Вук Стеф. Караџић

ЛЮБОМИРЪ У ЕЛІСІУМУ

Друга рецензија српска

(Учредничеству послана)

Моралная Повѣсть; Сочинена отъ Милована Видаковичьа, Дѣтовоспитателя. Вь Будинѣ. Писмены всеучилища Пещанскаго. 1814. 547 стр, (осим посвећенија, предисловија и примјечанија о Српском језику, које све износи 46. стр.) у 8°.

„Вси народи и сами язычницы книги своя по граматïискимъ правиламъ списаша, у насъ по правиламъ бабы Смиляани пишутся.“ Овим ријечма^[25] Г. Архимандрит Кенгелац свршује предисловије својега Јестествословија, а ми њима почињемо ову другу рецензију Српску. Већ има око 40 година, како смо почели Српски писати, а за то вријеме не само што нијесмо у језику пошли у напредак, него смо толико ударили натраг, да би нам требало још 40 година, да дођемо на оно мјесто гђе смо прије били. До данас се готово ниједан Списатељ код нас не нађе, да постави себи правила по којима ће писати, него како му кад падне у памет. Како који зареже пером да пише, он већ одма почне мислити како ће језик поправљати, а не како ће га учити: зато је готово свакога нашега Списатеља прва књига боља од друге, друга од треће и т. д. И ово се зло код нас тако упутило и увело у обичај, да не може друкчије престати, док не почнемо један другога, јавно пред свијетом, непријатељски рецензирати и критизирати; истина, да ће се тим начином осрамотити кад Списатељ, кад рецензент, а кашто и обојица; али народ и литература свагда ће добити (а који се труде за народ, зашто би се жалили и осрамотити кашто његове ползе ради?). Тим ће начином почети једанпут и наши Списатељи мислити и сумњати о ономе што пишу: знајући да ће за сваку ријеч одговарати пред свијетом. Тако су Нијемци, Французи, Талијани и Енглези своју литературу довели у данашње савршенство (и сад има у Њемачкој близу 10 новина, које само књиге рецензирају). И данашњи дан, по свој Њемачкој, Списатељи више пазе (кад пишу књиге) на рецензенте, него на све друге читатеље: зашто већа част читатеља тражи у књизи увеселеније и забаву (или науку, ако је књига зато писана), не сумњајући да би оно друкчије могло бити, него што је написано. И то је познато, да се рђави и слаби Списатељи свагда боје рецензента, и туже се на њи у својим предисловијама; а добри, не само што ји се не боје, него ји још зазивају (кар н. п. Шлецер) да ји рецензирају какогод који оће; па ако који што паметније и боље докаже, они приме с радости, ако ли почне лудовати, а они му се сити насмију, па мир.

[25]

Сад ће ко запитати: које ћемо Списатеље наше почети рецензирати? Ми велимо оне, који највише пишу, и који чине (заиста или по мњенију њиовом) као неку епоху у литератури; и зато смо 1815-те године почели од Г. Видаковића. Истина да смо му остали дужни одвраћак на његов одговор, но то је само зато било, што нам се учинило, да је Г. Видаковић својим одговором поправио све наше погрешке, које су биле у оној рецензији, и тако нас сам оправдао.

У свакој се књизи гледа на двије ствари: 1) на ствар о којој се пише; 2) на језик којим се пише. Свака се ствар може представити различним начинима, нити се у том може гледати од свакога (особито сад код нас) да буде Класически Списатељ; али језик може (и мора) знати сваки Списатељ: Зато смо у првој рецензији Српској говорили само о језику; али Г. Видаковић у одговору не да ни на ствар ни проговорити, него се представља као неки Српски Виланд или Гете. Зато морамо сад почети од ствари; али је опет ми нећемо критизирати, него ћемо накратко приповиђети шта се налази у овој моралној повести^[26], па нека читатељи сами суде (само ћемо ји ми гђешто опоменути).

[26]

---

САДРЖАНИЈЕ

Част прва

У овој части стоји како је Милорад, још са тројицом, дошао увече у тавницу те избавио Љубомира и побјегао с њим; како су ту ноћ до зоре стигли на Мораву и прешли преко ње, оставивши Крушевац на десно, и дошли у подножје горе, која раставља Србију од Маћедоније (ваљада је стара планина — mons Haemus?), и ту у једном гају сјали уморне коње, и напили се „из чутурице палине (ракије)“, и извадили из торбе сира и једну погачу, те поручали, па отпустили момке, а Милорад и Љубомир остали разговарајући се (— Овђе би требало знати, гђе је Љубомир био затворен? Из Ерцеговине, — гђе је он сједио, као што ћемо даље виђети, — за љетну ноћ доћи на Мораву — ниже Крушевца —, и одатле до ручанице стићи у подножје старе планине! то само онај може рећи, који нити мисли шта говори, нити зна о чему говори —); како је ту Љубомир казао Милораду, како је срећом продао неку земљу, прије него је затворен, „и донесе ми купецъ, кадъ е чуо да самъ затворенъ у тамницу петь хиляда дуката“ (— да ли овђе Љубомир не лаже штогод? у почетку четрнаестог стољетија могао је човек купити пола Ерцеговине — ако се продавала — за пет иљада дуката, а он није ни село продао, него каже да је то узео само за „нѣку землю!“ —); како су одатле отишли преко планине у Маћедонију и дошли у село Леониду, гђе су нашли трговца Нестора Харалампија, од кога је послије Љубомир купио Јелизиум(!); како је ту, послије двије године нашао Светозара „дѣте отъ едно деветъ или десеть мѣсецы“.— Како је потом добавио из Ерцеговине свога сестрића Косму („дѣте около свои 16 лѣта“), добио Драгињу и Тихомила, и како ји је све воспитавао: да буду слободни, да се не боје вјештица и Вампира: „онъ ньима о Богу нигда слова не говораше, изь намѣренїя вопервыхъ имъ дѣла Божїя у законы естественны показати (— из овога се види да је Љубомир читао Русова, али штета што није имао памети, да расуди, да је Русов у млогим стварима имао право, али у гђекојим је и лудовао, и као и он, само паметније —) за у еданъ путь имъ святый страхъ Господень съ чистѣйшомъ къ нѣму любовїю, и высочайшимъ почитанїемъ у сердце, као начало сваке премудрости и твердо основанїе сваке до бродѣтели улити„ (— то је Српски речено! —) ит.д. Како је однио Драгињу, кад јој је било 7 година, у Ларису, и оставио је код некакве Госпође, да учи науку, „коя се отъ красногъ пола изыскуе.“ А оној тројици код куће толковао натуралну историју, Земљеописаније, Земљемјерије, Статистику, Логику, Физику, Матезис, Метафизику итд. Како је потом послао Косму и Светозара у Ларису. Како је Љубомир отишао с Воденичаром у лов; како су дошли на конак некаквом пустињику, који „бѢо као овца клекао предъ Іконостасомъ, на кому двїе воштане свѣще горяху и моли се Богу“ (— ваља да је био шокац; зашто ми не клечимо кад се молимо Богу —). Како је и дијете изнијело кадионицу „и врати се и поредъ свогъ старца клекне“ (— шокци прави! —). Како су дошли на конак Плахиди Архитектону, гђе су дошла још два Србљина с једним ђететом; Како се Љубомир разговарао с једним од Србаља, и он му казао, да је у војничкој служби, већ има 10 година, и да је заједно војевао с његовим сином (— а његов је син погинуо прије 13 година! —); Како му је Љубомир казао, да је и он из Ерцеговине, и приповиђео му, како му је Краљ био узео сина и поставио га у канцеларију, па се Бучина кћи заљубила у њега, и утекла с њим; како му је Бучин пријетио, да ће му изврнути столицу у двору, „и име из Каталога второга реда Совѣтниковъ избрисати. Я на то нѣму поручимъ, да е онъ малый то учинити; — поздравите вы Господина Бучина, да се я нѣга нимало не боимъ, бяше онъ дщерь свою болѣ чувао; она е тражила моега Сына, а не мой Сынъ ню“ (— тако се одговарају зле жене — опајгоре и наџагбабе — а не филозофи, као што Г. В. каже да је његов Љубомир —); како га је потом Бучин облагао код Душана и затворили га у тавницу, итд. Како су ту сјутрадан доручковали и пили палину и Каву (— то је било око половине 14-га стољетија, а кава је први пут донешена у Европу 1652-ге године! тако послије 300 година! —), а домаћин и Воденичар јели ладно печење с бијелим луком. Како се послије тај војник разговарао с Љубомиром, и казао му, да је он Душан („Царь открые свое перси, и покаже му Гербъ царскїй, звѣзду са крестомъ и четири огнила одъ чистога злата!“), а оно дијете његов син Урош; како му је Душан ту вратио село, и учинио га каваљером „первога реда надъ коняницы“(?); Како је Урош пољубио Љубомира у руку, и он га благословио (— овђе је мало зачудо 1) како је Душан могао сам, са својим сином и с једним момком, ићи по туђој земљи? 2) Како Љубомир није могао познати Душана, кад му ено на образу стоји перјаница на глави и порфира на леђима? —); Како је Љубомир одатле отишао с Душаном у Атон, па су се отуд вратили „у великїй на Македонскїймъ границамъ лежиръ“, гђе је Љубомир био с Душаном 5 мјесеци; како га је Душан на пооду обдарио, и поклонио му два прекрасна коња (— као Чупић Слијепцу Филипу —).

