутра дан кнез Вучић удари на Ђаковце, Ђак се у почетку одма рани у ногу, а војска му прсне куд које, по том и он рањен утече на коњу. Одма по том стигне и Јефрем с друге стране с неко иљаду и пет стотина људи из наије Ваљевске и из Шабачке, те поарају Кусадак и други неколико села, одакле је буна највише изишла, и убију Ђакова брата, који у Кусатку изненада тумари међу њи. У том увате и Ђака негде код Београда, те га доведу у Баточину; онде наместише сву војску на четири угла, изведу га на његову коњу у среду, па Милош рече: „Ово је, браћо, онај, који је крив, што сам вас ја по овако рђавом времену од ваши кућа затрудио; сад ако ћете му ви опростити, опростите му, ако ли не ћете, а ви чините с њим, што вам драго“. Онда сви, повикавши, да се убије, оборе из пушака, те убију и њега и коња му. Тако се сврши Ђакова буна. Милош по том све оне кнезове, на које је народ викао, позбацује, и постави друге. — Уз Ђакову буну био је Ђорђије Чарапић из Рипња подигао народ у наији Београдској, но кад људи чују, шта је било од Ђака и од његове војске на Опленцу, они се разбегну сваки својој кући, а Чарапић пребегне у Банат, куда му после и брат отиде. Из Баната договори се Чарапић преко писама с Београдским учитељем Мијаилом Белисављевићем (родом из Срема из села Дивоша), који је пре у Рипњу био учитељ, и онде кућу имао,^[21] да подигну у Србији буну против Милоша и против Турака. По времену открије то Мијаило другоме учитељу Београдском, Петру Радосавкићу, родом из Бачке из села Паланке. Испред цвети 1826 године пређу Чарапићи крадом у Србију, учитељ Мијаило отиде ноћу у Авалу, те се с њима састане и даде им нешто барута и олова, по том вративши се опет у Београд, напише прокламацију, у којој је између осталога и ово било: ко донесе Милошеву главу, добиће педесет иљада дуката на годину. Тако се обрицало за Јованову и за Јефремову главу по двадесет, а за Симе Пастрмца, кнеза Василија Поповића и кнеза Вучића по пет иљада дуката. Ови прокламација до одређенога дана нису њи двојица могли толико преписати, колико им је требало, зато открију то ортаку Петра Радосавкића, младу момчету, родом из Ниша, које је прилично знало писати, те им помогне преписивати. У том Милош прочује, шта се ради, па пошаље своје људе, те учитеља Мијаила увате, а нашавши код њега прокламација преписани, одведу га у Крагујевац, а други опколе Чарапиће више манастира Раковице, у једном потоку, и побију ји. Кад су учитеља Мијаила у Београду уватили, били су уватили и његова друга Петра Радосавкића, но будући да се он тврдо изговарао, да о том не зна ништа, које и Мијаило посведочи, тако га пусте. У Крагујевцу пак у дугом испитивању ода Мијаило и свога друга Петра и његова ортака; зато Милош пошаље људе, те и њи обојицу доведу у Крагујевац. Петар Радосавкић, не знајући, да га је Мијаило одао, једнако остане на том, да он за тај посао не зна ништа. И кад му изнесу прокламацију, коју је он преписивао, он одговори, да то није његов рукопис. Најпосле му даду перо и артија, па му кажу, да се добро промисли, па да напише, шта ће му се чинити, ако и он буде за тај посао знао и Мијаилу помагао преписивати. Онда он напише, да му се изваде очи и одсеку руке и језик. Пошто он то напише, онда му даду историју те буне, што је Мијаило у затвору писао; како он одатле види, да га је Мијаило одао, он одма призна. По том затворе и њи двојицу, па после три-четири недеље дана, по осуди читаве скупштине, одсеку Мијаилу обе руке (више шаке) и мало језика, а Петру и његову ортаку само по десну руку и по мало језика; а остале (рођене Србе из Србије), који су за Чарапићима били пристали, побију. Мијаило и Петар преболе ране, а Петров ортак умре.

[20] [21]

5.

