Srpske narodne pripovijetke

Skupio ih i na svijet izdao
Vuk Stef. Karadžić

U Beču
u štampariji Jermenskog manastira
1853

Sadržaj:

• Vukov oglas za "Srpske narodne pripovetke", 1853
• Pismo Jakovu Grimu
• Predgovor.
• Srpske narodne pripovijetke
  1. Međedović.
  2. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
  3. Nemušti jezik.
  4. Zlatna jabuka i devet paunica
  5. Stojša i Mladen.
  6. Đavo i njegov šegrt.
  7. Prava se muka ne da sakriti.
  8. Aždaja i carev sin.
  9. Zmija mladoženja.
  10. Opet zmija mladoženja.
  11. Kome Bog pomaže, niko mu nauditi ne može.
  12. Zlatoruni ovan.
  13. Usud.
  14. Ko manje ište, više mu se daje.
  15. Milostiva snaha i nemilostiva svekrva.
  16. Pravda i krivda.
  17. Očina zakletva.
  18. Za što u ljudi nije taban ravan?
  19. Đavolja maštanija i Božja sila.
  20. Pobratimski darovi.
  21. Kaluđer i četiri grješnika.
  22. Kopanje blaga.
  23. Lijepe haljine mnogo koješta učine.
  24. Djevojka brža od konja.
  25. Djevojka cara nadmudrila.
  26. Čudnovata tica.
  27. Crno jagnje.
  28. Careva kći ovca.
  29. Tri jegulje.
  30. Čudotvorni nož.
  31. Čudnovata dlaka.
  32. Pepeljuga.
  33. Zla maćeha.
  34. Maćeha i pastorka.
  35. Opet maćeha i pastorka.
  36. Kako su radile onako su i prošle.
  37. Zla žena.
  38. Divljan
  39. U cara Trojana kozje uši.
  40. Car Dukljan.
  41. Đevojka, udovica i puštenica.
  42. Jedna gobela u kao a druga iz kala.
  43. Solomuna proklela mati.
  44. Laž za opkladu.
  45. Kralj i čobanin.
  46. Ko umije, njemu dvije.
  47. Dva novca.
  48. Međed, svinja i lisica.
  49. Lisica se osvetila vuku.

Vukov oglas za "Srpske narodne pripovetke", 1853

Oprostivši se rječnika, ne dangubeći ni malo rad sam se truditi eda bih jošte što od smrti ugrabio i na svijet izdao. I tako evo najprije našijeh narodnijeh pripovijedaka, za koje mislim da će u svome rodu biti tako znatne kao što su narodne pjesme u svome. Kao što su pjesme ugled jezika naše narodne poezije, tako će ove pripovijetke biti ugled narodnoga jezika u prozi. Kao što sam pjesme štampao u različnijem narječijama, kako sam koju gdje dobio, tako će biti naštampane i ove pripovijetke: biće ih iz Bačke, iz Srijema, iz Srbije, iz Hercegovine, iz Boke Kotorske i t. d. Knjiga će ova osobito biti za mladež i mušku i žensku, a i stari ljudi i žene čitaće je s velikom radosti kako radi čistoga narodnog jezika tako i radi narodnijeh misli u ovoj struci umotvorine naroda našega. Knjiga će ova biti oko petnaest tabaka velika, i cijena joj je za prenumerante dvije cvancike i po u srebru, ili jedna forinta u novcima od hartije koji danas ovdje idu mjesto srebra, a za prenumerante iz Rusije jedna rublja u srebru (sü peresűlkoţ). Pošto knjiga iziđe na svijet, biće joj cijena u srebru tri cvancike, a u hartiji jedna forinta i dvanaest krajcara ili tri forinte u šajnu. Novci se ne ištu naprijed, nego samo imena od prenumeranta za koje su skupitelji uvjereni da će knjigu odmah platiti kad je prime. Za skupljanje prenumeranta osobito molim onu gospodu koji su mi kupili prenumerante na rječnik. Vrijeme prenumeracije trajaće do svršetka mjeseca Junija. Iz Srbije opet će najbolje biti da se imena od prenumeranta pošalju u Biograd G. Jovanu Gavriloviću, načelniku u popečiteljstvu finansije, a iz ostalijeh mjesta na mene, dodavši na pismu auf der Landstrasse, am Heumarket Nr. 517 in Wien. Gospodi skupiteljima daće se po običaju jedanaesta knjiga na dar.

Mjesto ovijeh pripovijedaka mislio sam sad štampati običaje, ili upravo reći život naroda našega, ali sam ovo za sad odgodio, da bih koje ljetos u Srbiji koje preko prijatelja svojijeh iz drugijeh krajeva o tome još koješta doznao, tako će ovo, ako Bog da zdravlje, biti prva knjiga moja poslije pripovijedaka. U ovoj će knjizi biti gdjekoje stvari iz rječnika u red namještene i mnogijem koječim novijem čega u rječniku nema, sastavljene i potpunjene.

U Beču o Sreteniju 1852.

Vuk Stef. Karadžić

Jakovu Grimu

Slavnome Nijemcu Jakovu Grimu

Predragi i mnogopoštovani prijatelju

Vi ste s pokojnijem Kopitarom najviše učinili te su se Srpske narodne pjesme na slavu naroda Srpskoga tako razglasile po svoj Evropi i po ostalome učenom svijetu. Osim toga Vi ste mene još od 1823 godine, kako sam imao sreću u Kaslu s Vama se vidjeti i poznati, jednako nagovarali i opominjali da naštampam što i Srpskijeh narodnijeh pripovijedaka: evo Vam ovom knjižicom ispunjujem tu želju. Ja sam uvjeren da knjižica ova nikome ne će biti milija nego Vama; za to sam se i usudio ukrasiti je Vašijem slavnijem imenom. Za mene će bita osobita radost i sreća, ako Vi nađete da su i ove pripovijetke, prema pjesmama, dostojne naroda Srpskoga.

U Beču o Mučenicima 1853.

Vaš zahvalni prijatelj

Vuk Stef. Karadžić

Predgovor.

Godine 1821 ja sam u Davidovićevijem novinama naštampao nekoliko našijeh narodnijeh pripovijedaka i zagonetaka, uz koje sam ovo kazao:

"Ja sam prije nekolike godine dana htio da izdam malu knjižicu narodnijeh Srpskijeh pripovijedaka i zagonetaka, n bio sam im ovaj predgovor napisao:"

..Neka rodoljubivi Mušicki leti za Pindarom i za Horacijem, neka se druži i poredi s Ramlerom, s Klopštokom. s Deržavinom i s Dmitrijevim; neka duboko zamišljeni Solarić istražuje i dokazuje kakijem su jezikom govorili zemljaci i vrsnici Rema i Romula; kome Srbinu Srpski jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu, i novi neka gradi; "Ne zavidim, na čast svakom svoje;" a ja ću samo gotovo da skupljam ono što je narod Srpski već izmislio."

"Koliko se ovaj posao čini lasan toliko je i još više širok i dugačak. Čitav čovječij vijek trebao bi jednome bezbrižnom čovjeku da skupi sve naše narodne pjesme, pripovijetke, pripovijesti, zagonetke, običaje i riječi). I kad bi se mislilo na svršetak, ne bi još ni čemu tome bilo ni početka, ali počinjač misli: samo neka se počne, pa će svagda biti lakše dodati i nastaviti nego li što iznova početi i načiniti. A ovake narodnosti treba kupiti dok se nijesu prosvještenijem i novijem modama zagušile i iskorijenile."

"Pjesme, zagonetke i pripovijesti, to je gotova narodna književnost, kojoj ništa više ne treba nego je vjerno, čisto i nepokvareno skupiti; ali u pisanju pripovijedaka već treba, misliti i riječi namještati (ali opet ne po svome vkusu nego po svojstvu Srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo pretjerano, nego da bi mogao i učen čitati i prost slušati; a ja sam kazao u predgovoru k Srpskom rječniku kako je to za mene teško! Pa još vidim da i pored sve muke i truda opet ostaju pogrješke! U tome neka me pravda Dositije, koji je u ovakoj struci pisanja gotovo poslije trideset godina popravio svoju jednu pogrješku, pa još nije pogodio kako bi trebalo)".

Ovo je kazano onda, a sad uz ovu knjižicu valja kazati jošte što.

Pripovijetka u narodu našemu, osobito po južnijem krajevima, najviše se zove priča, kao što se govori i pričati mjesto pripovijedati, a gdješto i gatka.

Naše narodne priče ili pripovijetke gotovo se mogu razdijeliti na muške i na ženske, kao i pjesme. Ženske su pripovijetke one u kojima se pripovijedaju kojekakva čudesa što ne može biti (i po svoj prilici samo će za njih biti riječ gatka [...]); a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti. Mnoge su muške pripovijetke smiješne i šaljive. Muške pripovijetke opet bi se mogle razdijeliti na dugačke i na kratke. Po ovome pravilu muške su pripovijetke u ovoj knjižici po broju ove: 25. (Djevojka cara nadmudrila), 41. (Đevojka, udovica i puštenica), 42. (Jedna gobela u kao a druga iz kala), 44. (Laž za opkladu), 45. (Kralj i čobanin), 46. (Ko umije, njemu dvije), 47. (Dva novca), 48. (Sve, sve, ali zanat), a ostale su sve ženske. Kao što ima pjesama za koje se upravo ne može kazati ili su ženske ili junačke, tako ima i pripovijedaka koje su između ženskijeh i muškijeh.

Pripovijetku ovdje 1. (Međedović) i 49. (Međed, svinja i lisica) ja sam slušao od Tešana Podrugovića, pak sam ih poslije pisao kako sam ih upamtio; 18. (Za što u ljudi nije taban ravan?), 32. (Pepeljuga), 37. (Zla žena), 41. (Đevojka, udovica i puštenica), 42. (Jedna gobela u kao a druga iz kala), 43. (Solomuna proklela mati), 44. (Laž za opkladu) i 48. (Sve, sve, ali zanat) slušao sam još u Tršiću, pak sam ih poslije pisao kako sam se opominjao, a 47. (Dva novca) slušao sam u Novom sadu od jednog prosjaka, pak sam je poslije pisao; 2. (Čardak, ni na nebu ni na zemlji) napisao mi je u Berlinu 1844 godine knez Mihailo M. Obrenović, kao što je on slušao u djetinjstvu od svojijeh dadilja; 3. (Nemušti jezik), 4. (Zlatna jabuka i devet paunica), 5. (Stojša i Mladen), 6. (Đavo i njegov šegrt), 7. (Prava se muka ne da sakriti), 8. (Aždaja i carev sin), 14. (Ko manje ište više mu se daje) i 39. (U cara Trojana kozje uši) pripovijedao mi je i pisao 1829 godine u Zemunskome lazaretu Grujo Mehandžijć iz Sentomaša); 16. (Pravda i krivda), 19. (Đavolja maštanija i Božja sila), 20. (Pobratimski darovi), 21. (Kaluđer i četiri grješnika), 22. (Kopanje blaga), 23. (Lijepe haljine mnogo koješta učine), 24. (Djevojka brža od kolja), 26. (Čudnovata tica), 27. (Crno jagnje), 28. (Careva kći ovca), 29. (Tri jegulje), 30. (Čudotvorni nož), 31. (Čudnovata dlaka), 33. (Zla maćeha) i 40. (Car Dukljan) poslao mi je iz Boke G. Vuk Vrčević; 25. (Djevojka cara nadmudrila) i 38. (Divljan) poslao mi je G. pop Vuk Popović iz Risna; 45 (Kralj i čobanin) i 46. (Ko umije, njemu dvije) pisalo mi je 1835 godine po naredbi pomenutoga popa Vuka u Risnu jedno đače iz Srpske škole; 11. (Kome Bog pomaže, niko mu nauditi ne može), 12. (Zlatoruni ovan), 17. (Očina zakletva) i 35. (Opet maćeha i pastorka) poslao mi je Lazar Marjanović, koji je bio Grčki učitelj u Zemunu; 50. (Lisica se osvetila vuku) dao mi je napisanu G. Damjan Gruborović, sveštenik iz Hrvatske iz sela Ljubine (na suhoj međi u II banskoj regementi); 15. (Milostiva snaha i nemilostiva svekrva), 34 (Maćeha i pastorka) i 36. (Kako su radile onako su i prošle) poslala mi je gospođica Milica Stojadinovića iz Vrdnika; 9. (Zmija mladoženja) i 10. (Opet zmija mladoženja) poslao mi je Zemunski učitelj G. Dimitrije Čobić; kao što je ova posljednja, ovaku mi je od prilike poslala i gospođica Milica Stojadinovića, a i G. Vasilije Jovanović kad je bio učitelj u Zemunu dao mi je jednu napisanu; 13. (Usud) napisao mi je pomenuti Grujo Mehandžijć, a i Lazar Marjanović poslao je jednu od prilike ovaku.

Kao što se pjesme po narodu različno pjevaju tako se i pripovijetke različno pripovijedaju: ja sam pepeljugu imao napisanu i od gospođice Milice Stojadinovića i od G. Čobića, ali je ovdje naštampana onako kao što sam je ja u djetinjstvu slušao. Pripovijetka je ova naštampana i u Ljetopisu u I. č. od godine 1842 s potpisom na kraju I. S. (Jovan Subotić), i ova se od moje najviše po tom razlikuje što u njoj o kravi nema ni spomena.

G. Atanasije Nikolić naštampao je u Biogradu 1842 i 1843 godine dvije knjižice: "narodne Srbske pripovedke", ali šteta što jezik u ovijem pripovijetkama niti je čist narodni niti je jezik našijeh narodnijeh pripovijedaka, nego u njima ima i gramatičnijeh pogrješaka u našemu narodnom jeziku [...] i riječi kojijeh u našemu narodnom jeziku nema [...], tako da bi čovjek na mnogo mjesta mogao reći da su pripovijetke ove prevođene s Njemačkog jezika. – Poznato je da je G. Đorđije K. Stefanović još prije nekoliko godina skupio podosta našijeh narodnijeh pripovijedaka i poslao ih Matici Srpskoj da ih ona naštampa, a ona ih predala nekome da ih popravi, pak tako ostalo i do danas, samo je od njih naštampana jedna u III č. Ljetopisa za godinu 1846. "Sűnü carevü i tri labuda".

Ja imam još za jednu ovaku knjižicu našijeh narodnijeh pripovijedaka, ali bi mi bilo vrlo milo kad bi mi još koju ko poslao, osobito iz Hercegovine i iz Bosne i iz stare Srbije; samo molim svakoga koji bi ih pisao da on ne popravlja ništa, nego da piše upravo onako kao što mu ih ko uspripovijeda, pa gdje bude potrebno da se koja riječ premjesti ili doda ili izostavi, to ću ja činiti, kao što sam radio i u ovima svima koje sam napisane dobio

U Beču o Mučenicima 1852.

v. s. k.

Srpske narodne pripovijetke

1.
Međedović.

U nekakome selu pođu žene u planinu da traže divljega broća, i tako vrljajući po planini jedna od njih zađe i dođe pred jednu pećinu iz koje iziđe međed te je uhvati i odvede unutra; i onđe živeći s njome, žena zatrudni i rodi muško dijete. Pošto dijete malo poodraste, žena se nekako ukrade i uteče u selo kući svojoj. Međed je jednako koješta donosio i dijete hranio, kao mu prije i mater. Kad dijete naraste poveliko, ono navali da ide iz pećine u svijet. Međed ga stane od toga odvraćati govoreći mu da je on još mlad i nejak, a u svijetu ima zlijeh zvjerova koji se zovu ljudi, pak će ga ubiti. I tako se dijete malo poumiri i ostane u pećini. Poslije nekoga vremena dijete opet navali da ide u svijet, i kad ga međed drukčije nije mogao odvratiti, a on ga izvede pred pećinu pod jednu bukvu, pa mu reče: "Ako tu bukvu možeš iščupati iz zemlje, onda ću te pustiti da ideš u svijet, ako li ne možeš, još valja da sjediš kod mene." Dijete spopadne bukvu, pa povuci tamo povuci amo, ali ne može da je iščupa; onda se opet vrati s ocem u pećinu. Kad poslije nekoga vremena dijete opet navali da ide u svijet, međed ga izvede pred pećinu i kaže mu da ogleda može li sad iščupati bukvu iz zemlje. Dijete bukvu spopadne i iščupa. Međed mu onda reče da joj okreše grane, pa zametnuvši je na rame kao kijaču da ide u svijet. Dijete posluša oca, i idući tako po svijetu, dođe u jedno polje đe su se nekolike stotine plugova bile sastale te orali spahiji. Kad dođe k ratarima, zapita ih eda bi imali što da mu dadu za jelo. Oni mu odgovore da pričeka malo, sad će se njima donijeti ručak, pa đe ručaju oni onoliki, ručaće i on. Dok su oni još to govorili, a to se pomole kola i konji i mazge i magarci s ručkom. Kad se ručak donese, Međedović reče da će on to sve sam pojesti. Ratari se začude i reku mu kako će on pojesti toliko jelo što je doneseno za toliko stotina ljudi! On opet reče da hoće, i okladi se s njima: ako ne pojede da im da svoju kijaču. ako li pojede da oni njemu dadu sve što je gvozdeno na njihovijem plugovima. Ručak se postavi, i Međedović se naklopi te pojede sve, i još da je bilo. Onda mu oni skupe s plugova sve što je gvozdeno na jednu gomilu, a on usuče nekolike breze, pa sve poveže i natakne na svoju kijaču pa zametnuvši je na rame otide k nekakome kovaču i reče mu da mu od onoga gvožđa skuje buzdovan na onu kijaču. Kovač se primi toga posla, ali mu se učini da je gvožđa mnogo, pa ga sakrije gotovo pola, a od ostaloga buzdovan slupa kojekako. Međedoviću se učini buzdovan mali prema onolikome gvožđu, a i ono što ga je da nije načinjen kao što bi trebalo. Za to kad buzdovan nasade na kijaču, Međedović da bi ga ogledao jeli dobar, baci ga u nebo pak se podanj načetvoronoži, te ga dočeka u leđa. Buzdovan nesrećom kovačevom prsne, onda Međedović razmahne kijačom te kovača ubije, pa otide u njegovu kuću i nađe sve sakriveno gvožđe; i odnese ga sa onijem komadima od buzdovana drugome kovaču, i kaže mu da mu skuje buzdovan na kijaču, ali mu reče da se ne šali nego od svega gvožđa dobar buzdovan da skuje, ako nije rad proći kao i onaj prije što ga je kovao. Kovač čuvši još prije šta je bilo od onoga kovača, skupi sve svoje momke, pa ono sve gvožđe sastave ujedno i skuju buzdovan vrlo dobar koliko se igda moglo. Kad nasade buzdovan na kijaču, Međedović opet da bi ga ogledao, baci ga u nebo, i načetvoronoži se podanj, ali se buzdovan ne razbije nego odskoči od leđa..... Ispravivši se Međedović rekne: "Sad je buzdovan dobar," pa ga zametne na rame i pođe dalje. Idući tako nađe u polju jednoga čoeka đe je upregao u ralicu dva vola te ore, i došavši k njemu zapita ga eda li ima što zajelo. Čovek mu odgovori: "Sad će moja kći donijeti meni ručak, pak ćemo podijeliti što je Bog dao." Međedović mu stane kazivati kako je on pojeo sve što je bilo pripravljeno za nekoliko stotima ratara, "a šta će sad u jednome ručku biti meni, šta li će tebi?" U tome eto ti đevojke s ručkom. Kako đevojka ručak postavi, Međedović se odmah rukom hvati da jede, a čovek mu ne dadne nego mu reče: "Ne! dok se ne prekrstiš ovako kao i ja." Međedović gladan ne imajući kud kamo prekrsti se, pa onda počnu jesti, i najedu se obojica i još im preteče. Međedović gledajući u ručkonošu, koja je bila krupna i zdrava i lijepa đevojka omili mu, i reče ocu njezinu: "Hoćeš li mi dati ovu svoju kćer da se ženim njome?" Čoek mu odgovori: "Ja bih ti je rado dao, ali sam je obrekao Brku." Međedović na to rekne: "Bre šta marim ja za Brka? Ja ću Brka ovijem buzdovanom." A čoek mu rekne: "Be i Brko je neki; sad ćeš ga viđeti." U tome stane huka sjedne strane, dok se iza brda pomoli jedan brk i u njemu trista i šezdeset i pet tičijih gnijezda. Malo po malo pomoli se i drugi brk; eto i Brka. Kako dođe k njima a on legne ničice đevojci glavom na krilo, i reče joj da ga pobište. Đevojka ga stane biskati, a Međedović ustavši polagano, raspali svojijem buzdovanom Brka u glavu; a Brko prstom na ono mjesto govoreći đevojci: ,.Eto ovđe me nešto ujede"; a Međedović opet buzdovanom na drugo mjesto, a Brko opet prstom na ono mjesto: "Evo ovđe me opet nešto ujede." Kad ga udari treći put, Brko se opet pipne onđe i srdito poviče: "Ta zar si slijepa? Evo ovđe me nešto kolje." Onda mu đevojka kaže: "Ne kolje tebe tu ništa, nego te evo čoek bije." Kad Brko to čuje, on se trgne i skoči na noge, a Međedović već bacio svoj buzdovan pa bježi preko polja, a Brko se naturi za njim. Međedović polakši poizmakne pred Brkom, ali Brko nikako ne će da ga se mahne. Međedović bježeći tako dođe na jednu vodu, i nađe kod nje ljude na gumnu đe viju šemšu, i poviče im: "Pomagajte, braćo, za Boga! evo me ćera Brko. Šta ću sad? kako ću prijeći preko ove vode?" A jedan od onijeh ljudi pruži mu lopatu govoreći: "Sjedi na lopatu da te prebacim." Međedović sjedne na lopatu, a čoek razmahne njome i prebaci ga na drugu stranu, a on bježi dalje. Malo za tijem eto ti pa gumno i Brka, pa zapita ljude: "Prođe li ovuda taki i taki čoek?" A oni mu kažu da prođe. Brko ih zapita: "Kako prijeđe preko ove vode?" A oni mu odgovore: "Preskoči." Onda se Brko zaleti, pa hop! preko vode na drugu stranu, pa poćeraj za Međedovićem. Međedović bježeći uz jedno brdo vrlo sustane, a kad iziđe na brdo, nađe čoeka na uzoranoj njivi koji je u torbi o vratu imao sjeme, pa po jedan put zagrabi šakom te sije, a po drugi u usta te jede; ovome čoveku poviče on: "Pomagaj, brate, za Boga! ćera me Brko, i evo ga sad će me stići! Nego što ću činiti? Sakrij me đe!" A čoek odgovori: "Bogme Brko nije šala. Ali ne znam đe ću ge sakriti; nego hodi ovđe u moju torbu u sjeme." I tako ga uzme u torbu. Kad Brko po tom dođe, i zapita ga za Međedovića, on mu kaže da je on odavno onuda prošao, i do sad Bog zna kud je otišao. Onda se Brko vrati natrag. Čoek onaj sijući žito zaboravi za Međedovića, i uzme ga jedan put sa žitom u šaku, te metne u usta. Međedović se poplaši da ga ne proguta, te po ustima ovamo onamo dok srećom nađe Jedan krnjav zub, te se u njemu ustavi i prićuti. Kad sijač u veče dođe kući, on poviče na snahe: "Dajdete, đeco, one moje zubne čačkalice, nešto me žulja u onome mome pokvarenom zubu." Snahe donesu dva velika gvozdena ražnja, pa pošto on zine, poduvre jedna s jedne druga s druge strane, dok Međedović iskoči iz zuba. Onda ga se sijač tek opomene, i rekne mu: "A žlje te sakrio! umalo te nijesam prožderao!" Iza toga pošto večeraju i stanu se o svačemu razgovarati, zapita Međedović domaćina šta mu je bilo onome zubu, te je onako mimo sve ostale pokvaren. A domaćin mu stane ovako pripovijedati: "Jednom pođemo nas desetak su trideset konja u Dubrovnik po so. Idući tako nađemo jednu đevojku kod ovaca, pa nas zapita kuda ćemo, a mi joj kažemo da idemo u Dubrovnik po so; a ona reče: ""Šta da se mučite tako daleko? Evo ima u mojoj pletavači nešto soli što je preteklo kad sam mrsila ovce, mislim da će vam svima biti dosta."" I tako onđe pogodivši se s njome, ona skine s ruke svoju pletivaču, a mi s konja svoje vreće, pa puni i mjeri, dok napunimo vreće za sve trideset konja. Pošto se onđe s njome namirimo, vratimo se natrag. Ovo bijaše u jesen, i vrijeme bješe dosta lijepo; ali jedan dan pred noć kad bijasmo navrh Čemerna, nešto se naoblači pa okrene snijeg sa sjeverom da se pometemo i mi i konji. U tom se još na veću našu nesreću smrkne sa svijem, i tako tumarajući ovamo onamo, dok jedan od nas srećom nabasa na jednu pećinu i poviče: ""Ovamote braćo! Evo suhote!"" Onda mi jedan po jedan ovamo, dok svi uđemo i uvedemo sve tridesetero konja, pa konje rastovarimo i naložimo vatru, te prenoćimo kao u kući. Kad sjutradan svane, a to imaš šta viđeti: mi svi u jednoj ljudskoj glavi koja stajaše između nekakijeh vinograda. Dok se mi tome još čuđasmo i konje tovarasmo, ne lezi vraže! eto ti pudara od onijeh vinograda, pa uzme onu glavu s nama te metne u praću, pa okrenuvši je nekolika puta sebi iznad glave, baci je preko vinograda da plaši čvorke, i kad padnemo na jednome brdu onda ja pokvarim ovaj zub." – I na čast vam laž.

2
Čardak ni na nebu ni na zemlji.

Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi. Kad đevojka odraste, jedno veče zamoli se ocu svome da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što iziđe pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj ščepa đevojku između braće i odnese je u oblake. Braća otrče brže bolje k ocu i kažu mu šta je bilo, i reku da bi oni radi svoju sestru potražiti. Otac im dopusti da idu da je traže, i da im svakome po konja i ostalo što treba za put, i tako oni otidu. Po dugome putovanju naiđu na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Došavši onđe, pomisle da ne će u onome čardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se unj popeli, i poslije dugoga promišljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strijelu, da puste odozdo strijelu iz luka da se dobro za čardak prihvati, kako bi se uz nju peti mogli. Mlađa dva brata reku najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne, onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak. Kad dođe da se penju uz oputu, opet najstariji i srednji ne šćednu se peti, nego se popne najmlađi. Popevši se gore, stane ići iz jedne sobe u drugu, i tako naiđe pa jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru đe sjedi a zmaj joj metnuo glavu na krilo pa spava a ona ga bište. Ona kad vidi brata svojega, uplaši se i dočne ga tiho moliti da bježi dok se nije zmaj probudio, ali on ne šćedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mjesto đe ga je on udario pa reče đevojci: "Baš ovđe me nešto ujede." Kad on to rekne, a carev ga sin još jednom udari u glavu, a zmaj opet reče đevojci: "Opet me nešto ovđe ujede." Kad on i treći put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom pokaže da ga udari u život, i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj ostane na mjestu mrtav, a careva ga kći sturi s krila, pa pritrči bratu svome, te se s njime poljubi, pa onda uzevši ga za ruku stane ga voditi kroz sve sobe. Najprije ga uvede u jednu sobu u kojoj je bio jedan vran konj za jaslima privezan s cijelijem takumom od čistoga srebra. Po tom ga odvede u drugu sobu, u kojoj je za jaslima stajao bijel konj s takumom od suhoga zlata. Najposlije ga odvede i u treću sobu đe je za jaslima bio kulatast konj i na njemu takum dragijem kamenjem iskićen. Kad prođe te sobe, onda ga sestra odvede u jednu sobu u kojoj je đevojka jedna sjedila za zlatnijem đerđefom i zlatnom žicom vezla. Iz te sobe odvede ga u drugu u kojoj je druga đevojka zlatne žice ispredala. A najposlije uvede ga u jednu sobu u kojoj je treća đevojka biser nizala, i: pred njom na zlatnoj tepsiji od zlata kvočka s pilićima biser kljucala. Sve ovo obišavši i viđevši vrati se natrag u onu sobu đe je zmaj mrtav ležao, pa ga izvuče na polje i baci na zemlju a braća kad ga vide, umalo ih groznica ne uhvati. Po tom najmlađi brat spusti najprije sestru svoju braći, ia onda sve tri đevojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; spuštajući đevojke braći, svaku je namjenjivao čija će koja biti a kad spusti treću, i to onu s kvočkom i pilićima, on nju za sebe namijeni. Braća njegova zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao i izbavio, presjeku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u polju jedno čobanče kod ovaca, i preobuku ga i mjesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i đevojkama oštro zaprijete da nikome ne kazuju šta su oni učinili. Poslije nekoga vremena dozna najmlađi brat na čardaku da se braća njegova i ono čobanče onijem đevojkama žene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat vjenčavao, on uzjaše na vranca, pa baš kad su svatovi iz crkve izlazili doleti među njih, te svoga brata, mladoženju, udari malo buzdovanom u leđa da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag u čardak. Kad dozna da mu se srednji brat ženi a on u ono isto vrijeme kad su svatovi iz crkve išli, doleti na đogatu, te i srednjega brata onako udari da se odmah s konja premetnuo, pa između svatova opet odleti. Na pošljetku doznavši da se čobanče njegovom đevojkom ženi, uzjaše na kulaša, i doleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda đipe da ga uhvate, ali on ne šćedne ni bježati, nego ostane među njima, pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u kome je on sestru našao i zmaja ubio, a to sve zasvjedoči i sestra i one đevojke. Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija sina i oćera ih odmah od sebe, a njega oženi đevojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakom sebe da caruje.