Како је нашао код куће, кад се вратио у Јелизиум, писмо од Светозара, да је умрла Драгиња; како је отишао у Ларису, и за Драгињине новце купио дућане, и дао на сиротињу; како се ту частио код Архи-Епископа; како су ту дошли прасјаци, и Светозар изишао, те им дијелио, па му казали за једну жену, која је била дошла с двоје ђеце, да има мужа пијаницу, а он рекао: „пакъ защо се не удашъ за другогъ, кадъ онъ не валя?“ Како је послије отишао Светозар слугама да иште овој жени штогод за јело, а слуга (Архи-Епископов) рекао му: „А елъ што младо?“ „Младо и прекрасно двое дѣчице, отвѣща Светозаръ“. Служит. „Та не пытамъ я за дѣцу, но за матерь ели млада“. Светоз. „Нїе тако ни стара, али е добра сирота“. Служит. „На часть Вамъ све добре на свѣту, само мени доведите младу и лѣпу,“ и т. д. Потом је узео Светозар „подъ руку“, и увео у собу, а слуге се почеле смијати, онда он рекао: „Богати, еси ли ты заборавїо оно, што у С. писму пише, гладна наранити, жедна напоити?“ (—Кад је ово знао из С. писма, како није знао и оно да жена не може свог мужа оставити и поћи за другога? —); Како је Љубомир одатле одвео Светозара и Косму кући; како им је дошао некакав Француз, који је чисто Српски говорити знао, и који је био код Срба „у петой войни мусїкантъ“(?); и како је тај учио ђецу музики и француском језику и „дѣца се отъ нѣга весма поучу,“ Како је Љубомир потом однио ђецу у Атину, и намјестио код даскала Пармениона; „овый мужъ бяше около своихъ 54 лѣта старъ, иначе бїо е доста добаръ фїлософъ, у разними науками искусанъ, знао е и Сербски но покварено (— није могао поквареније знати, него гђе-који наши Списатељи —), и у предаваню приличанъ е быо, но сребролюбацъ отъ свѣта;“ како се Љубомир вратио у Јелизиум, а Косма и Светозар изишли „на данъ два“ (преко воље Парменионове) изван града и у некаквој шуми нашли Господина Филипа Професора Философији,^[27] с „обоега пола“ људством, гђе се весели са својим ученицима и слави прољеће; како им је професор Филип казао, да не стоје код Пармениона, „перво што е сребролюбацъ, а друго при свой нѣговой науки будала (— није чудо што је будала: зашто кажу да има и више професора и учитеља такови будала; него је чудо како мало прије бијаше „доста добар фïлософъ!“ —) — иначе поета е великïй и Елинъ да му пара не има;“ него ји он препоручио (пошто су ту провели три дана) другом газди. Како су послије отишли Косма и Професор Филип да посјете Пармениона, и нашли га, а он обријао браду и бркове, па сам говори: „Некемъ да пойдемъ сто имасъ браду! сада не имамъ браду дчаномъ! — нисто брада: ей! душо Яно! — док ме сада видисъ! — Окемъ младо! — ама море младо нейма новце дчаномъ! — а сто младо, и я нисамъ старъ!“ (— овђе је мало за чудо: 1) Кад се Парменион био заљубио у Гркињу која није знала Српски — као што ћемо виђети —, како је она могла говорити: некем да појдем сто имао браду, и т. д.? 2) Кад Парменион није могао рећи: ништо, видиш, што, него нисто, видис, сто; како је могао рећи џаном, душо? Или ваљада је Г. В. ћео само да се подсмијева Грцима, нити мислећи ни знајући, шта говори? —). Како је Светозар ловећи по шуми нашао ђевојку, гђе пјева, и ћео да јој се јави, али није могао: „обладаю нимъ онакова чувства коя га смуте.“ Како је пристао за њом и отишао јој кући; како је вечерао с њезином бабом и ђедом, а она пјевала уз лиру на горњем спрату; како је и она дошла и рекла: „Мы имамо и госта, а вы мени ништа не кажете.“ Како је питао: „е ли ово Ваша дщи? Наша сыне, да чїя би была? Божїя пакъ наша. — Лѣпо дѣте, да ю Вамъ Богъ живи, на лицу се нѣномъ види, да има поштено сердце, а кадъ е то, нетье ми любовь отрещи (осмеяватютьисе на ню), у присуствїю своихъ родителей сѣсти кодъ мене! О зашто не любезнїй мой! мы прїимамо честногъ младитьа таково захтеванье нїой за сретьу, сѣди Мелиса, и разговарай госта,“ и т. д. Како је Мелиса сјела, и по малом разговору зовнула Светозара у собу и пјевала му уз лиру. „Стары су продолжавали їощь време на полю при чаши вїна.“ Како је Мелиса казала Светозару да је она печална и да такова „во вѣки“ остаје. „Свет. Смемѣ ли пытати за узрокъ?“ А Мелиса повукла на њега своје прекрасне очи и т. д. Како је дошла старица: „Но, што сте утьутали, што не пѣвашь госту дѣте мое? Пѣвали смо, рекне Светозаръ, садъ хотьемо да се разговарамо; Добро сыне мой! добро, Ви се разговарайте, я идемъ спавати, отведи потомъ госта Мелиссо у Старога собу“ и т. д. Како је Светозар питао Мелису да му каже своја прикљученија, и да би јој он рад помоћи, а она рекла да му не може казати, и да се њој не може помоћи. „Я сам любезный мой! оно изгубила, што ми е найдражайшее на свѣту было, онога самъ се лишила, за кимъ ми се сердце утѣшити не буде, и нигда лице отъ слезъ осушити. —“ Но опет му обрекла сјутра казати: зашто је већ било доцкан, а повјест дугачка. Како је сјутрадан устао Светозар и пошао Мелиси у градину: „текъ онъ, на врата вертоградска, алъ ето ти му нѣ съ едномъ рукомъ прекрасне ружице(?) у кобь“ и каже му осмјенувши се да је она била поитила с ружицама да ји да старој да ји унесе у собу и метне чело главе његове, да му миришу док још спава. „Свет. А не бы самь имео честь, да сами унесете? Мелис. Я бы то сь драгомь душомь учинила, но видила самь, да е мой старыи отаць изь собе изишао, и нѣкудъ отишао, и Вы сте остали сами“ и т. д. Како су потом сјели на зелено канапе, и она му почела приповиједати како је њезин отац био богат трговац, па се она заљубила у сина његовог ортака, и с каквим су нестерпѣнїемъ чекали они то вријеме; како се тај момак удавио, с лађом заједно; како су они потом пропали и остали под великим дугом; како је Даскал Парменион из Атине дао њеном оцу новаца у зајам. „Кадь ал' поиште ме отъ моихь родителей за жену! пусти ми отаць и стара мало у ушеса, и кажу ми, да не бы само я, него и они поредъ мене сретьни были. Истина, велу ми, да е онь старь, и нїе твоя прилика, но человѣкъ е добаръ, богать, и нигда се женїо нїе, нити има кога. Поживитье онъ кою годину съ тобомъ, и оставитье намь толико богатство, поредь когь потомъ мотьитьеш себи по воли млада мужа узети“ (— морални људи! —) и т. д. „Іисусе мой! помыслимь у себи како тьу я овако млада, коя ни 19 годину совершила нисамь, пойти за Старца, кои ми дѣдъ може быти! — Јощь ко тому ружна людина! — Я да пойдемь, коя самь се по смерти могъ любезногь Куріра заклела, да се я нигда ни за кога, буди тко быо, богатъ, лѣпъ, младъ и шта му драго, удати нетя. — Я мужескїй полъ любимъ, као и свака моя друга што любити мора, ово е намъ оть природе; само е Естество на умноженїе и содержанїе рода человьческогъ ову любовь, овый священнѣйшїй даръ у сердца наша улило, да мы любимо мужке, и да они гину за женскимъ: обаче“ и т. д. Светозаръ, кои ю внимателно саслуша, пободе чисто на сердцу о овой прекраснои дѣвици, о овой мудрой матери будущой, коей щастїе отриче да мати постане! —“ Како је она казала да је „наумила животь у нерушимомь дѣвству и цѣломудренно провести;“ и да ће побјећи у свијет, ако је се родитељ не окани, а Светозар јој казао да дође управо његовом оцу и т. д. Како га је Мелиса, послије ручка, извела на пријеки пут, и како јој је казао на растанку, да он иде, али да мисао његова при њој остаје, и да не носи са собом оно срце, које јој је донио; а њу то удивило и рекла му, да је он „ïощь дѣте, цвѣтъ неразвïенъ,“ и да би она волела мртва остати пред његовим очима, него да он, „младить веселе нрави, трезвенъ и разуменъ,“ чрез ње печаленъ постане, а лагано у себи: „о небо! на кою тье другу мою то щастливо жребïе пасти, коя тье блажене часе у нѣговы любовны обятïами броити“ (— то је као онај што је викао: оди, нећу ти ништа, оди! а (полако) јадно ти га ти нећу! да ми те је уватити! —) и т. д. Како су се пољубили и растали.

[27]

Како је послије отишао Светозар, с Космом и с Професором Филипом, к Мелиси, па Професор казао: „нашь младить добарь вкусь има. Какова бы то прекрасна мати, и цѣломудреннь люба била,“ и т. д. Како је Мелиса почела ударати у лиру и пјевати, а Парменион дошао, и она рекла: „Но! Ето ти ми куге, кои га бѣсь садъ овамо донесе.“ Онда се Косма и професор сакрили у траву, „да виду што тье почети, а Светозара сама с нïомъ оставу, кой наслонисе на нѣно раме и за перкосити Старцу нѣжно ю едномъ рукомъ пригерли“ (—то је морал!—). Онда старац поцрвенио као куван рак, „пакъ окрене Сербски, да не бы дѣва разумѣла: „Сто е то дчаномь? — Кое те дяволъ овамо донеселъ, бре?“ — Младить смешетьисе: „Простите Деко, я Васъ не познаемъ.“ „Како да ме не познаесъ море? — проклете деристе! Куда оно досло!“ и т. д. Како је ту дотрчао Парменионов „вертарь“ и казао да је дошао Љубомир, онда се Светозар радовао, и Мелиса га пригрлила и т. д. Како је Косма питао шта је Парменион: Зашто не зна ни Грчки ни Српски као што треба; а они му казали да није Грк него Албанез (— кад је био Албанез, зашто је говорио: сто је, познајес, окем, и т. д.? —), и да ниједан језик не зна честито (— мало прије бијаше Јелин да му пара нема!—). Како се Косма заљубио у Мелису и казао професору, а професор ђеду Мелисином, и ђед казао да ће гледати да је окрене, зашто се заклела да се неће удавати; како је послије (пошто су ови отишли у Атину), дошао Мелисин отац с даскалом и ту су се свадили и побили око Мелисе, и Палимон (ђед Мелисин) истукао (бичем и трсковачом) и сина и даскала, бабу ишћерао напоље, па казао: „Дай вїна мое дѣте, де! пакъ се спреми одма на путь.“ Она донијела стакло вина и понудила га чашом, па отишли у Атину, и наговорио је („ты си рождена дѣте мое! да мати будешь, повинуйсе закону естественному немой се безь нужде древомъ учинити безплоднымъ!“) те пошла за Косму, а одатле отишли с Љубомиром, сви заједно у Јелизиум.