Владање и судови

Милош је неограничени господар у Србији. После њега су први чиновници кнезови, који се у три реда могу разделити: 1) главни или наијски кнезови, који имају читаве наије под собом, као што је Милошев брат Јован над наијом Рудничком, Милошев брат Јефрем над наијом Шабачком, Ваљевском и Београдском; Василије Поповић над наијом Пожешком, Милосав Здравковић над наијом Ћупријском, Милован Кукић над наијом Пожаревачком, Атанаско Марић над наијом Ужичком. 2) Кнезови над кнежинама, као што су: у наији Крагујевачкој Вучић из Вучковице (Гружански), Милутин Ђорђијевић (Лепенички) и Јован Маринковић (Јасенички); у наији Рудничкој Илија Поповић, Јован Лазић, Јован Старчевић и Стефан Маслаћ; у наији Ваљевској Јовица Милутиновић, Вићентије Брдаровић, Павле Даниловић и Антоније Јовановић; у наији Шабачкој Марко Штитарац (над Мачвом и Поцерином), Ђура Марковић (Посавски), Марко Лазаревић (Тамнавски); у наији Ужичкој Јован Мићић и Павле Штуле; у наији Јагодинској Вилип Вуковић и Миленко Радојковић; у наији Ћупријској Пана Јеремијћ и Марјан Здравковић; у наији Пожаревачкој Јоксим Милосављевић, Милутин Петровић, Павле Богдановић, Мијаило Ђорђијевић и Вуле Глигоријевић (Поречки); у наији Смедеревској Милосав Лаповац и Сима Радојковић; у наији Београдској (и Грочанској) Никола Катић, Живко Мијаиловић, Јован Вићентијевић, Петар Мијаиловић и Живан Ивковић. 3) Кнезови срески, као што су у наији Пожешкој Алекса Прокић, Максим Јанковић, Милован Недељковић, Сава Станојевић, Мијаило Радојевић и Петар Лазаревић. Од пре су се и сеоске старешине звале кнезови сеоски, но сад се они зову главни кметови. Милош сазива кнезове на обичне скупштине о Ђурђеву дне и о Митрову дне, кад се свршују рачуни и разрезују порезе; али он и у друго време може ји сазвати кадгод нађе да је потребно.

Срби су, које с помоћу Милошева пријатељства с Али-пашом, које с помоћу новаца, које су у рукама својим задржали, све већу и већу власт у земљи добијали. И први година само су по варошима муселими с кнезовима судили Србима, а по селима су Срби не само за мале кривице, него и за главу судили; а од године 1820, како се Милош завади с Али-пашом, Срби судове са свим присвоје себи, а муселимима остане само да суде Турцима. Од тога времена поставе се по свим наијама магистрати, а године 1825 намести се у Крагујевцу велики народни суд (као, од прилике, место сената). И од пре је од они кнезова, који би ваљало да седе у Београдској канцеларији, понајвише ишло уз Милоша, а у Београду су само по неколико седили које ради договарања с Турцима, које ради суђења Београђанима (нашег закона) и наији Београдској. Но будући, да је људма из целе Београдске наије доста далеко ићи у Београд на суд, зато се магистрат ове наије лане намести у селу Рогачи, а у Београдској се канцеларији држе само два-три човека ради договарања с Турцима, и уз то суде Београђанима. Сад је дакле први суд у селу код главнога кмета (који, с договором остали кметова, може, особито немирним људма и скитачима, који иду од казана до казана, ударити до 25 батина), од сеоскога се суда иде наијском магистрату, од магистрата великом суду, од великог суда Милошу, а како он нађе за право, онако мора бити. Човека погубити без Милошева знања нема власти нико осим његова брата Јефрема; зато великим кривцима, н. п. кад ко убије човека, или оће да подигне буну, не суди магистрат никако, него се управо шаљу одма Милошу и великом суду, па кад се који осуди на смрт, опет га врате натраг, те се погуби онамо, где је скривио. За мање су кривице обичне казне бој и затвор, а за крађу и глоба (у народну касу), колико украдена ствар вреди (тако крадљивац мора двапут украдену ствар платити, или је вратити и један пут платити). Закона написани нема још никаки, него се суди по разуму и по обичају. Често судије трговачке распре предају најпре трговцима на суд. Крив се свештеник (макар кога чина био) слабо на суду разликује од остали људи. — Док није било магистрата, онда су кнезови били и судије; а сад су они као војничке власти, и главни им је посао, да пазе на рђаве људе (од прилике као полицаји) и да купе порезе и остале дације. Главни (наијски) су кнезови и преко магистрата (у њиовим наијама), а остали су под магистратима. Сваки се човек може тужити на кнежинскога и на среског кнеза магистрату, а на магистрат и на главнога кнеза великом суду. Членови су великога суда, као саветници Милошеви, готово већи у чину од наијски кнезова; али би опет сваки волео бити наијски кнез, него член великога суда. Будући да членови великога суда и магистратски понајвише постају од кнезова, зато се и они сви зову кнезови.^[22] Главнога кмета у селу поставља кнез (наијски или кнежевски или срески) с догојвором сеоским, а остале све чиновнике Милош.