3.
Nemušti jezik.

U nekakva čoveka bio jedan čoban koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. Jednom idući za ovcama čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo pa u požaru zmija pišti. Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa sviju strana bilo zapožarilo, i požar se Jednako k njoj primicao. Onda zmija poviče iz požara: "Čobane, za Boga, izbavi me iz ove vatre!" Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe, pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: "Šta je to u zao čas! ja tebe izbavih a sebe pogubih." Zmija mu odgovori: "Ne boj se ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj je otac zmijinji car." Onda joj se čoban stače moliti i izgovarati da ne može ostaviti svojih ovaca, a zmija mu reče: "Ne brini se ni malo za ovce; ovcama ne će bita ništa; samo hajde što brže." Onda čoban pođe sa zmijom kroz šumu i najposle dođe na jednu kapiju koja je bila od samih zmija. Kad dođu tu, zmija na vratu čobanovu zvizne, a zmije se sve odmah raspletu. Onda zmija reče čobanu: "Kad dođemo u dvor k mome ocu, on će tebi davati štagod zaišteš: srebra, zlata i kamenja dragoga, ali ti ne uzimaj ništa, nego išti nemušti jezik. On će se dugo zatezati, ali će ti najposle opet dati." U tome pođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju: "Za Boga, sinko! gde si?" A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio. Onda car zmijinji reče čobanu: "Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina izbavio?" Čoban odgovori: "Ništa drugo ne ću, nego da mi daš nemušti jezik." A car reče: "Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo štagod hoćeš daću ti." Na to mu čoban odgovori: "Ako ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik, ako li mi to ne daš, a ti s Bogom ostaj! meni drugo ne treba ništa." Pa pođe da ide. Onda ga car vrati natrag govoreći mu: "Stani! hodi ovamo, kad baš to hoćeš:. Zini." Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: "Sada ti pljuni meni u usta." Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu. I tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče:
"Sad imaš nemušti jezik. Idi s Bogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer ako kažeš kome god, odmah ćeš umreti." Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na svetu. Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i na miru, leže malo da se odmori. Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: "Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata." Čoban kad čuje to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući. Ovaj je gospodar bio pošten čovek pa sve blago dade čobanu govoreći mu: "Evo sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao. Nego ti načini sebi kuću pa se ženi, te živi s otim blagom." Čoban uzme blago, načini kuću, i oženivši se stane živeti, "i malo po malo iziđe on najbogatiji čovek – ne samo u onome selu nego u svoj okolini nije ga bilo. Imao je svoga ovčara, govedara, konjušara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo. Jednom licem na Božić reče on svojoj ženi: "Spremi vina i rakije i svega što treba, pa ćemo sutra ići na salaš da nosimo pastirima neka se i oni provesele." Žena ga posluša i uradi sve kako je zapovedio. Kad sutradan otidu na salaš, onda gazda u veče kaže svima pastirima: "Sad svi skupite se, pa jedite i pijte i veselite se, a ja ću biti kod stoke svu noć." I tako gazda ostade i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju: kurjaci govore svojim jezikom: "Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama?" A psi odgovaraju svojim jezikom: "Dođite da bismo se i mi najeli!" Ali među psima bijaše jedan matori pas koji samo još dva zuba imadijaše u glavi. Onaj matori pas stane govoriti kurjacima: "Tamo njima to i to! Dok su još ova dva zuba meni u glavi, ne ćete vi učiniti štete mome gospodaru." A to gazda sve sluša i razume što oni govore. Kad ujutru svane, onda gazda zapovedi da sve pse potuku samo onoga matoroga psa da ostave. Sluge stanu govoriti: "Za Boga, gospodaru, šteta je!" A gazda im odgovori: "Što rekoh to da učinite." Pa se opravi sa ženom kući, i pođu na konjma: pod njime bijaše konj, a pod ženom kobila. Idući tako čovek izmakne napred, a žena zaostane. Onda konj pod čovekom zarže: konj veli kobili: "Hajde brže! što si ostala!" A kobila odgovara: "E, lasno je tebi: ti nosiš jednoga gospodara, a ja troje: nosim gazdaricu, i u njoj dete, pa u sebi ždrebe." Na to se čovek obazre i nasmeje, a žena to opazi, pa brže obode kobilu i stigne čoveka pa ga zapita za što se nasmeja. On joj odgovori: "Ni za što, samo onako." Ali ženi ne bude to dosta nego saleti muža da joj kaže za što se nasmejao. On se stane braniti: "Prođi me se, ženo, Bog s tobom! što ti je? ne znam ni sam." Ali što se on više branjaše, ona sve više navaljivaše nanj da joj kaže za što se nasmejao. Najposle joj čovek reče: "Ako ti kažem, ja ću odmah umreti." Ona opet ni za to ne mareći jednako navali govoreći da drukčije ne može biti nego da joj kaže. U tom dođu kući. Odsednuvši s konja, čovek odmah naruči mrtvački sanduk i kad bude gotov, metne ga pred kuću pa kaže ženi: "Evo sad ću leći u sanduk pa da ti kažem za što sam se nasmejao; ali kako ti kažem, odmah ću umreti." I tako legne u sanduk, pa još jedan put obazre se oko sebe, kad ali onaj matori pas došao od stoke i seo mu čelo glave pa plače. Čovek opazivši to reče ženi: "Donesi jedan komad hleba te podaj tome psu." Žena donese komad hleba i baci pred psa, ali pas ne će ni da gledi, a petao dođe i stane kljuvati u komad; onda pas reče petlu: "Nesrećo nesita! tebi je do jela, a vidiš gde gazda hoće da umre!" A petao mu odgovori: "Pa nek umre kad je lud. U mene ima sto žena, pa ih svabim sve na jedno zrno proje kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga prožderem; ako li se koja stade srditi, ja je odmah kljunom; a on nije vredan jednu da umiri." Kad to čovek čuje, on ustane iz sanduka, pa uzme batinu i dozove ženu u sobu: "Hodi ženo da ti kažem." Pa sve batinom po njoj: "Eto to je, ženo! Eto to je, ženo!" I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže za što se smejao.

4.
Zlatna jabuka i devet paunica

Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku koja za jednu noć i ucveta i uzre i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko. Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima: "Kud se to deva rod s naše jabuke!" Na to će reći najstariji sin: "Ja ću noćas čuvati jabuku, da vidim ko je to bere." I kad se smrkne, on otide pod jabuku pa legne pod njom da je čuva, ali kad jabuke već počnu zreti, on zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Onda on otide k ocu i kaže mu sve po istini. Tada se ponudi drugi sin da čuva jabuku, ali i on prođe kao i onaj: zaspi pod jabukom, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Sad dođe red na najmlađega sina da i on čuva jabuku; on se opravi, dođe pod jabuku i namesti krevet pod njom, pa legne spavati. Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku a deveta njemu u krevet, kako padne na krevet, stvori se devojka da je nije bilo lepše u svemu carstvu. Tako su se njih dvoje grlili i ljubili do posle ponoći. Pa onda devojka ustane, i zahvali mu na jabukama, a on je stane moliti da mu ostavi barem jednu; a ona mu ostavi dve: jednu njemu a drugu da odnese svome ocu. Devojka se po tom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima. Kad u jutru dan osvane, ustane carev sin pa odnese ocu one obadve jabuke. Ocu bude to vrlo milo, i pohvali najmlađega sina. Kad bude opet u veče, najmlađi carev sin opet se namesti kao i pre da čuva jabuku, i sačuva je opet onako, i sutradan opet donese ocu dve zlatne jabuke. Pošto je tako nekoliko noći jednako radio, onda mu braća počnu zlobiti, što oni nisu mogli jabuke sačuvati, a on je svaku noć sačuva U tome se još nađe nekaka prokleta babetina koja im se obeća da će uhvatiti i doznati kako on jabuku sačuva. Kad bude u veče, ta se baba prikrade pod jabuku, pa se podvuče pod krevet i onde se pritaji. Posle dođe i najmlađi carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko ponoći, ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet pa se pretvori u devojku. Onda baba polagano uzme devojčinu pletenicu, koja je visila niz krevet, pa je oseče, a devojka odmah đipi s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom, i tako ih nestane. Onda đipi i carev sin pa poviče: "Šta je to?" Kad tamo, ali baba pod krevetom, on zgrabi babu pa je izvuče ispod kreveta i sutradan zapovedi te je rastrgnu konjma na repovima. Paunice više ne dođu na jabuku, i za to je carev sin jednako tužio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu, i da se ne vraća kući dok je ne nađe; pa onda otide k ocu i kaže mu što je naumio. Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mahne toga, nego će mu on naći drugu devojku koju god hoće u svome carstvu. Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i još s jednim slugom pođe u svet da traži svoju paunicu. Idući tako zadugo po svetu, dođe jedan put na jedno jezero, i onde nađe jedne velike i bogate dvore, i u njima jednu babu, caricu, i jednu devojku babinu kćer, pa zapita babu: "Za Boga, bako! eda li ti što znaš za devet zlatnih paunica?" A baba mu stane kazivati: "E moj sinko, znanja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prođi paunica, već evo ti moja kći, krasna devojka i toliko blago, sve će tebi ostati." Ali on jedva čekajući da vidi paunice nije hteo ni slušati što baba govori za svoju kćer. Kad bude u jutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatra piri, pa mu reče: "Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom samo malo duni za vrat, pa će zaspati te se ne će moći s paunicama razgovarati." Nesretni sluga tako i učini: kad iziđu na jezero, on nađe zgodu pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga meščića, a on siromah odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu na jezero, a deveta njemu na konja, pa ga stane grliti i buditi: "Ustaj hrano! ustaj srce! ustaj dušo!" A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi pa zapita slugu: "Šta je? jesu li dolazile?" A sluga odgovori da su dolazile i kako su osam pale u jezero, a deveta njemu na konja, i kako ga je grlila i budila. Carev sin siromah čujući to, da se ubije. Kad bude drugi dan u jutru, on se opet opravi sa slugom, sedne na konja, pa sve pored jezera šeće. Sluga opet nađe zgodu te mu dune za vrat iz meščića, a on odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica: osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: "Ustaj hrano! ustaj srce! ustaj dušo!" Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda ona reče sluzi: "Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati, pa nas više nikad ovde ne će videti." I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin pa pita slugu: "Jesu li dolazile?" A sluga mu odgovori: "Jesu i poručile su ti da ih još i sutra možeš ovde dočekati, pa više nikad ovde ne će doći." Ovi siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti. Kad treći dan osvane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja, pa sve pokraj jezera, ali nije hteo šetati, nego sve stane trčati da ne bi zaspao. Ali opet sluga nekako nađe zgodu te mu dune iz meščića za vrat, a on odmah padne po konju i zaspi. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu u jezero a deveta njemu na konja, pa ga stane buditi i grliti: "Ustaj hrano! ustaj srce! ustaj dušo!" Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda reče paunica sluzi: "Kad ti ustane gospodar, kaži mu neka smakne gornji klin na dolji, pa će me onda naći." S otim odlete sve paunice. Kako one odlete, a carev se sin probudi, pa zapita slugu: "Jesu li dolazile?" A sluga odgovori: "Dolazile su, i ona što je bila pala tebi na konja, rekla mi je da ti kažem da smakneš goran klin na donji, pa ćeš je onda naći." Kako on to čuje, istrgne sablju te oseče sluzi glavu. Posle toga počne sam putovati po svetu, i tako putujući za dugo, dođe u jednu planinu, i onde zanoći u jednoga pustinika, pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. Pustinik mu odgovori: "E moj sinko! srećan si, sam te je Bog uputio kuda treba. Odavde nema do njih više od po dana hoda. Samo valja upravo da ideš, pa ćeš naći jedne velike vratnice, kad prođeš one vratnice, drži desno, pa ćeš doći upravo u njihov grad, onde su njihovi dvori." Kad ujutru svane, carev sin ustane, opravi se, i zahvali pustiniku, pa pođe kako mu je kazao. I tako putujući naiđe na velike vratnice, i prošavši ih, odmah uzme desno, i tako oko podne ugleda grad gde se beli, i vrlo se obraduje. Kad uđe u grad, napita i dvor zlatnih paunica. Kad dođe na vrata, ovde ga zaustavi straža i zapita ko je i od kuda je, pa pošto se on kaže, otidu te jave carici, a ona kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka, pa uzevši se s njim po ruke uvede ga u dvore. Tu bude velika radost, i posle nekoliko dana venčaju se njih dvoje, i on ostane živeti onde kod nje. Posle nekoga vremena pođe carica u šetnju, a carev sin ostane u dvoru; carica mu na polasku da ključeve od dvanaest podruma, pa mu reče: "U sve podrume možeš ići, ali u dvanaesti ne idi ni po što, niti ga otvaraj, ne šali se glavom!" S otim ona otide. Carev sin ostavši sam u dvoru, stane misliti u sebi: "Šta bi to bilo u dvanaestom podrumu!" Pa onda stane otvarati podrume sve redom. Kad dođe na dvanaesti, nije iznajpre hteo otvorati ga, ali ga opet stane kopati: šta bi to bilo u tome podrumu! pa najposle otvori i dvanaesti podrum, kad tamo, ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno pa iz njega iziđe glas: "Za Boga brate! molim te! umreh od žeđi; daj mi čašu vode." Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu. Za tim opet izađe glas iz bureta: "Za Boga, brate! umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode." Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put iziđe glas iz bureta: "Za Boga, brate! umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode." Carev sin uspe još jednu čašu vode, pukne obruč i treći; onda se bure raspadne, a zmaj izleti iz njega, pa na putu uhvati caricu i odnese je. Posle dođu sluškinje i kažu carevome sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide u svet da je traži. I tako putujući po svetu za dugo, dođe na jednu vodu, pa idući pokraj one vode opazi u jednoj lokvi malu ribicu gde se praćaka. Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti: "Po Bogu da si mi brat! baci me u vodu; ja ću tebi jedared vrlo trebovati, samo uzmi od mene jednu ljusku, pa kad ti zatrebam, samo je proširi malo." Carev sin digne ribicu, uzme od nje jednu ljusku, pa ribicu baci u vodu a ljusku zavije u maramu. Posle nekoga vremena idući tako po svetu nađe lisicu gde se uhvatila u gvožđa. Kad ga lisica opazi, reče mu: "Po Bogu da si mi brat! pusti me iz ovih gvožđa, ja ću ti kadgod trebati, samo uzmi od mene jednu dlaku, pa kad ti zatrebam, samo je malo protri." On uzme od nje jednu dlaku pa je pusti. Opet tako idući preko jedne planine nađe kurjaka gde se uhvatio u gvožđa. I kurjak kad ga vidi, reče mu: "Po Bogu da si mi brat! pusti me, ja ću tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku, pa kad ti zatrebam, samo je malo protri." On uzme dlaku od kurjaka pa ga pusti. Iza toga carev sin opet dugo putujući srete jednoga čoveka, pa ga zapita: "Za Boga brate! eda li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara?" Ovaj ga čovek lepo uputi kaže mu i vreme u koje valja da je tamo. Onda mu carev sin zahvali, pa pođe unapredak i jedva jednom dođe u grad zmajev. Kad uđe u zmajeve dvore, nađe svoju ljubu, i oboje se vrlo obraduju kad se sastanu, pa se stanu razgovarati šta će sad, kako će se izbaviti. Najposle se dogovore da beže. Brže bolje spreme se na put, sednu na konje pa beži. Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dođe; kad uđe u dvor, ali carice nema; onda on stane govoriti konju: "Šta ćemo sad? ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?" Konj mu odgovori: "Jedi i pij, stići ćemo ih, ne staraj se." Kad zmaj ruča, onda sedne na konja pa teraj za njima, i za tili čas ih stigao. Kako ih stigne, caricu otme od carevoga sina pa mu reče: "Ti idi s Bogom, sad ti praštam za ono što si mi u podrumu dao vode; ali se više ne vraćaj ako ti je život mio." On siromah pođe malo, ali ne mogavši srcu odoleti, vrati se natrag, pa sutradan opet u zmajev dvor, i nađe caricu a ona sedi sama u dvoru i suze roni. Kad se nanovo videše i sastaše, počeše se opet razgovarati kako bi pobegli. Onda reče carev sin njojzi: "Kad dođe zmaj, pitaj ti njega gde je dobio onoga konja, pa ćeš mi kazati, da i ja tražim onakoga, ne bismo li mu kako utekli. "S otim otide iz dvora. Kad zmaj dođe kući, ona mu se stane umiljavati i previjati se oko njega, i od svašta se s njime razgovarati; pa mu najposle reče: "Ala imaš brza konja! Gde ga dobi? tako ti Boga!" A on joj odgovori: "E gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti. U toj i u toj planini ima jedna baba, pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od koga lepši. A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čini, ali je on najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije, može u nebesa ići. Ali ko hoće da dobije od babe konja, valja da služi u nje tri dana: u babe ima jedna kobila i ždrebe, pa tu kobilu i ždrebe valja čuvati tri noći, ko za tri noći sačuva kobilu i ždrebe, baba mu da konja da bira kojega hoće. A ko se u babe najmi, pa za tri dana ne sačuva kobile i ždrebeta, on je izgubio glavu." Sutradan kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe, pa mu ona kaže sve šta je čula od zmaja. Onda on otide u onu planinu k babi, i došavši k njoj reče joj: "Pomozi Bog bako!" A ona mu prihvati Boga: "Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro?" On joj reče: "Rad bih u tebe služiti." Onda mu baba reče: "Dobro sinko. Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja koga god hoćeš; ako li ne sačuvaš, uzeću ti glavu." Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca, i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila, i ovaj je kolac sve jednako vikao: "Daj baba glavu." Baba mu ovo sve pokaže, pa mu reče: "Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu, pa nisu mogli kobile sačuvati." Ali se carev sin od toga ne poplaši, nego ostane kod babe da služi. Kad bude u veče usedne on na kobilu la u polje a ždrebe trči uz kobilu." Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći on zadrema na kobili i zaspi, a kad se probudi, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kako to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu, i tako tražeći je udari na nekaku vodu. Kad je vidi, onda se seti one ribice što je iz lokve u vodu bacio, pa izvadivši iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo među prstima, a ribica mu se u jedan put javi iz vode: "Šta je pobratime?" A on joj odgovori: "Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je." A ribica mu reče: "Evo je među nama, stvorila se riba a ždrebe ribić; nego udri ularom po vodi i reci: dura babina kobila!" Onda on udari ularom po vodi govoreći: "Dura babina kobila!" A ona odmah postane kobila kao što je i bila i iziđe sa ždrebetom na obalu. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba njemu da jesti, a kobilu uvede u konjušnicu, pa sve žaračem: "U ribe kurvo!" A kobila joj odgovori: "Ja sam bila u ribama, ali su njemu ribe prijatelji pa me prokazaše." Onda opet baba: "A ti u lisice!" Kad bude pred noć, on usedne na kobilu, pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo jednako na kobili, a kad bude oko ponoći, on zadrema na kobili i zaspi, a kad se prene, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kad to vidi prepadne se pa skoči da traži kobilu. Ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila, pa izvadi iz marame onu lisičju dlaku, i protre je, a lisica u jedan put te predanj: "Šta je pobratime?" A on odgovori: "Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je." A lisica mu odgovori: "Evo je među nama, stvorila se lisica a ždrebe lisičić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura babina kobila!" On onda udari ularom o zemlju govoreći: "Dura babina kobila!" a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba mu iznese ručak, a kobilu odmah uvede u konjušnicu, pa sve žaračem govoreći: "U lisice kurvo!" A ona joj odgovori: "Bila sam u lisicama, ali su lisice njemu prijatelji, pa me prokazaše." Onda opet baba: "A ti u kurjake!" Kad bude pred noć, carev sin usedne na kobilu pa hajde u polje, a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći, on zadrema i zaspi na kobili, a kad se prene, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i ular drži u rukama. Kad to vidi, prepadne se poskoči da traži kobilu; ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila, pa izvadi iz marame kurjačju dlaku, i protre je, a kurjak u jedan put te predanj: "Šta je pobratime?" A on mu reče: "Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je." A kurjak mu reče: "Evo je među nama, stvorila se kurjačica a ždrebe kurjačić; nego udri ularom o zemlju, pa reci: dura babina kobila!" On onda udari ularem o zemlju govoreći: "Dura babina kobila!" a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba mu da ručak, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem govoreći: "U kurjaka kurvo!" A kobila joj odgovori: "Bila sam u kurjacima, ali su kurjaci njemu prijatelji pa me prokazaše." Onda baba izađe na polje a carev joj sin reče: "E baba, ja sam tebe služio pošteno, sad mi daj što smo pogodili." Baba mu odgovori: "Sinko, što je pogođeno ono valja da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega hoćeš." A on reče babi: "Ta šta ću birati, daj mi onoga iz budžaka, gubavog, za mene nisu lepi." Onda ga baba stane odvraćati: "Kako bi ti uzeo onoga gubavog kod takih krasnih konja!" Ali on jednako ostane na svome govoreći: "Daj ti meni koga ja hoću, tako je pogođeno." Baba ne imajući kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti pa pođe vodeći konja na ularu. Kad ga odvede u jednu šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna dlaka. Onda on usedne na njega pa ga potrči, a on poleti baš kao tica, i za tili čas donese ga pred zmajeve dvore. Carev sin kako uđe unutra, odmah reče carici: "Spremaj se što brže." I tako se brzo spreme, sednu oboje na onoga konja, pa hajde s Bogom putovati. Posle malo kad zmaj dođe i vidi da carice nema, rekne svome konju: "Šta ćemo sad? ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?" A konj mu odgovori: "Jeo ne jeo, pio ne pio, terao ne terao, ne ćeš ga stići." Kad to zmaj čuje, odmah sedne na konja pa poteraj. A njih dvoje kad opaze za sobom zmaja gde ih tera, prepadnu se, te stanu nagoniti konja da brže trči, ali im konj odgovori: "Ne bojte se, ne treba bežati." Kad jedan put, ali zmaj već da ih stigne, onda konj pod zmajem poviče konju pod carevim sinom i caricom: "Za Boga brate, pričekaj me, hoću da crknem tebe vijajući." A ovaj mu odgovori: "A što si lud te nosiš tu alu. Nogama uvreten, te njega o kamen pa hajde sa mnom." Kad to čuje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama uvreten te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži. Onda carica usedne na ovoga konja, i tako otidu sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka.

5.
Stojša i Mladen.

Bio jedan car pa imao tri kćeri, i jednako ih držao u potaji da nisu nikad na polje izlazile. Kad narastu za udaju, pusti ih otac prvi put u kolo. Ali tek što se uhvate u kolo, dune nekakav vihar i sve tri odnese. Car se prepadne kad vidi da ih nestade, pa brže pošlje sluge na sve strane da ih traže, a pošto se sluge vrate i kažu da ih nigde nisu mogle naći, car se razboli i od žalosti umre. Iza cara ostane carica trudna, i kad dođe vreme da se breme ima, ona rodi muško čedo, i nadene mu ime Stojša. Kad Stojša malo poodraste, on nastane junak da je malo onakih bilo. Kad mu bude osamnaest; godina, zapita mater svoju: "Za Boga, majko, kako ti nisi više dece rodila do samo mene?" A ona uzdahne i zaplače se, ali mu ne smedne kazati da je imala tri kćeri pa da ih je nestalo, bojeći se da ne bi Stojša tumario u svet da ih traži; i tako da ne bi i njega izgubila. Ali on kad vidi majku gde plače, navali još većma i stane je zaklinjati da mu kaže što je. Onda mu mata pripovedi sve po redu kako je imala tri kćeri kao tri ruže, i kako ih je nestalo, i kako su ih tražili uzalud na sve strane. Stojša kad sasluša mater svoju, reče joj: "Nemoj plakati, majko. Idem ja da ih tražim." Mati kad to čuje, udari se rukama u prsi: "Kuku mene kukavici! zar da majka ostane i bez sina!" pa ga stane odvraćati i moliti da ne ide, kazujući mu kako je to bilo davno i Bog zna jesu li već i žive. Ali se on nije dao odvratiti, nego joj reče: "Kaži mi, kad je moj otac bio car, gde mu je oružje što je pasao, gde li mu je konj što ga je jahao." Onda mati videći da se Stojša okaniti ne će, reče mu da mu je otac kad je video toliku žalost, pustio konja u ergelu a oružje na tavan bacio. Stojša odmah nađe na tavanu oružje sve prašno i zarđalo, ali ga on lepo očisti i uredi te sine kao novo kovano; pa onda otide u ergelu i nađe očina konja, pa ga dovede kući i uvede u podrume i stane ga hraniti i timariti, te za mesec dana opravi se konj kao kaka tica, a i onako je bio krilat i zmajevit. Kad se Stojša već spremi da ide, reče materi: "Imaš li, majko, kakav znak od mojih sestara da ponesem: ako da Bog te ih nađem, da bi mi verovale da sam im brat?" Mati mu plačući odgovori: "Ima, hrano moja, tri marame što su one svojim rukama vezle," pa mu iznese marame i da. Onda on poljubi majku u ruku, pa usedne na konja i otide u svet da traži svoje sestre. Idući tako po svetu dugo vremena, dođe jedan put pod jedan veliki grad. Pred onim gradom bila je jedna česma s koje je sav grad nosio vodu. Stojša kad dođe na onu česmu, napije se vode pa legne malo u hlad da se odmori pokrivši se po licu jednom od one tri marame da ga muhe ne bi klale. U tome dođe jedna gospa po vodu i opazi Stojšu kraj česme u hladu. Kako opazi njega i maramu, a ona uzdahne, po tom točeći vodu jednako je unj gledala, i pošto natoči vodu nikako nije mogla da se odande otrgne nego je sve unj gledala. Stojša to opazi pa je zapita: "Što je, snaho, što me tako glediš? Ili davno nisi videla čoveka ili se u što upoznaješ?" A ona mu odgovori: "Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla." Onda Stojša ustane pa je zapita otkuda je i koga je roda, a ona mu kaže da je carska kći iz toga i iz toga grada i da su bile njih tri sestre pa ih vihar odneo sve tri. Kad to čuje Stojša odmah joj se pokaže: "Ja sam tvoj brat. Možeš li se setiti da je mati bila trudna kad je vas vihor odneo?" A ona se odmah seti i brizne plakati pa njemu oko vrata: "Slatki brate! mi smo sve tri u zmajevskim rukama. Ima njih tri brata zmaja, oni su nas odneli pa nas drže svaki u svome dvoru." Onda se uzmu za ruke, pa u zmajev dvor; u dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, ona mu reče: "Brate, sad će doći ljutit zmaj ognjeviti, sve vatra iz njega sila, rada bih te zakloniti da te ona sila ne opali, hodi sakrij se." A Stojša joj odgovori: "Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok." Onda ga sestra odvede u drugu sobu, kad tamo, ali vo pečen, pećka hleba i akov vina," eto to mu je obrok" reče sestra, a Stojša kad to vidi, prekrsti noge pa sve opucka do mrve, pa onda skoči na noge i reče: "Aha, sestro, da bijaše još!" Kad Stojša tako večera, reče mu sestra: "Sad će zmaj baciti buzdovan pred kuću da se zna da ide kući." Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti nego ga dočeka u ruke pa ga zavitla preko zmaja čak na drugi hatar. Kad zmaj to vidi, začudi se: "Kakva to sila goni od mojega dvora!" pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući. Kad dođe pred dvor, iziđe careva kći predanj, a on se prodere na nju: "Ko ti je u dvoru?" A ona mu odgovori: "Moj brat". Zmaj je opet zapita: "A šta je došao?" A ona mu odgovori: "Došao da me vidi." Onda zmaj srdito reče: "Bre nije on došao da te vidi, nego da te vodi." Čujući Stojša iz dvora ovaj razgovor iziđe i on pred zmaja, a zmaj kako ga vidi stisne se na njega, a Stojša ga dočeka te se uhvate u koštac pa se ponesi. Jedan put Stojša obori zmaja i pripuši ga, pa mu reče: "Šta ćeš sad?" A zmaj mu odgovori: "Da si ti meni pod kolenima kao ja tebi, ja bih znao šta bih." A Stojša mu reče: "Ja tebi ne ću ništa," pa ga pusti. Onda ga zmaj uzme za ruku, pa ga uvede u dvor i učini veselje za nedelju dana. Kad prođe nedelja dana, zapita Stojša zmaja za druga dva zeta, zmaja ognjevita, i zmaj ga uputi kuda će ići dok ne nađe grad, gde su dvori drugoga zmaja, a onde reče mu da će čuti za trećega. Posle toga opravi se Stojša na put, oprosti se sa sestrom i zetom, pa pođe k drugome zmaju. Tako putujući dođe pod jedan grad, i pred gradom nađe jednu česmu, s koje je sav grad vodu nosio. Stojša se onde napije vode pa legne malo u hlad da se odmori pokrivši se po licu jednom od one tri marame da ga muhe ne bi klale. Malo vreme postoji, al eto ti jedne gospe po vodu; kako ugleda Stojšu i maramu, a ona uzdahne, po tom točeći vodu jednako je unj gledala, i pošto natoči vodu, nikako nije mogla da se otkine odande nego je sve unj gledala. Stojša to opazi pa je zapita: "Što je, snaho, što me tako glediš? Ili davno nisi videla čoveka ili se u što upoznaješ?" A ona mu odgovori: "Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla." Onda Stojša skoči na noge pa joj se odmah pokaže da je njezin brat, i pripovedi joj kako je bio i u druge sestre. A ona kad vidi brata, brizne plakati, pa njemu oko vrata. Posle se uzmu za ruke pa u zmajev dvor; u dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, ona mu reče: "Brate, sad će doći ljutit zmaj ognjeviti, sve vatra iz njega sipa, rada bih te zakloniti da te onom silom ne opali, hodi sakrij se." A Stojša joj odgovori: "Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok?" Ona ga onda odvede u drugu sobu, kad tamo, a to dva vola pečena, dve pećke hleba i dva akova vina, "eto to mu je obrok" reče sestra Stojši, a on kad to vidi, prekrsti noge pa sve opucka do mrve, pa onda skoči na noge i reče: "Aha, sestro, da bijaše još!" Kad Stojša tako večera, reče mu sestra: "Sad će pasti buzdovan pred kuću čak iz drugoga hatara, da se zna da ide zmaj." Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga dočeka u ruke pa zavitla njim čak na treći hatar. Zmaj kad to vidi, začudi se: "Kakva to sila goni od mojega dvora!" pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući. Kad dođe pred kuću, iziđe careva kći predanj, a on se prodere na nju: "Ko ti je u kući?" A ona mu odgovori: "Moj brat." Zmaj je opet zapita: "A šta je došao?" A ona odgovori: "Došao da me vidi." Onda zmaj srdito reče: "Nije on došao da te vidi, nego da te vodi. "Čujući Stojša iz dvora ovaj razgovor, iziđe i on pred zmaja, a zmaj kako ga vidi, stisne se na njega, a Stojša ga dočeka pa se uhvate u koštac te se ponesi. Najposle Stojša obori zmaja i pripuši ga, pa mu reče: "Šta ćeš sad?" A zmaj mu odgovori: "Da si ti meni pod kolenima kao što sam ja tebi, ja bih znao šta bih radio " A Stojša mu reče: "Ja tebi ne ću ništa", pa ga pusti, a zmaj ga onda uzme za ruku pa s njim u dvor, te se stanu veseliti za nedelju dana. Kad prođe nedelja dana, zapita Stojša zmaja i za trećega zeta, i zmaj ga uputi kud će ići dok ne nađe grad gde su dvori i trećega zeta. Posle toga opravi se Stojša na put, oprosti se sa sestrom i zetom, pa pođe da traži trećega zmaja. Idući tako dugo vremena, dođe opet pod jedan grad i pred gradom nađe jednu česmu, s koje je sav grad vodu nosio. Stojša se onde napije vode pa legne u hlad da se malo odmori pokrivši se po licu jednom od one tri marame da ga muhe ne bi klale. Malo vremena za tim prođe, al eto ti jedne gospe po vodu. Kako ugleda Stojšu i maramu, a ona uzdahne, po tom točeći vodu jednako je unj gledala, i pošto natoči vodu, nikako nije mogla da se otkine odande nego je sve unj gledala. Stojša to opazi pak je zapita: "Što je, snaho, što me tako glediš? Ili davno nisi videla čoveka, ili se u što upoznaješ?" A ona mu odgovori: "Brate, poznajem u tebe maramu što sam je svojom rukom vezla." Stojša kad to čuje, skoči na noge, pa joj se odmah pokaže da je njezin brat, i pripovedi joj kako je već bio u drugih sestara. Ona kad vidi brata, brizne plakati pa njemu oko vrata. Posle se uzmu za ruke pa u dvor. U dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, onda mu reče: "Brate, sad će doći ljutit zmaj ognjeviti, sve vatra iz njega sipa, rada bih te zakloniti, da te onom silom ne opali, hodi sakrij se." A Stojša joj odgovori: "Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok." Ona ga onda odvede u drugu sobu; kad tamo, a to tri vola pečena, tri pećke hleba i tri akova vina, "eto to mu je obrok" reče sestra Stojši, a on kad to vidi, prekrsti noge pa sve opucka do mrve, pa onda skoči na noge i reče: "Aha, sestro, da bijaše još!" Kad Stojša tako večera, reče mu sestra: "Sad će pasti buzdovan pred kuću čak iz trećega hatara, to je znak da ide zmaj." Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga dočeka u ruke pa zavitla njim čak na četvrti hatar. Kad zmaj to vidi, začudi se: "Kakva to sila goni od mojega dvora!" Pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući. Kad dođe pred dvor, iziđe careva kći predanj, a on se prodere na nju: "Ko ti je u dvoru?" A ona mu odgovori: "Moj brat." Zmaj je opet zapita: "A šta je došao?" A ona mu odgovori: "Došao da me vidi." Onda zmaj srdito reče: "Nije on došao da te vidi, nego da te vodi." Čujući Stojša iz dvora ovaj razgovor, iziđe i on pred zmaja, a zmaj kako ga opazi, stisne se na njega, a Stojša ga dočeka te se uhvate u koštac pa se ponesi. Jedan put Stojša obori zmaja i pripuši na zemlju, pa mu reče: "Šta ćeš sad?" A zmaj mu odgovori: "Da si ti pod mojim kolenima kao ja što sam pod tvojim, ja bih znao šta bih radio." Onda mu Stojša reče: "Ja tebi ne ću ništa," pa ga pusti. Onda ga zmaj uzme za ruku pa ga uvede u dvor i stanu se veseliti za nedelju dana. Jedan put iziđu u šetnju, i šegajući se opazi Stojša u avliji jednu veliku jazbinu – otišla pod zemlju, pa onda reče: "A šta je to, zete? Kako možeš u svome dvoru trpeti toliku propast? Za što to ne zaroniš?" Zmaj mu odgovori: "E moj šura, ne mogu ti od sramote ni kazati šta je to. Ima ovamo jedan zmajevski car, pa s nama često ima rat, i sad skoro imamo rok da se udarimo; pa kad se god pobijemo, svu nas trojicu nadbije, i što uteče u ovu jazbinu ono ostane." Onda mu reče Stojša: "Hajde zete, da udarimo nanj, dok sam i ja ovde da vam pomognem, eda bismo ga kako satrli." A zmaj odgovori: "Ja ne smem ni po što pre roka." Kad Stojša vidi da oni ne smeju da udare, onda se on sam digne da traži cara zmajevskoga. Pošto jedva jedan put napita, dođe pred dvore i opazi navrh dvora zeca gde stoji. Onda zapita dvorane šta onaj zec navrh dvora radi. A dvorani mu odgovore: "Da se ko nađe da skine onoga zeca, zec bi se sam zaklao, sam oderao, sam isekao, sam pristavio, pa se sam skuvao; ali to ne sme niko učiniti za svoju glavu." Stojša kad to čuje, on uzleti na konju pa skine zeca, a zec se sam odmah zakolje, sam se odere, sam iseče i sam se pristavi k vatri. Onda Stojša iziđe na zmajev čardak pa legne u hlad, a dvorani kad vide šta učini, stanu mu govoriti da beži: "Beži, junače, kud te dvoje oči vode, dok nije došao zmaj, jer ćeš zlo proći ako te zateče." A Stojša im odgovori: "Šta ja marim za vašega zmaja, neka dođe nek se najede zeca." Kad malo čas, eto ti zmaja; kako dođe odmah opazi da zeca nema pa poviče na dvorane: "Ko je to uradio?" A oni mu kažu: "Došao jedan delija te skinuo zeca, i eno ga gore na čardaku." Onda im zmaj reče: "Idite i kažite mu nek mi ide iz dvora, jer ako mu dođem, ne će mu ni kost s košću ostati." Dvorani iziđu na čardak k Stojši pa mu kažu šta veli zmaj, a Stojša se oseče na njih: "Idite kažite zmaju, ako mu je žao zeca, neka mi iziđe na mejdan." Kad oni to kažu zmaju, a zmaj cikne, sve vatra sipa iz njega, pa poleti s na čardak, a Stojša ga dočeka, pa se ponesi: niti se Stojša daje oboriti, niti može zmaja da obori; najposle reče Stojša zmaju: "Kako ti je ime?" A zmaj mu odgovori: "Moje je ime Mladen." Onda mu Stojša rekne: "I ja sam najmlađi u oca i majke;" pa se onda puste i zbrate, i tvrdu veru dadu jedan drugome da će bratinski živeti. Posle nekoga vremena reče Stojša zmaju: "Šta čekaš one zmajeve što beže u onu jazbinu? Hajde ti da mi udarimo na njih i prije roka." Zmajevski car pristane, i tako pođu njih dvojica, da udare na zmajeve. Kad ona tri brata zmaja čuju da se Stojša udružio i zbratio sa zmajevskim carem, i da sad obadvojica idu na njih, oni se uplaše pa skupe silnu vojsku, te iziđu s vojskom preda njih, a ovi udare na celu vojsku, i sve razbiju i rasteraju, samo ona tri zmaja uteku u onu jazbinu. Onda ova dvojica brže vuci slamu, pa guraj u onu jazbinu, pa onda zapale, i tako sva tri zmaja onde propadnu. Posle toga Stojša opravi sve tri sestre, i krene sve blago iza sva tri zmaja, a zmaju pobratimu ostavi njihove dvore i svu njihovu državu, pa se digne sa svojim sestrama u svoje carstvo, i sretno dođu k materi, pa mu mati preda carstvo, te je carovao do svoga veka.