Како је цар послао Љубомиру писмо, и молио га, да се врати у отечество, и Љубомир послао Косму и Мелису и Полимона напријед да даде созидати дом. Како је Љубомир потом учио ђецу „коня яшити;“ како су ишли у лов и тукли се с ајдуцима, па Љубомир наћерао Светозара да клечи, што је и он узјао коња и дотрчао у битку; како је ту Љубомир подијелио момцима све новце, што су нашли код ајдука; а Светозар (кад је виђео да Љубомир не оставља себи ништа, него све даје момцима) сакрио једну кесу дуката па казао Љубомиру код куће, и он му рекао: „задержи ихъ за себе безъ найменшегъ у души смущенїя свободно“ (— морални људи и прави! —); како је Љубомир купио виноград и отишли да га беру, па Љубомир и Светозар изишли да се продају, па Љубомир заспао под липом, а Светозар опазио велики чопор ђевојака гђе се играју по трави, „но упрепасти се, кадъ изъ между нима смотри и гдѣкога калугера подъ камилавками.“ Као млад приближио се њима „и чисто нѣко негодованїе изъ зависти ощути у сердцу своему противь оныхъ светыхъ Отаца; —кадъ тамо, алъ види у церны халина и подь камилавками младе и прекрасне, као ангели, дѣнице! (— не знамо јесу ли калуђерице кад носиле камилавке? —). Дозна инди сада да су то Калугерице“ и мирске ђевојке; како му игуманија није дала ићи међу њи, него га је питала чиј је и одакле је; а он казао да је Харитонов (тако се ту звао Љубомир) из Јелизиума, на које игуманија рекла: „Не знамъ гдѣ е то. — Ел' то каковый градъ?“ — Како је одвео игуманију, са двије мирске ђевојке, оцу под липу; како се игуманија почела разговарати с Љубомиром, а „онъ приступи едной отъ овыхъ дѣви, загерли ю любезно.“ и т. д. Како је игуманија послала оне двије ђевојке да иду осталима, па и Светозар био пошао с њима, али му игуманија није дала, него рекла Љубомиру да га зове натраг; како се игуманија зачудила кад је чула ово име Светозар, и питала старог „да нисте Вы Любомиръ Соколовичь?“ — Како је она послије казала да је она мати Светозарова и Чедомиљева, и да ће му други пут доћи у дом и „цѣлу повѣсть сказати!“ Како је Светозар (пошто је она отишла) плакао, што не зна ко му је отац био; како је трећи дан дошла игуманија (са старим „Священникомъ и едномъ старицомъ“) и послије ручка изишла с Љубомиром и с ђецом „у вертъ“ (а остале госте оставили при чаши вина нека „продолже време“) и онђе казала да је она кћи Николе Бучина и жена Младена, сина Љубомирова, а Светозар и Чедомиљ њиова ђеца; потом су ђецу отпустили и она почела приповиједати, како је дошао Пладић, са својим родитељима (— и то је стари Српски обичај! —) те је испросио за се (кад је бројила своје 15-то љето — ако не лаже —); како она није могла да љуби тога Пладића, „што е яко снисходїо женском полу.“ Како је он долазио њој „на посѣщенїе, и она са свим омрзнула на њега, и говорила му да она, као женско, „у себи више мужества ощущава,“ него он и т. д. Како га је метала на теразије својего расужденија „за искусити га болье, за провидити духъ нѣговъ, за познати му сердце.“ Како јој је казала некаква друга, да он одлази и другој ђевојци, и како је то њој било жао не из какове зависти, него што се тобож њезин назвао, и што мора поћи „за такваго женскому полу и страстемъ своимъв плѣннена младитьа. Како тье онь мои мужъ быти, каковь ли будущій отацъ постати.“ — Како га је нашла међу ђевојкама гђе преде и рекла му: „право Господинъ младыи Пладичь! штета што Вамъ їощь прегачу нису припасале,“ па се вратила натраг; како је он потом дошао њој и клечао пред њом; и плакао, а она га дигла и рекла му: „Господинъ Пладить — (мало прије биаше Пладичь —), я Васъ сожалуемъ; Вы имате добро сердце, но весма слабъ разумъ, я потребуемъ мужа, а не жену, гдѣ Вамъ е преслица? — Оставите вы мене! кадъ имате на свакїи перстъ по едну, нисам я за васъ, мени треба, као што реко, мужъ, кои тье увекъ на моей страни быти; а не таковыи, кои за свакомъ дѣвицом, као петао за кокошкама терчи,“ и т. д. Како је „еданъ путъ у недѣлю“ њен отац довео из цркве Пладића и Младена (сина Љубомирова); како се с Младеном пољубила, и заљубила се у њега; како је Младен послије ручка узео њу „подъ руку“ и удаљили се преко вотњака мало на страну, и он се заљубио у њу, као и ова у њега. Како је послије њезин отац, кад је разумио да се они љубе, забранио Младену долазити у кућу; како је она једно вече некако преварила оца и састала се с Младеном и пала пред њега на кољена, полила се сузама и казала му да без њега не може живити; а он јој рекао да је сожалује: „Ты мени сердце твое, кое е у твоїой власти, даешь, обаче рука твоя отъ Родителеве волье зависи! Я ю добыти не могу!“ А она му одговорила: „Лучше е чисто сердце ,нежели рука“, и тако га наговори те побјегну и вјенчају се негђе у некаквом селу (— и то је била поштена ђевојка! правога Српског характера! —). Како је потом њезин отац расписао на све стране, да ји доведу везане, ако ји гђе нађу; како су ји негђе били нашли и уватили, па Младен осјекао руку ономе који је њу био повукао, па онда утекли „у домь еднога Священника“ и ту људи нијесу смјели напасти (— То је као у Турској кад ко учини какво зло, па утече у Делибашин конак. Штета, што и данас не могу свештеници бранити тако рђаве људе! —); како је ту Младен примио војничку службу и рекао јој: „Не бойсе, Косаро моя! оть сада ништа, я самь прїимїо Царску службу, и со тимь избѣгао свако противъ нась гоннїе (— тако исто у Турској кад се ко пише у Делије —). Захтевали су тога мѣста поглавари, да се има по закону за онога, кому е руку отсѣкао, казнити, но Сотникъ се на то ополчи.“ „Но пошто вели то быти не може; нѣга другїи сада нейма власть казнити, кромѣ законъ войническїй, но будутьи да он нїе као войникь погрѣшїо, тако га войническїй ни казнити не може, а не може ни гражданскїи: понеже сада е войникъ, и тако онъ оправданъ буде“. Како је Младен отишао оданде с војницима, а њу оставио код истог свештеника, но њезин отац чује и пошље људе те је однесу (— али како су смјели напасти на свештенически дом!? —) у некакав град и баце у тавницу; како су је некакви људи извели из тавнице, и дали јој писмо од Младена. Како је она потом родила Светозара и Чедомиља; како је примила писмо да је Младен погинуо, и за четири дана ништа о себи није знала, а четврти дан, кад се пробудила, осјетила малог Светозара гђе је грли (— гледајте људи сад чуда! Г. Видаковић каже на страни 25-тој да је Светозару било девет или десет мјесеци, кад га је нашао Љубомир, а Косара — мати Светозарова каже — на страни 312, 313, 317, 318, — да је Светозар био код ње двије године и по! — —); Како је она, пошто је издравила, писала у двор и молила »што бы су имали призрѣнїе на ню оставшу вдову съ двое неяке дѣце;“ па кад није одма добила одговора, онда донијела Светозара његову источнику (— на образу не стоји источник, него извлечник! —), онђе га повила (— као да бунца овђе Косара: повијају ли се ђеца од двије године и по? —) и оставила те га он нашао. Како је она ту тајну открила онђе некаквој пастирки, и потом домостројитељници Љубомировој у кући (!); како је понијела и Чедомиља, да да пастирки, па нагазила на некакве војнике и рекла им: „Юнацы откуда сте? (— може бити да и то лаже: зашто јунаци! понајвише старији млађему говори —) куда тако?“ Како су они повели с њом бесједу, коју је она вознегодовала, „еданъ оть нїй ухвати ме за руку, гледи ми у очи, пакь узе ми мараму съ врата“ (— да! онамо су се онда носиле мараме на врату, као и сад што се носе! —); како је сјела и дала ђетету сису (— то је жена благообразног Српског характера! —); како су је ти војници познали (издао је „мадежъ на бѣломъ врату, два на десной руки“ и један „малый на краю лѣве оберве“) и казали јој, да ји је послао њезин отац да је траже и доведу њему (— како је није могао онда отац наћи, ако му је требала, кад је писала у двор и молила да имају призреније на њу? —); како је она пред њима клечала и плакала, но ништа није помогло, него је поведу (предавши Чедомиља пастирки); како је од њи утекла, па се обукла у мушке аљине, и отишла у Призрен, те посјетила гроб Младенов; како су је уватили некакви војници (кад се вратила), и казали јој да је „увида“ па је одвели у град Бобац и затворили у тамницу; како је избавио некакав господин и она од њега побјегла (пошто га је служила годину дана), па је уватили, но срећом отео је некакав „тысящникъ“ и примила војничку службу, и годину и по служила под оружјем као и други војник: „коня яшила и у сраженїю бывала.“ Како су је били препоручили међу пешаке за сотника, но снила Светозара и Чедомиља и рекла у себіи: „Божество е само хотѣло, да я мати будемъ, а не воиникъ;“ па онда продала коња и пошла да види ђецу; како је опет уватили некакви војници и познали да је војник, и како се од њи избавила. Како је дошла колиби познате пастирке, али колиба изгорјела и пастирка умрла; како јој је отишла на гроб те клекнула на кољена и помолила се за њу Богу (— и Косара је морала бити шокица: код нас није обичај клечати на гробу и молити се Богу! —); како је дошла Љубомировој воденичарки, и она јој довела ђецу те ји изгрлила „и матернїом милостїю“ изљубила, па онда отишла „у дѣвическїи монастырь“и онђе сједила 10 година (но чин није била примила); „за дѣцу самъ имала прилику почесто разумѣти, бринуласе за нїи нисамъ почти нимало, понеже казивалису ми како ихь держите“ (— А како је могла казати — на стр. 282 — да не зна гђе је Јелизиум, и је ли то град или село? —) и т. д. Како је потом остала Косара код Љубомира и он је препоручио млађима као своју кћер. Како су потом ишли у шетњу и на ђеци биле „по долгой отъ зелене кадифе одежди, пурпурне кратке доламице, на глави калпаци са златными челенками“ (— Г. В. мисли да је челенку могао носити сваки који је ћео, а не зна да су се челенке давале само јунацима за непријатељске главе, као и сад по Турској —), па Косара рекла, да ђеци још не треба таково одијело, а Љубомир рекао: „Како бы су иначе дѣца себи присвоити могла оный благородный поносъ, коимъ да се, као благородныи, разликую оть людїй простога рода“ (— то је морал! —) и т. д. Како су дошли у село гђе је коло играло. „Нѣколико стараца подъ бѣлыма брадама посѣдали редомъ са старицама своима, пак гледу. — Предъ нима на едном маломъ столу бѣле нѣке купице, изъ коихъ се напїяху,“ и т. д.