[22]

6.

Уредбе за свештенство

Још 1816 године 18. Февруарија изда се у Београду „из канцеларије народа Сербскаго“ уредба (с потписом Милошевим, Ужичкога митрополита Мелентија Никшића, и Враћевшничког архимандрита Мелентија Павловића), колико ће узимати владике, колико ли лопови, и то:

а) Владика да узима
	гроши	паре
Од манастира (на годину)	25	—
„  цркве	12	20
А цркве под кесим (аренду) да се више не могу давати.
За рукоположеније	100	—
Од сваког попа на годину	10	—
1-ве венчанице	2	—
2-ге     „	4	—
3-ће     „	6	—
Мирије од куће на годину	—	6
Димнице од куће на годину	1	4
б) Попови да узимају:
За крштење чарапе или	1	20
„  крштење од кума	—	10
„  велико опело од имућна	10	—
„    „      „    „  сиромашнијег	5	—
„  мало опело (до 7 година)	2	—
„  масла или на свештеника по	1	—
„  велику молитву	1	—
„  малу    „	—	20
„  свећење водице	—	12
„  прекаду	—	12
„  венчање 1-во (с владичиним)	3	—
„     „    2-го        „	6	—
„     „    3-ће        „	8	—
Бира од сељака по 12 ока од ожењене главе (или према времену да се процени у новце), а од варошана по	1	20

[23]

Године 1823 изда се владикама ова уредба: Високопреосвјаштењејши Господине! Архипастиру високопочитајеми!

Будући да је народ у предложенијама својим на височајшу Порту између прочи и једну важну точку представио, у којој изјављује жељу всемилостивејшему Султану да би данак, који је он (народ) до сад под разним именима и у различита времена давао, у једну главну суму саставио, и под једним именом у хазну своју примао; овим велим поводом, а особито зато, да би истребити издавна заведена, злоупотребленија Архијереја о којим довољно сведоче и тужбе свјаштенства нашега у канцеларији Мојој находеће се; за неопходимо нужно судио сам, и за Ваш Архијерејски данак у собранију нашем 13-га и 14-га Декемвра прошасте године посоветовати се с кнезовима, нахијским старејшинама, и посланим од народа целога пашалука кметовима. У којем собранију сви согласно судисмо определити Архијерејима пашалука овога уместо до сад купљене по народу димнице и прочи прихода:

	гроши
1) Постојану годишњу плату састојећу из	18,000
од које суме припада им месечно	1,500
2) За рукоположеније во свјаштеника	50
и кад синђелију преда свјаштенику	50
3) За антимис или за плаштеницу	12
а за освјаштеније церкве	100

4) Када кому свјаштенику или христјанину гроб посети, или га опева по закону, остаје на погодби Архијереја и сродника усопшега.

5) Продавање нурија свјаштеницима, купљење димнице и мирије задржава Правитељство наше на своје расположеније; а давање нурија под кесим или аренду уништожава оно са свим.

6) Дуг који имају Архијереји Србије свјатој великој церкви плаћати,^[24] прима владеније наше, да исплаћује оној из сопствени прихода своји по погодби, коју оно (владјеније) с великом церквом учини.

[24]

7) Приход од печата, које ће Архијереји издавати Протопресвитерима, а ови онима, који се женили буду, служиће Протопресвитерима за награду труда њима.

8) Господа Архијепископи из себи назначене плате обдржаваће своје Протосинђеле, Архиђаконе и Секретаре пристојно.

9) Г. Архијепископу Београдском, находећем се при мени и у Београду при ч. везиру, и имајућем зато више трошка од Епископа Ужичког, опредељује се на овакве трошкове, како од мене, тако и од потомака Моји јежегодишње, преко уречени у 1 § 18,000 гроша, јоште 2,000 гроша.