6.
Đavo i njegov šegrt.

Bio jedan čovek pa imao jedinca sina. Ovaj sin reče jedan put ocu: "Babo, šta ćemo raditi? Ja ovako ne mogu živeti; nego idem u svet da učim kakav zanat. Vidiš kako je danas: koji zna najmanje zanata, taj svaki bolje živi od svakoga težaka." Otac ga je dugo odvraćao govoreći mu da i u zanatu ima brige i truda, i kako bi ostavio oca sama! Ali kad se sin nikako ne dadne odvratiti, najposle mu dopusti otac da ide da uči zanat. Onda se on digne u svet da traži zanata. Putujući tako udari na jednu vodu, i idući pokraj te vode srete se s jednim čovekom u zelenim haljinama, pa ga čovek zapita kuda ide, a on mu odgovori: "Idem u svet da tražim majstora kakvog da učim zanat." Onda mu reče onaj čovek u zelenim haljinama: "Ja sam majstor, hodi k meni pa uči zanat kad ti tako srce ište." Dete jedva dočeka i pođe s njim. Idući oni tako pokraj one vode, na jedan put majstor skoči u vodu i stane plivati govoreći detetu: "Hajde za mnom skači u vodu, i uči plivati." Dete se stane odgovarati da ne sme, jer ga je strah da se ne utopi; a majstor mu odgovori: "Ne boj se ništa, nego skači." Dete skoči u vodu i stane plivati s majstorom uporedi. Kad su bili nasred vode, uzme majstor dete za vrat pa s njim u vodu na dno. To je bio đavo. On odvede dete u svoje dvore i preda ga jednoj staroj babi da ga uči, pa se opet vrati na ovaj svet. Pošto se on vrati i baba ostane sama s detetom, onda mu stane govoriti: "Moj sinko, ti misliš da je ovaj čovek kakav majstor kao što su majstori na onom svetu. Nije on onaki majstor, nego je đavo. I mene je tako prevario i dovukao amo s onoga sveta, a i ja sam krštena duša. Nego poslušaj me što ću ti kazati. Ja ću tebe učiti svemu njegovu zanatu, i on kadgod dođe, pitaće te jesi li što naučio, a ti mu svagda kaži da nisi ništa, ako si rad da ga se kurtališeš i da se opet vratiš na onaj svet." Posle nekoga vremena dođe đavo i zapita dete: "Šta si naučio?" A ono odgovori: "Nisam još ništa." I tako prođu tri godine dana, i kad bi god majstor zapitao dete šta je naučilo, ono bi mu svagda odgovorilo da nije ništa. Najposle ga zapita đavo još jednom: "Jesi li štogod naučio?" A dete mu odgovori: "Nisam ništa, nego sam zaboravio i ono što sam pre znao." Onda se đavo rasrdi pa mu reče: "Kad ti do sad nisi ništa naučio, nećeš nikad ništa ni naučiti, nego idi bez traga kud te oči vode i noge nose." Dete koje je već dobro đavolski zanat izučilo bilo, odmah skoči na vodu i stane plivati ka kraju i isplivavši iziđe na breg i otide kopu svome. Otac kako ga ugleda, daleko istrči predanj govoreći: "Gde si, sine, za Boga!" A sin mu odgovori: "Učio sam zanat." Iza toga prođe neko vreme i dođe vašar u obližnjemu jednome selu. Tada reče sin ocu: "Babo! hajdemo na vašar." Otac mu odgovori: "A s čim ćemo, sinko, kad nemamo nigde ništa?" – "Ti za to nemaš brige," odgovori mu sin, i pođu na vašar. Idući tako putem sin reče ocu: "Kad budemo blizu vašara, ja ću se stvoriti lep konj, što ga ne će biti u celom vašaru. Sav vašar čudiće mu se. A moj će majstor doći da kupi konja, i štogod zaceniš on će dati. Ali se nemoj šaliti da mu daš ular, nego kad novce primiš, odmah mi ular skini s glave pa udri njime o zemlju." Kad dođu blizu vašara dete se pretvori u konja što ga nigde nema. Starac povede konja po vašaru, a sav se vašar sleže oko njega, pa se svi stadoše zgledati, jer niko ne sme ni da zapita po što je. Kad ali eto ti majstora: stvorio se Turčin pa zavio čalmu oko glave a spustio haljine do zemlje. Kako dođe a on reče: "Ja ću toga konja kupiti. Govori starče po što je." Što je god starac zaiskao, Turčin mu odmah izvadi gotove novce bez reči. Starac kad primi novce, skine s konja ular, pa njime o zemlju. U taj mah nestane i konja i kupca. Starac došavši kući s novcima, zateče i sina kod kuće. Kad posle nekog vremena dođe drugi vašar, onda sin opet reče ocu: "Hajdemo, babo, na vašar." Otac mu već nije hteo ništa govoriti, nego odmah pođe s njim. Kad su bili blizu vašara, sin reče ocu: "Ja ću se sad stvoriti jedna trgovina: šatra puna robe, što je na vašaru ne će biti lepše i bogatije. Ni nju ne će moći niko kupiti, a majstor će moj doći, i platiće štogod zaceniš. Ali ne šali se ne daji mu ključeve u ruke, nego kad novce primiš, udri ključevima o zemlju." Tako i bude: kad se on stvori lepa trgovina, sav se vašar stane diviti. Ali eto ti majstora, opet se stvorio Turčin kao i pre, pa pita starca: "Po što?" Koliko je god starac zacenio, toliko je Turčin odmah platio, a starac kad primi novce, udari ključevima o zemlju. U taj čas nestane i trgovine i kupca, nego od trgovine stvori se golub, a od Turčina stvori se kobac, pa poteraj goluba! Dok su se oni tako vijali ovamo onamo, careva kći bila izišla pred dvor pa ih gledala, a golub u jedan put strelimke devojci na ruku, pa joj se pretvori prsten na rupi. Onda kobac padne na zemlju pa se stvori čovek, te otide k caru i ponudi mu se da ga primi u službu: služiće ga tri godine dana, a ništa na svetu ne ište, ni hrane ni pića ni odela, samo da mu car da onaj prsten s devojčine ruke. Car ga primi i obeća se da će mu dati. Tako je onaj služio a devojka prsten nosila, i vrlo joj je bio mio, jer je danju bio prsten a noću lep momak, pak joj govorio: "Kad dođe vreme da me uzmu od tebe, ne daj me nikome u ruke, nego udri mnome o zemlju." Kad se navrše tri godine dana, dođe car ka kćeri svojoj, pak je stane moliti da mu da prsten. Onda ona kao srdito baci prsten na zemlju; prsten prsne, a od njega se prospe sitna proja, i jedno zrno otkotrlja se pod carevu čizmu; a sluga se u jedan put stvori vrabac, pa na vrat na nos stane proju zobati, i kad sva zrna pozoblje, pođe da i ono poslednje ispod careve čizme kljune, ali od zrna u jedan put postane mačak pa vrapca za vrat.

7.
Prava se muka ne da sakriti.

Bio jedan siromah čovek, pa se pribije u nekakva bogata čoveka da služi bez pogodbe. Tako je služio godinu dana, a kad se navrši godina, on dođe gospodaru svome i zaište da mu plati što misli da je zaslužio. Gospodar izvadi jedan novčić pa mu reče: "Na, to ti je služba." Sluga uzme onaj novčić, i zahvali gospodaru, pa onda otide na jedan potok gde je voda bila vrlo brza. Kad dođe na potok reče sam u sebi: "Bože milostivi! šta je to da sam zaslužio samo jedan novčić za celu godinu dana? Ali Bog zna jesam li i toliko zaslužio. Evo ću sad da ogledam: baciću ovaj novčić u vodu, pa ako ne potone, onda sam ga zaslužio, ako li potone, nisam ga zaslužio." Pa se onda prekrsti govoreći: "Bože milostivi! ako sam zaslužio ovaj novčić, neka pliva povrh vode, ako li nisam, neka potone na dno." To rekavši baci novčić u potok, a novčić odmah potone na dno. Onda se on sagne te izvadi novčić iz vode, pa ga odnese gospodaru natrag govoreći: "Gospodaru! evo ti novčić natrag, ja ga još nisam zaslužio, nego ću te služiti još jednu godinu dana." I tako stane na novo služiti, i kad se opet navrši godina dana, on dođe gospodaru i zaište, da mu plati što misli da je zaslužio. Gospodar opet izvadi novčić pa mu reče: "Na, to ti je služba." On uzme novčić i zahvali gospodaru, pa opet otide na onaj potok, prekrsti se i baci novčić u potok govoreći:
"Bože, milostivi! ako sam ga pravo zaslužio, neka pliva povrh vode, ako li nisam, neka potone na dno." Kako ga baci u vodu, a novčić odmah padne na dno, a on se sagne, te ga izvadi pa opet odnese gospodaru govoreći: "Evo ti, gospodaru, novčić natrag, još ga nisam zaslužio, nego ću još jednu godinu da te služim." Tako opet počne služiti, pa kad iziđe i treća godina, on otide gospodaru i zaište da mu plati što misli da je zaslužio. Gospodar mu opet da novčić, a on ga uzme i zahvali, pa otide opet na potok da vidi jeli ga sad zaslužio. Kad dođe na potok, prekrsti se pa baci novčić u vodu govoreći: "Bože milostivi! ako sam zaslužio ovaj novčić, neka pliva povrh vode, ako li nisam, neka potone na dno." Kad novčić padne u vodu, počne plivati povrh vode. Onda on veseo uzme iz vode novčić, i metne ga u džep, pa otide u šumu i načini malu kolebinu, i onde stane živeti. Posle nekoga vremena čuje on da se stari njegov gospodar sprema na galiji preko mora čak u drugo carstvo, pa otide sa svojim novčićem k njemu, i stane ga moliti da bi mu kupio što u drugome carstvu za njegov novčić. Gospodar se obeća i uzme njegov novčić, pa pođe na put. Putujući tako nađe kraj mora nekaku decu koja su bila iznela mačka da ga ubiju i u more bace. Kad on to vidi, pritrči k njima, pa ih zapita: "Šta je to deco?" A oni mu odgovore: "Čini štetu, pa hoćemo da ga ubijemo." Onda on izvadi onaj novčić svojega negdašnjega sluge, pa im pruži da mu dadu mačka. Deca to jedva dočekaju, pa uzmu novčić a trgovcu dadu mačka. On odnese mačka na galiju pa pođe dalje putovati; i tako putujući jedan put dune jaki vetar te odnese galiju Bog zna kuda, da za tri meseca nije mogla izaći na svoj pravi put. Kad vetar stane, gospodar od galije nije znao gde je, i pošavši još malo dalje, dođe pod jedan grad. Kad se čuje u gradu da je došla galija iz nepoznate zemlje, navale mnogi da je gledaju, i jedan od onih ljudi koji je bio vrlo bogat, pozove gospodara od galije na večeru. Kad tamo, ali gospodar od galije ima šta i videti: miševi i pacovi trče na sve strane i sluge s batinama stoje te brane da ne natrče na sto. Onda on reče domaćinu: "Za Boga, brate, šta je to?" A domaćin mu odgovori: "Tako je, brate, uvek kod nas, da ne možemo od toga zverinja na miru ni ručati ni večerati. Još kad spavamo svaki imamo svoj sanduk, pa se u sanduk zatvorimo, da nam ne bi uši poizodgrizalo." Onda se gospodar od galije seti svoga za novčić kupljenoga mačka, pa reče domaćinu: "Ja imam u galiji zverku koja bi to sve zatrla za dva tri dana." Domaćin na to odgovori: "Brate, ako imaš taku zverku, daj je ovamo, ja ću ti napuniti galiju samoga srebra i zlata, samo ako je istina što kažeš." Posle večere otide gospodar od galije te donese svoga mačka, i reče domaćinu da ležu bez sanduka, ali oni opet ne smednu ni po što, nego on sam ostane tako da spava. Onda on pusti mačka, a mačak kad opazi tolike miše i pacove počne ih hvatati i daviti pa sve na gomilu svlačiti, a i miši i pacovi poznavši ko je tu, stanu bežati kud koji. Kad u jutru dan osvane, i oni poustaju, ali nasred sobe velika gomila mrtvih miševa i pacova, a po sobi slabo je koji još trčao, nego su izvirivali iz jama. A posle tri dana nije se mogao ni jedan ni videti. Onda domaćin za mačka napuni putniku galiju punu srebra i zlata. Po tom naš putnik pođe s galijom kući. Kad dođe kući svojoj, dođe mu stari sluga njegov da ga pita šta mu je doneo za onaj novčić. Gospodar mu iznese jedan mermer kamen, lepo otesan na četiri ugla, pa mu da: "Na, to sam ti kupio za novčić." Sluga se tome vrlo obraduje, pa uzme kamen i odnese u svoju kolebu te načini od njega sto. Sutradan otide sluga u drva, pa kad se vrati kući, a to se onaj kamen pretvorio u zlato te sija kao sunce, sva se koleba od njega svetli. Kad on to vidi, uplaši se pa otrči svome gospodaru i kaže mu: "Gospodaru, šta si ono ti meni dao? Ono nije moje, hodi da vidiš." Gospodar dođe, i kad vidi kakvo je Bog čudo učinio, onda mu reče: "Nije fajde, moj sinko! kome Bog tome i svi sveti; hodi ovamo evo tvoga blaga." Pa mu da sve što je god doneo na galiji, i da mu kćer svoju te se oženi njome.

8. Aždaja i carev sin.

Bio jedan car pa imao tri sina. Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec, nego aždaja, pa dočeka careva sina te ga proždere. Kad posle toga prođe nekoliko dana a carev sin ne dolazi kući, stanu se čuditi šta bi to bilo da ga nema. Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa ga dočeka te proždere. Kad posle toga prođe nekoliko dana a carevi sinovi ne dolaze natrag nijedan, zabrine se sav dvor. Onda i treći sin pođe u lov, ne bi li i braću našao. Kako iziđe iza grada, opet skoči zec iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu. A carev Sin ne htedne ići za njim, nego pođe da traži drugoga lova govoreći u sebi: "Kad se vratim, naći ću ja tebe." Po tom hodajući dugo po planini, ne nađe ništa, pa se onda vrati u onu rekavicu, kad tamo, ali u rekavici jedna baba. Carev sin joj nazove Boga: "Pomozi Bog, bako!" A baba mu prihvati: "Bog ti pomogao, sinko!" Onda je zapita carev sin: "Gde je, bako, moj zec?" A ona mu odgovori: "Moj sinko, nije ono zec, nego je ono aždaja. Toliki svet pomori i zatomi." Čujući to carev sin, malo se zabrine, pa reče babi: "Šta ćemo sad? tu su valja da i moja dva brata propala." Baba mu odgovori: "Jesu bogme ali nije fajde, nego sinko idi kući, dok nisi i ti za njima." Onda joj on reče: "Bako, znaš li šta je? Ja znam da si i ti rada da se oprostiš te napasti." A baba mu se uteče u reč: "O moj sinko, kako ne bih! I mene je tako uhvatila, ali sad se nema kud." Onda on nastavi: "Slušaj dobro što ću ti kazati. Kad dođe aždaja, pitaj je kuda ide i gde je njezina snaga, pa sve ljubi ono mesto gde ti kaže da joj je snaga, kao od miline, dokle je iskušaš, pa ćeš mi posle kazati kad dođem." Posle carev sin otide u dvor, a baba ostane u rekavici. Kad dođe aždaja, stane je baba pitati: "Ta gde si za Boga? Kuda tako daleko ideš? Nikad ne ćeš da mi kažeš kuda ideš." A aždaja joj odgovori: "E moja bako, daleko ja idem." Onda joj se baba stane umiljavati: "A za što tako daleko ideš? Kaži mi gde je tvoja snaga. Ja da znam gde je tvoja snaga, ja ne znam šta bih radila od miline, sve bih ono mesto ljubila." Na to se aždaja nasmeje, pa joj reče: "Onde je moja snaga u onom ognjištu." Onda baba pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja kad to vidi, udari u smeh da joj reče: "Luda ženo! nije tu moja snaga. Moja je snaga u onom drvetu pred kućom." Onda baba opet pritisne grliti i ljubiti drvo, a aždaja opet u smeh pa joj reče: "Prođi se luda ženo, nije tu moja snaga." Onda baba zapita: "Da gde je?" A aždaja stane kazivati: "Moja je snaga daleko, ne možeš ti tamo otići. Čak u drugome carstvu kod careva grada ima jedno jezero, u onom jezeru ima jedna aždaja, a u aždaji vepar, a u vepru zec, a u zecu golub, a u golubu vrabac, u onome je vrapcu moja snaga." Baba kad to čuje, reče aždaji: "To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti." Sutradan kad aždaja otide iz rekavice, carev sin dođe k babi, pa mu baba kaže sve što je čula od aždaje. Onda on otide kući, pa se preruši: obuče pastirske haljine i uzme pastirski štap u ruke, te se načini pastir pa pođe u svet. Idući tako od sela do sela i od grada do grada najposle dođe u drugo carstvo i u carev grad, pod kojim je u jezeru bila aždaja. Došavši u onaj grad stane raspitivati kome treba pastir. Građani mu kažu da treba caru. Onda on upravo k caru. Pošto ga prijave, pusti ga car preda se, pa ga zapita: "Hoćeš li čuvati ovce?" A on odgovori: "Hoću, svetla kruno!" Onda ga car primi i stane ga svetovati i učiti: "Ima ovde jedno jezero, i dokraj jezera vrlo lepa paša, pa kako izjaviš ovce, one odmah idu onamo te se razvale oko jezera, ali koji god čoban tamo otide, onaj se više ne vraća natrag za to, sinko, kažem ti, ne daj ovcama na volju kud one hoće nego drži kuda ti hoćeš." Carev sin zahvali caru, pa se opravi i izjavi ovce, i uzme sa sobom još dva hrta što mogu zeca u polju stići, i jednoga sokola što može svaku ticu uhvatiti, i ponese gajde. Kako on izjavi ovce, odmah ih pusti k jezeru, a ovce kako dođu na jezero, odmah se razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na jednu kladu a hrte i gajde pod kladu, pa zasuče gaće i rukave te zagazi u jezero pa stane vikati: "O aždajo, o aždajo! ta iziđi mi danas na mejdan da se ogledamo, ako žena nisi." Aždaja se odzove: "Sad ću, carev sine, sad." Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Kako aždaja iziđe, uhvati se s njim popojaske, pa se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, onda reče aždaja: "Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine." A carev joj sin odgovori: "Bre aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio." Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred veče, on se lepo umije i opravi, sokola mete na rame a hrte uza se i gajde pod pazuho pa krene ovce i pođe u grad svirajući gajde. Kad dođe u grad, sav se grad slegne kao na čudo gde on dođe a pre nijedan čoban nije mogao doći s onoga jezera. Sutradan carev sin opravi se opet, i pođe s ovcama upravo k jezeru. A car pošlje za njim dva konjanika da idu kradom da vide šta on radi, te se oni popnu na jednu visoku planinu otkuda će dobro videti. A čoban kako dođe, metne hrte i gajde pod kladu onu, a sokola na nju, pa zasuče gaće i rukave te zagazi u jezero pa poviče: "O aždajo, o aždajo! iziđi mi ka mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi." Aždaja mu se odzove: "Sad ću, carev sine, sad." Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! pa se uhvate popojaske te se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, onda reče aždaja: "Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine." A carev joj sin odgovori: "Bre aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio." Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred noć, carev sin: krene ovce kao i pre, pa kući svirajući u gajde. Kad uđe u grad, sav se grad uskoleba i stane se čuditi gde čoban dolazi kući svako veče, što pre nijedan nije mogao. Ona dva konjanika još su pre od carevoga sina bila došla u dvor i pripovedila caru sve po redu šta su čuli i videli. Sad kad car vide čobana gde se vrati kući, odmah dozove k sebi svoju kćer i kaže joj sve šta je i kako je, "nego" veli "sutra da ideš s čobaninom na jezero, da ga poljubiš u čelo." Ona kad to čuje, brizne plakati i stane se moliti ocu: "Nigde nikoga nemaš do mene jedinu pa i za mene ne mariš da poginem." Tada je otac uzme sloboditi i hrabriti: "Ne boj se, kćeri moja, vidiš, mi promenismo tolike čobane, pa koji god iziđe na jezero, ni jedan se ne vrati, a on evo dva dana kako se s aždajom bori, pa mu ništa ne naudi. Ja se uzdam u Boga da on može tu aždaju svladati, samo idi sutra s njime, eda bi nas oprostio te napasti što toliki svet pomori." Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka careva tužna, suze proliva, pa je čoban teši: "Gospođo seko, ja te molim nemoj plakati, samo učini što rečem, kad bude vreme, ti pritrči i mene poljubi pa se ne boj." Kad pođoše i kretoše ovce, čoban putem jednako veseo, svira u gajde veselo, a devojka ide pokraj njega pa jednako plače, a on kašto pusti dulac pa se okrene njojzi: "Ne plači zlato, ne boj se ništa." Kad dođu na jezero, ovce se odmah razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na kladu a hrte i gajde poda nju, pa zasuče gaće i rukave pa zagazi u vodu i poviče: "O aždajo, o aždajo! iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi." Aždaja se odzove: "Sad ću, carev sine, sad." Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Kako iziđe, uhvate se popojaske pa se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, tada besedi aždaja: "Ta pusti me carev sine da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine." A carev joj sin odgovori: "Bre aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio." Kako on to reče, a careva devojka pritrči i poljubi ga u obraz, u oko i u čelo. Onda on mahne aždajom i baci je u nebeske visine, te aždaja kad padne na zemlju sva se na komade razbije, a kako se ona na komade razbije, skoči iz nje divlji vepar, pa nagne begati, a carev sin vikne na čobanske pse: "Drži! ne daj!" a psi skoče te za njim, pa ga stignu, i odmah ga rastrgnu, ali iz vepra skoči zec, pa nagne preko polja, a carev sin pusti hrte: "Drži! ne daj!" a hrti za zecom te ga uhvate i odmah rastrgnu, ali iz zeca poleti golub, a carev sin pusti sokola te soko uhvati goluba i donese carevome sinu u ruke. Carev sin uzme goluba te ga raspori, a to u golubu vrabac, a on drž vrapca. Kad uhvati vrapca, reče mu: "Sad da mi kažeš gde su moja braća." A vrabac mu odgovori: "Hoću, samo mi nemoj ništa učiniti. Odmah iza grada tvojega oca ima jedna rekavica, i u onoj rekavici imaju tri šibljike; podseci one tri šibljike, pa udri njima po korenu;odmah će se otvoriti gvozdena vrata od velikoga podruma, u onome podrumu ima toliko ljudi i starih i mladih, i bogatih i siromaha, i malih i velikih, i žena i devojaka, da možeš naseliti čitavo carstvo; onde su i tvoja braća." Kad vrabac to sve iskaže, carev ga sin odmah za vrat te udavi. Car glavom bijaše izišao i popeo se na onu planinu od kuda su oni konjanici gledali čobana, te i on gledao sve što je bilo. Pošto čoban tako dođe glave aždaji, počne se i suton hvatati, i on se lepo umije, uzme sokola na rame a hrte uza se, a gajde pod pazuho, pa svirajući krene ovce i pođe dvoru carevu, a devojka pored njega još u strahu. Kad dođe u grad, sav se grad slegne kao na čudo. Car koji je sve njegovo junaštvo gledao s planine, dozove ga preda se pa mu da svoju kćer, te s mesta u crkvu pa ih venčaju i učine veselje za nedelju dana. Po tom se carev sin kaže ko je on i od kud je, a car se onda i sav grad još većma obraduje, pa pošto carev sin navali da ide svojoj kući, car mu da mnoge pratioce i opravi ga na put. Kad budu kod one rekavice, carev sin zaustavi sve pratioce pa uđe unutra te podseče one tri šibljike, i udari njima po korenu, a gvozdena se vrata odmah otvore, kad tamo, a to u podrumu svet Božij. Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata. Izlazeći tako jedan za drugim, eto ta i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi. Kad već sav narod iziđe, zahvale mu što ih je popuštao i izbavio i otidu svaki svojoj kući. A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu, i onde je živeo i carovao do svoga veka.

9.
Zmija mladoženja.

Bila jedna sirota žena koja nije imala od srca poroda pak se molila Bogu da joj da da zatrudni makar zmiju rodila. Bog joj da te zatrudni, i kad dođe vreme, rodi zmiju. Zmija kako se rodi od majke odmah uteče u travu i nestane je. Sirota žena jednako je žalila za zmijom i plakala gde joj Bog ispuni želju te rodi, pa joj porod pobeže neznano ni kud je ni kako je. Kad tako prođe dvadeset godina onda zmija dođe i progovori materi: "Ja sam ova tvoja zmijica što si me rodila pa sam od tebe u travu pobegla; sad sam, majko, došla k tebi da mi prosiš u cara devojku te da me ženiš." Mati se obraduje iznajpre kad vidi svoj porod, ali se odmah zabrine kako bi smela ona za zmiju i u svojoj sirotinji prositi u cara devojku! A zmija joj opet reče: "Idi mati, ne premišljaj ništa, jer znaš da su svakoj devojci vrata otvorena; a ako ti je baš car ne da, ne će ti glave uzeti. Makar ti šta car kazao, kad se vratiš ne osvrći se dok našoj kući ne dođeš." Na to se ona skloni pa pođe k paru. Kad dođe u carev dvor, sluge je ne htenu odmah pustiti pred cara, a ona se stane moliti i tako je jedva puste. Kad iziđe pred cara, reče mu: "Svetli care! Eto tvoje sablje, a evo moje glave. Ja nisam dugo vreme imala od srca poroda, pak sam se molila Bogu da mi da da zatrudnim makar zmiju rodila, i on mi da te zatrudnim, a kad dođe vreme, rodi se zmija, i kako se rodi, pobegne u travu i nestane je. Sad pošto je prošlo dvadeset godina, zmija dođe k meni i posla me k tebi da prosim u tebe za nju devojku." Car se na to nasmeja pa joj reče: "Daću ja za tvoga sina devojku, ako načini ćupriju od moga dvora do svoga od bisera i dragoga kamenja." Onda se mati vrati kući ne obzirući se, i kako je išla od careva dvora, sve se za njom ćuprija gradila od bisera i dragoga kamenja do pred njezinu kuću. Kad mati kaže zmiji šta joj je car rekao, onda joj ona opet rekne: "Idi mati sad da vidiš hoće li mi car dati devojku, tak šta ti god odgovori, kad se vratiš, opet se ne osvrći do naše kuće." Mati se opet podigne, i kad iziđe pred cara, zapita ga, eda li će joj sad za sina dati devojku, a car joj odgovori: "Ako tvoj sin načini dvore bolje od mojih, daću mu devojku." Onda se mati vrati kući i idući putem nije se osvrtala, a kad dođe svojoj kući, a to mesto njezine kuće dvori bolji od carevih. Kad mati kaže zmiji šta je car rekao, onda joj zmija opet rekne: "Idi mati da vidiš hoće li mi car sad dati devojku pa šta car rekao da rekao, kad od njega pođeš ne osvrći se do naše kuće." Kad mati dođe pred cara ona mu kaže da su u njena sina dvori bolji od carevih i zapita ga hoće li joj već dati devojku, a car joj odgovori: "Ako tvoj sin uzima u svome dvoru svašta bolje nego što je u mome, daću mu devojku." Onda mati pođe kući, i idući nije se osvrtala, a kad dođe kući, ali u njenoj kući triput bolje nego u carevom dvoru: sve zlatni jeleni, košute, tice, kvočke, pilići, zecovi, sve zlatno. Kad mati kaže zmiji šta je car rekao, zmija joj rekne: "Idi mati opet caru, te ga pitaj hoće li mi sad dati devojku." Kad mati otide k caru i kaže mu da u dvoru njena sina ima svašta bolje nego u njegovu, onda car rekne svojoj kćeri: "Kćeri moja! Tebi sad valja poći za ovu zmijicu, jer on svašta ima bolje od nas." Tako zmijica skupi svatove i odvede carevu kćer te se venča s njome. Posle nekoga vremena zmijina žena zatrudni. Onda je stane pitati mati, stanu je pitati sestre i svi njezini: "Kako ti sa zmijom ostade trudna?" A ona se nije htela izdati, nego je sve govorila: "Tako mi je Bog dao te sam trudna ostala." Najposle uzme je svekrva pitati: "Snaho moja, kako je to? Kako ti sa zmijom spavaš?" Ona se onda izda svekrvi govoreći: "Mati moja! on nije zmija, već je on momak da lepšega nema. Svako veče on izlazi iz one zmijinje košulje, a ujutru se opet u nju zavlači." Kad mati zmijina to čuje, vrlo se obraduje i zaželi videti svoga sina kad iziđe iz zmijinje košulje, pa zapita snahu kako bi ga mogla videti, a snaha joj reče: "Kad pođemo legati, ja ću izvaditi ključ iz vrata, pa kad se stane skidati, onda ćeš ga videti kroz rupu." Kad mati tako vidi svoga sina, onda stane misliti kako bi učinila da on onaki ostane do veka. Jednom reče snasi svojoj: "Hajde, snaho, da mi njegov svlak izgorimo: ja ću užariti peć i u vatru ga baciti neka izgori." A snaha joj odgovori:
"Bojim se, majko, da mu što ne bude." A mati reče: "Ne će njemu biti ništa, nego kako ga vrućina obuzme, a ti uzmi hladne vode pa ga pomalo polivaj dok svlak ne izgori." I tako se dogovore, te mati užari peć, pa kad u veče iziđe momak iz zmijinje kože i legne spavati, one nekako ukradu onaj svlak pa ga bace u peć. Kako svlak stane goreti, odmah njega stane vrućina obuzimati, a one ga sve vodom polivaj i tako ostane živ. A kad ga popusti vrućina i prene se od sna, on oseti smrad od svlaka, pa skoči na noge i poviče: "Šta uradiste da od Boga nađete? Kuda ću ovaki?" A mati i žena salete ga: "Pa bolje da si taki, i bolje da si među ljudima. " I tako ga jedva utišaju. Kad to čuje tast njegov, odmah mu još za svoga života preda carstvo, i tako on postane car, te je carovao sretno do svoga veka.