Како су ту и они сјели, и Љубомир почео приповиједати старцима и свештенику Ерцеговачке луде обичаје: Како сватови пију за здравље кума и старога свата, и бацају чаше и пуна стакла с вином; како се попну на кућу, па намјесте „столчить“ на димњаку и изнесу пуне бокале вина те пију; како вежу домаћину руке наопако, објесе „му пуно шише вїна о врать“ и наките га свакојаким цвијећем, као додолу, па га метну насред собе на стол, и заповједе му, да не смије ништа говорити; тако исто вежу и наките домаћицу, па је метну насред авлије на стол и заповједе јој да лаје на свакога, који јој што проговори; како лудују уз „мѣсоедье и кадъ кои светца свога слави“ (— овђе морамо казати да је Љубомир прави магарац и безобразна будала! Зар му је мало што бунца и лудује у другим стварима, које показују његову магарећу памет, него се маша и у обичаје народне и у светињу? Овакове бљувотине да дођу случајно у руке Добровскоме у Праг, Шишкову и Румјанцову у Петерсбург, Барону Зоису у Љубљану (Laybach) и Фатеру у Краљевац (Königsberg), они би мислили да су то заиста Српски обичаји. Сватови су српски најбезобразнији по Бачкој и по Србији, али Боже сачувај таково што и помислити, а камо ли учинити од домаћина и од домаћице! Домаћин и домаћица не принадлеже у број сватова, него гледају свој посао (готове јело, доносе пиће и послужују људе), а сватови сами између себе граде се просјаци, калуђери, младе, ђевојке и остале шале збијају, те купе новце млади; бију прасце, кокошке, ћурке, краду кашике (код ђевојачке куће) и т. д. А ако се у Бачкој, или у Сријему, и попну кашто на кућу, шта је Љубомиру зато? Би ли он бољи био кад се то не би догађало? Или може бити да мисли, да би људи њему дали оно вино што попију на кући. Шта ли му смета што Срби по обичају славе свога свеца — крсно име — и веселе се уз месојеђе и играју. Вид'ла жаба гђе се коњи кују, па и она дигла ногу. Тако и наш Љубомир ваљада је чуо гђе Доситеј и Рељковић (и јошт гђекоји) вичу на обичаје народне, а није знао расудити, да су они у том сви лудовали. Код свакога су народа најсветије ове три ствари: Закон, језик и обичаји: тим се народи један с другим рођакају, и један од другог разликују. Како народ изгуби те три светиње, он изгуби и своје име. Но ајде да речемо, да ми не бисмо изгубили нашег имена, ако би и оставили наше старе обичаје, али нека нам каже Љубомир 1) шта бисмо добили с тим? 2) Кад би народ престао свадбовати, славити свеца, веселити се и играти; о Божићу ложити бадњаке, простирати сламу, мијесити чесницу, полазити се и простирати житом, и мирбожати се; уз месојеђе играти се ноћу прстена и љуљати се уз бијелу неђељу; о Цвијетима ићи на ранило и пјевати; о Васкрсенију туцати се црвеним и шареним јајима; купати се о Ђурђеву дне у селену; брати ивањско цвијеће и вити вијенце од њега; ићи по намастирима, држати завјетине и носити крсте и литије; чувати бабине и т. д. Кад би то, велимо, све престао народ чинити, шта би почео мјесто тога? Волови могу бити без овакови ствари, али људи не могу; то знају, и знали су свагда, сви прави Филозофи, али не знају овакови луди реформатори —); Како сељаци пију у недељу пред крчмом (— да! као данас овуд по Њемачкој —); како „порядочный и честныи мужъ,“ пошто сврши своје послове, сједе увече с ђецом и са женом за трпезу те вечера, па се онда моли Богу и иде спавати (— а не зна, да се Ерцеговци и прије вечере моле Богу, и то је најглавнија молитва: зашто се морају сви заједно молити; а послије вечере моле се кад које доспије спавати, као и ујутру кад које устане —); како је у дому, гђе домаћин и домаћица добро „живу“, „огнище обѣлено“ — (— да! по Ерцеговини су огњишта као по Бечу и по Пешти —). Како је он својим сељацима (у Ерцеговини) постављао нове обичаје: да оду са свештеником и још с једним или двојицом, да даду јабуку; па кад пођу водити ђевојку, нека зовну „нѣколико добрьтхъ прïятелей,“ и без сваке уке, буке и вике оду у цркву и вјенчају се, па онда кући: свештеника и највише још двојицу „можешь на обѣдъ уставити; а прочимъ захвали на прïятелству и отпусти ихъ.“ Кад прође неђеља двије дана, онда нека по могућству справи част и зовне опет свештеника и друге добре пријатеље; „доведи, ако хоћеш и мусïканте пакъ лѣпо и честно провеселисе у твоему дому съ твои добри прïятели цѣлыи данъ,“ и т. д (— овакову свадбу нека чини. Љубомир кад стане женити Светозара, и Г В, ако му се допада, кад се сам узжени.^[28].

[28]

Како су изишли, Љубомир и Аристид са Светозаром, да се прођу неколико дана, па се навукли облаци и почела „гдѣ коя капля, као человѣческа глава на землю падати“ (— ала разумије човек Физику —), па се провалили послије облаци. и једва су испливали на коњма и нашли земљу; како су ноћили (други дан) код некаква Луке, гђе су им ујутру пјевали славуји по шуми (— штета што и данас не пјевају славуји уз бербу, него само у прољеће! —); Како су одатле идући нашли ђевојчицу (близу једне куће) гђе бијели платно, па Светозар чекао оће ли се исправити да види „ели лѣпа.“ а Љубомир му рекао: „Деране ты! а какову бы си корыстъ оттудъ имао што бы си ю видïо.“ Онда Аристид: „Е мой Господине! замичу нѣгове очи за оне бѣле ножице“. Како га је она погледала и „привела му сердце у трепетъ,“ и т. д. Како су дошли кући Платона и Пелопиде (— овде бисмо другом Списатељу могли напоменути, да није обичај у оваквим случајевима узимати имена, која су већ одавна позната у историји 1) што овђе сваки мјоже помислити на Платона Филозофа и на Пелопиду војводу, а 2) Готово свако стољетије има своја особита имена: Бог зна је ли икаквом човеку у Грчкој у 14-ом стољетију било име Сократ, или Платон, или Пелопида, или Аристид, или Ипократ и т. д. али код Г. В. не треба гледати на овакове ситнице —) и послије ручка Љубомир легао спавати, а Светозар почео ватати рибе, па га опазиле двије ђевојке (Агра и Агапија, кћери Платонове) и звизнуле му(!) те отишао њима у градину, па му дошле „подъ руку, една съ едне стране а друга съ друге“ и одвеле га под ора; како су га питале ко је и откуда је, и оће ли код њи преноћити, и пр. Како ји је он мјерио очима, и „у бесѣди искуси да е старія сестра (Агра) весма разумна и добра сердца; дѣвица при себи и при честныхъ мыслей; младьу пакь по нѣчемъ позна, да е мало горда и подмиглива; а притомъ у любови гори, и чисто смущена.“ Како му је Агра рекла: „што насъ тако замышлено гледате, нетьете ли насъ куповати! Мыслимъ то, отвѣща младить, кадь бы Агапїа, како е лѣпа, имала ваше сердце и Вашу наравь!“ (— паметно момче и учтиво!! —) Како им је приповиђео за ђевојку што је виђео гђе бијели платно, како је бацила на њега „едан тихїи, но и любовныи поглед,“ и како су јој биле „ноге бѣле као снѣгъ.“ Како је миловао Агапијине руке говорећи, да су бијеле, мекане и вруће, а она почела дрктати, и т. д. Како је Агра отишла да бере крушке, а он остао сам са Агапијом, и питао је има ли га радо. „На овый вопросъ она повлачетьи очи на нѣга любко га погледи и тихо се насмее, стисне му руку и ништа не рекне „ На које он „Но! я самь со тимъ задоволянъ, я васъ любимъ, я Васъ милуемъ, полюбивши ю; ово е їощь ветїи знакъ, него стисневїе ваше руки моїой. Она се сва зарумени, и пусти се у сладко унынїе, сердце е нѣно ветьма ударати почело, и ню ветьма узнепокоявало. Она хотяше нѣму нешто ретьи;“ но он чује старију сестру гђе тресе крушке, па устао и отишао њој, а ову оставио. Како се Агапија расрдила на њега, па ји Агра мирила, и рекла му: „Чудна смо мы любезныи мой! Существа; у насъ слабому полу нїе сердце као у Васъ: мы кадъ любимо кога, преко сваке мѣре любимо и строго захтевамо, да и насъ таковый люби“ и т. д. Како је Аристид одазвао Светозара те отишли у шетњу; како је увече изишла мати Агрина и Агапијина у шетњу пред госте (са кћерима), па срела Теодору (— ону што има бијеле ноге —) гђе иде с бјелила, и рекла јој да се обуче, а Агапија: „Да! то їой їощь треба да се обуче и накити, вальда су ю просити дошли. Ты куш! — Злотьо (— то је лијепо —), рекне мати.“ Како се помирио Светозар с Агапијом и увјерио је да је љуби и чествује (— ако и није имала добро срце —). Како је сјутрадан нашао Светозар Теодору у градини гђе заљева цвијеће, па му она дала цвијет, а он јој рекао: „Захвалюемъ понизно! а съ чимъ тьу я Васъ служити? — Ѳеод. Я отъ васъ не потребуемъ ништа. — Свет. Хмъ! поне еданъ полюбакъ? — Ѳеод. Превали на нѣга свое красне и велике очи, осмѣнесе и погледи къ земли (— то је нешто налик на стидљиву блудницу —): То быти неможе рекне му! — Свет. За што Сердце мое? — Ѳеод. Зато, зашто самъ я сырота, а Вы сте Господинъ! (— То је као оно што приповиједају: све велиш ал' нећеш —) Но имамо мы овдїе двїе Господичне: Господареве дшери, отъ коихъ младьа весма лѣпа, защедите полюбакъ тай за ню. Нисте ю видели? — Свет. Я нисам.“ (— просто момче! не зна да лаже! —) и т. д. Како је он њу загрлио и пољубио: „прїими овай полюбакъ отъ мене! — ово е еданъ простодушный знакъ искренне мое и чисте къ теби любови, онъ нека буде святый залогъ моего сердца. — Доволно Господине! доволносте ме увѣрили. — Ѳеодоро моя! — (она погледи на нѣга) любишь ли ме искренно? — Чисто е мое сердце, чистая любовь, непорочна е моя кровь,“ и т. д. Како је Агапија била пошла у градину, да набере цвијећа „и Светозара при первоме састанку съ нимъ послужи“, па ји затекла гђе се грле и љубе и тако разговарају, и рекла Светозару: „Бездѣлниче еданъ, невѣро и лажо, есили се синоть самномъ овако любовно, онако нѣжно разговарао, а садъ тражишь другу! ты си Господинъ!“ (— још му је мало казала —) и т. д.