Ове приходе опредељујући Ми Господи Архијерејима, не упуштамо се претписивати им или паче забрањивати, узети својевољно поднешени им од кога дар у новцу или у чему било, за молитве болним, или освјаштеније воде и проч. — Нити забрањујемо, да, што више, препоручујемо и молимо Господу Архијепископе, почесто у епархију своју исходити, поради поученија свјаштеника и народа.

На оваково Моје и народно предложеније, потврђено у реченом собранију нашем, надам се, да ће Господа Архијепископи наши драговољно сагласити се; с тим више, што ће себи труда заштедити, а особито избегнути сваког угњетенија Народа, које је првим злоупотребљенијама уведено било.

На које молим Господу Архијепископе, у име держанаго собранија нашего, да се објасне писмено, соглашавају ли се они на ово учињено им предложеније, или у противном случају, да се постарамо, познаним нам путем ово дело окончати.

Препоручујући се свјатим молитвам Вашим, остајем у Крагојевцу 20 Јануара 1823.

№ 97.

(М. П.)

к услугам готови Милош Обреновић Сербији Књаз.“

Владике с овом уредбом не буду задовољне, него се стану тужити (особито тајно) и изван Србије, јер су они (сваки) по пређашњем обичају од саме димнице добијали мало мање од 30.000 гроша. Света велика црква у Цариграду из најпре се покаже, да пристаје на то, и у име дуга прими нешто новаца; но после и она удари на траг. Тако после повелике распре и свађе укине се ова уредба 1825 године; а за попове одреди се наново (те исте године 2-га Јунија под № 999.) с договором свештенства из обе епархије, да узимају: свештенства из обе епархије, да узимају:

	гроши	паре
За зламење	—	10
„  крштење чарапе или	1	—
„     „    од кума	—	10
„  велико опело од имућна	10	—
„     „     „   од средњег	5	—
„     „     „   од сирома	ништа
„     „     „   за дете	2	—
„  масла од кнезова и главни трговаца	6	—
„    „   од осталог народа	3	—
„  велику молитву	2	—
„  малу    „	—	20
„  свећење водице на месец	—	12
„  прекаду	—	12
„     „    у вароши (по старом обичају)	—	20
„  спомен мртви за 40 дана	—	20
„     „   мртви за по године	1	—
„     „   мртви за годину	1	20
Бир по пређашњем обичају.

7.

Дације

Како сад општи глоба нема, тако су главне дације земаљске арач, пореза, димница, чибук и спаијнско. Арач је 3 гроша и 2 паре (на мушке главе од 7 година до велике старости). Пореза се удара два пут у години (о Ђурђеву дне и о Митрову дне) по 16 гроша на ожењену главу, а кнезови је и кметови разрежу по имању у три реда, тако да на први ред дође од 17 до 18, а на трећи од 8 до 10 гроша. Кнез у порезу не сме ништа прирезати, али село сме до 20 пара на главу сеоскога трошка, што је ко дочекиван (н. п. порешчија, кнез, и сви други људи, који народним послом иду). Чиновници, међу које се броје и попови и учитељи и главни сеоски кметови, не плаћају за себе ништа осим царева арача; али ако чиновник има ожењени синова или браће, они плаћају као и остали људи. Момци (и Милошеви и кнезовски) и сви други служитељи плаћају све, као и остали људи; а за бирова плаћа село. Од порезе је по обичају слободан сваки отац, који са собом у кући има два сина ожењена; а осим тога ослободити кога од ње може само Милош, и то он чини или за заслугу (н. п. бившим чиновницима) или због сиромаштва, н. п. кад сирома човек умре, па му остану ситна деца или сама жена; тако лудим, бесомучним, слепим, сакатим, онако болешљивим, или са свим здравим али великим сиромасима. — Владика узима димнице на кућу по 1 грош и 4 паре. — Чибука се плаћа по 2 паре на козу и на овцу и на буљук (од куће) по 1 пару исписне. — Спаија (где му сељаци не плаћају одсеком у име свега) узима, осим житног десетка, по 2 гроша главнице од ожењене главе, на свињче жировнице (кад роди жир) по 4 паре, на кошчицу по 1 грош (или пошто је ока меда, или десету кошницу, ко ји има млого), на казан по 2 гроша, и од винограда по нешто тулумине (или десетак од грожђа). Од пре су узимале спаије и по две оке масла од главе, али сад тога нема. — Све ове дације кад се скупе у једно, заиста долази мање на човека, него и у какој Европској држави.

Срби дају Београдскоме паши на годину, у име порезе, арача и чибука, више од милиона гроша.