10.
Opet zmija mladoženja.

Bila jedna carica koja nije imala od srca poroda, pa se jednako molila Bogu da joj da da rodi. Jedno veče moleći se tako uzdahne i reče: "Ta daj mi, Bože, od srca poroda, da bi i ljuta zmija bila!" Posle nekoga vremena ona se oseti trudna, i kad bude na tom doba, rodi zmiju, pa je stane negovati, hraniti, dojiti, kao svaka mati svoje dete. Ta zmija za dvadeset i dve godine nije od sebe pustila nikakva glasa, d kad joj se navrše dvadeset i dve godine, ona progovori i reče ocu i materi: "Sad hoću da me ženite." A oni joj odgovore: "Ko će dati za zmiju devojku, koja li će devojka poći za zmiju?" "E," odgovori im zmija, "vi ne gledajte od carskoga ili gospodskog roda, nego onu koje će doći u carstvo da živi." Na to mu reku otac i mati da bi on sam sebi izabrao koju hoće. On onda nađe sam jednu sirotu i pošlje oca da mu je prosi. Otac otide i devojku zaprosi, a ona onako u sirotinji pođe rado i veselo. Posle je prstenuju, dovedu je i venčaju ih, i zmija stane živeti sa svojom nevestom, te ti ona bogme zatrudni. Onda reče svekrva snasi: "Kako, ćerko, za Boga, ostade trudna sa zmijom?" A ona joj ne htedne odmah kazati, ali kad je svekrva zaokupi nekoliko dana jednako za to pitati, najposle joj reče da on nije zmija nego momak da ga lepšeg u svetu nema, "preko dan je" veli "zmija, ali kako veče dođe, on svuče sa sebe onu zmijinju košulju te iziđe momak, lepota na svetu. Kad bi samo i danju onakav bio kao što noću biva, ali kako zora zabeli, on se opet uvuče u svoju košulju i postane zmija." Svekrva kad to čuje, vrlo se obraduje, pa reče snasi: "E kad je tako, to ćemo mi učiniti da on takav ostane kakav je noću s tobom." Pa se onda dogovore šta će raditi. Kad bude u veče, a on svuče košulju zmijinju sa sebe, te je kao i prije metne pod uzglavlje, pa legne spavati Kad ga prvi san uhvati, žena mu polako izvuče košulju ispod glave, i materi kroz pendžer doda, a mati je odmah baci u vatru. Kako košulja počne goreti a on skoči od sna pa poviče: "Šta to uradi, da od Boga nađeš! Sad me vidiš, pa me više ne ćeš videti dok ne podereš gvozdene opanke i ne satreš gvozden štap tražeći me, niti ćeš se s tim detetom što ti je pod srcem pre rastati dokle ruku preko tebe ne prebacim." To izreče pa ga nestane. Ona je posle nosila ono dete pune tri godine, i na posletku joj dotuži pa naumi tražiti svoga muža. I tako načini gvozdene opanke i gvozden štap pa pođe u svet. Idući tako i tražeći ga svuda, dođe k sunčevoj majci i nađe je gde peć žari i golim rukama vatru izgrće. A ona kad to vidi, brže bolje odreže svoj skut pa joj ruke njim umota, a sunčeva je majka zapita: "Od kud ti ovde, rajska dušice?" Ona joj odgovori: "Nevolja me, majko, naterala," pa joj pripovedi kako je stradala, kako je muž prokleo i kako ide po svetu te ga traži, "pa sam" veli "došla pitati tvoga sina, ne bi li mi mogao on zanjga što kazati, nije li ga gde video, jer on preko svega sveta prelazi " Sunčevoj se majci na to vrlo ražali, pa joj reče da se skloni malo za vrata: "Eto ide sunce umorno, a može biti da su ga i oblaci naljutili, pak ti u ljutini može što učiniti, već se pritaji dok se ono ne odmori." I ona se skloni za vrata, ali eto ti sunca, pa nazvavši materi dobar veče, reče joj: "Majko! tu miriše rajska dušica." A majka mu odgovori: "Nema tu, sinko, nikoga; ta ne može ovamo ni tica doleteti, a kako bi rajska dušica došla?" Sunce joj odgovori: "Ima, ima, majko, nego neka iziđe slobodno, ne ću joj ništa." Ona onda iziđe, pak mu pripovedi svu svoju nevolju, najposle mu reče: "Jarko sunce! ti sijaš po celome svetu, nisi li gdegod videlo takoga i takoga čoveka." Sunce joj odgovori da ga ono nije danju nigde videlo, i pošalje je k mesecu da pita njega nije li ga on gde video noću. Na pohodu odande pokloni joj sunčeva majka zlatnu preslicu sa zlatnom kudeljom i sa zlatnim vretenom. Kad ona otide k mesecu, nađe mesečevu majku kod kuće, pa je poljubi u ruku i nazove: "Pomozi Bog, mesečeva majko!" A ona joj odgovori: "Bog ti pomogao, rajska dušice. A od kud ti ovde?" Onda joj ona kaže svu nevolju svoju, i kako je bila kod sunca, i pokaže joj što joj je njegova majka poklonila, i reče kako je sunce poslalo da pita meseca nije li on gde video njezina muža. Mesečeva joj majka odgovori da se malo skloni za vrata, jer će sad doći mesec ljutit i umoran, i ona se skloni, kad ali eto ti meseca, kako dođe, nazva materi dobro jutro, pa joj reče: "Ovde miriše rajska dušica." A mati mu odgovori: "Nema, sinko, nikoga; ta ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska dušica doći?" Mesec joj opet reče: "Ima, majko, ima, nego neka iziđe slobodno, ne ću joj ništa." Onda ona iziđe, pa mu pripovedi sve što je i kako je, pa mu najposle reče: "Sjajni meseče! ti sjaš celu noć po svemu svetu, nisi li gdegod video takoga i takog čoveka?" A mesec joj odgovori: "Rajska dušice, ja ga noću na zemlji nisam nigde video, nego idi ti k vetru, te njega zapitaj nije li ga gde video, on prevrće drvlje i kamenje i zavlači se svuda." Kad ona odande pođe, pokloni joj mesečeva majka zlatnu kvočku s pilićima. Po tome ona dođe k vetrovoj majci, te joj pripovedi sve kako je stradala, i kako je došla da pita njenoga sina vetra nije li on gdegod video takoga i takog čoveka. Vetrova joj majka na to reče: "Ukloni se malko za vrata, rajska dušice, jer će sad moj sin srdit doći, pa te može svu izdrapati." I ona se skloni za vrata, kad ali eto ti vetra, duva, ruši, krši, prevrće gdegod što nađe, sav izgreben i poderan, pa kako dođe, nazva materi pomoz Bog! pa joj reče: "Majko! ovde miriše rajska dušica." A ona mu odgovori: "Bog s tobom sinko! ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska dušica doći?" Vetar joj odgovori: "Ima, majko, ima, već neka iziđe slobodno, ne ću joj ništa." I tako ona iziđe pred vetra, i pripovedi mu nevolju svoju; a vetar joj odgovori: "Ja sam ga video, on je čak u drugome carstvu, tamo se oženio i caruje. Nego moja će ti majka dati zlatan razboj sa zlatnom pređom i čekrkom, pa kad dođeš u onaj grad, a ti namesti prema carevome dvoru taj razboj, pa tkaj, i pusti kvočku i piliće pak ih hrani, i iznesi preslicu." Ona tako i učini. Kad dođe u onaj grad, i opanci joj se poderu i štap prebije; ona prema carevome dvoru namesti razboj, pusti kvočku s pilićima, i iznese preslicu, pa stane tkati. Ali je carica ugleda s dvora, pa stane govoriti sama sebi: "O Bože moj! ja sam carica, pak nemam zlatnog razboja ni preslice, ni zlatne kvočke ni pilića", i pošlje svoga slugu k ženi da je pita hoće li prodati te stvari. Ona odgovori: "Ja ne ću prodavati, nego da me pusti carica da prenoćim jednu noć s carem njenim, pa ću joj dati preslicu." Carica obenđeluči cara i dopusti joj prenoćiti s njima. Car kako legne u postelju, on se zanese i kao mrtav utiša se, a ona kad ostane sama s njim, stane mu govoriti: "Svetli care, sunce ogrejalo! baci desnu ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom." Ali car niti što vidi ni čuje. Sutradan ona da carici zlatnu preslicu sa zlatnim povesmom i zlatnim vretenom, a carica zaište i kvočku s pilićima, a ona joj rekne da će joj dati ako je pusti još jednu noć da prenoći s njenim carem. Carica pristane i na to, pa cara opet obenđeluči, i tako se car opet zanese i ne čuje kad ona stane vikati: "Svetli care, sunce ogrejalo! baci desnu ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom." Kad bude ujutru, straža pripovedi caru kako već dve noći ona žena s njime spava, i jednako viče da prebaci desnu ruku preko nje, ne bi li se rastala s njegovim detetom. Kad carica primi kvočku s pilićima, zaište i razboj sa zlatnom pređom i čekrkom, i žena joj obeća ako joj dopusti još jednu noć s njenim mužem da prenoći. Ona dopusti u misli da muža opet opoji, ali on doznavši od slugu šta je i kako je, metne u veče pod bradu sunđer, te unj saspe ono piće koje mu carica donese, i tako ostane pri sebi. Kad legnu u krevet, on se učini kao da spava, a ona poviče: "Svetli care, sunce ogrejalo! prebaci ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom." A car kad to čuje, odmah ruku preko nje prebaci, i onaj čas počne se ona truditi, i rodi mu muško čedo zlatoruko i zlatokoso. Po tom on ostavi onu zemlju i caricu a s prvom se ženom i detetom vrati u pređašnje carstvo svoje.

11.
Kome Bog pomaže, niko mu nauditi ne može.

Bio čovek i žena, pa imali tri sina. Najmlađi bio najlepši i odveć dobar, pa su ga druga braća držala za budalu. Sva trojica već dorastu za ženidbu, a otac ih ne ženi ni jednoga, jer je bio siromah. Onda reče najstariji k ocu: "Babo, hoću da me ženiš." A kad to čuje srednji, reče i on: "I mene, babo, i ja sam za ženidbu." A kad čuje i najmlađi, i on reče: "I mene, babo, i ja sam za ženidbu." Sad se otac nađe u nevolji pa se stane dogovarati sa svojom ženom šta će raditi. Najposle se dogovore, te otac dozove sinove preda se pa im reče: "Idite u kakvu varoš te zaslužite po maramu, pa koji donese najlepšu maramu, onoga ću ženiti." Po tom oni pođu sva trojica zajedno, ali starija dvojica stanu putem jednako ružiti najmlađega i smejati mu se, ia ga najposle oteraju od sebe, te on udari drugim putem moleći se Bogu da mu da dobru sreću. I tako idući dođe na jednu vodu. Na onoj vodi s druge strane bio je veliki grad i u gradu carski dvor. Car je od onoga grada bio vrlo zao i opak, pa je umrüo pre vremena i u dvoru mu ostala jedinica kći. Onu su carsku kćer mnogi prosili, ali ko je god od prosilaca došao u dvor i onde zanoćio, onaj više nije živ osvanuo, jer se car bio povampirio pa dolazio noću te davio. Kad najmlađi brat dođe na onu vodu i stane hodati pokraj nje misleći kako bi prešao na onu stranu, ugleda ga kroz pendžer careva kći, pa zapovedi momcima te ga prevezu i dovedu preda nju. On kad iziđe pred carsku kćer, malo se zbuni i poplaši; ali careva kći kako ga vidi, zagleda se u njega pa ga zapita otkuda je i kuda je naumio; a on joj kaže otkuda je i pripovedi joj sve po redu kako ima još dva brata i kako sva trojica hoće da se žene, a otac im siromah, pa im rekao da donese svaki po jednu maramu kući pa koji donese najlepšu da će onoga ženiti. Kad to čuje careva kći, rekne mu: "Ti ćeš večeras ovde ostati kod mene i noćiti, pak ćemo u jutru gledati za maramu." Kad bude pred noć, nahrani ga lepo i napoji, pa ga odvede u jednu sobu svu zelenu, i reče mu: "Nemoj da se plašiš, tu će noćas dolaziti i lupati oko tebe da te plaše, ali ti se ne boj." On kao prostak nije mogao ni zaspati od čuda, nego se jednako čudio gde je došao, kad ali oko ponoći stane lupa po sobi i vika: "Ovaj je došao da primi carstvo; ovome ne možemo ništa učiniti." On se Bogu molio jednako i tako ta noć prođe i on ostane živ i zdrav. Kad zora zabeli, on ustane pa sedne. Svi su u dvoru mislili da će ga izvući mrtva iz sobe kao i druge prosioce. Kad careva kći pošlje jednoga od dvorana da vidi jeli on živ, i ako je živ, da ga dovede preda nju, dvoranin se začudi kad ga nađe u sobi gde sedi živ i zdrav, pa mu onda reče: "Hajde, zove te naša carica." Kad on iziđe preda nju, i ona se sama začudi kako je ostao živ, pa mu da doručak, i pošto doručkuje, da mu u hartiji zavijenu svilenu maramu, zlatom vezenu, pa mu rekne: "Evo nosi svome ocu, i ako ti još što kaže, opet dođi ovamo k meni." On joj zahvali na marami i na konaku, pa pođe kući; kad tamo, a to već došla i druga dva brata. Onda oni izvade svaki svoju maramu: njihove bile kojekakve, a kad on svoju izvadi, svi se začude, pa ona dva brata skoče na njega: "Otkuda tebi to? Ti si to negde ukrao." Najposle otac da bi ih umirio, reče im: "Znate li šta? Idite još jedan put u svet, pa koji donese lanac da se devet puta obavije oko naše kuće, onoga ću ženiti." Tako se braća umire i starija dvojica otidu kuda su znali, a najmlađi upravo k carevoj kćeri, pa kad iziđe preda nju, ona ga zapita: "Šta ti je sad otac kazao?" A on joj odgovori: "Kazao da donesem lanac koji se može obaviti devet puta oko naše kuće." Ona ga opet lepo nahrani i napoji pa ga uvede u žutu sobu i reče mu: "Ne boj se ništa, opet će dolaziti noćas da te plaše; a ujutru ćemo gledati za lanac." Tako su i onu noć dolazile aveti i pravile stravu kojekakvu oko njega, ali on ostane zdrav i živ. Kad bude ujutru, opet dođe dvoranin po njega, i odvede ga pred caricu. Ona mu opet da doručak, i pošto doručkuje, da mu malu kutijicu i reče mu: "Evo nosi ocu, ali ni po što ne otvaraj dok ne dođeš kući, pa ako ti otac još što kaže, a ti opet dođi ovamo." On joj lepo zahvali, pa pođe kući i nađe braću kod kuće. Starija braća donela po lanac koji se nije mogao ni jedan put omotati oko kuće; onda najmlađi da ocu kutiju, a kad je otac otvori i izvadi iz nje zlatan lanac, oni se svi udive, pa starija braća skoče nanj, gotovo da ga ubiju: "Ti ćeš našu kuću oboriti, ti si to negde ukrao." Otac ih stane opet umirivati i tiškati, pa im najposle reče: "Idite, dovedite svaki devojku pa ću vas svu trojicu oženiti." Onda starija braća otidu kuda su znali, a najmlađi upravo k carevoj devojci, pa joj kaže šta im je otac sad kazao. Carica mu na to rekne: "Sad treba još u jednoj sobi da prenoćiš, pa ćemo onda i za to gledati." Pošto ga opet nahrani i napoji, odvede ga u crvenu sobu da prenoći. Onde je onu noć još veću stravu pretrpeo nego pređašnje obe noći: tu je bila strašna lupa, vika, zveka lanaca i strašni glasovi: "Taj hoće moje carstvo da primi!" vukli su s njega i haljine, ali se njega nisu smeli taknuti, a on se jednako Bogu molio, i Bog ga sačuva zdrava i onu noć. Ujutru kad ga izvedu živa i zdrava pred carevu kćer, ona odmah dovede berbere te ga obriju i umiju, pa onda iznese gosposke haljine te ga preobuku, pa sedne s njim na kočije i otide u crkvu te se s njime venča. Posle toga ostanu u njezinu dvoru još tri dana u veselju, pa onda pođu k ocu njegovome, i udese te noću dođu u njegovo selo. Kad dođu pred kuću, čuju viku i vide da je veselje: žene se ona dva brata; onda on poviče ispred kuće: "O domaćine!" Kad otac to čuje, on istrči pred kuću i začudi se kad vidi takove goste pred svojom kućom. Onda ga sin zapita: "Možemo li noćiti ovde?" A otac mu odgovori: "Drage volje, ali imamo veselje u kući, a nemamo mnogo soba, pa će vam prosti ljudi zaglušati i vikom dosađivati." Na to on odgovori: "Ništa za to; ja sam to rad, nisam nikad čuo; a i moja žena još više je rada." I tako uđu unutra u jednu sobu, a u drugoj veselje. Kad uđu u sobu i nameste se, pokloni im se mati njegova kao gospodi, a oni joj reku: "Blago tebi kad imaš dva veselja u jedan put!" A ona im odgovori: "E moja gospodo! jedno mi je veselje, a drugo žalost: imala sam još jednoga sina pa otišao u svet i propao, Bog zna kako je i gde je." Posle malo izađe on na polje, pa preko onoga gosposkoga odela obuče svoje stare siromaške haljine i poklopi se šeširom pa uđe u onu sobu gde je bilo veselje i stane za vrata. Kad ga vide braća, poviču na oca i mater: "Kamo te se da vidite svoga hvaljenog sina što ide i krade koješta!" Kad ga otac opazi, reče mu: "Nesrećo, gde si bio do sad? kamo tebi devojka?" A mati opet stane naricati: "Kuku mene kukavici, za što me tako ubijaš!" Kad on to vidi i čuje, reče im: "Nemojte me tako huliti; dobro će biti, ako Bog da", pa onda zbaci sa sebe siromaške haljine i ostane u onima gosposkima; a oni kad to vide, braća se upropaste i poplaše i stanu ga moliti da im oprosti, a otac ga i mati zagrle i stanu ga ljubiti. Sad se nanovo učini veselje za nekoliko dana. Posle najmlađi sin odvede oca i mater sa sobom, a braći svojoj dade spahiluke, te su od ono doba gosposki živeli.

12.
Zlatoruni ovan.

Bio jedan lovac, pa kad jednom otide u lov u planinu, iziđe predanj ovan sa zlatnom vunom. Lovac kad ga opazi potegne iz puške da ga ubije, a ovan se zatrči te njega pre rogovima ubije. Lovac padne na mesto mrtav, i društvo njegovo kad ga posle nađe, ne znajući ko ga je ubio, odnese ga kući i ukopa. Posle toga žena ovoga lovca obesi njegovu pušku o klin. Kad joj se sin opaše snagom, on zaište od matere onu pušku da ide s njom u lov, a mati mu je ne htedne dati govoreći: "Ni po što, sinko! otac je tvoj poginuo s tom puškom pa hoćeš i tebi glave da dođe?" Jednom on ukrade pušku i otide u lov. Kad dođe u šumu, onaj ovan sa zlatnom vunom iziđe i predanj, pa mu reče: "Tvoga sam oca ubio, pa ću i tebe." A on se uplaši pa rekne: "Pomozi Bože!" i nategne pušku te ubije ovna. Sad se obraduje gde je ubio zlatoruna ovna, što ga u carstvu nema, pa zdere kožu s njega i odnese kući. Malo po malo pročuje se to do cara, i car zapovedi da mu se donese ta koža da vidi kakvih još zverova ima u njegovu carstvu. Kad onaj momak odnese kožu i caru pokaže, car mu reče: "Išti šta hoćeš da ti dam za tu kožu." A on mu odgovori: "Ne ću je prodati ni po što." U onoga cara bio je doglavnik stric onoga momka, pa svome sinovcu nije bio prijatelj, već zlotvor. On reče caru: "Kad on ne će tu kožu tebi da da, gledaj da mu skrhamo vrat, zapovedi mu da učini što ne može biti." I tako nauči cara te dozove momče i reče mu da posadi vinograd i da za sedam dana donese s njega nova vina. Momče kad to čuje, stane plakati i moliti se da on to ne može učiniti, niti to može biti; a car mu opet reče: "Ako za sedam dana to ne uradiš, nije na tebi glave." On onda plačući otide kući i kaže materi šta je i kako je, a mati kad čuje, odgovori mu: "Jesam li ti kazala, sinko, da će tebi ona puška doći glave kao i ocu tvome." Plačući tako momče i misleći šta će raditi i kuda će, da bi ga nestalo, iziđe iza sela i podobro se od njega udalji. Kad na jedan put jedno devojče iziđe predanj, i zapita ga: "Za što, brate, plačeš?" A on joj srdito odgovori: "Idi s Bogom, kad mi pomoći ne možeš", i pođe dalje, a devojče pristane za njim i stane ga moliti da joj kaže, "može biti" veli "da ću ti pomoći". Onda on stane pa joj reče: "Kazaću ti, ali sam Bog da mi pomogne, drugi mi niko ne može pomoći", i pripovedi joj sve šta ga je snašlo i šta mu je car zapovedio. Ona kad ga sasluša, reče mu: "Ne boj se, brate, nego idi i išti u cara na kom će mestu da bude vinograd, pa neka ti ipšartaju, a ti uzmi torbu i u nju struk bosiljka, pa idi na ono mesto i lezi te spavaj, a za sedam dana imaćeš grožđa zrela." On se na to vrati kući i kaže materi kao od muke kako se s devojčetom našao i šta mu je kazalo. A mati kad čuje, reče mu: "Idi, sinko, idi ogledaj, i onako si propao." Onda on otide k caru i zaište mesto za vinograd i da mu se išparta gde će biti brazde. Car mu da sve i učini kako je iskao; a on uzme torbu o rame i u nju struk bosiljka, pa neveseo legne onde spavati. Kad ujutru ustane, a to vinograd posađen; drugo jutro – listao, – do sedam dana bilo već grožđe zrelo u njemu, a to je bilo vreme kad nigde nema grožđa. On nabere grožđa, izmulja i odnese caru slatka vina i u marami grožđa. Kad car to vidi vrlo se začudi i svi u dvoru. Onda stric onoga momka reče caru: "Sad ćemo mu zapovediti drugo što zaista ne će moći učiniti." Pa nauči cara te dozove ono momče i reče mu: "Od viljevskih zuba da mi načiniš dvor." On kad to čuje, otide kući plačući i pripovedi materi šta mu je sad car zapovedio, i reče joj: "Ovo, majko, niti može biti, niti ja mogu svršiti." A mati mu odgovori: "Idi, sinko, opet: iza sela, ne bi li te Bog namerio na onu devojčicu." On iziđe iza sela, i kad dođe na ono isto mesto gde je pre onu devojku našao, ona iziđe opet predanj pa mu reče: "Opet si, brate, neveseo i plačan." A on joj se stane tužiti šta mu je sad zapoveđeno. Ona kad ga sasluša, reče mu: "Lako će biti i to; nego idi k caru i išti lađu i u njoj trista akova, vina i trista akova rakije, i uz to još dvadeset dunđera, pa kad dođeš na lađi tu i tu između dve planine, zagradi vodu što je onde, pa uspi u nju sve vino i rakiju. Viljevi će onamo doći da piju vodu, pa će se opiti i popadati, a dunđeri onda neka im sve zube izrežu pa ih nosi na ono mesto gde car hoće da mu se grad sagradi, pa lezi te spavaj, a za sedam dana biće grad gotov." Onda se on vrati kući i pripovedi materi kako je bio opet s devojkom i šta mu je ona kazala. A mati mu opet reče: "Idi, sinko, ne bi li Bog dao da ti opet pomogne." On otide k caru i izište sve, pa onda otide i svrši kako mu je devojka kazala: viljevi dođu te se opiju i popadaju, a dunđeri im iseku zube i donesu na ono mesto gde će se grad zidati; on u veče metne u torbu struk bosiljka, pa otide onamo i legne spavati, i tako za sedam dana bude grad gotov. Kad car vidi gotov grad, vrlo se udivi pa reče stricu onoga deteta, svome doglavniku: "E sad šta da mu radim? Ovo nije čovek, Bog zna šta je." A on mu odgovori: "Još jedno da mu zapovediš, pa ako i to svrši, zaista je nešto više od čoveka;" i tako opet nagovori cara, te dozove momče i reče mu: "Sad još da mi dovedeš carsku devojku iz drugoga carstva iz toga i iz toga grada. Ako mi je ne dovedeš, na tebi nema glave." Momče kad to čuje, otide materi svojoj i kaže joj šta je car zapovedio; a ona mu reče: "Idi, sinko, traži opet onu devojku, ne bi li Bog dao da te opet izbavi." On otide iza sela i nađe onu devojku, pa joj pripovedi šta mu je opet zapoveđeno. Devojka kad ga sasluša, reče mu: "Idi išti u cara galiju, i u njoj da se načini dvadeset dućana, i u svakome dućanu da bude trg od druge ruke, sve bolji od boljega; i išti da se izberu najlepši momci, pa neka ih lepo obuku i nameste za kalfe, u svaki dućan po jedan. Pa ćeš onda ti poći na toj galiji i srešćeš prvo i prvo čoveka a on nosi živu orlušinu, pa ga pitaj hoće li je prodati, on će kazati da hoće, a ti mu podaj štogod zaište. Posle ćeš sresti drugoga gde nosi šarana u čunu, sve su mu zlatne kraljušti, i toga šarana kupi po što po to. Trećega ćeš sresti a on nosi živa goluba, i za goluba podaj štogod zaište. Od orla ćeš iz repa iščupati jedno pero, od šarana kraljušt, a od goluba iz levoga krila jedno pero, pa ćeš ih pustiti sve. Kad otideš u drugo carstvo pod onaj grad, a ti otvori sve dućane i naredi neka svaki momak pred svojim dućanom stoji. Onda će doći svi građani i gledaće trg i diviće se, a devojke koje dođu po vodu, govoriće po gradu: Govore ljudi: od kako je ovoga grada, još ovake galije nije bilo ni ovaka trga. To će začuti i careva devojka, pa će se iskati u oca da je pusti da i ona vidi. Kad ona dođe sa svojim drugaricama u galiju, ti je vodi sve iz dućana u dućan, i iznosi trg svakojaki preda nju sve lepši i lepši, i sve je zabavljaj dok se malo posumrači, pa kad se posumrači, a ti kreni galiju, – u taj će mah pasti tama da se ništa ne vidi. U devojke će biti tica na ramenu što je uvek kod sebe ima, pa kad vidi da lađa ide, ona će pustiti onu ticu s ramena svoga da obznani u dvoru šta je i kako je. A ti onda zapali perce od orla, te će ti orao odmah doći, a ti mu kaži neka uhvati ticu, i orao će je uhvatiti. Posle će devojka baciti jedan kamičak u vodu, te će galija odmah stati, a ti onda uzmi kraljušt od šarana i zapali je, i šaran će ti odmah doći, a ti mu kaži da nađe i proguta onaj kamičak, šaran će ga naći i progutati, a galija će odmah poći. Posle ćete dugo putovati na miru, pa ćete najposle doći između dve planine, onde će se galija okameniti i veliki ćete strah pretrpeti, i devojka će te terati da joj doneseš žive vode, a ti onda od goluba perce zapali, i golub će ti odmah doći, a ti mu podaj staklence i on će ti doneti žive vode; po tom će se odmah galija krenuti i doći ćeš sretno kući s carskom devojkom." Pošto momče sasluša devojku, otide kući i kaže materi sve, pa onda otide k caru i zaište sve što mu je trebalo; car mu nije mogao odreći, nego mu da, i tako se on krene s galijom. Putujući tako svrši na putu sve kao što mu je rečeno, i dođe pod onaj grad u drugome carstvu, i kao što mu je devojka kazala, on učini sve, dočepa se carske kćeri i sretno s njome dođe natrag. U gradu car i njegov doglavnik s carevih pendžera ugledaju galiju izdaleka gde ide, pak reče doglavnik caru: "Sad ga pogubi kako iziđe iz galije, drukčije mu ne možeš dosaditi." Kad galija već stane u kraj, onda stanu izlaziti na breg svi redom, najpre devojka sa svojim drugaricama pa onda momci a najposle on, a car namesti dželata te kako se pomoli iz galije, odseče mu glavu. Car je mislio onu carsku kćer za sebe uzeti, te kako ona iziđe iz galije, on priskoči k njoj te je stane milovati, a ona se okrene od njega pa reče: "Kamo onaj što se trudio za mene?" A kad vidi da mu je glava odsečena, odmah uzme živu vodu, te ga prelije i sastavi glavu, i on opet oživi kao i bio. Kad car i njegov doglavnik opaze da je on oživeo, reče doglavnik caru: "Taj će sad još više znati nego što je znao, jer je bio i mrtav pa opet oživeo." Car zaželi doznati da li se zaista više zna kad se nanovo proživi, pa zapovedi da i njemu odseku glavu, i da ga devojka živom vodom proživi. Pošto caru odseku glavu, carska kći ne htedne ni da zna za njega, nego odmah napiše ocu knjigu i kaže sve kako je bilo i da ona hoće da pođe za ono momče, a otac njezin otpiše da narod primi ono momče za cara, ako li ne će da će on dignuti krajinu na njih. Narod odmah prizna da je pravo da on uzme carevu kćer i da caruje. I tako ono momče oženi se carevom devojkom i postane car, a ostali momci što su s njim išli ižene se onim devojkama što su bile pored carske kćeri i postanu velika gospoda.