Како су је послије молили, и он и Агра, да се не срди, и он је увјеравао да је љуби (— морао је бити некакав вјетрењак и будала —), и да ће јој „љубовь пламенитыма рѣчма предъ Агромъ завѣщати „ — Како је потом узјао Светозар на коња и отишао Теодори на бјелило; како је ту дошао човек с колима да води Теодору Луки, брату Платонову, па је он подговорио да не иде, него да се сакрије тамо гђе на путу, куд ће ударити они, па ће је он узети и одвести у Јелизиум, и она тако учинила. Како су се изљубили на поласку, и Светозар казао Агапији: „Заборавите на мене, заборавите на све, што смо имали между нами, пакъ тьете мирни быти; и исправите сердце (— то је учтивост! —), пакъ тіете щастливи постати“ (— штета што не знамо, шта је она њему казала —). Како је пошао Пелопида, с Агром и с Агапијом, на колима, да ји испрати; како су испили „за сретьна пута їощь по чашу вїна“ и отишли. Како су на путу сјели под липу и скинули чутуру с кола, и почели пити, а Светозар отишао да вата лептирове. „Агра е ту тихо пѣвала и дружство веселила; а Агапїа устане мало, и погледи на ону страну, кудъ е Светозаръ отишао. Пелопїда за дати способъ, да се ова съ нимъ састати и понѣколико рѣчїи проговорити може, рекне: Агапїо! отнеси дѣте мое! ово парче (— зашто није Пелопида, као Грк, казао комад, него парче? —) пите младомъ Господину (— та то је пезевенк! —), я га понудихъ вели са виномъ, а за питу вѣра Божїя и заборавіо самъ.“ Како је Агапија отишла и нашла Светозара у чести с Теодором и рекла: „А! а! таковъ ли е посао! Чекайте садъ тьу я Вамъ обоимъ читати буквице,“ и полећела Теодори у косе, а Светозар: „Но! но! што тьете Вы? Приступите само овамо: дигните руку на ню, ако смѣте! то е ружно отъ Васъ! А оть Васъ е лѣпо, срамъ да Васъ буде! отмамити тудьу дѣвицу^[29], нисамь вѣровала, да еданъ Господскій сынъ толико безобразенъ може быти!“ Како је Светозар одвео Теодору „исподъ руке“ пред свога оца, и она се зачудила, кад је виђела Љубомира, и казала да је она Драгиња (— чудо како је није могао познати Светозар, или она њега, у толиком разговору, грљењу и љубљењу? или како се она није сјетила, кад јој је казао да је из Јелизиума? —). Како је Драгиња приповиђела, како су Љубомира преварили, да је она умрла (— да је био Љубомир паметан, и да је марио за Драгињу, не би га онако могли преварити: зашто би питао кад је умрла, гђе је умрла, колико је лежала, гђе јој је гроб итд. —), куд је пролазила и како је ту дошла. Како су се потом разговарали „на ногу за сретьна растанка при чаши вїна,“ а Светозар тјешио Агапију и нудио је да се пољуби с Драгињом и да се помире, а кад она није ћела, онда јој рекао: „о ты малодушна и злобна дѣвице, красный цвѣте безъ мириса;“ и т. д. Како је потом Агапија клекнула пред њега, и завештала се, да ће до смрти у дјевству живот свој провести и т. д. А Светозар јој рекао: „О ты ліобве и почитанїя достойна двѣице! Како самь се я варао о твоем сердцу, — Но зашто любезна моя клѣтву положи, да се нигда удавати нетьеш? О Агапїо отступи ты отъ такове мысли, коя тебе противъ Божїя намѣренїя отвлачи“ и т. д. Како су се растали и отишли сваки својој кући.

[29]

Како је на прољеће дошао Платон с Агром и с Агапијом у Јелизиум; како је Агапија питала Светозара, љуби ли он Драгињу, и мисли ли је узети за супругу; како је Светозар говорио Драгињи за Агапију: „Сирота! какотье свои вѣкъ онако лѣпа, онако научена безъ друга провести, безплодна остати!“ — а Драгиња рекла: „О! нетье она то учинити, она е млада, промѣнити тье она мысль свою“, и т. д. Како су оставили Јелизиум и пошли у Србију; како су дошли у Ерцеговини некаквом човеку на конак, па кћи његова („дѣвица около своихъ 12.13. лѣта“) похваљивала Светозарове свилене аљине, намјештала му руком косу, осмијавала се на њега, и казала му: „Ала си ты лепъ (— као Ерцеговка требала би да је рекла лијеп, или као што Г. В. каже лѣпъ —) Господине“. А он је пољубио, и она њега потом (— да! то су стари обичаји Српски, а особито Ерцеговачки —); како су ји дочекали у Савинама: ударала велика звона, свирале трубе, ђевојке у бијелим аљинама, са зеленим вијенцима у рукама стале у два реда, мала ђеца, „обоего пола“ с котарчицама цвијећа, а земљедјелци са зеленим житом и српом у руци; како су викали сви: „Да живи нашъ Господин, и нашъ любезный отацъ Соколовичь. То рекши дѣве стану бацати вѣнце предъ нѣга, а мала дѣца просипати цвѣтье по стази; земледѣлци клекну предъ ньимъ“ (— Све су то стари обичаји Српски, него не знамо у каквом су пљеснивом Њемачком роману сачувани —); како су послије изишли један дан на воду Савинац, те ручали и веселили се до ноћи, па Светозар заспао мајци на крилу, онда рекла Косара Мелиси да иде напријед, зашто ће јој плакати дијете, а она одговорила: „Нїе ми за нѣга, нѣга дойкиня болье чува него я; но ако буде намъ Косма дошао!“ (— И ово су Српски обичаји из 14-ог стољетија! Али будући да је Мелиса била Гркиња, тако може јој се одбити на дару —). Како је Светозар ту уснио, да је велика прекрасна звијезда полећела од сјеверне стране и улећела кроз прозор у њиову собу, те упалила кандило и сва се соба засвијетлила: кад дођу кући, али дошао Никола Бучин; онда Косара с ђецом клекнула пред њега, загрлила му кољена, исплакала се и помирили се; и Косара послије рекла Светозару: „То е она зьѣзда мой Светозаре! што си мало прїе снїо; свѣтлость е она нѣна радость нам возвѣстила, а кандило, што е ужегла, миръ е овому дому и свимъ намъ явила“.

Част втора^[30]

[30]

У овој су части двије главне приповијетке: 1) Како је Љубомир одвео Светозара у Призрен и оставио га код Бучина за једну годину да пише у канцеларији. 2) Како је Влајко украо Драгињу, и како су је они послије отели од њега.

У првој приповијетки стоји: како је Светозару било тешко поћи у Призрен; како је узео Драгињу испод руке, и шетајући се с њом говорио јој: „Драгине, драга моя — немой на мене заборавляти, немой да умали отсуствїе мое нѣжность твою къ мени! — Немой токмо мысль у сердце твое, любезна моя, пустити — кое бы ми заисто тешко было — да тье Призренъ и найменшу какову измѣну моего къ теби наклоненїя учинити мотьи“ и т. д. „На ове рѣчи его, чиста слеза ороси дѣвици красне трепавице ньене; она нѣжно повуче свое очи на юношу, и рекне: тежже е за нашъ слаби полъ любезня Светозаре, што мы у оваковомъ случаю чувства нашего сердца, као што бы оно намъ желило, излити предъ вами мушкими не смѣмо, да со тимъ не увредимо добродѣтель нашу — коїомъ се нашъ полъ краси — стыдливость“ — и т. д. Како је Љубомир свјетовао и учио Светозара како ће се владати у Призрену, а особито како ће се чувати од жена и од ђевојака (— као да га је у данашње вријеме опремао у Париз или у Букурест! —): „ты си рожденъ да отацъ будешь; благодатно естество на то е тебе опредѣлило, и — съ дозволеніемъ ретьи (!) — за умвоженіе рода человѣческаго, као и другимъ смертнымъ кровь твою на то способило. — Божественный убо онай даръ природе наше, и ону искру, отъ кое вѣчнаго Бога повелѣнїемъ словесный человѣкъ бытїе свое получава, при появленїю ея да не опорочишь“ и т. д. Но опет му каже: „чествуй и красный полъ, не кажемъ да его, као дивїй избѣгавашь — знай, како се валя обходити со старїими Госпожами, и Матронами, како ли пакъ съ младыми и дѣвицами. Или да се съ дѣвицами толико забавишь, да на старе Госпоже, матере ихъ и не гледишь!“ и т. д. При обједу и вечери да употреби по мало винца, и то с водицом, на мјесто медицине и т. д. Како је Светозар држао Светолика, Мелисина сина, па погледао на Драгињу: „Драгине! тихо смѣшетьисе можел' што любезнїе быти отъ овакова беззлобна отрока! Ел' да и ты малу дѣцу милуешь? Ал' право ми Драгине кажи — на то уиде имъ мати, отъ кое се она тергне и пресѣче речь свою“ (— штета! —) и т. д. Како се Светозар растао с мајком и с Драгињом, како је Драгиња заплакала, загрлила га и пољубила, и метнула му, лијевом руком, вијенац на главу (— зашто нам није Г. Сочинитељ истолковао што значи то? —). Како су у Призрену посјетили кир Настаса, професора Филозофије, и како су код њега застали сина „нѣко его (— то је као у првој части Добровскїй нѣкїи —) Барона Лазара Гребляновича“; како су гледали Душанов триумф, кад је дошао у Призрен, пошто је победио Татаре: како су га људи (мјесто коња) увукли у град на колесници, коју су трговци поклонили(!); како су ђеца трчала и посипала пут цвијећем, а ђевојке бацале му вијенце (— као и Љубомиру кад је дошао у Савине —); како га је царица дочекала на сред сале, и посула га из десне руке златом и бисером, а из лијеве шеницом, а он се на њу осмјенуо и бацио јој „на перси масличну гранчицу“, па је загрлио и пољубио; како је Патријарх приступио Цару с новом порфиром: „Ово је Вашему Величеству новый даръ, и новый знакъ сыновнекъ своему Монарху любови, кои се вашемъ сїятелству(— мало прије бјеше величеству! —) отъ велможевъ (— по коме је то правилу и обрасцу бабе Смиљане!? —) вашихъ“ и т. д. Како су отишли у цркву, гђе су била сребрна кандила и ланци, о којима су висила. (— Та такова су кандила и данас по свим намастирима и по црквама Српским; зашто у Душановој саборној цркви не би била кандила од злата? —) и т д.

Како је ту дошла и Косара с Драгињом, на колесницама (— познаје човек мјеста о којима пише! у Ерцеговини су познате колеснице, као у Бечу самари! —). Како се Светозар владао у Призрену, а особито како се познао с Андријом и с Влајком, како га је Влајко једном преварио и одвео на вечеру Госпожи Мари удовици. „Из бесѣде ея искуси абїе Светозаръ, да е она една честнѣйша душа, како су пили и веселили се, и она им пјевала; како га је Влајко оставио сама с Госпожом Маром, а он отишао, те послао с арфом три сестре њезине (Стану, Ружицу и Милојку), Страилове кћери; како је Госпожа Мара, честнѣйша душа, сјела до Светозара, и пребацила му руку око врата, а наслонила главу на прси, па рекла: „Я бы Вамъ овако Господине и заспала“; како се заљубила у њега, и било јој мучно, па је одвели у другу собу да спава; а двије старије сестре ударале му у арфу, и пјевале љубовне пјесме: Ружица га грлила, намјештала му по челу смеђе косе, гладила руке и т. д. Како су га потом одвеле у ону другу собу, да виде, је ли заспала Госпожа Мара: кад он погледа на њену постељу, чисто се окамени, окрену главу, и поиште врата; а ђевојке онда угасе свијећу и кандило, па утеку у прву собу, и затворе врата; на то Госпожа Мара, честнѣйша душа, скочи с кревета, па увати Светозара у помрчини и почне викати: „псъ!псъ! Господине!“ и т. д. А он је отури од себе, па кад види да не може на врата, а он скочи кроз прозор у авлију, и изиђе у авлију (без капе и без палице), али и авлијнска врата затворена; онда му Милојка каже за љествицу, и дода му капу (— ваља да је био шешир —) и палицу, те пређе преко зида и утече; а Влајко га потом тражио с лучем по авлији, „да му издроби кости у мѣшину.“

Како се потом састао Светозар с Андријом и „сѣдну на свое лагке конице, и пойду мало изванъ града у шетню“; како су гледали гђе се играју млади момци с ђевојкама (— ваљада су се играли шапца, као сад у Карловцима по Черату и по Магарчеву брду —); како су ту сви људи почели гледати у Светозара: како му иде коњ, како му стоји аљина навезена златом, капа с челенком и бијелим пером, како му се мач блиста и т. д. Како су дошли у некакву шуму, и пустили коње да им пасу по пољани (— као Бачвани кад иду у Пешту, или Ерцеговци кад носе какву кирију —), а они се сјели разговарати; како су ту близу нашли Влајка и још два официра са Страиловим кћерима и још са неколико ђевојака, које су им пјевале; како је ту један официр казао ђевојкама: „Ово нам е Господичне мое, ако познавале нисте, нашъ младый Соколовичь“, онда једна ђевојка рекла: „драго намъ е“, а друге се све поклониле. Како су се ту свадили Влајко и Светозар (— као двоје најпростије и најпакосније сеоске ђеце, стр. 88, 89, 90, 91, 92, —), и како су изишли с мачевима „на удвой“; али не да један другог осакате, него да се мало поборе мачевима, па кад који кога окрзне мало и рани, онда да престану; како је Светозар пребио Влајков мач, пробоо му раме, и надвладао га. Како се послије чудио један од они официра (— ваља да је онај, што је мало прије казао ђевојкама: ово нам је млади Соколовић —), кад му је Андрија казао, да је Светозар од Бучине кћери, и т. д.

Како је потом Светозар, у Царској градини, узео под руку Јулу и Видосаву, и шетао се с њима (— То је било овако, као што се данас шетају слуге којекакве и калфе — мајсторске — са слушкињама по Пратеру и по Аугартену —); како су ту нашли и Љубицу, Ледићеву кћер, и Јула јој учинила мјесто, и дала је „Светозару подъ руку“; како су, шетајући се тако, нашли Ружицу, сестру Госпоже Маре Честнѣйше душе, па Светозар казао: „Коприва е она, а не Ружица.“ А оне га питале: „нїе л' васъ ожегла?“ А он одговорио: „Мал' нїе“. Како га је Јула питала, каква се ђевојка њему допада, а он на то толковао која може бити супругу вјерна љуба, породу мати и домаћица. Како се ту Љубица у њега заљубила; како је послије Ледић чинио част, и звао на њу и Бучина и Светозара; како су се послије ручка Светозар и Љубица шетали по градини испод руке и разговарали, и она му цвијеће давала и т. д.

Како је Бучин казао Светозару, да ће га водити у Парїсъ (— зашто не Паризъ? —), но прије тога отиду, с Царицом, и с Урощем, у намастир; како је тамо дошао и Ледић с Љубицом; како се Љубица насмјенула на Светозара, и он је узео „подъ руку“; како су се ту њи двоје разговарали, и Љубица плакала за њим, а он је тјешио и говорио јој, да се умјери и да срце јестественим пријатностима забави: „чуете ли како намъ она герлица нѣжно гуче, како намъ онай косъ лѣпо пое.“ А она му одговорила: „Сердце е мое любезный Соколовичь, ове прїятности онда ошущавало, кадъ я васъ познавала јощь нисамь“. Како га је Љубица питала за Драгињу: „Ели истина да е лѣпа, као што ю описую?“ и т. д.