13.
Usud.

Bila dva brata zajedno u kući, pa jedan sve radio, a drugi jednako besposličio i gotovo jeo i pio. I Bog im da te steku u svačemu: u govedima, u konjma, u ovcama, u svinjama, u čelama i u svemu drugome. Onaj koji je radio jednom pomisli u sebi: "Što bih ja i za ovoga lenivca radio? Bolje da se odelim, pa da za sebe radim, a njemu što drago!" I tako jedan put reče svome bratu: "Brate, nije pravo, ja sve radim a ti ni u čemu ne pomažeš, nego samo gotovo jedeš i piješ. Ja sam naumio da se podelimo." Ovaj ga stane odvraćati: "Nemoj brate, ta dobro nam je obojici, ti imaš sve u rukama i svoje i moje, a ja sam zadovoljan kakogod ti uradiš." Onaj drugi ostane pri svome, i tako se privoli i ovaj pa mu reče: "Kad je tako, da ti je prosto, eto deli sam kako znaš." Onda onaj podeli sve po redu pa svak svoje uzme preda se: neradin uzme za stoku govedara, za konje konjušara, za ovce ovčara, za koze kozara, za svinje svinjara, za čele kovandžiju, pa im reče: "Ostavljam sve svoje dobro na vama i na Bogu;" pak stane živeti kod kuće kao i pređe. A onaj drugi brat trudio se oko svoga dobra sam kao i pređe, čuvao i nadgledao, ali napretka nikakva nije video, nego sve propast, od dana na dan sve gore dokle tako ne osiromaši da već nije imao ni opanaka nego išao bos. Onda reče u sebi: "Idem k bratu svome da vidim kako je u njega." I tako idući naiđe na livadi na stado ovaca; kad tamo a kod ovaca nema čobana nego jedna prelepa devojka sedi pa prede zlatnu žicu. On nazvavši joj "Pomozi Bog," zapita je čije su joj ovce, a ona mu odgovori: "Čija sam ja onoga su i ovce." A on je zapita: "A čija si ti?" Ona mu odgovori: "Ja sam tvoga brata sreća." Onda se on ražljuti da joj reče: "A da gde je moja sreća?" Devojka mu odgovori: "Tvoja je sreća daleko od tebe." "A mogu li je naći?" zapita on, a ona mu odgovori: "Možeš, potraži je." Kad on to čuje i vidi da su ovce brata njegova dobre da ne mogu bolje biti, ne htedne dalje ni ići da gleda drugu stoku, nego odande upravo otide k bratu. Kad ga brat ugleda, ražali mu se i zaplače: "Kamo se od toliko vremena?" Pa videći ga gola i bosa, odmah mu da jedre opanke i novaca. Posle toga pošto su se nekoliko dana pročastili, digne se onaj brat da ide kući svojoj. Kako dođe kući, uzme torbu na rame i u nju hleba, i štap u ruke, pa pođe u svet da traži svoju sreću. Putujući tako dođe u jednu veliku šumu i idući kroz nju nađe jednu sedu matoru devojčuru pod jednim grmom gde spava, pa izmahne štapom te je opali po stražnjici, a ona se jedva digne i jedva otvori oči od krmelji, pa mu progovori: "Moli se Bogu što sam zaspala, a da sam budna bila, ne bi ti dobio ni tih opanaka." Onda joj on reče: "A ko si ti da ja ne bih dobio ni ovih opanaka?" A ona mu odgovori: "Ja sam tvoja sreća". Kad on to čuje stane se busati: "I ti li si moja sreća, Bog te ubio! Ko tebe meni dade?" A ona se odmah uteče: "Mene je Usud tebi dao." On je onda zapita: "A gde je taj Usud?" A ona mu odgovori: "Idi pa ga traži." I u taj je mah nestane. Onda čovek pođe da traži Usuda. Idući tako dođe do jednoga sela, i vidi u selu veliku gazdinsku kuću i u njoj veliku vatru, pa pomisli u sebi: "Ovde valja da je kako veselje ili slava," pa pođe unutra; kad on unutra, a to na vatri veliki kazan, kuva se u njemu večera, a pored vatre sedi domaćin. Čovek onaj ušavši u kuću, nazove domaćinu: "Dobar veče!" A domaćin mu prihvati: "Bog ti dobro dao!" pa mu reče da sedne do njega, pa ga stave pitati otkuda je i kuda ide, a on mu sve pripovedi kako je bio gazda, i kako je osiromašio, pa kako sad ide Usudu da ga pita za što je siromah. Po tom zapita domaćina za što on toliko silno jelo gotovi, a domaćin mu reče: "E moj brate, ja sam gazda i svega imam dosta, ali svoje družine nikako ne mogu nasititi, sve kao da ala iz njih zija; samo ćeš videti kad stanemo večerati šta će raditi." A kad sednu večerati, sve je grabilo jedno od drugoga, i onaj veliki kazan s jelom za tili čas prođe. Posle večere dođe reduša te pokupi sve kosti na jedru gomilu pa ih baci za peć, a on se stane čuditi gde mlada baci kosti za peć, dok u jedan put iziđu dve stare oklepane vešti, suhe kao aveta i počnu sisati one kosti. Onda on upita domaćina: "Šta ti je ono za pećkom, brate?" A on mu odgovori: "Ono je, brate, moj otac i mati, kao da su se okovali na ovome svetu, ne hteše crći jedan put ovoga sveta." Sutradan na pohodu reče mu domaćin: "Brate, opomeni se i mene, ako gde nađeš Usuda, i zapitaj ga kakva je ovo nesreća, te ne mogu svoje družine nikako da zasitim, i za što mi otac i mati nikako ne umiru." On se obeća da će ga pitati pa se oprosti s njime i pođe dalje da traži Usuda. Idući tako posle dugoga vremena jedno veče dođe u drugo selo, pa se zamoli u jednoj kući da ga prime na konak. Oni ga prime i upitaju ga kuda ide, a on im kaže sve po redu što je i kako je. Onda mu oni počnu govoriti: "Za Boga, brate, kad tamo ideš, pitaj i za nas za što nam se goveda ne dadu nego sve natraške idu." On im se obreče da će pitati Usuda, pak sutradan pođe dalje. Idući tako dođe na jednu vodu, pa počne vikati: "O vodo! o vodo! prenesi me!" A voda ga upita: "Kuda ideš?" A on joj kaže kuda ide. Onda ga voda prenese, pa mu reče: "Molim te, brate, pitaj Usuda za što ja nemam roda u sebi." On obeća vodi da će pitati, pa onda pođe dalje. Idući tako za dugo, najposle dođe u jednu šumu, i onde nađe jednoga pustinika, pa ga upita ne bi li mu mogao kazati što za Usuda. Pustinik mu odgovori: "Idi ovud preko planine pa ćeš doći baš pred njegov dvor, ali kad iziđeš pred Usuda, ništa ne govori, nego štogod on radi ono radi i ti, dokle te god on sam ne zapita." Čovek zahvali pustiniku da pođe preko planine. Kad dođe u Usudove dvore, ima šta i videti: u dvoru kao da je carevina, tu su sluge i sluškinje, sve se užurbalo, a Usud sedi sam za gotovom sofrom pa večera. Kad čovek to vidi, sedne i on za sofru pa stane večerati. Posle večere legne Usud spavati, legne i on. Kad bude oko ponoći, stane strašno tutnjiti i iz tutnjave začuje se glas: "O Usude! o Usude! rodilo se danas toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš." Onda Usud ustane, pa otvori sanduk s novcima, i stane bacati po sobi sve same dukate, govoreći: "Kako meni danas, tako njima do veka." Kad ujutru dan osvane, ali nema onih dvorova velikih, već mesto njih srednja kuća; ali i u njoj opet ima svega dosta. Kad bude pred veče, sedne Usud za večeru, sedne i on s njim, a niko ne govori ni reči. Posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, počne strašno tutnjiti, i iz tutnjave začuje se glas: "O Usude! o Usude! rodilo se danas toliko i toliko duša, nego daj im šta ćeš." Onda Usud ustane, i otvori sanduk s novcima, ali nema dukata, nego srebrni novci i gdekoji dukat. Usud stane prosipati novce po sobi govoreći: "Kako meni danas, tako njima do veka." Kad ujutru dan osvane, ali nema ni one kuće, nego mesto nje stoji manja, i tako je Usud svaku noć radio, a kuća mu se svako jutro smanjivala, dok najposle od nje postane mala kolibica, te Usud uzme motiku i stane kopati, onda i onaj čovek uzme motiku te stane kopati, i tako su kopali vas dan. Kad bude u veče, uzme Usud komad hleba, pa odlomi od njega polovinu te da i njemu. Tako večeraju, i posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, opet počne strašno tutnjiti, i iz tutnjave začuje se glas: "O Usude! o Usude! danas se rodilo toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš." Onda Usud ustane i otvori sanduk, pa stane prosipati sve same džidže i gde koji marjaš nadničarski vičući: "Kako meni danas, tako njima do veka." Kad ujutru svane, a koleba se pretvori u velike dvore kao što su bili prvi dan. Onda ga Usud zapita: "Šta si došao?" On mu kaže sve po redu svoju nevolju i da je došao da ga pita za što mu je dao zlu sreću. Onda mu Usud reče: "Ti si video kako sam prvu noć dukate prosipao, i šta je posle bilo. Kako je meni bilo onu noć kad se ko rodio, onome će onako biti do veka. Ti si se rodio sirotinjske noći, ti ćeš biti siromah do veka A tvoj se brat rodio sretne noći, on će biti sretan do veka. Nego kad si se zakanio i toliko si se trudio, kazaću ti kako ćeš se pomoći. Ima u tvoga brata kći Milica; ona je srećna kao i otac joj. Kad otideš kući, a ti uzmi k sebi Milicu, pa štogod stečeš sve kaži da je njezino." Onda on zahvali Usudu, pa mu opet reče: "U tome i u tome selu ima jedan bogat seljak i svega ima dosta, samo je nesretan u tome što mu se čeljad nikad ne mogu da nasite: izjedu na jedan obrok pun kazan jela, pa im je i to još malo. A otac i mati onoga seljaka kao da su se okovali na ovome svetu, ostareli i pocrneli i osušili se kao aveti, a ne mogu da umru. On me je molio, Usude, kad sam kod njega bio na konaku, da te pitam šta bi to bilo." Onda mu Usud odgovori: "To je sve za to što ne poštuje oca i matere; njima baci iza pećke da jedu, a da ih metne u začelje, pa prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da da, oni ne bi ni polak onoga jeli, i duše bi se one oprostile." Po tom on opet zapita Usuda: "U tome i u tome selu kad sam noćio u jednoj kući, tužio mi se domaćin kako mu se goveda ne dadu nego sve natraške idu; pa me molio da te pitam šta bi to bilo." A Usud mu odgovori: "To je za to što on o krsnom imenu najgore zakolje, a da zakolje što najbolje ima, sve bi se štrkljala goveda." Onda ga on zapita i za vodu: "Šta bi to bilo da ona voda nema roda?" A Usud mu odgovori: "Za to nema što nije čoveka nikad udavila; ali ne šali se, ne kazuj joj dok te ne prenese, jer ako joj kažeš, odmah će te udaviti." Onda on zahvali Usudu, pa pođe kući. Kad dođe na onu vodu, voda ga zapita: "Šta je kod Usuda?" A on joj odgovori: "Prenesi me, pak ću ti onda kazati." Po što ga voda prenese, on potrči, pa kad odmakne podaleko, a on se osvrne pa poviče: "O vodo! o vodo! nisi nikad čoveka udavila, za to roda nemaš." Kad voda to čuje, a ona se razlije preko obale, pa za njim, a on beži, te jedva uteče. Kad dođe u ono selo k onome čoveku što mu se goveda nisu dala, on ga jedva dočeka: "Šta je, brate, za Boga! Jesi li pitao Usuda?" On mu odgovori: "Jesam, i Usud kaže: kad slaviš krsno ime, a ti zakolješ najgore, a da zakolješ što najbolje imaš, sve bi ti se štrkljala goveda." Kad on to čuje, reče mu: "Ostani, brate, u nas, eto do našega krsnog imena nema tri dana; pa ako bude istina, da ti dam jabuku." On ostane onde do krsnoga imena. Kad dođe krsno ime, domaćin ubije najboljega junca, i od onoga časa marva se stane štrkljati. Posle toga domaćin mu pokloni petoro goveda, a on mu zahvali i pođe dalje. Kad dođe u ono selo k onome domaćinu što je imao nesitu čeljad, domaćin ga jedva dočeka: "Kako je, brate, za Boga! šta veli Usud?" A on mu odgovori: "Usud veli: oca i matere ne poštuješ, nego im bacaš za pećku da jedu; a da ih metneš u začelje, pa prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da dati, ne bi ti čeljad ni pola toliko jela, a otac i mati bi ti se upokojili." Kad domaćin to čuje, kaže ženi, a ona odmah umije i očešlja svekra i svekrvu, pa ih lepo preobuče, a kad dođe veče, domaćin ih posadi u začelje i prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima daš. Od toga časa ne mogoše čeljad ni polak jesti koliko su donde jela, a sutradan i otac i mati prestave se. Onda mu domaćin da dva junca, a on mu zahvali pa pođe kući. Kad dođe u svoj zavičaj, stanu ga sretati poznanici i pitati: "Čija su ti to goveda?" A on svakome odgovaraše: "Braćo, Milice moje sinovice." Kako dođe kući, odmah otide bratu svome, pa ga stane moliti: "Daj mi, brate, Milicu da je moja. Vidiš da nemam nikoga." A brat mu odgovori: "Dobro, brate, evo ti Milice." On uzme Milicu pa je odvede kući, i posle toga steče mnogo, ali je za sve govorio da je Miličino. Jedan put iziđe na njivu da obiđe žito, a žito lepo, ne može lepše biti. Na to udari onuda jedan putnik pa ga zapita: "Čije je to žito?" a on se prevari pa reče: "Moje." U koji mah on to reče, žito se upali i stane goreti, a on kad to vidi, potrči za čovekom: "Stani, brate, nije moje, nego je Milice moje sinovice". I tako se žito odmah ugasi, i on s Milicom ostane srećan.

14. Ko manje ište, više mu se daje.

Bila tri brata, pa na belome svetu ništa više nisu imali do jednu krušku, te bi tu krušku redom čuvali: jedan bi ostao kod kruške, a druga dvojica išla bi na nadnicu. Jednoć Bog pošlje anđela da vidi kako ova braća žive, pa ako zlo žive da im da bolju hranu. Kad anđeo Božij siđe na zemlju, pretvori se u prosjaka, pa došavši k onome što čuva krušku zamoli ga da mu da jednu krušku. On uzbere od svojih krušaka, pa mu da i reče: "Evo ti od mojih krušaka, od bratinskih ne mogu ti dati." Anđeo mu zahvali i otide. Kad sutradan ostane drugi brat da čuva krušku, dođe opet anđeo pa ga zamoli da mu da jednu krušku. I on mu uzbere od svojih krušaka pa mu da i reče: "Evo ti od mojih krušaka, od bratinskih ne mogu ti dati." Anđeo i njemu zahvali i otide. Kad bude red na trećega brata da čuva krušku, opet dođe anđeo i zamoli i njega da mu da jednu krušku. I on mu uzbere od svojih krušaka pa mu da i reče: "Evo od mojih krušaka, od bratinskih ne mogu ti dati." Kad bude četvrti dan, anđeo se načini kaluđer, pa dođe rano ujutru i zateče ih svu trojicu kod kuće, pa im reče: "Hajdete za mnom da vam dam bolju hranu." Oni pođu za njim bez reči. Kad dođu na jedan veliki potok, voda teče, sve uji, onda zapita anđeo najstarijega brata: "Šta bi ti da ti je?" A on odgovori: "Da je sve vino od ove vode, pa da je moje." Anđeo prekrsti štapom, a to mesto vode poteče vino: tu se burad opravljaju, tu se vino sipa, ljudi rade, selo čitavo. Onda ga anđeo onde ostavi i reče mu: "Eto ti što si želeo, sad živi." Pa uzme onu dvojicu i pođe s njima dalje. Kad dođu na jedno polje, a tu golub prekrilio polje. Onda zapita anđeo srednjega brata: "Šta bi ti sad želeo?" A on mu odgovori: "Da su to sve ovce, pa da su moje." Božij anđeo prekrsti polje štapom, a to sve mesto golubova ovce: tu su stanovi, jedne žene stoku muzu, jedne mleko razlivaju, jedne skorup skidaju, jedne sir sire, jedne maslo tope; tu se načini i kozara, jedni seku, jedni mere, jedni novce primaju, ljudi rade, selo čitavo. Onda mu reče anđeo: "Eto ti što si želeo." Pa uzme najmlađega brata i pođe s njim preko polja pa ga zapita: "A šta bi ti hteo?" On mu odgovori: "Ja ne bih ništa drugo, već da mi Bog da ženu od prave krvi Hrišćanske." Onda mu anđeo reče: "O! to je teško dobiti; u svemu svetu samo tri imaju: dve su žene a jedna je devojka, i nju prose dvoji prosioci." Idući tako za dugo, dođu u jedan grad gde je bio car i u njega kći od prave krvi Hrišćanske. Kako dođu u grad odmah otidu k caru da prose u njega devojku. Kad oni tamo, a dva cara došla da je prose i metnuli jabuke na sto. Onda i oni svoju jabuku metnu pored onih. Kad ih car sagleda, reče svima koji su se onde desili: "Šta ćemo sad: ono su carevi, a ovo su kao prosjaci prema njima?" Onda će anđeo reći: "Znate li šta? Ovako da uredimo: neka uzme devojka tri loze, pa neka posadi u bašči namenjujući koju kome hoće, pa na čijoj lozi sutra bude grožđe, za onoga neka pođe devojka." Oni svi na to pristanu: devojka posadi tri loze u bašči i svakome nameni po jednu. Kad ujutru, a to na lozi onoga siromaha grožđe. Onda car nemadne kud, nego da kćer onome bratu najmlađemu, pa odmah u crkvu te se venčaju. Pošto se venčaju, anđeo ih odvede u šumu pa ih ostavi onde i oni stanu živeti u šumi za godinu dana. A kad se navrši godina, reče Bog opet anđelu: "Idi vidi kako one sirote žive. Ako teško žive, podaj im bolju hranu." Kad anđeo siđe na zemlju, opet se pretvori u prosjaka pa otide k onome što mu potok teče vinom i zamoli u njega čašu vina, a on ga odbije govoreći: "Da ja dajem svakome po čašu vina, ne bi toga bilo." Kad to čuje anđeo, prekrsti štakom, a potok poteče vodom kao i pre, pa onda reče onome bratu: "Nije to za tebe; idi ti pod krušku, pa čuvaj krušku."Po tom otide anđeo odande i dođe k onome drugom što su mu ovce polje prekrilile, i zamoli se da mu udeli krišku sira, a on ga odbije govoreći: "Da ja delim svakome po krišku sira, ne bi toga bilo." Kad to čuje anđeo, prekrsti štakom, a to od ovaca prnu golubovi, pa onda reče onome bratu: "Nije to za tebe; idi ti pod krušku, pa čuvaj krušku." Najposle otide anđeo i najmlađemu da vidi kako i on živi, kad tamo, a on sa svojom ženom u šumi živi siromaški u jednoj kolebi. On se zamoli da ga prime da prenoći, a oni ga sa svim srcem prime i stanu se moliti da im oprosti što ga ne mogu dočekati kako bi želeli, "mi smo" veli "siromasi ljudi." Anđeo im odgovori: "Ništa za to, ja sam zadovoljan onim što ima." Oni onda šta će da rade? žita nisu imali da mese pravi hleb, nego su tukli koru od kojekaka drveća i od toga hleb mesili. Takovi hleb umesi žena i sad za gosta i metne ga pod crepnju da se peče. Pak stanu razgovarati gosta. Kad posle oni ogledaju jeli im taj hleb pečen, a to pod crepnjom pravi hleb, narastao, ništa ti lepše, i digao crepnju nad sobom. Kad oni to vide, dignu ruke Bogu: "Hvala ti, Bože, te možemo gosta ugostiti!" Pošto iznesu hlebac pred gosta, donesu tikvu s vodom, pa kad stanu piti, a to u tikvi vino. Onda anđeo prekrsti štakom kolebu, i na onome mestu stvore se carski dvori i u njima svega dosta. Tada ih blagoslovi anđeo i ostavi onde, te su sretno živeli do svoga veka.

15.
Milostiva snaha i nemilostiva svekrva.

Bila snaha i svekrva. Svekrva bijaše lukava i nemilostiva na sirote, a snaha dobra kao dobar dan u godini: kad bi došla kakva sirota pred kuću, svekrva bi je obravnicom oterala, a snaha bi svoj zalogaj siroti udelila; kad bi mleko od ovaca nosila kući, ona gde bi god videla rupicu na putu, odmah bi rekla: "Ovde mora biti kaka bubica," pak bi joj usula mleka. Što je ona tako milostiva bila, svekrva je mrzila na nju, te bi je i glađu patila: zatvarala bi hleb od nje, i tako bi do dva po tri dava sirota gladovala. Jedan put svekrva se teško razboli, i ležeći molila je Boga: kad umre da je pušta opet na ovaj svet, da ne da snasi kojekakim bitangama deliti. Kad umre i sahrane je, svet je jeo i pio na daći, a kad se raziđe, snaha opere sudove, pa odnese pomije u valov svinjama, te uspe, pa onda ode te pusti svinje. Kad svinje dotrče valovu, grde, obilaze oko njega, a ne će da piju pomija. Ona se stane čuditi što im je, kad tamo, a to pomija ni kapi, a oko valova zemlja suha, nisu istekle! Sutradan u veče opet tako, i tako za sedam večeri. Kad bi osmo veče, ona kaže mužu da on uspe svinjama da jedu. Kad muž uspe, i pustivši svinje kad vidi kako su izmršavile, stane ženu grditi što ih nije hranila, već ih tako upustila da izmršave. Onda mu ona pripovedi šta je i kako je, a on potrči valovu da vidi jeli prazan, kad tamo prazan! On se stane krstiti i čuditi šta bi to bilo! U taj mah njegova mati ispod valova progovori: "Sine! tamo na onome svetu ja sam ti u mukama: svaka sirota što je uzdahnula kad sam je s vrata oterala – onaj uzdisaj svaki se pretvorio onde u trn, na tome trnju ležim; a koja je sirota na mene zaplakala, svaka njezina suza vri u kazanu, u njemu se kuvam. A što sam Boga molila da me šalje s onoga sveta da kuću nadgledam da snaha bitangama ne deli, za to mi je suđeno da dolazim na ovaj svet da jedem sa svinjama. A tvojoj ženi postavljene su tri od zlata trpeze, na njima sama ruža i bosiljak. Pitaj je hoće li mi dati jednu da se smirim." Muž onda otide ženi u kuću, te joj kaže sve šta je i kako je, a ona kad to čuje, dotrči k valovu da vidi svekrvu, pa kad je vidi kakva je izmučena, zaplače se, a svekrva je stane zaklinjati da joj da jednu trpezu, jer joj je tako suđeno: ako joj snaha udeli jednu trpezu, onda će joj se pola greha oprostiti, i ne će više morati na ovaj svet dolaziti da sa svinjama jede. Snaha joj reče: "Ja tebi poklanjam sve tri trpeze: što sam do sad činila, neka je za tebe, a od sad da mi da Bog za sebe da zaslužim." Onda svekrve nestane, i nikad više nije dolazila.

16. Pravda i krivda.

U jednoga kralja bila dva sina, jedan bješe lukav i nepravedan, a drugi dobar i pravedan. Pošto im otac umre, reče nepravedni pravednome: "Hajde od mene, ne ćemo više zajedno življeti, i evo ti trista cekina i jedan konj, to ta je dio od svega što nam je od oca ostalo, više ti nema ništa." On uzme trista cekina i konja, pa pođe govoreći: "Hvala Bogu! koliko me dopade od cijeloga kraljevstva!" Poslije nekoliko vremena sretoše se ova dva brata u putu jašući oba na konjma. Pravedni nazva nepravednome: "Pomozi ti Bog, brate!" A onaj mu odgovori: "Jaoh ti Bog dao! Što vazda Boga spominješ? Sad je bolja krivda nego li pravda." Tada mu reče dobri: "Hajde da se okladimo da nije bolja krivda od pravde." I tako se okladiše u stotinu zlatnijeh cekina, i rekoše koga najprije sretu da im o tome sudi. Idući malo naprijeda sretoše na konju đavola, koji se bješe pretvorio u kaluđera, pa ga zapitaše da im kaže ali je bolja pravda ali krivda. Đavo reče: "Krivda", i tako dobri izgubi stotinu cekiva. Ali se opet oklade u drugu stotinu, pak i u treću, i po osudi đavola koji se različno pretvarao i pred njih izlazio, izgubi dobri sve tri stotine cekina, pak po tom i konja. Onda reče: "Hvala Bogu! već nemam cekina, ali imam svoje oči, okladiću se još jednom i u njih." Tako se okladi u svoje oči da je bolja pravda nego li krivda. Tadar njegov brat i ne tražeći drugoga suda izvadi nož pak mu izvadi oba oka i reče mu: "Sad neka ti pomože pravda kad si bez oči." On žalostan zahvali Boga, i reče: "Ja nemam oči za pravdu Boga, nego te molim, brate moj, da mi dadeš vode u kakav sud da kvasim usta i da umivam rane, i da me izvedeš i ostaviš pod jelom više izvora." Brat ga posluša i dade mu u sudu vode, i izvede ga i ostavi pod jelom više vrela. Onđe on jadan stojeći ču u neko doba noći đe dođoše vile na izvor, i kupajući se poče jedna drugima govoriti: "Znate li, druge, da se ogubala u kralja đevojka; kralj je sazvao sve ljekare, ali je niko ne može izliječiti. Ali da zna pak da sad uzme ove vode iza nas i da je njome okuplje, u dan i noć ostala bi zdrava, a tako i da je ko gluh, slijep, hrom, iscijelio bi se od ove vode." U tom zapjevaše kokoti, i vile pođoše. Onda nevoljnik ispod jele dobata na nogama i rukama do vode, pak najprije umije oči i odmah progleda; po tom zahvati u sud vode i pođe hitro u onoga kralja što mu bješe šćer gubava, pak reče: "Došao sam da izliječim kraljevu šćer, ako me pusti, u dan i noć biće zdrava." Kad kralj razumije, pušti ga u kamaru ka đevojci, a on naredi te je okuplju onom vodom. Kad prođe dan i noć, đevojka ostade čista i zdrava od gube. Kralj se veoma obraduje, i dade mu pola kraljevstva i šćer za ženu, i tako on postane kraljev zet i prvi do kralja. To se odmah razglasi po svemu onome kraljevstvu, te dođe u uši i bratu njegovu, koji govoraše da je bolja krivda nego pravda. On pomisli da je onaj našao pod jelom sreću, pa pođe i sam da je traži: najprije uze u sud vode, i otide pod jelu, pak izvadi nožem svoje oči. Kad bi u neko doba noći, dođoše vile da se kuplju, i stadoše govoriti kako se izliječi kraljeva šći, "valja da nas je" rekoše, "neko slušao kad smo govorile da bi se ovom vodom iza nas izliječila. Može biti da nas i sad ko sluša, pođimo viđeti. "Kad one pođoše i pod jelu dođoše, nađoše onoga koji bješe došao tražiti sreću i govoraše da je bolja krivda od pravde, te ga ščepaše za četvrti pa ga rastrgoše. I tako mu prokletniku pomože krivda.

17.
Očina zakletva.

Bio jedan starac pa imao tri sina i jednu kćer. Kad dođe vreme da starac umre, on dozove svoja sva tri sina pa ih zakune da sestru dadu prvome ko dođe da je prosi, makar ko bio. Kad po smrti očinoj prođe neko vreme, dođe jedan starac na dvokolicama te zaprosi devojku. Dva starija brata ne htednu mu je odmah dati, gde je star i siromah, ali najmlađi navali da je dadu opominjući ih očine zakletve na samrti. I tako je dadu za starca i starac je odvede svojoj kući. Posle nekoga vremena otide najstariji brat sestri u pohode, kad tamo, a to kuća velika ne može bolja biti. Sestra se vrlo obraduje kad vidi brata, i kad je brat zapita kako živi, ona mu odgovori: "Dobro, ne može bolje biti." Kad je brat sestri došao, starca nije bilo kod kuće, ali malo čas dođe i on, i vrlo mu milo bude kad vidi šuru pa mu reče: "Častićemo se i veseliti, samo najpre da ideš na mome konju da mu doneseš trave, ali onde da nakosiš gde konj zakopa nogom, a ne gde je tebi volja." Šura mu reče: "Dobro, zete, hoću." Pa onda uzjaše na konja i otide. Idući tako dođe na srebrnu ćupriju; kad sagleda ćupriju i vidi da je sva od srebra, polako mi se, pa sjaše s konja, te istrgne jednu srebrnu talpu govoreći: "Mogu se pomoći." Po tom nakosi trave gde je njemu volja bila ne čekajući dokle konj nogom: zakopa, pa uzjaše opet na konja i vrati se natrag. Došavši kući namesti konja u konjušnicu, i metne travu predanj, pa otide u kuću. Kad dođe u kuću, starac ga zapita jeli namirio konja i jede li konj travu, a on odgovori da jeste i da jede. Onda starac reče: "Dobro, da vidim i ja." Pa iziđe u konjušnicu, kad tamo, a konj nije ni takao. Starac pozna da trava nije nakošena onako kao što je on kazao; za to odmah isprati šuru neugošćena da ide od kuda je i došao. Onaj došavši kući ne kaže braći svojoj kako je kod zeta prošao, nego rekne srednjemu bratu: "Pozdravio te zet da mu i ti ideš u goste." Posle nekoga vremena otide srednji brat sestri u pohode; ali i on prođe kao i onaj prvi: i njega pošlje zet onako po travu, a on kad dođe na srebrnu ćupriju polakomi se kao i onaj, te istrgne jednu srebrnu talpu, i ne nakosi trave kao što mu je zet rekao, nego po svojoj volji. Kad se vrati k zetovoj kući, zet i njega uhvati u laži, i pošalje kući neugošćena kao i prvoga. Kad i on dođe kući, ne kaže nikome kako je prošao kod zeta, nego rekne najmlađemu bratu: "Pozdravio te zet da mu ideš u goste." Posle nekoga vremena otide i najmlađi brat, sestra kad ga ugleda, vrlo se obraduje, pa mu reče: "Samo, brate, nemoj da učiniš kao što su naša braća učinila." On nije znao šta su oni učinili, a ni sestra mu nije htela više ništa kazati do samo to. Kad dođe zet kući, i on se šuri vrlo obraduje, pa mu reče: "Častićemo se i veseliti, samo idi najpre na mome konju te mu donesi trave, ali gde konj nogom zakopa onde da nakosiš, a ne gde je tebi volja." On uzjaše na konja i otide po travu. Kad dođe na onu ćupriju začudi se njenoj krasoti, ali mu čisto žao bude što joj nema i onih dveju talpi, pa kad dođe na sredu, pogleda i s jedne i s druge strane, i vidi ispod nje gde u jednome velikom kazanu ključa voda, i u njoj se kuvaju ljudske glave, a orlovi ih odozgo čupaju. Za tim prešavši preko ćuprije dođe u jedno selo, i prolazeći krozanj čuje sa sviju strana pevanku i veselje, pa se začudi gde sve selo peva i veseli se, te zapita jednoga: "Kako je to, brate, u vas sve veselo?" A onaj mu odgovori: "Za što ne bi bilo, kad nam je svaka godina rodna i svega imamo izobila." Kad iziđe iza sela, nađe na putu dve kučke gde se kolju jednako; pa ih stane razvađati, ali ne mogavši ih razvaditi, okani se i otide dalje. Idući tako dođe u drugo selo i prolazeći krozanj vidi gde je u njemu sve žalosno i plačno, pa reče jednome: "Ja prođoh kroz jedno selo, i videh sve veselo, a za što je u vas sve tako žalosno?" Seljak mu odgovori: "Kako ne će biti žalosno, kad nas tuča tuče svake godine, pa nemamo ništa." Kad iziđe iza onoga sela, nađe dva bravca a oni se jednako kose. On ih stane razvađati, ali zaludu, i ne mogavši ih razvaditi, ostavi ih i pođe dalje. Najposle ga konj donese na jednu prekrasnu livadu. Kad budu nasred livade, konj stane pa zakopa nogom, a on skoči s konja i nakosi trave, pa se vrne natrag kući. Kad dođe kući, uvede konja u konjušnicu, pa mu položi travu i konj odmah stane jesti. Zet kad vidi da mu je šura konja namirio, vrlo mu bude milo, pa mu reče: "Ti si moj šura; sad ćemo se veseliti i gostiti." Pa onda sednu za trpezu i stanu večerati. Za večerom reče mu starac: "Sad da mi kažeš šta si video?" A on mu odgovori: "O moj zete, iskazati se ne može šta sam video. Prvo sam video srebrnu ćupriju vrlo lepu, ali je nagrđena gde joj nema dveju talpi. Ko ono uze, ubio ga živi Bog!" Starac mu na to rekne: "Ono su tvoja braća ukrala; kako su činili onako su i prošli. Nego mi kazuj šta si drugo video?" Šura odgovori: "Na sredi pod ćuprijom video sam veliki kazan gde ključa, i u njemu glave mrtvačke a odozgo ih orlovi čupaju." Na to zet reče: "Onaka je večna muka na onome svetu. Šta si još video?" Šura nastavi dalje: "Video sam selo sve veselo." Zet mu na to reče: "Ono su ljudi Bogu po volji; svakoga rado dočekaju i ugoste i siromaha ne teraju prazna ispred svojih kuća. Kazuj šta si još video." A šura mu dalje kaže: "Video sam na putu dve kučke gde se jednako kolju." Zet na to: "Ono su dve jetrve. Šta si još video?" Šura odgovori: "Video sam drugo selo i u njemu sve neveselo." Starac mu reče: "Onde nema nikakve pravde i nikakve sloge niti znadu za Boga. Šta si još video?" Šura odgovori: "Video sam dva brava gde se jednako kose." Na to zet: "Ono su braća koja se dobro ne žive. Kazuj šta si još video." Šura mu reče: "Video sam prekrasnu livadu. Onde bih ti stajao tri dana da se one krasote nagledim." Na to zet reče: "Onaki je raj onoga sveta; ali je teško do njega doći." – Posle toga još su se dugo dana gostili i veselili. Najposle se šura digne da ide kući, a zet ga lepo opravi sa velikim darom i reče mu da ga je odmah poznao da je pošten čovek, što je navalio da se ispuni očina zakletva, i da će biti sretan a braća njegova nesretna.