Како је Бучин, са Светозаром, отишао у Париз да проси кћер Краља францускога за младога Краља Уроша; како су, вративши се из Париза, застали Душана с Урошем код Љубомирове куће; како је Светозар донио Урошу мач из Париза и поклонио: „Ваше Сїятелство! ово самь Вамъ донео — Вамъ, као моему Царю, и као еданъ малый знакъ мое къ вашемъ Сїятелству любови, и высочайшегъ почитанія. Князъ его на то загерли и полюби, пак мечь пріими, и рекне му: Любезный мой Светозаре, я ты сада благодаримъ, а колико овый твой радъ я уважавамъ, дѣломъ тьу ти засведочити.“ (— Да је Г. Сочинитељ био Светозар и Урош, он би то и дао и примио. Покојни је Вељко Петровић војвода Крајински и Комендант Неготински, послао једанпут лијепу Турску сабљу — оковану сребром и златом, и накићену камењем — Фелдмаршалу Каменском, у Букорест, па му је није ћео примити, него је послао натраг, и послао му 200 дуката, и отписао му: да он није достојан такову сабљу носити, већ нека је носи онај јунак, који је добио од Турака. Такови је дар могао примити Вељко од Каменскога и од Црнога Ђорђија, а Каменски од Александра: сљедователно и Светозар од Уроша, а не Урош од Светозара. —). Како је Душан ћео да узме Драгињу за Уроша (— кад су му казали да Француски Краљ не да кћери —), па она није ћела; и како је тада говорио Љубомир Светозару и Драгињи: „Дѣцо моя, вамъ су закони естественїи познани; оно што смо од Естества узаймили, на свое време валя да вратимо. Вы докъ сте, посредствомъ родителей своихъ, получили одъ Бога бытїе свое, самымъ сте Богомъ наименовани за родителе другимъ.“ Како је Цар отишао у Призрен, а Светозар остао код куће, па сишао („се“) „еданъ данъ у недѢлю“ у село и нашао Бурјама, момка око 30 година, гђе води коло; како је ту дошао и стари Господин с Фамилијом и с Французом Мон Ами, којега је Светозар довео „изъ Французске, близу Парїса изъ еднога села, у коему е онъ учителемъ быо. Человѣкъ овай бяше сувъ и высокъ, около 40 лѣтъ старъ: знао е све езыке у Еѵропи; Сербскимъ е тако могао говорити, читати и писати, као истый Сербинъ; имао е и науку прекрасну, — шаливецъ великїй,“ и т. д. „Посадесе сада сви кодъ Светозара и старецъ Бурјамъ (— та мало прије бијаше „момакъ около своихъ 30 годинъі“ —) окретаютьи коло, счепа ти намъ два момка,“ и т. д. Како је Мон Ами рекао за Бурјама: „душе ми Господине, да его отведемъ у Парїсъ, пакъ да его затворимъ у какову собу“ и т. д. Како је Господин извадио бурмутицу и понудио Бурјама: „овай узме одма на умъ, зашто е то: метне мало бурмута у носъ, отъкоего тако кине, да сирома Мон Ами као громомъ ударен на землю посерне.“ (— Ваља да је Г. Сочинитељ имао бурмутицу пред собом, кад је ово писао, па заборавио, да је дуван донешен из Америке у Европу 1530-те године — то је готово на 200 година послије Бурјама и Љубомира! — а бурмут ваља да се још мало доцније почео правити и шмркати. —). Како је Светозар узео Бурјама к себи, и Мон Ами говорио за њега старом господину: „штета велика за оваго младитьа (— најприје бијаше момак, па старец, па сад младић! —) што се їощь учїо нїе!“

У другој приповијетки стоји како је Влајко украо Драгињу; како је слуга срео Љубомира и Светозара, и казао им, да иду скоро (— брзо? одма? а скоро значи unlängst:, nuper —) дома. „Што е? Тражи ме тко? — Не тражи васъ нитко, отговори овай, но да тражимо мы оно, што смо изгубили, и милостива Госпоя послала ме Вамъ явити: — Што яданъ? Да се нїе намъ какова штета догодила? Нїе хвала Богу штета друга, но нейма намъ отъ синоть Господичне Драгине;“ (— то је готово као оно што приповиједају: А да није што штете било? Није вала Богу ништа, до два вола предња (оћерали Турци) и два стражња и четири средња —); како је Светозар отишао ноћу (не казавши Љубомиру) с Бурјамом у поћеру; камо су дошли у гостилник и заповједили
„обѣдъ донети“, али Светозар ништа није могао окусити,
него заискао чашу вина. „Кадъ ал' ето ти имъ корчмарице, жена доста млада и лѣпа, восхитисе красотомъ младогъ; умилный погледъ баци на него: А што е намъ младый Господинъ невесео? осмѣяваютьисе любко рекне, и руку му на раме наслони.“ А Бурјам одговори: „нїе му нешто добро, — вальда су его вѣштице изѣле.“ Како је Светозару, кад су легли у пољу да спавају, дошао некакав дух (у виду калуђера) и казао да је он његов Гениј, а он казао: „Я то не вѣруемъ! то нїе истина! ты си дошао мене поплашити, но я се тебе не боимъ, — мы нисмо їдолопоклонницы, да се отъ кое каковыхъ измышленныхъ духовъ плашимо, него смо мужественный и просвѣщенни (— Г. Сочинитељ и његов Светозар мисле да је већ то највеће и савршено просвештеније, кад човек не вјерује да има духова! —) хрїстїани; то рекши исправисе и сѣдетьи потергне мечь Буряме!“ А дух му казао да не буди друга, и да се он не боји ни његова мача ни друга; „я самъ духъ благїй, и твой покровитель — Узми друга, но абїе, и иди съ нимъ преко овогъ бердашца; спуститьетесе къ едномъ запущеномъ градитьу, ту тьешь се састати съ еднимъ лицемъ, кое тебе преко мѣре люби; то изрекне, окренесе, сѣнуше молнїе отъ него, и пукне громъ. Тергне се и Бурямъ, што е то? младить му уплашенъ притерчи; духь се у бѣло претвори, и устреми се къ развалинамъ, овїи полете за нимъ, и текъ да его при бедему стигну, на еданъ пут букне отъ него плаветный пламень съ мѵриснымъ нѣкимъ димомъ, у коему онъ и исчезне“.

Како су отишли том градићу и онај ји дух увео унутра (— кад су тако просвештени били, како су смели ићи за духом? Како се нијесу бојали, да то није какав Влајков момак? —) и ту нашли Љубомира с 5 момака; како је Љубомир казао, да је он послао с Новаком (— да ли је то онај Новак, о коме се пјева и приповиједа, како је с Грујицом и са Радивојем ајдуковао по Романији и по Краљевој Гори? —) 300 момака, да траже Драгињу, на све стране. Како су послије затекли Влајка са 13 момака у оном градићу, гђе је Светозар нашао Љубомира, и уватили га; и Љубомир га испсовао и ћушио („пуфь! узъ уво“) и Светозар га прочупао за перчин, па га онда оставили (зашто им је казао онај дух, да ће Влајку одма стићи помоћ: „бѣжте абїе, ньима помоть иде, а Драгиња и тако овдѣ нїе.“ — А они нијесу Влајка ни питали за Драгињу! —) и отишли опет да га траже (— а зашто га луде нијесу повеле са собом кад су га били уватили — да им каже гђе је Драгиња? —). Како су нашли кир Дуку, Влајкова оца, гђе је ударио с Новаком и с Рељом (— да ли је то онај Реља што се пјева: Реља од Пазара, и Реља Крилатица? или је онај славни Земунски и Биоградски Алекса Реља — Српски Диоген — што је умро у Земуну прије неколике године —) на Влајка, и запалио му двор („замокъ“); како су и они дотрчали у помоћ и тукли се око града (— као Грци око Троје —). „Они къ двору поите, ал' нѣке жижке (рахетле) као человѣческе главе отъ шуме на дворъ летѣти почну, отъ коихъ и горнїй кровъ на немъ упалисе“ (— То ће бити оне ракетле, што ји је измислио Енглески официр Конгрев, да пали Бонапартине лађе и градове; па ваља да ји је онда Мон Ами донио из Француске у Србију —). Како су непријатељи(!) оставили град, и утекли у шуму; како се Дука уплашио, да ће одговарати за толике људе, што су изгинули, и молио Љубомира да му сада буде пријатељ (— А Љубомир се као није бојао ништа? Ваљада је Душан био паметан и вриједан, као и Љубомир, кад су људи у његовом царству могли тако купити војску и тући се —). Како су се наново побили код шуме, и Светозар оборио Влајка, па му наслонио мач под котлец, „дед' садъ нещастный сыне! повиче на него,“ и т. д. (— Него не знамо, куд је оно Светозар — на образу — дигао главу, кад је то говорио? Откуд ли Влајку брада? А о Бурјамовој бради не смијемо ништа рећи, зашто не знамо или је био момак, или старац, или младић —). Како је Светозар Влајка псовао, и светио му се, а Дука залећео се срдит и ћушио га(!), потом тргао мач да га удари, но Светозар није дао; како је Љубомир плакао од радости, кад је виђео, да је Светозар тако великодушан, и рекао „Устай Влайко! — загерли синко колѣна уврежденомъ родителю твоемъ,“ и т. д. Како Влајко није ћео да се покори оцу своме, него клекао пред Љубомира, и загрлио кољена Светозарова, и казао му (— сам —) да је Драгиња ту близу, и да ће му је предати невредиму. (— А Светозар и Љубомир ваљада су били заборавили за Драгињу! Да је Светозар био Србљин, или паметан човек, не би он Влајку предиковао, нити би га питао, оће ли палити очине дворове, и је ли заборавио што је било у Призрену, него би му прва ријеч била: камо Драгиња? нити би му дигао мача с прсију, док му не би за њу казао. Они нијесу пошли да мире Дуку и Влајка, него да траже Драгињу; ваља да је заборавио Љубомир, што је казао Бурјаму на страни 190 „но при свему не сметьи с ума, да е Драгиня.. ахъ сладко мое дѣте... предметъ, за кои се мы сада у сраженїе пущамо.“ —); како су Светозару на то потекле „слезе, загерли Влајка, и погледи на Стараго: „любезный отецъ, сердце му мое прашта! и Вы Ваше немойте му затворити! Онъ е истина насъ увредїо, насъ оскорбїо; обаче — како е онъ опетъ при свему своему невалялству благородно съ Драгиньомъ нашомъ поступїо!..“ Старыи на то двигнувъ рамена докъ видимо їощь, и како намъ дѣте наше каже докъ чуемо отъ нье, ако е истина, Влайко сынко, да се ты ниси нѣйзина дѣвства коснуо, я похвалюемъ у теби ту добродѣтель, и колико ю я цѣнимъ, дати тьу ти топервъ познати. Како су се побили опет трећи пут: „дигнесе облакъ отъ праха; затресесе земля отъ топота коней, и зазвече дубраве од крика людїй.“ Како се Светозару заблистао шлем на глави, и затрептала „на немъ златна челенка“, засвијетлило се оружје као млијеко (— не знамо свијетли ли се код Срба млијеко, или се бијели? —). Како је Љубомир „со едним замашаемъ двоицу и троицу со земльомъ“ састављао, пут себи мачем просијецао и непријатеље, „на огнѣвитому своему зеленку за не погазити ихъ, хитро“ прескакао и т д. (— Кад бисмо могли мислити, да је Г. Сочинитељ читао Омира, на каквом језику, рекли бисмо да му је подражавао; али сумњајући о том, морамо признати, да се мисли Г. Сочинитеља сагласују с Омировима, као и мњеније — о језику — Г. Добровскога с његовим: какогод што се у Илијади блистају шлемови, вриште коњи и вичу јунаци, тако и овђе; а и приповијетка је много налик једна на другу: онамо украо Парис Јелену, овђе Влајко Драгињу; онамо Ахилес, овђе Бурјам; онамо Улис с дрвеним коњем, овде Мон Ами с Конгреевим ракетлама и осталим којекаквим чудесима и т. д. —). Како је ту Бурјам нашао Драгињу и донео је на раменима полумртву (— Бог ме на образу де стоји полумртва, него жива увелике! —) пред Љубомира и Светозара: „Ево ее Господине“. Како су умивали Драгињу вином, док се мало повратила и дошла к себи, па је онда узео Светозар „исподъ руке(!)“ и приступио Бурјаму: „Буряме ево ти благодари Драгиня моя: сотимъ извади шаку дуката, и созади поспе его по глави. О! о! повыче овай, какова е то златна роса? — младить исподъ руке пружи Драгини кесу едну со сребрены новцы, и ова му спусти у нѣдра, и стане му ране привїяти,“ и т. д, Како су потом скинули „торбе съ коней„ и сјели ручати; „вїна су себи изъ двора дали донети. Зазвече имъ сада чаше о чаше“. Како им је ту Драгиња приповиједала „свое паденїе“. Како су потом пјевали (Драгиња, Светозар, Љубомир и Бурјам) и куцкали се чашама и пили у здравље. Како су ту оставили Новака код некаква старца, да му лијечи ногу што је био покварио. Како су ту предиковали, Љубомир и Светозар, Влајку и његову оцу. Како је Светозар молио Љубомира за Влајка, те му опростио. Како је Влајко клечао (— нешто се овом нашем Г. Сочинитељу све врти по глави клечање, као да је сав свој вијек провео с ђецом у школи; или као да је млого читао којекакве старе Њемачке романе —) пред Драгињом, те му и она опростила, и он је пољубио у руку. Како су послали Влајка у Приштину (да се преда суду), па се опростили с Дуком и с Новаком и отишли. Како је Дука дао своју кћер за некаква момка „и учини его у Марїстрату сыномъ, и наслѣдникомъ своимъ.“ Како је дошао Дука да прати Новака (пошто је оздравио), па дошли у некакав гостилник и ту се састали с Љубомиром и са Светозаром (зашто ни они још нијесу били отишли кући, него су одали којекуда по селима); како им је крчмарица почела стол застирати. „Имате ли Ви Господине и у Приштини у Вашимъ гостилницамъ (— да ли је у именателном гостилник? или гостилница? —) таково постолѣ? запита Новакъ Дуку, гледетьи силно сребро, кое се ту на столъ донесе“ (— То је било као у данашње вријеме по Австрији! —) Како су им ту о вечери врвљеле „таше отъ руке до руку“. Како је Светозар послије вечере узео Драгињу и Ирину кћер крчмарову „подъ руку“ и пошао „съ нима поляном на мѣсячини шетатисе“, па нашао у трави онога духа, што га је саставио с оцем и што им је на више мјеста помагао, и којекаква чудеса показивао; како га је, по дугом разговору, уватио Бурјам, и унио у собу, и познали га, да је то Француз Мон Ами. Како су се сјутрадан одатле кренули („Старыи съ Дукомъ и Драгиньомъ на своимъ лагкимъ колесницамъ, а сви прочїи на кони“) и отишли, сви заједно, Љубомировој кући. Како је код куће сјела „Косара съ Драгиномъ на канапе, и слушаютьи отъ нее повѣсть ея“ миловала је и т. д. Како је, послије неколико дана, Љубомир испратио Дуку и Новака, па кад се вратио кући, застао књигу од Душана, коју му је он сам својом руком писао, и молио га, да дође на вечер у Столац, и да поведе са собом Светозара и Чедомиља, „и нѣкоего кои се при Вамъ находи юнака Буряма“ (!) и т. д. (— који је рад знати, како је Душан мислио и писао, онај нека узме Љубомира, и прочита ову сву његову књигу на страни 280-ој. —).

Ми овђе сад не смијемо тражити оно, што мора бити у правом роману: зашто ће нам Г. Сочинитељ рећи, као у одговору на прву рецензију, да је он највише пазио на морал, а у роман да се упуштао само толико, колико му је допуштао благообразни характер народа нашега; него да гледамо само оно, што нам Г. Сочинитељ у предисловију обриче, т.ј. морал, старе обичаје Српске и благообразни характер народа нашега. Сад нека суде сами читатељи, је ли оно морал, што су Мелиси говорили родитељи да се уда за Пармениона, па ће он умријети, и она се послије може с новцима ласно удати за млада мужа; Је ли оно морал, што је Светозар загрлио Мелису да пркоси Пармениону; Је ли оно морал, што је Светозар, сакрио новце, кад су се били с ајдуцима; Је ли оно морал, што Пелопида измишљава Агапији (синовици својој) начин, како ће се састати у чести са Светозаром; Је ли оно морал, што Љубомир каже за ђецу, како ће се разликовати од људи простога рода и т. д.

Јесу ли наши стари обичаји, да момак иде с родитељима да проси ђевојку за се (као Пладић); да се ђевојке водају с момцима испод руке, и да се разговарају о љубави и о другом којечему; да момци клече пред ђевојкама и ђевојке пред момцима; да жене држе дојкиње, да ђевојке сретају спаије са вијенцима, ђеца с котарицама цвијећа, и земљоделци да клече пред њима са срповима и са зеленим житом у рукама; Јесу ли се Срби у вријеме Душаново поздрављали: Имам ли чест овде поздравити Г. Н.?. чест от моје стране, ја сам тај. Ви сте Г. Н.? На служби, ја сам. Драго ми је; на служби вашим благородијам и т. д. (— Или може бити да Г. В. мисли, да је сва Српска народност — Nationalität — и сви стари обичаји, кад се изнесе ладно печење с бијелим луком, млад сир, суво месо, погача, чутура или тикве или кондир вина, чутура палине; кад поврве чаше од руке до руке, и кад се почну куцкати; кад продуже вријеме при чаши вина и с ногу за срећна пута испију по неколике и т. д. —).

Нека Српкиње суде, допушта ли благообразни характер народа нашега, да се ђевојке с момцима разговарају о дјевству, и о намјеренију, које је јестество имало с њима кад ји је стварало; да непознати момци љубе ђевојке, гђе год који коју сретне или стигне (као Младен Косару, Светозар Агапију, Теодору, оне двије с Игуманијом, и ону у Ерцеговини); да испрошена ђевојка утече за другог момка (као Косара за Младена); да снаа пред свекром рече „дѣтету дадем сису“ и т. д.

У одговору на прву рецензију питао је Г. В. који су то романи по вкусу рецензента. Сад му на то не треба казати, да чита Виландова Агатона, Амадиса, Оберона, Аристипа, Златно огледало, Абдерце, и остале; Гетова Вилхелма и Вертера; Фенелонова Телемаха; Бартелемијева Анахарзиса; Лесажева Жил Блаза и ромог ђавола; Голдсмитова увекфилдског попа; Рихардзонову Кларису; Филдингова Томџонса; Стернова Шендија, и остале овима подобне романе; него нека узме најгори њемачки роман, који већ ни слушкиње не читају, па ће виђети, да је паметније написан, него његов Љубомир. У поменутим романима представља се човек као што јест, и као што би требало да буде. Онђе паметан и поштен човек говори и ради свагда, као паметан и поштен; будала као будала; рђав и неваљао човек, као рђав и неваљао човек, блудница као блудница и т. д. А овђе на неким мјестима Љубомир и Светозар говоре и раде као будале и вјетрењаци и рђави људи; Драгиња и Мелиса као блуднице; Влајко и Агапија опет кашто морализирају као Сократ (Ч. I. стр. 478, 479. Ч. II. стр. 245); Светозар сад грди Агапију, и каже јој да је цвијет без мириса, а сад јој каже, да је достојна и љубве и почитанија; сад каже, да је Госпожа Мара једна чесњејша душа, а сад бјежи од ње кроз прозор и преко зида без капе и без палице и т. д. Ми можемо слободно казати Г. В. да је његов сваки Читатељ поштенији и паметнији од Љубомира и од Светозара, а свака Читателница од Драгиње и од Мелисе. Осим тога Г. В. на млого мјеста не зна шта говори, него бунца као баба у болести и прави магарцима своје читатеље, или себе самога н. п. У првој части каже у посвећенију, да је донио књигу у рукопису у Нови Сад, и да је потом дао да се печата; а у предисловију каже, да је књига већ била предата у печатњу, кад је дошао у Нови Сад! Тако исто године Светозарове, старост Бурјамова и т. д. Или може бити, да је Г. В. мислио, кад је ово писао, да приповиједа ђеци у порти, код Пештанске цркве, под липом.

* * * * *

Из тога свега морамо закључити, да Г. В, не зна ни Историје, ни Географије, ни Логике, ни Појезије, ни Реторике; нити зна, што је морал, ни стид, ни учтивост; нити познаје характера народа нашега, ни ништа.

---

НАПОМЕНА. — Правопис и интерпункција задржани су у овој књизи онакви какви су у првобитним издањима списа Вука Караџића. Учињен је изузетак те је, у чланку о Милошу Обреновићу, окренут на фонетички правопис славено-српски текст Милошеве беседе, текст заклетве народних представника, и текст уредбе о принадлежностима епископским и свештеничким. Исто тако је чланак о кнезу Данилу, који је објављен у „Србским Новинама“ старим правописом, овде штампан правописом Вуковим. У рецензији на „Љубомира у Јелисиуму“ је првобитни славено-српски правопис задржан само у цитатима из Видаковићевог романа. У истом чланку, потребно је још напоменути, ублажена су, из обзира пристојности, нека места, а два мала места су избачена. Најзад, додат је у чланку о Милошу Обреновићу, на дну стране у примедби, српски превод рускога текста букурешкога и акерманскога уговора о Србији.

М. И.