18.
Za što u ljudi nije taban ravan?

Kad su đavoli otpali od Boga i utekli na zemlju, onda su i sunce odnijeli sa sobom, pa ga đavolski car nabio na koplje i nosio na ramenu. Kad već zemlja protuži Bogu da hoće sva da izgori od sunca, onda Bog pošlje svetog Aranđela, da gleda kako da uzme sunce od đavola. Kad siđe sveti Aranđel na zemlju, a on se udruži s đavolskim carem; ali se đavolski car osjeti šta on hoće, pa se dobro uzme u pamet. Hodajući tako po zemlji njih dvojica zajedno dođu na more i stanu da se kupaju; a đavo udari koplje sa suncem u zemlju. Pošto se malo prokupaju, onda reče sveti Aranđel: "De da ronimo, da gledamo koji može dublje." A đavo mu odgovori: "Hajde de." Onda sveti Aranđel zaroni, i iznese u zubima pijeska morskoga. Sad treba i đavo da zaroni, ali se boji da mu sveti Aranđel dotle ne odnese sunce. U tom mu padne na um, te pljune na zemlju, i od njegove pljuvanke postane svraka da mu čuva sunce dok on zaroni i iznese u zubima morskoga pijeska. Kako đavo zaroni, a sveti Aranđel prekrsti rukom more, te na njemu postane led od devet aršina debeo; pa onda spopadne sunce i pobjegne k Bogu, a svrake stane kreka. Kad đavo čuje svračij glas, onda već vidi šta je, pa se brže bolje vrati natrag. Kad gore, ali se more zaledilo, ne može na polje! Onda se brže bolje vrati opet na dno mora, te uzme kamen i njim probije led, pa onda poteci za svetijem Aranđelom! Onaj bježi, a ovaj za njim! Taman kad sveti Aranđel korači jednom nogom k Bogu na nebo, onda đavo stigne, te mu noktima iz tabana u druge noge iščupa veliki komad mesa. Kad sveti Aranđel dođe sa suncem onako ranjen pred Boga, onda zaplače: "Što ću, Bože, ovako grdan?" A Bog mu reče: "Ćuti, ne boj se; ja ću narediti da svi ljudi imaju tako na tabanu kao malu dolinu." I tako Bog uredi, te u sviju ljudi postane na tabanima u obadvije noge kao mala dolina. I tako ostane i do danas.

19.
Đavolja maštanija i Božja sila.

Krene jedno jutro carev sin u lov. Gacajući preko snijega počne mu točiti krv iz nosa, pa gledajući kako je krv crljenu po bijelu snijegu lijepo viđeti pomisli u sebi: "Oh da mi je vjenčati đevojku da je bijela kao snijeg, a rumena kao krv!" U toj misli idući srete jednu babu i upita je ima li đe takijeh đevojaka, a ona mu odgovori da ima naprijed u onoj gori jedna kuća bez vrata a samo jedan prozor na kući kroz koji se ulazi i izlazi, i u toj kući da ima taka đevojka, "ma" reče mu "sinko moj! kogod je tamo hodio da je prosi, nijedan se nije više vratio." – "Bogme ako i ne ću" odgovori carev sin, "ja idem, nego jeli ovo put?" Pošto baba to ču, sažali joj se pak se maši u njedra i izvadi jedan bokunić kruha, i dade ga carevu sinu govoreći: "Na ovo kruha, ali ga čuvaj kao zjenicu od oči." On uzme kruh i krene dalje i do malo srete opet drugu babu. Ona ga upita kuda će, a on joj kaže da ide prositi đevojku tu i tu, a baba ga stave odvraćati govoreći mu isto što i ona prva, a on joj reče: "Bogme, baba, idem da bih se i ne vratio." Onda mu baba da jedan lješnik govoreći mu: "Drži pri sebi ovi lješnik, jere će ti služiti." On uzevši lješnik pođe dalje, kad opet do malo nađe treću babu đe sjedi ukraj puta, i ona ga upita kud ide, a on joj kaže da ide prositi đevojku tu i tu. Kad baba začu počne ga plačući zaklinjati da se prođe te đevojke kazujući mu što i one prve, ali on ni nje ne šće poslušati. Ondar mu baba da jedan orah govoreći mu: "Uzmi ovi orah, čuvaj ga do potrebe." On se začudi ovijem darovima, pak upita ovu treću babu što će reći da mu je ona najprva dala malo kruha, potonja lješnik a ona orah. Baba mu reče: "Kruh kad dođeš pred kuću baci onijem zvjeradma da te ne izjedu, a kad ti do najveće muke bude, upitaj najpriđe lješnika pa oraha." Po tom carev sin krene dalje dok nabasa u nekaku gustu goru i u gori ugleda onu kuću. Kad dođe pred kuću skoči nanj mnoštvo svakojake zvjeradi, a on kako mu je rekla ona baba, baci ono kruha pa svako od zvjeradi pošto primirisa ono kruha pade potrbuške i rep savi poda se. Sad – kuća vrata nema a prozor visoko – ne može da se pripne, dok na jedan mah vidi đe niz prozor nekaka žena spušta svoje kose zlatne, te on pritrči i uhvati se za one kose, te ga izvuče u kuću; kad ko je? ona ista đevojka. Obeseli se jedno drugome, pa mu đevojka reče: "Moli Boga đe se moja mater nije doma namjerila, nego pošla da bilje kroz goru bere da njim mladiće zamađijava i u zvjerad pretvara, kao što je učinila svijema onijem koji su me prosili i tebe umalo ne rastrgoše da ti Bog ne pomože; nego bježimo^!" Onda oni bježi gorom što bolje mogu. Bježeći obazru se, kad li njezina mater za njima trči, oni se prepadoše, a baba već da ih stigne, ali u muci pade na um carevu sinu oni lješnik, pak ga izvadi i upita: "Ah za Boga! šta ćemo sad?" A lješnik mu odgovori: "Otvori me." Pošto ga otvori, buknuše iz njega žestoke rijeke, te majci put prekidoše. Ali ona tače štapom u vodu, voda se razdvoji na dvoje: te ona za njima. Pošto viđeše da će ih opet stići, izvadi carev sin oni orah pak zavika: "A ti kazuj šta ćemo!" "Razbij me!" odgovori mu orah, i kako ga razbi, sinu iz njega oganj da se za malo sva gora ne zapali. Ali majka đevojčina pljune u oganj, te se u oni čas udune, pa jednako za njima u poćeru. Ondar carev sin viđe da su ovo đavolja maštanija, prekrsti se put istoka i kliknu jakoga Boga u pomoć, dok puče munja iz neba te sažeže đevojačku majku, i pod njom se zemlja prosjede, te joj kosti satopi, i tako carev sin s đevojkom zdravo doma odbježe, đevojku pokrsti i vjenča je sebi za ženu I Bog mi te veselio!

20.
Pobratimski darovi.

Pričaju ljudi da je u stara vremena bio nekakav silan čoek koji se nikad Bogu ne moljaše, ni u crkvu idaše, niti se po zakonu ispovijedaše ni pričešćivaše, nego u svaka bezakonja upadaše, da je cijeli grad od njega na jadima bio. Od više sile nije htio oženiti se kao što Gospod Bog zapovijeda, nego naumi da vjenča aždaju kako će više zlo činiti, i uputi se u nekaku pustinju đe su strašna jezera, ali ne pogodi puta, i tako ga noć stigne te u nekakoj pećini zanoći. Tek što zaspao bješe, čuje u pećini klopot svakojakijeh veriga, tutnjavinu kao gromovi, dok u tome i probudi se. Kad evo ti na jedan put svanu u pećini kao dan, i tušta i tama od svake vrste ljudi, crnijeh, crljenijeh i žutijeh, u različite haljine obučeni, a pred njima jedan starac bijele kose i brade kao ovca, na dvije dvorogaste šljake, koji mu reče: "koji si ti?" A on mu u strahu odgovori: "Putnik iz daleke zemlje, i vaš drug." Na to mu starac odgovori:" Ako si naš, treba da se pobratimiš sa mnom, ako želiš srećan da budeš." On na to pristane i pobratimi se sa starcem. Pošto se pobratimiše, reče mu starac: "E pobratime, sad da se darujemo, ja ću tebe darovati snagu i blago, a ti mene za oba ova dara samo svoju dušu." Ovi čovjek premda je bio opak, opet promisli hoće li dati svoju dušu, ali ga strah nagna, te se darovaše. Starac zapahnu njega duhom, te u oni čas steče krila, rep i male roščiće na glavi, i dade mu jedan štap dvorogi, crljen kao vatra, govoreći mu: "Evo ti ovi štap, kad ti gođ bude potreba od novaca, njime u štogođ kucneš ondole će izlaziti na stotine onake aspre kake ti namijeniš." Obraduje se ovi čovjek, te ujutro kad svane odvoji se od pobratima te onaki kakav je krenu, i idavši za dugo počine pod jednijem velikijem kamenom, pa počne da kuša sreću u štapu. Kucne njim u kam govoreći: "Sve žuti cekini da budu!" I cekini iz kamena porevaše tako da njega pritiskoše i zamalo ne udaviše, a on zavika: "Pobratime! pobratime! pogiboh!" U to doleće mu pobratim govoreći"Evo me, šta je?" A on mu odgovori: "Evo pritiskoše me cekini, hoće da me udave." A pobratim mu reče: "Reci: ""dosta već"", pa ne će više izlaziti." Po što on reče: "dosta već" i cekini prestadoše izlaziti, reče mu starac: "Uzmi koliko možeš, pak hajde od mjesta do mjesta, te kupuj duše za blago." Onda on oprostivši se s pobratimom uputi se te k jednome gradu. Kad dođe na jednu raskrsnicu na jedan put nestade aspri s pleći; on se obazre i ugleda jednoga kaluđera na jednome ćošku đe sjedi i brojanice u rukama drži. "Ha!" reče sam u sebi "idem onoga kaluđera prevariti i hoću da iz njega cekini izviru." Pa se primakne kaluđeru i kucne ga štapom govoreći: "Sve cekini i talijeri." Ali na mjesto aspri rastopi mu se štap u ruci, a kaluđer prekrsti one brojanice pak mu ih natače na glavu i reče: "Da vaskrsne Bog!" I on se u oni čas strese i provrže se čovjekom kakav je i bio Ondar mu kaluđer reče: "O Hrišćanine! Hrišćanine! pokaj se od svojijeh grijehova, i moli se Bogu i zahvali mu koji je čuo plač roditelja tvojijeh na nebu u oni čas kad si dušu svoju prodao, pak se prođi đavoljijeh aspri, nego se trudi." Čoek mu se pokloni, zahvali i u ruku ga poljubi pa ode doma i pokaja se i kao pravi Hrišćanin do duboke starosti življe. I Bog s nama!

21
Kaluđer i četiri grješnika.

Bio nekakav bogougodni kaluđer, bijele brade i glave, koji se vazda Bogu moljaše. Putujući jednom notnjo nanese ga put pokraj jedne crkve đe se Hrišćani kopaju. Kad dođe pred vrata od avlije crkovne ugleda tri konja, jednoga crljena kao krv, drugoga crna kao ugalj, a trećega žuta kao čafran, đe obigravaju tamo amo okolo grobova i okolo crkve. Ali kad viđeše kaluđera, ne znade im se strva kao da ih zemlja proždrije. Kaluđer pošto viđe šta bi, ukloni se malo za jedno drvo, dok evo ti opet ona ista tri konja, dođoše na jedan grob i nad njim stadoše nogama tući i u svu vrisku drijeti se, dok evo ti izađe iz groba jedan čoek sredoviječan, no gromoradna stasa, onako prekrštenijeh ruka i noga kao što su ga kad je umrüo u grob vrgli. Konji okolo njega jednako skakahu i vrištijahu, ma ga ne doticahu, niti on njima što odgovaraše no sve plakaše. Kaluđer bojeći se da konji što ne učine čoeku, pritrči k njima iznenada, i zakle ih nebom i zemljom da svaki stane na svome mjestu, te konji stadoše. Onda kaluđer tače štapom najpriđe čoeka, pa konje redom. Tek što kojega taknu, mrtvi oživlje a konji se u ljude provrgoše; pa ih upita: "Koji ste i što ste vi? Jedan po jedan ispovjedite mi se na tajno ili pred svijema, ako mogoh da vam pomognem." Onda reče oni čoek: "Oče duhovni! ovo su bili moji nesretnji sinovi, i ja sam sva tri jednu večer kad su spavali zaklao svojom rukom, pak sam tajao i nikad nikomu kazao, pa ni popu na ispovijesti, nego sam mislio ispoviđeti pri smrti, ali me ugrabi prije nego pop prispje." – "A vama šta je?" upita kaluđer ona tri sina. "Mi roditelja svojijeh nijesmo šćeli slušati, nego protivu njihove volje sve drukčije radili, a ne pokajali se." Tadar kaluđer izvadi iz torbice petrailj i trebnik, pa najpriđe reče onoj trojici: "Pitajte ocu svojemu proštenje," a ocu: "Sada ti pokaj se od grijehova;" te tako učiniše, pa potkupi svu četvoricu pod petrailj i očita im oproštenu molitvu. Po tom oni poljubiše kaluđera u ruku i pošto se između sebe izgrliše i ižljubiše suze roneći otidoše svaki u svoj grob, a kaluđer svojim putem kazujući narodu da se kaje i da ne bi koji bez ispovijesti pošao s ovoga svijeta.

22
Kopanje blaga.

Nekakav čoek usni blago: dođe mu na san jedno dijete krilato i kao snijeg bijelo, govoreći mu: "Hajde u ono najviše brdo što znaš, tu ćeš naći veliki bor, i pod borom trorogi kam iz kojega pišti voda kao suza; iskopaj ispod kamena toliko dubine koliko je on visok, pa će ti se otvoriti obla jedna džara sa zlatnijem zaklopom puna aspri, digni zaklop i onđe ostavi a aspre nosi, i nikomu se vješt ne čini da te ljuta guja ne uvjede." Kad se čoek probudi obeseli se, digne se, obuče se i trkom put onoga mjesta đe mu je rečeno, i kad ugleda oni bor i pod njim kam suzoviti i trorogi, onako sam uloži kopati, i tek što je treći put kljukom udrio u zemlju, začu ozdol jedan glas kao đetinjski: "Prođ' se, ko si, te rabote danas!" Kad on ovo ču, od straha pade na zemlju i kao zaklan zaspa. U ta mu isti čas dođe opet na san ono isto dijete govoreći mu: "Ti si ustanuo, umio si se, obukao si se, krenuo si na put, i rabotu si započeo, a prekrstio se nijesi; a moli Boga za što ga moliš: da ti nije mene bilo, umio bi kazati šta bi ti se dogodilo; nego kad ustaneš, prekrsti se kao što Bog zapovijeda; priđe no koju mu drago rabotu započneš, vazda valja da se najpriđe prekrstiš." Kad se čoek probudi i rastrijezni, kad li se ne nalazi na onome mjestu đe je bio od straha panuo, nego u nekakvome bostanu punanu cvijeća, pa se prekrsti, uzme svoju kljuku i motiku te opet na ono isto mjesto pođe đe mu je bilo rečeno, i priđe nego počne rabotati prekrsti se prema suncu, koje u oni trem izlažaše, u tri puta govoreći: "Sunce na istok a jaki Bog na pomoć!" Te uloži da kopa zemlju, ali s nekim strahom da ne bi opet čuo kakav glas ozdol. Kopajući i izgrćući zemlju, kad li – zasja mu se nešto kao da mu sve žrake sunčane u oči sinuše, kad li što je? zmaj spava na onome blagu i pošto čoek viđe da od njega nikako ne mogaše blago da uzme, u tri maha zakumi ga da se miče. Na to se zmaj probudi i reče mu: "Ja se odolen ne mičem, jer niti je tvoje ni moje blago ovo, ma sa svijem tijem, ako prebrojiš sve izvore koliko ih ima u ovoj planini i da mi dođeš da kažeš, maknuću ti se s mjesta, a drukčije nikako." Kad ovo ču oni čoek, zađe od izvora do izvora i počne ih brojiti redom po gori, ali se pomete i nikako im broja ni kraja nije mogao naći. Onako trudan sjedne ispod jednoga visokoga drveta, da takoga u svijetu nije, i začuje navrh njega đe se dvojica u velike degaju, pa pogleda, kad li dolećeo vilenik i vila, i vilenik hoćaše da mu vila nešto silom kaže, a vila bojeći se zakle mu se govoreći: "Tako mi sedamdeset i sedam izvora što je u ovoj planini, ne znam." Vila negđe poleće, a vilenik upazi ovoga čoeka i reče mu da ide na ono blago i da ga nosi. On pođe kad li zmaja ne nalazi, nego diže oni zaklop od zlata te na džari bješe, i poćera sve blago što u njoj nađe, a zaklop od nje ostavi.

23.
Lijepe haljine mnogo koješta učine.

Imao nekakav car jedinicu šćer, preko mjere lijepu, pa od više sile i nje ljepote proglasi u svijet: koji se mladić nađe da pogodi kakav biljeg ima ova đevojka i na kojemu mjestu, da će je dati njemu za ženu i da će mu dati polovinu carstva svoga, a koji ne pogodi da će se provrći u jagnje ili ostanuti bez glave. Ovo se čudo razglasi po svijetu tako da je na hiljade prosilaca od svakuda pristupljivalo, ali sve zaludu, i toliko sila mladića u jagnjad se prometnula, a sila vasiljena opet bez glave ostanulo. Ovi glas začu i jedan mladić, siromah no provrtan i domišljat, pa se slakomi na lijepu đevojku i na polovinu carstva, te ode k đevojci, ali ne daje prosi, nego samo da je vidi i da je nešto pita. Došavši u carev dvor – šta ćeš da vidiš? navrvlješe okolo njega Bog zna koliko jagnjića od svake vrste i skačući uzanj stane ih bleka, i to bješe znak kao da ga odvrate od te misli da se ne bi i on jagnjetom provrgao, a one glave što bjehu osječene i na kočiće pobjene u redu poče svaka suze prolijevati. Kad on to viđe, prepade se i hoćaše natrag da bježi, no ga dočeka nekakav čoek vas u krvave haljine obučen, krilat i s jednijem okom u glavi, koji zavika: "Stan'! kuda ćeš? natrag! jere si poginuo." U to se povrati te k carevoj đevojci koja ga dočeka i reče mu: "Jesi li došao i ti da me prosiš za ženu?" "Ne, čestita carice, nego sam čuo da se misliš s dobrijem časom udavati, pak sam došao da te pitam jeli ti potreba od kakvijeh haljina za vjenčanje." "Kakijeh haljina imaš?" upita ga ona, a on joj odgovori: "Imam gaće od mramora, košulju od rose, faculet u kome su žice žrake sunčane a potka zvijezde i mjesec, i crevlje od suhoga zlata ni tkate ni kovate; sad ako želiš sve ovo kupiti, zapovjedi da pođem donijeti, ma samo ovo da znaš: kad staneš provati jednu po jednu od ovijeh haljina, ne ću niko kod nas da bude, nego nas dvoje, pa ako ti valjaše, lasno ćemo se pogoditi, ako li ne valjaše, ondar ih nikomu ne ću kazivati nego ću ih dohraniti svojoj nevjesti." Prevari se careva šćer te mu reče da donese sve ovo. I on pođe i sve donese, a Bog zna od kuda je on ovo dobavio i imao. Oni se onda, zatvore u jednu kamaru, i ona počne najprije obukovati gaće, a on podviruj ne će li joj biljegu viđeti đegođ na nogama, dok svojom srećom viđe joj zvijezdu zlatnu na desnom koljenu, pa kad viđe, ništa ne reče, nego sam u sebi pomisli: blago meni jutros i do vijeka! Po tom stane careva šćer provati košulju i drugo ostalo, ali on već nije ni pazio ima li kakav drugi biljeg, i sve joj pođe kao daje o njoj krojeno. Onda se oni pogode za cijenu i ova plati koliko se pogodiše, i on novce svoje ponese, pa nakom nekoliko dana izođene se što najljepše mogaše i pođe prositi u cara đevojku Kad iziđe pred cara, reče mu: "E čestiti care! Ja sam došao da prosim tvoju šćer, nego da mi je daš." "Dobro" odgovori car, "nego znaš li ti kako se prosi moja šćer? i pazi dobro, ako joj ne pogodiš biljega, ti si poginuo, a ako pogodiš, na poklon ti ona i polovina carstva mojega." On se pokloni caru i reče: "Evalaj caru i taste moj! kad je tako, ona je moja. Ona ima zlatnu zvijezdu na desnome koljenu." Začudi se car čudu otkuda on ovo zna, ali mu ne bi kuđ kamo, nego mu je da i on se s njome vjenča. Kad je bilo da mu ocijepi polovinu carstva, reče mu zet: "Na poklon ti carstva polovina! samo da povratiš ove jadne duše kakve su i bile." U to car reče da u njegovoj volji to ne stoji, nego u njegove šćere "a tvoje" reče "žene". Ondar on zamoli svoju ženu i ona mu reče: "Pušti mi krv ispod ove zvijezde, pa neka svako jagnje od nje samo lizne jezikom a glavu svaku pomaži njome po donjoj usni, pa će se jagnje svako provrći opet čovjekom, a glave će oživljeti i postati ljudi kao što su i prije bili." On tako i uradi, i pošto se svak provrže kakav je bio, on ih sazva sve u svatove, pak s đevojkom doma Pjevajući i lubardajući, i tu ih časti pićem i jestivom, pa najposlije svaki svojoj kući, a on sa svojom mladom osta, i već Bog zna šta je od njih bilo, a sad se spominjalo.

24
Djevojka brža od konja.

Bila je nekaka đevojka koja nije rođena od oca i majke, nego je načinile vile od snijega izvađena iz jame bezdanje prema suncu Ilijnskome, vjetar je oživio, rosa je podojila, a gora lišćem obukla i livada cvijećem nakitila i naresila. Ona je bila bjelja od snijega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca, da se take na svijetu rađalo nije niti će se rađati. Ona pusti glas po svijetu da će u taj i u taj dan na tome i na tome mjestu biti trkija, pa koji je mladić na konju preteče da će biti njegova. Ovo se u malo dana razglasi po svemu svijetu, te se prosaca skupi hiljade na konjma da ne znaš koji je od kojega bolji. I sam carev sin dođe na trkiju. Đevojka stane na biljegu i svi prosioci narede se na konjma a ona između njih bez konja, nego na svojijem nogama, pa im onda reče: "Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji najpriđe do nje dođe i uzme je, ja ću biti njegova, a ako ja prva k njoj dođem i uzmem je priđe vas, znadite da ćete vi svi mrtvi na ono mjesto ostati, nego pazite dobro što činite." Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti đevojku, pa rekoše između sebe: "Znamo odista da ne će ona ni jednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, togaj će Bog i sreća danas pomoći." Te tako kad đevojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u jedan trem. Kad je bilo na po puta, bogme đevojka odvojila bješe, jer pusti nekaka mala krila ispod pazuha. U to ukori jedan drugoga, te priošinuše i obodoše konje, i pristigoše đevojku. Kad ona viđe, izvadi jednu dlaku iz glave, te baci i oni isti čas uzraste strašna gora da ne znadoše prosci đe će vi kuda će, no tamo amo te za njom, a ona opet daleko im odvojila, a oni obodi konje i opet je stigoše. A kad đevojka viđe zlu i goru, pusti jednu suzu, dok – buknuše strašne rijeke, te se za malo svi ne potopiše, za đevojkom niko više ne pristajaše do samoga careva sina, te on plij na konju te za njom, ali pošto viđe da mu je đevojka odmakla, zakle je tri puta imenom Božjim da stane i ona stade na onome mjestu na kojemu se nađe; onda je on uhvati, te za se na konja vrže, i prepliva na suho, pa se uputi jednom planinom doma, ali kad dođe u najvisočiju planinu, obazre se, kad li mu đevojke nema.

25
Djevojka cara nadmudrila.

Jedan siromah življaše u jednoj pećini i nemaše ništa do jednu šćer, koja bijaše mnogo mudra i iđaše svuda u prošnju, pa i oca svoga učaše kako će prositi i pametno govoriti. Dođe jednom siromah k caru da mu štogođ udijeli; car ga upita okle je i ko ga je naučio mudro govoriti. Ovi mu odgovori okle je i kako ga je šćer naučila. ,.A šćer tvoja od koga se naučila?" upita car, a siromah odgovori: "Bog je nju umudrio i naša jadna siromaština." Tada mu car dade trideset jaja i reče mu: "Ponesi ovo tvojoj šćeri i reci joj neka mi iz tijeh jaja izleže pilad, pak ću je dobro darovati, ako li pak ne izleže, hoću te staviti na muke." Siromah otide plačući u pećinu i kaže sve šćeri. Ona pozna da su jaja varena, i reče ocu da pođe počinuti a da će se ona za sve brinuti. Otac je posluša i otide spavati, a ona dohvati pinjatu i nastavi na vatru punu vode i boba, ia kad svari bob, zovne ujutro oca i reče mu da uzme ralo i volove pak da ide orati pokraj puta kuda će pasati car, i reče mu: "Kad vidiš cara, uzmi bob pak sij, i viči: ""haj volovi, pomozi Bože da rodi vareni bob."" Kad te car zapita kako može roditi vareni bob, a ti reci: kao i iz varenijeh jaja izleći se pilad." Siromah posluša šćer pa otide te stane orati; kad ugleda cara đe ide, on stane vikati: "Haj volovi, pomozi Bože da rodi vareni bob." Čuvši car ove riječi, stane na putu i reče siromahu: "Siromaše, kako može roditi vareni bob?" A on mu odgovori: "Čestati pare, kao i iz varenijeh jaja izleći se pilad." Stavi se car odmah da ga je šćer naučila, pa zapovjedi slugama te ga uhvate i dovedu predanj, pa mu onda pruži povjesmo lana govoreći: "Uzmi to, i od toga imaš učiniti guminu i jedra sva što je od potrebe za jedan brod; ako li ne, izgubićeš glavu." Ovi siromah s velikijem strahom uzme povjesmo i plačući otide doma i kaže sve svojoj šćeri. Šćer ga pošlje da spava obećavajući da će ona sve to učiniti. Sjutradan uzme mali komad drveta, pak probudi oca i reče mu: "Na ti ovo drvo i ponesi ga caru neka mi od njega napravi kuđelju i vreteno i stative i ostalo što trebuje, pak ću ja njemu napraviti sve što naređuje." Siromah posluša šćer i iskaže caru sve kao što ga je ona naučila. Car čuvši ovo začudi se i stane misliti šta će činiti, pa onda dohvati jednu malu čašicu i reče mu: "Uzmi ovu čašicu i ponesi tvojoj šćeri neka mi njom preseka more da ostane polje." Siromah posluša i plačući ponese šćeri onu čašicu i kaže joj sve što je car rekao. Đevojka mu reče da ostavi do sjutra i da će ona sve učiniti A sjutradan zovne oca i da mu litru stupe i reče "Ponesi ovo caru i reci mu neka ovijem zatisne sve izvore i sva jezera, pak ću ja presekati more." Siromah otide i ovako caru reče. Car videći da je đevojka mnogo mudrija od njega, zapovjedi mu da je dovede pred njega; a kad je dovede i oboje se poklone pred njim, onda je car zapita: "Pogodi, đevojko, šta se može najdalje čuti?" Đevojka odgovori "Čestiti care, najdalje se može čuti grom i laž." Tada se car dohvati za bradu i obrnuvši se svojoj gospodin zapita ih: "Pogodite koliko valja moja brada?" Kad jedni stanu govoriti ovoliko drugi onoliko, onda đevojka odgovori svijema da nijesu pogodili, pak reče: "Careva brada valja koliko tri kiše ljetne." Car se začudi pa reče: "Đevojka je najbolje pogodila." Pa je onda zapita hoće li biti njegova žena, i da drukčije ne može biti nego tako. Đevojka se pokloni i reče: "Čestiti care! kako ti hoćeš neka bude, samo molim da mi napišeš na karti svojom rukom, ako bi se kad gođ na me rasrdio i mene od sebe oćerao, da sam gospođa uzeti iz tvoga dvora ono što mi je najmilije." Car joj ovo odobri i potpiše. Pošto pasa nekoliko vremena, car se na nju ražljuti i reče joj: "Ne ću te više za ženu, nego hajde iz moga dvora kud znaš." Carica mu odgovori: "Svijetli care, poslušaću, samo me pusti da prenoćim a sjutra ću poći." Car joj dopusti da prenoći, onda carica kad su bili pri večeri pomiješa mu u vino rakiju i neka mirisna bilja, i nudeći ga da pije govoraše mu: "Pij care veselo, jer ćemo se sjutra rastati, i vjeruj mi da ću biti veselija nego kad sam se s tobom sastala." Car se opjani i zaspi, a carica spravi karocu i ponese cara u kamenu pećinu. Kad se car u pećini probudi i vidi đe je, poviče: "Ko me ovđe donese?" A carica mu odgovori: "Ja sam te donijela." Car je upita: "Za što si ti to od mene učinila? dali ti nijesam rekao da više nijesi moja žena?" Onda mu ona izvadivši onu kartu reče: "Istina je, čestiti care, da si mi to kazao, ali pogledaj što si na ovoj karti potpisao: što mi bude najmilije u tvojemu domu da ponesem sobom kad od tebe pođem." Car videći to, poljubi je i povrate se opet u carski dvor.

26
Čudnovata tica.

Bio jedan čoek siromah. Jedno jutro pođe od kuće da dobavi otkud kruha svojoj đečici i ženi; idući putem vidi jednu tičicu šarenu đe krilima lepeće a njega gleda, te on nju uhvati i vrati se s njome doma. Pokrije je jednom sitkom da ne bi pobjegla, pa se opet povrati za kruh, ali ne mogući nigđe ni otkle dobaviti vrati se jadan i žalostan doma bez zalogaja kruha. Tek što uljeze u kuću, đečica skoče oko njega onako gladni i kažu mu da je tica snijela dva jaja, i jedno od đece reče mu da pođe u pazar ova dva jaja da proda, i što od njih uhvati da im za ono kruha kupi. Nasmije se otac put njega, no i uzdahne govoreći: "Jadno dijete! što ću za ovaka mala dva jaja uhvatiti?" No ono mu odgovori da će mnogo i mnogo uhvati. On pođe su ova dva jaja u pazar, i srete na vratima od grada nekakva čoeka, koji tek što viđe jaja pritrča k njemu i upita ga šta ište za njih, a on mu odgovori: "Što daš, teke da mogu kupiti za sebe i za svoju čeljad kruha." Čoek mu pruži zlatni cekin govoreći: "Evo ti za njih ovi cekin, a evo ti ovi drugi da mi kažeš otklen ti ova jaja." On mu sve kaže, i kad ga onaj čoek zapita bi li mu i ticu prodao, on odgovori da bi za dobru cijenu; te oni zajedno natrag. Kad dođu u kuću i ovi čoek vidi ticu, reče: "Evo ti sto zlatnijeh cekina za nju!" Te mu je on da. Ovi čoek zakolje ticu i okine glavu i izvadi iz nje srce pa reče: "Ispecite mi ovu glavu i ovo srce da izjedem." Oni navrte na ražanj srce i glavu i dadu jednome đetetu da obrće. Oni se čoek zabavi u razgovoru s ostalom kutnjom čeljadi, a đečica okolo onoga pečenja skupe se i priđe nego se dobro i ispeklo, dva đetića – onako gladni – izjedu jedan glavu a drugi srce, pa pobjegnu. Malo poslije evo ti onoga trgovca da vidi jeli pečeno, pa kad vidi šta je, udri se šakom u čelo i zaleleče što je više mogao ne žaleći onijeh sto cekina što je za ticu izbrojio, nego što se prevario i izgubio sreću na ovome i na onom svijetu, i kukajući otide doma. Sjutradan ujutro ona dva đetića probude se, kad li onome što je izio srce osvanulo pod glavom sto zlatnijeh cekina, a oni što je izio glavu počne kazivati odu i materi štogođ ko čini u svijetu, pa i što kraljevi misle. I tako svako jutro prvome osvitalo po sto cekina pod glavom, a oni drugi znao što ko misli i čini. Tako oni obogate i potkupe narod da jednoga od njih dva stave za kralja, i dopade onoga što je srce izio. Brat njegov što je glavu izio od zavisti i kao najpametniji čoek na svijetu, počne mrzjeti na svoga brata kralja, te šta će kako li će da ga smakne s ovoga svijeta, naumi da ga ubije, i da on mjesto njega kraljuje, pa jednu večer kad mu brat zaspi ubije ga, pa ga raspori i nađe u njemu ono srce od tice, pa ga izjede a utrobu svoga brata opet zašije. Sjutradan glas kroz narod: "umrüo kralj! koga ćemo za kralja?" Te tamo te amo, te više te niže, te ura te fura, bogme brata mu, njega te njega. Kad postane kralj, i svako mu jutro počne pod glavom osvitati po sto cekina, on zaprosi u cara đevojku i car mu je da i vjenčaju se po zakonu. Nova kraljica videći prvo i drugo jutro da njezinu mužu osviće ispod glave po sto cekina, začudi se i treće jutro kridimice ukrade mužu pedeset a pedeset ostavi mu; ali kad joj se muž probudi i ne nađe punane sto, kidiše joj tako da je pogubi, te ona od straha baci nanj one cekine a on padne u nesvijest i počne bljuvati te i ono srce izbaci; u taj mah dođe nekaka ruka bijela kao na gori snijeg te ugrabi srce i začu se glas đe zavika: "Ovo je moje bilo, a sad da vi je prosto." Ovo je bila duša njegova brata, a ruka je bila njegova sjen. Malo po tom povrne se duh u kralja i pošto viđe što je i kako je, poče se kajati od svojijeh grijehova, i do smrti svoje kajao se i siromasima dijelio.

27
Crno jagnje.

Bio jedan carev sin koji se bješe zarekao da se ne će oženiti dotlen dotlen gođ u snu ne vidi đevojku koja će mu reći: "Ja sam tvoja, ja ću ti biti sretnja i rodiću ti sina sa sjajnom zvijezdom na čelu." I ovo nikomu ne kazivaše dok jednu noć u snu javi mu se nekakva prelijepa žena i reče mu: "Što junače činiš te se ne ženiš? Eno ti tri sirote đevojke bez oca i majke u jednoj kući pozemljuši koja je na troje razdijeljena i pred svakom opleten šarapod, i svaka po sebe različitu rabotu posluje: jedna veze, druga plete, a treća pjevajući prćiju šije. Nego kad se probudiš, hajde u lov, i uputi se k najbližemu selu, na putu ćeš sresti jedno jagnje crno bez biljega sa zlatnijem roščićima, i ono će te pred đevojačku kuću dovesti." Kad se ujutro carev sin probudi, obraduje se i kako mu je rekla ona žena tako i učini. Podrani rano te sa slugama u lov krene. Kad na putu sretne ono crno jagnje, reče slugama: "Vi hajte ća, ili me ovđen pričekajte, pa kad me vidite, tadar mi se nadajte." Po tom on pođe za jagnjetom dok ugleda kućicu na tri šarapoda, i u svakome po đevojka đe rabotaju kako mu je ona žena bila kazala; i začuđen ljepoti onijeh đevojaka, ne mogaše razlikovati koja je od koje ljepša, pa im nazove: "Pomoz' bog" Jedna mu od nji, najstarija reče: "Bog daj budi gospodinu!" druga: "Dobra ti sreća delijo!" a treća: "Sa srećom došao sretnji i presretnji junače!" Začudi se carev sin na ovake odgovore, a najviše na ovi najpotonje đevojke i promisli u sebe da će biti srećan i presrećan ako ovu uzme, te snimi s desne ruke prsten i stavi joj na ruku govoreći joj: "Ti si moja zaručnica." Pa otolen svoj put, te doma. Kazuje ocu sve šta je i kako; otac mu se vrlo obraduje i veliko veselje učini. One druge dvije sestre pošto viđeše da im se sestra najmlađa vjeri preko njih živijeh i starijih, počnu joj o glavi raditi i domišljati se kako će je obestrviti, i dogovore se te dozovu jednu vješticu, babu iz sela, koja je znala mađijati, i obećaju joj sve što imaju ako što učini da se njihova sestra ne uda; te ova baba da im jednu travu i reče im: "Daćete joj ovu travu da popije ujutro na šte srca u vodi nenačetoj, i kako je popije doći će joj pamrak u glavu, te će u goru pobjeći, i kad se u gori nađe, već se doma ne vrće, nego će se samodaviti u pustinji ili će je zvjerad rastrći; a kada dođe oni čoek, ono je carev sin, reći ćete mu da je sama pobjegla." Kako im ova baba reče, tako bezdušnice i učine; dadu joj onu travu u vodi, pa teke popi, poče tamo amo bježati te u pustinju kao izvan sebe. Sjutra dan opet dođe carev sin da svoju zaručnicu nađe, ali mu svasti odgovore da je sama jutros rano nekud pobjegla i da ništa ne znadu kuda se strvila, i počnu kao plakati i žaliti je pred njim. Carev sin odmah brže bolje za njom u goru da je traži, kao pomamljen; kad – čuje negđe da neko zavija i plače, te on po glasu trči, kad li nađe svoju zaručnicu đe se pribila pri jednome kamenu na pola mrtva od velikoga straha i plača; on pretrči k njoj i plačući je prigrli i zaviče: "Ha blago mene, evo mi je!" Ona ga poznade, i teke ču njegov glas, i ona njega zagrli, te od velike radosti i plača njemu na ruke ispijenu. Kad to viđe carev sin, izvadi nož iza pasa, te sam sebe ubi, i oboje mrtvi na zemlju padoše. U ovi isti čas – Božja volja! – car spavaše, i u snu ona ista žena što je carevu sinu na snu dolazila, pojavi se caru govoreći: "Ustaj na noge, tvoj je sin mrtav i tvoja snaha; nego uzmi travu što pod uzglavnicom nađeš i trči u tu i u tu goru, naći ćeš ih oboje jedno do drugoga mrtvo, pa pomaži rane sinu i dobro travu ožmi da mu od nje sok u ranu uljeze, a snasi srce namaži, i triput reci: ustanite nesretnji pa sretnji, ako Bog da." Probudi se car i uplašen prevrne uzglavnicu i nađe pod njom travu žutu kao žukovi cvijet, te poteci na konju put one gore đe mu je rečeno. Kad tamo, nađe sina i snahu prućeni jedno pokraj drugoga, i počne nažimati sok od one trave sinu u rane a snasi srce mazati njome, i ne izrekao bješe treću riječ: "ustanite nesretnji pa sretnji, ako Bog da!" oboje ustadoše na noge kao da im ništa nije bilo. Mrtvi se začude kako uskrsnuše, a otac radujući se povede ih u svoj dvor, pa ih vjenča, i prve godine rodi mlada carica sina sa zlatnom zvijezdom na čelu.

28
Careva kći ovca.

Imaše nekakav car ženu koju preko načina milovaše. Oni od svoga srca nemadijahu ništa drugo do jednu jedinicu šćer, koja već bješe prispjela za udaju. Ova carica razboli se i kad vidi da ne će ostati, nego da će umrijeti, zazove muža cara, i suze roneći, na četiri oka reče mu: "Evo se približila pošljednja ura moje čaše, i ja ću umrijeti priđe no treći kokoti zapoju, i ja znam da se ti ne možeš proći da se ne ženiš, i bila ti sreća! i prosto ti bilo od Boga i od mene grešnice! ali tako ti ovoga i onoga svijeta, čuj me i poslušaj me što ću ti reći: evo ti prsten, i koju đevojku nađeš i isprosiš, nemoj je vjenčati ako joj ovi prsten ne uzme dobro na prvi prst desne ruke, i zaklinjem te po triput od neba do zemlje, da onu đevojku sebe vjenčaš mjesto mene kojoj pristane najljepše na ruku, a ako me ne poslušaš, sve što radio i o čemu se Bogu molio sve ti uzalud i naopako obršilo, i od tebe ne ostalo traga." Car joj se obeća i zakune da ne će vjenčati nikakve đevojke ako joj dobro ne uzide oni prsten, i ako je ne bi našao, da se ne će ni oženiti. Carica mu na to odgovori: "Naći ćeš je, samo ne prestupi kletve da te ljuta zmija ne uvjede," i tek što ovo izreče, izdahnu. Car po smrti ženinoj pošlje sluge po onome gradu da obiduju sve đevojke hoće li kojoj oni prsten dobro ići, ali kad u gradu ne nađoše, posla ih po bijelome svijetu da traže eda bi se po sreći koja našla, ali sve zaludu. Sluge se vrnuše nakom toliko sile vremena i kažu caru da u svijetu đevojke ne nađoše kojoj ne bi ili prevelik ili preuzak ovi prsten. Car se na čudu nađe šta će kako li će: htio bi se ženiti, a đevojke nema, htio bi kletvu prestupiti, ali ne smije od straha da ga ne postigne, i onako uzmučen u mislima, baci oni prsten, te đe će? nego odskoči s doline te njegovoj istoj šćeri na skut, a ona videći zlatni i lijepi prsten, uzme ga te stavi na prvi prst od desne ruke, i pružajući ruku put svoga oca reče mu: "Viđi tata, kako mi lijepo stoji." Kad viđe car, onesvjesnu od čuda, i za cijelo po dana razabrati se nije mogao, dok njegova šćer u to skoči i kao da ga rukama potkrijepi i zagrli, počne od žalosti nad njim plakati, dok se na jedan put osvijesti i reče šćeri: "Ti si moja žena, tako je zar Bog osudio, i ti ćeš biti carica mjesto svoje pokojne matere." Šćer mu se stane čuditi šta zbori, i kao za luda i nesvijesna čoeka cijeniti ga, ali nakom dugoga prepiranja viđe već da nije kuđ kamo, te ona šta će, da je otac ne vjenča i da pas pasu kao prikazanije ne kazuje, naumi da ubije sama sebe, te tako i učini: uzme očin handžar te njime sama sebe usred srca. Otac pošto viđe poruči za bajalicu te mu ona reče: "Evo ti svirala, pak joj nad glavom sviri od žraka do mraka, i oživljeće ti." Car tako i učini, i teke stane zvijukati okolo mrtve šćeri, ona sjede, a otac je zagrli i odmah naredi da se sjutradan pripravi što treba za svadbu. Kad šćer ovo dočuje, uzme očinu sablju te sama sebe lijevu ruku osiječe, a desnu u ognju izgori. U jutru sluge pripravljaju svadbu, a jedan od njih dokaže caru kako mu je vidio šćer bez, ruka. Otac joj poteče i kad je vidi, opet brže bolje za bajalicu, te mu ona da nekakve trave, i teke joj ručne pateljke namaza, iznikoše ruke kakve su i bile. Car ondar stavi šćer pod stražu da ne bi opet što od svoga života sama sebi učinila, te tako ne mogući već ništa, šetajući se tamo amo kroz kamaru ugleda negđe u nekakvome ćošku od kuće nekakav štap vas od suhoga zlata, na kojemu piše krvavijem slovima: "Ne tiči me." Ona se začudi šta to može biti, prihvati štap u ruke, i tek što ga poče prevrtati preko prsta od ruke, u oni isti čas ona se prometnu ovca, i poče kroz kuću blejati. Kad viđeše sluge, svi se od straha i od čuda prepadoše i pobjegoše kazujući caru, dok i sam car viđe, i brže bolje opet za bajalicu, a ona mu odgovori da lijeka ne zna nikakoga, nego da druge bajalice dobavlja. Car po tom hođaše na mnoge bajalice, ali mu svaka odgovori da tome lijeka ne zna i tako ne mogući šćeri svoje povratiti, više se ne oženi. Po tom je ovca sveđer uz cara skakutala i blejala, a on je njivio i gojio kao svoje dijete, i kad car umre, u oni dan umre i ovca.

29
Tri jegulje.

Bijaše jedan ribar, koji jednom za tri dana zasobice ništa drugo ne mogaše uhvatiti u mrežu nego samo po jednu jegulju. Uhvativši treći dan treću jegulju, naijedi se i reče: "Vrag uzeo i ovako ribanje, kad se ništa drugo ne uhvati nego po jedna jegulja." U to jedna od one tri jegulje progovori i reče mu: "Nemoj tako, jadan čoeče, proklinjati; ti ne znaš šta si uhvatio; ti si uhvatio za se veliku sreću, nego zakolji jednu od nas tri i prekini na četvero, pa jedan komad daj ženi da izije, drugi kučki, treći kobili, a četvrti usadi više kuće: ondar će ti roditi žena dva blizanca sina, kučka okotiti dva psa, kobila oždrijebiti dva ata, a više kuće izniknuće ti dvije sablje zlatne." Posluša ribar jegulju i učini sve kako mu je ona rekla, i sve mu se ovo dogodi prve godine: rodi mu žena dva blizanca, kučka dva hrta, kobila dva ata, a više kuće mu izniknu dvije sablje. Kad mu sinovi prispiju u neka doba godina, jedan od njih dva reče ocu: "Tata! vidim da si ti čoek siromah i da nas ne možeš hraniti, nego ja ću uzeti jednoga konja, jednoga psa i jednu sablju pa odoh po svijetu: mlad sam, zelen sam, pa đe mi glava tu mi hrana." Rekavši ovo ocu obrne se k bratu govoreći: "Brate s Bogom! ja pođoh glavom po svijetu, čuvaj kuću i radi o koristi, oca poštuj; i evo ti ova bočica punana vode, drži je pri sebi, a kad vidiš da ti se voda u njoj zamuti. znadi ondar da sam ti poginuo." Ovo izreče te otlen svoj put. Hodajući po svijetu dođe u nekakav veliki grad i šetajući krozanj upazi ga careva šćer, i unj se smrtno zaljubi i reče ocu caru da ga zove u kuću, te je on posluša. Kada ovi mladić uljeze u carski dvor, i đevojka kade ga dobro sagleda i upazi sablju, psa i konja da je sve mimo i šta na svjetu lijepo, još se većma zaljubi i ocu reče: "Tata! ja hoću vjenčati ovoga mladića." Na ovo car pristane, a ni mladiću ne bi žao, te stvar pogođena: vjenčaju se po zakonu. Jedno veče stojeći on sa ženom svojom na prozoru, ugleda ne daleko od kuće nekaku veliku goru đe sva u velikome plamenu plamti, pa upita ženu šta je ono, a ona mu odgovori: "Ne pitaj me, gospodaru! ono je čudovita gora, što preko dan sijeva a po noći gori, i kogođ k njoj pođe da vidi što je, ostane u oni trem mutav i na ono mjesto udurečen." On nje ne slušajući uzjaše na svoga konja, pripaše svoju sablju i povede svoga psa, te put ove gore. Kad dođe u goru, upazi jednu babu đe sjedi na jednom kamenu stancu, i drži u jednoj ruci štap, a u drugoj nekakvu travu. Tek što babu vidi, upita je što je ova gora ovaka, a ona mu reče da pristupi naprijed pak će znati. On pristupi i baba ga uvede u nekaku avliju ograđenu kostima junačkijem, a po avliji toliki ljudi mutavi i udurečeni stoje. Tek pošto u ovu avliju uljeze, ostade i on i konj mu i pas mutav i okameni se na onome mjestu đe se našao. U ta isti trem zamuti se bratu mu bočica vode, te on javi ocu i majci da je njegov brat a njihov sin mrtav, i da ga ide tražiti; te on od mjesta do mjesta, od grada do grada, dok nanese ga sreća u onaj isti grad i pred carev dvor. Kada ga car ugleda, uhvati muštuluk šćeri govoreći joj: "Evo ti muža!" Ona istrči, i videći đevera koji bijaše isto kao brat, kao da si jabuku razrezao po napoli, a videći istoga konja, istoga psa, istu sablju, pritrče oboje i car i šćer k njemu i počnu ga ljubiti i u kuću voditi misleći car da mu je zet a šćer mu da joj je muž. Ovi đetić začudi se ovoj njihovoj ljubavi, dosjeti se da su ga uzeli na mjesto brata, te se i on stane pokazivati kao da je njezin muž i carev zet. Kad je bilo k večeru, pođu lijegati, i žena ga kao muža zovne šnjome da leže, no on tek što leže, izvadi sablju i stavi je između sebe i nje. Ona mu se začudi šta mu je, a on joj reče da mu se razbio san, pak se digne, stane na prozor, pa onu čudesnu goru kad vidi, upita je: "Ma ženo moja! kaži mi što ona gora gori." Ona mu odgovori: "Za Boga, da li ti nijesam još onu večer kazala kakva je gora." "Kako kakva je?" upita je on opet, a ona mu odgovori: "Da kogođ onamo pođe, ostane mutav i udurečen, pak sam se bila prepala da nijesi počem onamo pošao." Čuvši on to, dosjeti se jadu, te jedva dočeka doklen mu dan dođe. Kad svanu, on uzjaše na svoga konja, pripaše sablju i povede psa pa se uputi k onoj gori, te kad opazi onu babu, izvadi sablju i nasrne s konjem, a nadrška psa, ne govoreći ni riječi. Baba se prepane i poviče da je ne posiječe. "Brata mi na dvor!" poviče on. Onda mu baba dovede brata i povrati mu govor i dušu. Kad se braća viđeše i za zdravlje raspitaše, krenu put doma. U putu reče brat koji bijaše udurečen: "Ah brate za Boga, daj da se povratimo i da izbavimo one ljude koji su zatravljeni kao što sam i ja bio." Te tako i urade: povrate se i uhvate babu, te joj otmu onu travu i počnu mazati one ljude dok svi govoriti i micati se počeše. Kad tako svi koji su onđe zatravljeni bili ožive, ubiju onu babu, te ova dva brata k carevoj kući a ostali svaki svojoj; i laž čuo, laž kazao, i Bog mi te veselio!

30
Čudotvorni nož.

Nekakav mladić učini kletvu da se ne će oženiti drugom no carevom đevojkom, te jedan dan stopice krene u cara i zaprosi đevojku. Car ne smijući mu reći da mu je ne da, reče mu: "Dobro sinko, daću ti đevojku, ali najdalje do osam dana da mi dobaviš konja jednoga neokoćena bijela bez biljege, drugoga nejahana crljena s crnom glavom, i trećega nepotkivana crna s bijelom glavom i bijelijem nogama i da ih mene daruješ, a mojoj carici onoliko blaga koliko bi mogli ovi tri konja doćerati; a ako ovo ne dobaviš, tvoja đevojka ne će biti." Mladić kad to ču, nagna se na svakojake misli, pak najposlije zahvali caru na đevojci i pođe s Bogom natrag kako je i došao. Srećom, kad se on s carem razgovarao, sve je slušala careva šćer i virjela mladića, koji joj se ljepši učini od i kakva na ovome svijetu čoeka, te ona u ta čas napiše knjigu poslanicu te je pošlje za njim po jednoj najvjernijoj sluzi, u kojoj mu piše da sjutra u jutro rano kradom do nje dođe, i da inako ne učini ako želi da nju uzme za ženu. Kad knjigu opremi, onu istu noć ukrade ocu iz potaje jedan čudotvorni nož, pa s njime sjutradan u jutro u susret onome mladiću, koji bješe pošao kako mu je ona pisala. Teke se sastanu, uhvate jedno drugo za ruku dok se poznadu i jedno drugom dokaže da se ljube, i zakunu se da ih ne će drugo ništa razdvojiti vako crna zemlja. Tadar careva šćer reče mu: "Evo ti ovoga konja ispod mene, nanj uzjaši te brzo u vilenu goru put istoka, i kad dođeš na jednu trorogu glavicu, obrni se s desne na lijevu dok upaziš jednu bisernu livadu i po njoj pasu svakojaki konji, te odaberi onaka tri konja kakva ti je moj otac narekao, ali ako bi se prepali, a ti izvadi ovaj nož i put sunca okreni da se obasja livada, onda će ti svi konji sami doći i kao jagnjad padnuti pred tobom, te ćeš ih tako pohvatati i sa sobom dovesti. Kad konje pohvataš, pogledaj oko sebe dok ugledaš jedan ćepariz nasred one livade, korijen mu je mjeden, grane srebrne a perja zlatna; pođi k njemu i udri nožnicom od noža u korijen, i otvoriće ti se silnovite i od svake siže aspre, te uzmi i natovari one tri konja i s njima ovamo bježi, te ćeš tako mojega oca cara smiriti i mene će ti on pokloniti." Čuvši mladić ovo obeseli se, te uzjaše na onoga đevojčina konja i zađene za pas onaj čudotvorni nož pa uprav k onoj gori uputi se, i kad dođe na onu glavicu, ugleda livadu i po livadi konja svakojakijeh; kad siđe u livadu, konji se počnu plašiti, a on izvadi nož i okrenu put sunca, te sinu da se sva livada zasja kao na gori sunce kad ogrije, i evo ti od svakuda svakojakijeh konja k njemu, i kako koji dolazi, tako na prva koljena pred njim pada, a on počne birati i izabere onaka tri kakva mu je car naručio. Kad konje izabere, ondar stane te tamo amo pogleda i vidi nasred livade oni ćepariz, te on k njemu, kucne nožnicom od onoga noža u korijen, dok šta ćeš viđeti? otvore se i počnu se prosipati iz korijena silne aspre; ondar on napuni vreće i natovari na one tri konja, pa k caru. Kad dođe pred cara i kad car vidi konje i aspre, začudi se i već mu inako nije moglo biti, nego mu obeća šćer za ženu, upita ga kakvu će prćiju i koliko će prćije tražiti, a on mu odgovori: "Čestiti care! đevojku tvoju šćer za glavno, a tvoj nož čudotvorni za dobit." I ovo mu oboje car daruje, te on doma natrag s đevojkom i nožem pjevajući.

31
Čudnovata dlaka.

Bio je jedan čoek, mnogo siromah i punan đece tako da ih nikako hraniti nije mogao, i više puta se kanio da ih jedno jutro pobije da ne gleda jada đe mu od gladi umiru, ali mu žena branjaše. Jednu noć dođe mu u snu jedno dijete i reče mu: "Čoeče! vidim da si sumao dušu da izgubiš i da pokolješ onu jadnu svoju đečicu, a znam da ti je nevolja, nego ćeš ujutru naći pod svojom uzglavnicom jedno ogledalo, jedan faculet crljen, i jednu vezenu maramu, to sve troje uzmi kridimice i ne kazuj nikome pa hajde u tu i u tu goru, u njoj ćeš naći jednu rijeku, pa hajde uza nju dok joj dođeš na izvor, onđe ćeš naći jednu đevojku sjajnu kako sunce, prosutijeh kosa niz pleći i golu kao od majke rođenu, i čuvaj se da te ljuta zmija ne uvije, nemoj riječi progovoriti, jer ako progovoriš zatraviće te i pretvoriće te u ribu ili u što drugo pak će te izjesti; a ako reče da je pobišteš po glavi, obišti je, pa prebirajući njezine kose gledaj naći ćeš jednu dlaku crljenu kao krv, istrgni je i bježi natrag, pa ako se ona dosjeti i za tobom počne trčati, baci joj najpriđe vezenu maramu, pa faculet, pa najposlije ogledalo, onda će se ona zabaviti, a ti onu dlaku prodaj kakvu bogatu čoeku; nego nemoj da te prevare, jer ova dlaka nebrojeno blago valja; te ćeš se tako obogatiti i svoju đecu prehraniti." Kad se ovi siromah probudi nađe sve pod uzglavnicom kao što mu je dijete na snu reklo pa onda put one gore, kad u njoj nađe rijeku, on pokraj nje hajde, hajde, dok dođe na izvor. Obazrevši se da vidi đe je đevojka ugleda je nad jezerom đe zrake sunčane u iglu udijeva, te po đerđevu veze na postavu kojemu su žice od junačkijeh perčina. Teke viđe, pokloni joj se, a ona ustade na noge i upita ga: "Otkuda si neznani junače?" A on muč'! Ona ga opet zapita: "Koji si? što si došao?" i mnogo drugo koješta, a on muči kao kamen, rukama pokazujući kao da je nijem i da ište pomoći. Onda mu ona reče da sjede njojzi na skut, a on jedva dočeka i sjede, a ona mu podvrže glavu da je pobište. On premećući dlake po glavi kao da je bište, jedva nađe ovu dlaku crljenu, pa je odvoji od druge kose, izguli je. đipi joj sa skuta pa bježi natrag što bolje može. Ona se dosjeti pa sustopice trkom za njim. A on obazrevši se kad vidi da će ga stići, baci na put maramu vezenu kako mu je rečeno, a ona kad viđe maramu, saže se i poče da je pregleda tamo amo čudeći se onome vezu dok on podobro odmače. A đevojka stavi maramu u njedra, te opet za njim. On kad vide da će ga stignuti, baci crljeni faculet, a ona se opet zabavi čudeći se i zagledajući, dok oni jadni čoek opet podobro odmače, a đevojka se ražljuti te baci na put i maramu i faculet, te trčke u poćeru za njim. Opet on kad viđe da će ga stići, baci ogledalo. Đevojka kad nabasa na ogledalo kojega još nigda nije viđela, digne ga pa pošto sebe u njemu viđe, ne znajući da je ovo ona nego misleći da je nekaka druga nalik na nju zablenu se u ogledalo, te čoek odmakne daleko da ga već nije mogla stići. A ona kad viđe da ga stići ne može, vrati se natrag, a oni čoek svojoj kući zdravo i veselo. Došavši doma pokaže ženi onu dlaku i pripovjedi sve šta mu se prikojasilo, a ona mu se počne rugati i smijati, ali on nju ne slušajući pođe u nekakav grad da proda onu dlaku. Skupi se oko njega svakojijeh ljudi i trgovaca: neko daje cekin, neko dva, te sve više, sve više, dok dođu do stotine zlatnijeh cekina, u tome za ovu dlaku čuje i car te dozove ovoga čoeka i reče mu da će mu dati za nju hiljadu cekina, i on mu je proda. Kad šta je ta dlaka? Car je rascijepi uzduž s vrha do dna, i u njoj nađe zapisano mnogo znatnijeh stvari kad se šta događalo u stara vremena od postanja svijeta. Tako oni čoek obogati i proživlje sa svojom ženom i đecom. A ono dijete što je na snu dolazilo, bio je andio poslan od Gospoda Boga koji je htio da potpomože ovoga jadnoga čoeka, i da se otkriju tajne koje nijesu bile javne do onda.

32
Pepeljuga.

Prele đevojke kod goveda oko jedne duboke jame, a dođe nekakav starac bijele brade do pojasa, pa im reče: "Đevojke! čuvajte se vi te jame, jer da koje od vas upadne vreteno u nju, one bi se mati odmah pretvorila u kravu." Ovo rekavši starac otide, a đevojke onda čudeći se njegovijem riječima prikuče se jami još bliže i stanu se u nju nadvirivati i razgledati je, dok se jednoj, koja je bila najljepša između njih, izmakne vreteno iz ruke i padne u jamu. Kad ona u veče dođe kući, a to joj se mati pretvorila u kravu i stoji pred kućom. Po tom ona stane ovu kravu goniti na pašu s ostalijem govedima. Poslije nekoga vremena otac se ove đevojke oženi udovicom koja dovede jednu svoju kćer. Maćeha stane odmah mrziti na svoju pastorku osobito za to što je ona bila mnogo ljepša od njezine kćeri: zabranjivala joj je da se umiva, češlja i preoblači, i svakojako je tražila uzroke da je kara i muči. Jednom joj dade ujutru punu torbu kuđelje pa joj rekne: "Ako ovo sve danas ne opredeš i u kokošku ne smotaš, ne idi mi doveče kući, ubiću te." Đevojka sirota idući za govedima prela je koliko je mogla, a kad na podne goveda poliježu u plandištu, ona videći da se na kuđelji ne poznaje što je oprela, stane plakati. Kad je vidi ona krava što joj je bila mati đe plače, zapita je što joj je, a ona joj kaže sve redom što je i kako je. Onda krava tješeći je rekne joj da se za to ne brine ni malo: "Ja ću" veli "kuđelju uzimati u usta i žvakati pa će se na moje uho pomoliti žica, a ti je uhvati pa odmah motaj na kokošku." Tako i učine: krava stave kuđelju u usta uzimati i žvakati a đevojka na uho njezino žicu izvlačiti i motati, i odmah budu gotove. Kad đevojka u veče maćesi da veliku kokošku, maćeha joj se vrlo začudi, pa joj sjutridan da još više kuđelje, a kad ona i ovo oprede i smota kao i ono prije i uveče donese kokošku gotovu, ona pomisli u sebi da to njoj pomažu njezine drugarice, pa joj treći dan da još više kuđelje, ali kradom pošalje za njom i svoju kćer da gleda ko to njoj pomaže presti i motati. Kad se ova poslana đevojka privuče te vidi kako krava kuđelju uzima i žvaće a pastorka na njezino uho pređu mota, ona se vrati kući i kaže sve materi svojoj. Po tom maćeha navali na svoga muža da se krava ona zakolje; muž je iznaprije ženu od toga odvraćao, ali najposlije kad se žena nije šćela okaniti, pristane i on na to, i kaže joj da će je u taj i u taj dan zaklati. Kad pastorka za to dozna ona stane jednako plakati, a kad je krava zapita za što plače i ona joj kaže sve što je i kako je, reče joj krava: "Muči ti, ne plači, već kad mene zakolju, da ne jedeš od mene mesa, već kosti moje da pokupiš, pa da ih za kućom pod tijem i pod tijem kamenom zakopaš u zemlju, pa kad ti bude kaka nevolja dođi na moj grob i naći ćeš pomoć." Kad kravu zakolju i meso joj stanu jesti, đevojka nije šćela okusiti izgovarajući se da nije gladna i da ne može, nego pokupi sve njezine kosti pa ih zakopa đe joj je krava kazala. Đevojci je ovoj bilo ime Mara, ali kako je poslije toga najviše radila i slušala u kući: nosila vodu, gotovila jelo, prala sudove, mela kuću i radila sve ostale kućevne poslove, i kako se tako najviše oko vatre nalazila, prozovu je maćeha i njezina kći pepeljugom. Jednom u neđelju maćeha opremivši se sa svojom kćeri u crkvu prospe po kući punu kopanju prosa pa reče pastorci: "Ti pepeljugo! ako ovo sve proso ne pokupiš i ručak ne zgotoviš dok mi iz crkve dođemo, ubiću te." Pošto one otidu u crkvu, đevojka sirota stane plakati govoreći u sebi: "Za ručak mi nije brige, lasno ću ga zgotoviti, ali ko će toliko proso pokupiti!" U tom joj padne na um što joj je krava rekla ako kad bude u nevolji da ide na njezin grob i da će naći pomoć, pa otrči odmah onamo, kad tamo, ali šta da vidi! na grobu stoji velikački sanduk otvoren pun svakojakijeh dragocjenijeh haljina, a na zaklopcu njegovu dva bijela goluba, pa joj reku: "Maro! uzmi iz sanduka haljine koje hoćeš, pa se obuci i idi u crkvu, a mi ćemo proso pokupiti i ostalo sve urediti." Ona vesela uzme prve haljine s vrha sve od same svile, pak se obuče i otide u crkvu. U crkvi sve se, i žensko i muško, začudi njezinoj ljepoti i njezinijem haljinama, a najviše što niko nije znao ko je ona i otkuda je, a osobito joj se začudi i oko na nju baci carski sin koji se onđe desio. Kad bude ispred svršetka leturđije, ona se iz crkve iskrade pa bježi kući, pa svukavši svoje haljine ostavi ih u sanduk, a on se sam zatvori i nestane ga, a ona brže k vatri, kad tamo a to proso pokupljeno, ručak gotov i sve uređeno. Malo postoji, al eto ti joj maćehe sa kćerju svojom iz crkve, i vrlo se začude kad vide sve uređeno pa i proso pokupljeno. Kad bude u drugu neđelju, maćeha se sa svojom kćerju opet spremi u crkvu i na pohodu prospe još više prosa po kući pa kaže pastorci kao i prije: "Ako to sve proso ne pokupiš: i ručak ne zgotoviš i ostalo sve ne urediš dok mi dođemo iz crkve, ubiću te." Pošto njih dvije otidu u crkvu, pastorka odmah k materinu grobu, kad tamo, a to sanduk opet otvoren kao i prije i na zaklopcu stoje dva bijela goluba, pa joj reku: "Obuci se ti, Maro, pa idi u crkvu, a mi ćemo proso pokupiti i ostalo sve urediti." Onda ona uzme iz sanduka haljine sve od čistoga srebra, pak se obuče i otide u crkvu. U crkvi joj se opet začudi sve još više nego prije, a carev sin očiju ne smetaše s nje; ali kad bude ispred svršetka leturđije, ona se između naroda nekako ukrade, te bježi kući, pak se brže bolje svuče i haljine ostavi u sanduk, pa k vatri. Kad joj maćeha sa svojom kćerju dođe iz crkve, još većma se začude kad vide proso pokupljeno, ručak gotov i ostalo sve uređeno, i nikako se nijesu mogle dočuditi. Kad bude u treću neđelju, one se opet spreme u crkvu, pa na pohodu maćeha prospe još više prosa po kući i kaže pastorci kao i prije: "Ako ovo proso sve ne pokupiš, ručak ne zgotoviš i ostalo sve ne urediš dok mi dođemo iz crkve, ubiću te." Pošto one otidu iz kuće, pastorka odmah k materinu grobu i nađe opet sanduk otvoren i na zaklopcu dva bijela goluba koji joj reku da se obuče i da ide u crkvu a da se ne brine ni za što u kući. Onda ona uzme iz sanduka haljine sve od suha zlata pak se obuče i otide u crkvu. U crkvi joj se svi začude još većma, a carev je sin bio namislio da je ne pušta kao i prije, već da je čuva da vidi kuda će. Kad bude ispred svršetka leturđije te ona pođe da ide, a carev sin za njom ustopice, i tako ona između naroda provlačeći se i bježeći nekako joj spadne papuča s desne noge, i ona ne imajući kad tražiti je pobjegne bosonoga a carev sin uzme joj papuču. Došavši ona kući svuče se i haljine ostavi u sanduk pa odmah k vatri kao i prije. Carev sin potom zađe s onom papučom njezinom da je traži po svemu carstvu ogledajući svakoj đevojci papuču na nogu, ali kojoj duga, kojoj kratka, kojoj uska, kojoj široka, ne može ni jednoj da pristane. I tako idući od kuće do kuće dođe i kući njezina oca. Maćeha njezina kad je viđela da će carev sin doći i njihovoj kući da traži onu đevojku, ona nju pred kućom sakrije pod korito. Kad carev sin dođe s papučom i zapita imaju li kaku đevojku u kući, ona mu kaže da imaju i izvede mu svoju kćer. Kad joj papuču on ogleda na nogu, ali joj papuča ne može ni na prste da se navuče; onda carev sin zapita imaju li u kući još kaku đevojku, a ona mu kaže da nemaju više nikake. U tom pijevac skoči na korito pak zapjeva: "Kukurijeku, evo je pod koritom." Maćeha poviče: ,.Iš, orao te odnio!" Carev sin čuvši to, potrči brže bolje ka koritu te ga digne, kad tamo, a to pod njim ona ista đevojka što je bila u crkvi i u onijem istijem haljinama u kojijem je treći put bila, samo bez papuče na desnoj nozi. Kad je carev sin ugleda, on se gotovo obeznani od radosti, pa joj brže bolje papuču nazuje na desnu nogu, i videći da joj je ne samo taman na nogu nego da je upravo i onaka kao i ona što joj je na lijevoj nozi, odvede je svome dvoru i oženi se njome.

33
Zla maćeha.

Bio nekakav čoek vrlo bogat i imao zlu i preopaku ženu s kojom se drugi put vjenčao, a imao je od prve žene samo jednu šćer blagu kao andio, dobru kao kruh, da joj u onome mjestu nije druge bilo, a pri tom bijaše i lijepa kao vila od gore, visoka kao jela, a tanka kao šibika, a rumena kao jabuka i u licu bijela kao gorski lijer. Ali vrag koji vazda o zlu nastoji, potakne ovu maćehu da nije mogla svoju pastorku koliko krv na očima viđeti, i mnogo bi je puta šćela ubiti ili đe obestrviti da je od svoga muža smjela. Jednom dođe zapovijest od cara da svaki ko pušku nosi ide na vojsku, te pođe i ovi čoek, i kad je htio krenuti dozove svoju ženu i zakune je svakijem kletvama da mu čuva šćer da joj se ne bi što dogodilo doklen se on s vojske vrati; i ona mu se kučka zakune i obeća da će je ljubiti i čuvati kao svoje dva oka u glavi. Kad muž njezin otide, ona ti bogme u ta isti čas dozove sluge i naredi im da sjutra zorom odvedu ovu sirotu đevojku kao u prošetnju u jednu obližnju goru, i kad je u goru uvedu, da je zavedu stramputicama i zbande od puta neka je ubiju i njezine dvije ruke osječene do iza šaka i srce da joj donesu, a ako ovo ne donesu, reče im i zaprijeti da će ona to od njih mjesto pastorke uraditi. Ujutro u prosvitanje ustanu sluge i priprave se na put, i otidu te probude đevojku kazujući joj da im je gospođa njezina maćeha naredila da je vode u prošetnju, na koje ona sirota ne znajući šta joj se pripravlja dobrovoljno pristane i šnjima se uputi. Kad dođu u nekaku gustu šumu zavedu je kako im je ona bezdušnica naredila, svežu je za jedno drvo i hoćahu je ubiti, ali je stade piska i videći da je prevarena počne moliti, plakati i zaklinjati da je ne ubiju, ali kad joj oni kazaše kako im je zapovjedila gospođa i da drukčije ne smiju vako da obadva glavom plate, onda im ona opet reče: "Ah nemojte me ubiti, a proste vam moje ruke, evo ih posijecite, a i srce bih vam svoje dala kad bih znala da bih bez njega mogla življeti." Ražali se slugama te joj samo ruke osjekoše a za srce dogovoriše se da odgovore gospođi da su ga putem izgubili, i tako se natrag vrate a nju nesretnjicu onako ostave samu u pustinji bez ruka i bez i česove pomoći. Kad doma dođu, jave gospođi kao što su se dogovorili i ona ih obdari. Ali Bog kao Bog – hvala njemu i slava! – u oni čas u koji su njojzi ruke osječene, učini te ocu njezinu dođe u snu nekakav čoek i reče mu: "Vrati se doma ovaj čas, jer je tvoja šćer život izgubila po zapovijesti tvoje bezbožne žene, nego traži u vojsci crna konja bez biljega, bijelu bedeviju bez biljega, ata vrana prijed nejahana i ždrebnu kobilu, i od svakoga uzmi po tri dlake repne, izgori na oganj, pa onijem prahom pospi rane svojoj šćeri, te će odmah biti kao što je prijed bila." Kad se probudi nesretnji otac, vas zabunjen nađe sve kako je snio i trči trkom doma. Kad doma upita ženu za šćer, ona mu odgovori da je negđe odbjegla i da ne zna đe je, no on skoči na nju i na sluge govoreći ako mu ne kažu đe mu je šćer da će ih sve sabljom iskomadati. Žena aša te aša, a sluge bogme prepanu se i sve jedno po jedno kažu što je i kako je bilo, te on zapuči pred sobom dvije svoje sluge s golom sabljom u ruci, a oni pred njim kazujući mu put dođu u onu goru, kad li nađu đevojku više mrtvu nego živu, nešto od muke bez ruka, nešto od gladi i samotinje a nešto od straha. Pošto je otac viđe zaplaka se pa pade nad njom, i videći je bez ruka posu je onijem prahom od repova konjskijeh, te ona oživlje u oni čas i druge joj ruke iznikoše – ne od mesa, nego od suhoga zlata. Tada on svoju zlatnoruku šćer odvede doma, a ženu priveže konjma za repove i naredi svojijem slugama te je tako odvuku do onoga mjesta đe su mu šćeri ruke osjekli i onđe je konji raskinu, te pasju dušu ispusti.

34
Maćeha i pastorka.

Bila jedna devojka koja je imala mađiju, pa maćija na nju mrzila da je očima ne vidi za to što je ona bila lepša od maćijine kćeri koju je dovela. Pored maćije omrzne na nju i njezin otac i stane je psovati i biti samo da bi ženi ugodio. Jedan put rekne njemu žena: "Hajde, čoveče, da mi ovu tvoju devojku pošljemo u svet neka sebi sreću traži." A on joj odgovori: "A kuda je znamo, ženo, poslati? kud je devojka sama pristala?" Ona mu reče: "Ti, čoveče, ako ne ćeš to učiniti, ja ne ću s tobom živeti, nego ti nju sutra odmah vodi od kuće, pa je zavedi gde u šumu, odakle sama ne će znati kući doći, a ti se ukradi od nje pa beži kući." On siromah pristane na to i rekne joj. "Barem spremi joj što na put, da ne umre prvi dan u šumi od gladi." Maćija joj umesi pogaču, pa sutradan kako svane, zavede je otac daleko u šumu, pa se ukrade od nje i vrati se kući. Ona sirota ostavši sama tumarala je čitav dan po šumi, ali iz nje nikako nije mogla izići. U tome prispe i mrak i ona se popne na jedno drvo da prenoći, da je na zemlji ne bi izelo kako zverinje. I celu noć su kurjaci po zemlji ispod nje urlikali da je sirota od straha jedva živa ostala. Kad ujutru svane, ona siđe s drveta i pođe opet po šumi ne bi li kako iz nje izišla, ali šuma sve gušća a kraja nikako. Kad se prikuči opet veče, i ona stane tražiti zgodno drvo za noćište, dok u jedan put opazi gde se nešto kroz pomrčinu u šumi belasa. Ona pomisli ne će li to srećom biti kakva kuća, pa pođe onamo. I zaista nađe kuću lepu i veliku; vrata su bila otvorena, ona uđe unutra, kad tamo, sobe ne može lepše biti, i na astalu u jednoj sobi sveća gori. Ona pomisli da je to kuća kakvih pustaija, ali se nije strašila misleći u sebi: "Pustaija se boje samo bogati, ljudi, a ja ih se nemam za što bojati; kazaću im da ću ih svašta slušati i raditi za onu koru hleba što će mi dati." Pa izvadivši svoju pogaču iz torbe prekrsti se i stane jesti. Tek počne jesti, al eto ti jednoga petla, koji stane skakati za pogačom, a ona mu stane po malo mrviti. Ne postaja malo dođe i jedna mala vaščica, stane se oko nje umiljavati, a ona joj odlomi parčence pogače pa je uzme na krilo, počne je milovati, i hraniti iz ruke. Za tim dođe i mačka, ona i mački odlomi pogače pa joj da. Na jedan put čuje veliki bat i mumlanje, sva protrne kad vidi lava gde u sobu uđe, ali lav odmah stade mahati repom, i oko nje se umiljavati; ona se malo oslobodi, pa pruži i njemu pogače, i lav uzme, pa joj stane ruku lizati i ona se sa svim oslobodi pa počne lava milovati i hraniti pogačom, dok u jedan put čuje zveku od oružja, i htede od straha pasti, dok eto ti u sobu uđe nekako stvorenje u medveđoj koži; petao, vaška, mačka i lav otrče odmah predanj, i stanu se oko njega umiljavati i cičati od radosti. Ona sirota ni pomislila nije da je to čovek, nego je mislila da je Bog zna kaka zverka i čekala je samo kad će je spopasti i rastrgnuti. Al to strašno stvorenje skide sa lica medveđu kožu, i zbaci medveđinu sa sebe, i sinu sva soba od njegovih zlatnih haljina. Devojka iza velikoga straha čisto se obeznani kad vidi u gosposkim haljinama prekrasnoga mladića. Ali on pristupi k njojzi, i reče joj: "Ne boj se, draga dušo, ništa; ja nisam nikakav rđav čovek, ja sam carski sin, pa kad hoću da lovim, dođem ovamo, a ovu medveđinu nosim da me ko ne bi poznao, niti i ko zna da sam ja čovek, do ti sad, nego ko me god vidi, misli da sam kaka avet i beži od mene; i u ovu kuću ne sme niko da uđe, ni blizu nje prođe, jer vide i znadu da ja ovde stojim, a ti jedna nisi se plašila ovamo doći, valjada si znala da ja avet nisam?" Ona mu stane pripovedati da ona o njemu i njegovoj kući ništa nije znala, već da je maćija oterala, i sve redom iskaže kako je bilo. Kad on sve čuje, ražali mu se zdravo, pa joj reče: "Maćija je na tebe mrzila, a Bog te miluje; ja hoću da te uzmem; hoćeš li poći za mene?" "Hoću" rekne ona. Sutradan on je odvede svome ocu u dvor, i tamo se venčaju. Posle nekoga vremena izmoli se ona da ide da vidi svoga oca, muž je pusti, i ona se obuče sva u zlato, pa dođe k ocu. Otac joj nije bio kod kuće, već maćija koja kad je vidi, uplaši se da nije pastorka došla da joj se osveti, i potrči pred nju govoreći: "Vidiš, ja sam te na tu sreću uputila." Pastorka je zagrli i poljubi se s njome i s njenom kćerju. Zdravo joj žao bude što oca nije našla kod kuće, ali polazeći dade i maćiji dosta novaca. Maćija za njom preteći pesnicom rekne: "Čekaj nesrećo! ne ćeš ti sama tako ići, odmah sutra i moja će kći." Kad u veče dođe joj muž, a ona počne mu govoriti: "Znaš šta je, čoveče! ja velim neka ide i ova moja devojka u svet da traži sreću, vidiš, onu smo poslali, pa se ne vraća, može biti da do sad zlato na njoj trepti." Čovek uzdahne pa pristane i na to. Sutradan ona spremi svojoj kćeri kolača i pečenja pa je opravi sa ocem u šumu. Otac je zavede kao i onu prvu, pa ode kući. Ona kad vidi da oca nema, počne tražiti put kući, pa naiđe na onu kuću u šumi odmah; uđe unutra, kad vidi da nigde nikog nema u celoj kući, zaključa vrata, govoreći: "Sam Bog da dođe ne ću mu otvoriti." Izvadi iz torbe pečenje i kolače pa metne na astal i počne večerati, al eto ti petla, vaške i mačke, stanu se oko nje umiljavati da bi im što dala, a ona kao besna: "Do đavola! nemam ni ja koliko mi treba, a da dam vama." Pa ih počne tući, a vaška stane drečati, a kad lav dreku čuje doleti, pa ščepa devojku, i svu rastrgne. Sutradan dođe carski sin sa ženom u lov, ona odmah pozna svoju sestru po haljini, pokupi svu parčad od nje te odnese maćiji, i nađe svoga oca kod kuće, on se vrlo obraduje kad vidi svoju kćer za carskim sinom udatu. A kad čuje šta je sa ženinom kćerju bilo, žao mu bude, "ali joj je" reče "mati to zaslužila kod Boga, jer je na tebe badava mrzila. A eno je" veli "na bunaru, idem da joj kažem." Kad žena čuje šta je od njene kćeri, ona počne čoveku govoriti: "Ja čoveče ne mogu tvoje kćeri očima gledati, već hajde da mi njih oboje ubijemo, ako ne ćeš, ja ću sad skočiti u bunar." "Pa skoči!" odgovori čovek "ja svoga deteta ubiti ne mogu." "Dobro kad ne ćeš, i ja je gledati ne mogu." Pa skoči u bunar.

35
Opet maćeha i pastorka.

Bio čovek udov i imao jedno muško i jedno žensko dete, pa se oženi na novo i druga mu žena dovede pastorku. Ova žena sve je volela svome detetu, a na ono dvoje pastorčadi mrzila i svakojako ih mučila. Najposle reče mužu: "Čuješ, čoveče; ja ove troje dece više ne mogu gledati, nego ih vodi iz kuće, ili ne ćemo ni nas dvoje zajedno hleba jesti." Čovek je stane blažiti: "Ta nemoj ženo, za Boga! kuda znam s njima?" "Makar kuda," odgovori žena, "odvedi ih u planinu, pa ih ostavi u planini, što im drago." Najposle navrati muža te joj reče da će sutra odvesti decu u planinu i onamo ih ostaviti. A to sve slušala njegova kći, pa plačući kaže bratu svome, koji je bio mlađi od nje: "moj brate! naš otac hoće sutra da nas odvede u planinu, pa da nas onamo ostavi. Nego znaš šta ćemo raditi? Da napunimo džepove pepela, pa putem za sobom pomalo da prosipamo, kad u mene nestane, onda ti, pa ćemo posle iz planine po pepelu moći doći kući. Kad bude ujutru oni se sirote ukradu, te napune džepove pepela, i kad ih otac zovne da idu s njim, oni pođu. Idući tako zadugo deca su prosipala za sobom pomalo pepela. Kad ih otac dovede usred šume, reče im: "Sedite ovde malo, sad će tata doći." Deca sednu, i on se tako ukrade od njih i otide kući, a deca čekajući onde oca ogladne, i kad bude pred noć, ona se po pepelu vrate natrag kući; ali kad dođu tamo, ne smednu odmah ući unutra, nego se pod strehom sakriju kraj pendžera da čuju šta se u kući radi i govori. U to vreme čovek i žena bili su za večerom, pa pošto večeraju, rekne žena: "Da je ovde sad ono naše dvoje dece, dali bismo im ovo malo korica, te bi i oni mogli večerati." A deca onda kroz pendžer: "Evo nas majko!" pa utrče unutra. Kad ih zapitaju kako su došli, muškarac kaže upravo da su došli po pepelu. Kad deca po tom večeraju i legnu spavati, žena opet navali na čoveka da ih sutradan odmah vodi opet, a ona će pepeo sakriti. Deca to čuju opet, pa kad ujutru rano ustanu, ne našavši pepela nakupe mekinja u džepove, pa kad ih otac opet povede u planinu, oni stanu pomalo prosipati mekinje. Kad ih otac odvede daleko u šumu, on im naloži vatru, pa uzevši tikvu pođe kao na vodu rekavši deci da sede kod vatre, a on će sad doći, i tako se od njih ukrade i otide kući, a deca ostanu sama u planini. Deca su dugo sedila kod vatre i čekala oca, a kad vide da njega nema, a noć se prikuči, ona pođu po mekinjama kući, kad tamo, a to nekake zverke naišle te mekinje sve pojele. Deca kad to vide, briznu plakati pa se vrate k vatri. U tom udare onuda nekaki Čivuti, pa kad opaze vatru, dođu k deci pa ih zapitaju šta rade ovde, i imaju li još koga onde, a pošto im deca pripovede sve šta je i kako je, reku im Čivuti da idu s njima i da će im u njih dobro biti. Deca pristanu na to i pođu s Čivutima, i Čivuti ih odvedu svojoj kući. Oni kod kuće nisu nikoga imali do samo jednu mater, pa kad dođu kući, muško dete zatvore da se goji a devojku ostave da im mater sluša. Kad se dete dobro uhrani i ugoji, Čivuti polazeći na posao nekakav zapovede materi da ga ispeče pa kad dođu doveče s posla da ga pojedu. Devojčica je za ono vreme što je kod Čivuta provela, bila uvedžbala nešto Čivutski, te je razumela što su Čivuti materi kazali za njenoga brata, pa otide i kaže bratu: "Brate, danas Čivuti odoše nekuda i zapovediše materi da te ispeče; nego mi da gledamo da babu turimo u peć." Kad bude posle podne, užari baba peć i izvede dete da ga u nju turi, pa mu reče da sedne na lopatu. Onda devojčica reče babi: "Majko! on je još mlad i nejak, pa ne zna kako to treba, nego sedi ti najpre da on vidi." Baba to učini i sedne, a oni za lopatu te s njom u peć i baba se ispeče. Onda deca beži iz kuće, i bežeći dođu na jednu vodu i na njoj nađu most, te brže pređu na onu stranu i dođu u šumu. Kad Čivuti u veče dođu gladni kući, viknu mater da im donese jesti, ali u kući nigde nikoga, nego osete miris od pečenja, kad izvuku pečenje iz peći, poznadu svoju mater pa brže bolje za decom u poteru. Kad dođu na onu vodu, a to udarila plaha kiša i most odnela, i oni ne mogavši preći preko vode, vrate se natrag. Deca tumarajući kojekuda po planini najposle dođu na jedan izvor, i kod onoga izvora nađu jednu ženu, i nazovu joj pomozi Bog! pa se napiju vode i sednu da se odmore. Onda reče žena devojčici: "Ćerko! da ti legnem glavom na krilo da me malo poišteš." A ona joj odgovori: "Drage volje, majko." I tako žena legne devojci glavom na krilo, pa je onda zapita od kuda su njih dvoje. Devojče joj plačući pripovedi sve šta je i kako je, pa joj najposle reče: "Majko! kako ti miriše glava!" Onda žena ustane s njezina krila, pogledi žalosnu i plačnu devojčicu, pa joj reče: "Kudgod hodila, sretna bila, kad plakala, biser ti išao iz očiju mesto suza, i kad govorila, ruža ti zlatna iz usta izlazila!" Posle toga žena pokaže deci kuda će izaći na put, i deca otidu a žena ostane kod izvora. Deca izišavši na put otidu kući. Devojčica kako opazi maćiju i oca, brizne plakati, a maćija kako vidi da joj mesto suza biser iz očiju ide, raširi ruke, pa je stane grliti i ljubiti: "Blago meni kad si mi došla! A gde si mi tako bila?" Devojčica kad stane pripovedati, a iz usta sve zlatna ruža. Onda se maćija još većma začudi, pa je zapita: "Gde si taku blagodet na sebe dobila?" Devojčica joj kaže kako su u planini tu i tu našli ženu na izvoru pa je žena blagoslovila. Onda maćija zapita: "A jeli ta žena još tamo? da i ja svoju ćer k njoj pošljem da dobije tu blagodet." Devojčica joj odgovori da je iza njih onde ostala. I tako maćija stane govoriti svojoj kćeri da ide onamo, a ona se zatezala i suprotila, ele najposle mati je kojekako namoli i ona otide i nađe onu ženu na izvoru. Kad dođe na izvor, mesto da joj nazove pomozi Bog, ne reče joj ništa, nego u sebi promrmlja "Eto one ženturine, ubio je Bog!" Pa se napije vode i sedne kod izvora kao što su joj kazali. Žena odmah pristupi k njoj pa joj reče: "Da ti legnem glavom na krilo da me malo poišteš." A ona joj odgovori: "Hoću da, Bog zna kakva ti je glavurina", i stane plakati: "Ne bih ja ni došla ovamo, da me nije moja materešina oterala." Onda je žena pogledi, pa joj reče: "Tamo njoj krvave suze iz očiju letele kad plakala, a kad govorila, tamo ona prskala i balila te te ne mogli ljudi slušati." Posle toga devojka se vrati kući maji svojoj, a maja je jedva dočeka i raširi ruke pred nju, a kad ona progovori, stane prskati i baliti, da se mati upropasti šta joj je. Devojka onda okrene plakati: "Ti si mi kriva," a suze krvave polete joj niz obraze. – Za onu se sirotu devojku posle pročuje do cara, te car pošlje po nju i uzme je za svoga sina, a ona uzme i svoga brata k sebi, te su tako sretno živeli. A ona druga devojka sa svojom materom i očuhom ostane onako.

36
Kako su radile onako su i prošle.

Bila jedna devojka pa imala maćiju, i maćija imala kćer što je dovela, pa mrzila na pastorku, tukla je i grdila od kud je god išla, patila je glađu i golotinjom da bi je samo kakogod sa sveta nestalo; al što je ona nju gore držala, to je ona sve zdravija i lepša bivala. Kad maćija vidi da joj ovako dosaditi ne može, otera je od kuće kad joj je otac nekud na put bio otišao. Ona išla ne znajući ni sama kuda, najposle zaiđe u šumi, pa tumarala tamo amo tražeći kud će da izađe, dok smotri na daleko vatru gde se svetli pa onda hajd k onoj strani od kud je vatra svetlila. Kad tamo a to mala kolebica, nepočišćena i u njoj vatra raštrkana i već se zgorela. Ona lepo uzme metlu pa počisti kolebu, vatru skloni, i još drva donese te bolju naloži pa sedne da čeka ko će doći. Kad u veče, Bože! duva vetrina, krše se drva misliš sve će iz korena izvaliti. Ona se sakrije za kolebu drkćući od strahote, al eto ti ala ide, kako dođe u kolebu, stade mirisati la reče: "Ovde ima rajska duša; izađi, rajska dušo! ne ću ti ništa." Devojka izađe, onda joj ala kaže: "Jesi li ti moju kolebu počistila i moju vatru naložila?" A ona odgovori: "Jesam." "Dobro," kaže ala, "sad me malo poišti." Devojka sedne, ala joj metne glavu na krilo i počne da je poište, kad tamo, ali glava puna crvi, pa smrdi kao buba. "Smrdi li moja glava? devojko!" zapita je ala; a ona odgovori: "Ne smrdi, majko! već miriše kao smilj." Sutradan rano polazeći ala devojci zapovedi da nahrani njenu živinu i da skuva večeru. Devojka stane mamiti živinu, kad al Bože! skupiše se eje, sovuljage, vrane, kurjaci, lisice, jazavci, tvorovi, što je god u Boga životinje, sve se skupi na hranu; devojka ih lepo nahrani, i sve se raziđe. Kad u veče opet dođe ala, zapita je jeli nahranila njenu živinu. "Jesam" kaže. Pošto je tako stajala neko vreme kod ale, rekne joj ala: "Ako hoćeš, idi kući; za to što si me lepo služila uzmi od onih sanduka koji hoćeš, pa ponesi kući." Devojka uzme najlakši sanduk, a ala je zapita za što uzima najlakši. "Znam" veli "da u njemu najmanje ima; a ja za ovo nekoliko dana nisam više ni zaslužila." I tako otide, kad dođe kući sa sandukom i otvori ga, a to u njemu sve sami dukati! Kad maćija to vidi ona odmah otera i svoju kćer da donese sanduk dukata. Njena kći naiđe na onu istu kolebu; al niti je htela vatre staknuti, ni spremiti. Kad u veče dođe ala onako isto s vetrom, zapita je: "Rajska dušo! što nisi moju vatru stakla i moju kolebu počistila?" A ona joj odgovori: "Nisam ni kod svoje kuće čistila." "Dobro, dobro," kaže ala, "a ti me malo poišti." Tek devojka zaviri u glavu, stane pljuvati: "Pi! čudna smrada! ja te bogme ne mogu poiskati." "Dobro, dobro!" opet kaže ala. – Sutradan ala opet ode a njoj zapovedi da živinu nahrani, kad devojka vidi kakva je živina, uzme batinu, pa kom nogu, kom glavu, kom krilo odbije, i tako sve rastera. Kad u veče dođe ala, zapita je jeli živina nahranjena. – "Jeste da! kakva ti je ono đavolska živina? Kakva je onako sam je i nahranila, batinom." "Dobro, dobro," kaže joj ala. Kad bude ujutru, kaže joj da ide kući: "Dosta si me" veli "služila; eto uzmi koji hoćeš od tih sanduka pa nosi kući." Devojka izbira najteži, pa odnese. Kad ga donese kući, brže i ona i maćija otvore ga da vide silno blago u onako teškom sanduku. Kad se nadvire nad sanduk, a dve guje iskoče iz njega pa jedna mater a jedna kćer za oči, te im ispiju oči. Kako su pravo radile onako su i prošle.

37
Zla žena.

Putovao nekud čoek sa ženom, pa udare preko livade skoro pokošene, onda čoek reče: "Ala ženo! lijepo ti je ova livada pokošena!" A žena: "Zar ti je napalo na oči, te ne vidiš da to nije košeno, nego striženo!" A čoek opet: ,Bog s tobom, ženo! Kako će se livada strići? to je košeno, eto vidiš otkosa." – I tako čoek dokazujući da je košeno, a žena da je striženo, svade se, i čoek udari ženu, pa joj stane vikati da ućuti; a žena pristane pored puta uz čoeka, pa mu unese dva prsta pod oči, i njima strigući kao nožicama, stane vikati: "Striženo! striženo! striženo!" Idući ona tako pored puta, a ne gledajući preda se nego čoeku u oči i u svoje strickanje, nagazi na nekakvu jamu, koja je od ozgo bila pokrivena otkosima, i u nju upadne. Kad vidi čoek đe se ona strovali i zamkne u jamu, a on reče: "A! tako tebi valja!" Pa otide svojim putem i ne nadvirujući se nad jamu. Poslije nekoliko dana ražali se čoeku pa stane u sebi govoriti: "Hajde da je izvadim, ako još bude živa! Kaka je taka je; a može biti da će se u napredak što i popraviti;" pa uzme uže i otide nad jamu, pa pusti uže u jamu i stane vikati da se uhvati za uže, da je izvuče na polje. Kad već opazi da je uže zateglo, a on onda povuci! Kad već uže prikupi blizu kraja, ali ima šta viđeti: mjesto žene, uhvatio se za njega đavo, s jedne strane bijel kao ovca, a s druge crn kao što i jest. Čoek se uplaši, pa pođe da upusti uže, a đavo poviče: "Drži, da si mi po Bogu brat! izvuci me na polje, pa me ubij ako mi ne ćeš života pokloniti; samo me izbavi odavde." Čoek primi za Boga, i izvuče đavola na polje. Đavo odmah zapita čoeka kakva ga je tu sreća donijela da ga izbavi, i šta je tražio u toj jami; a kad mu čoek kaže da mu je tu prije nekolika dana upala žena, i da je došao sad da je izvadi, onda đavo poviče: "Šta pobratime, ako Boga znaš! Pa to tvoja žena! i ti mogao s njom življeti! I opet došao da je izvadiš! Ta ja sam u tu jamu upao prije toliko vremena, pa mi je iz najprije istina bilo teško, a poslije sam se bio kojekako navikao; ali kako ta prokleta žena dođe k meni, malo za ova nekolika dava ne crkoh od njezina zla: saćerala me bila u kraj, pa vidiš kako mi je ova strana što je bila od nje, osijeđela, sve od njezina zla! – Prođi je se, ako Boga znaš! Ostavi je tu đe je; a evo ja ću tebe učiniti čestita, što si me od nje izbavio" pa iščupa iz zemlje jednu travku, i pruži je čoeku: "na ti ovu travu, te je ostavi; a ja idem, pa ću ući u kćer toga i toga cara; iz svega će carstva doći ljekari i popovi i kaluđeri da je liječe i da mene ćeraju, ali ja ne ću izići dokle gođ ti ne dođeš; a ti se načini ljekar, pa i ti dođi da je liječiš i samo je okadi ovom travom, a ja ću odmah izići, po tom će tebi car dati svoju kćer, i uzeće te da caruješ s njime." Čoek uzme travu, te ostavi u torbu, pa se oprosti s pobratimom i rastanu se. Poslije nekoliko dana pukne glas da je bolesna careva kći: ušao đavo u nju. Skupe se iz cijeloga carstva ljekari i popovi i kaluđeri, ali zaludu, ne može niko ništa da učini. Onda čoek uzme torbu s travom, te objesi o vratu, i uzme štap u šake, pa zapali pješice u carsku stolicu, i upravo u careve dvore. Kad se prikuči sobama đe boluje careva kći, vidi đe lete ljekari i ljekarice; popovi, kaluđeri i vladike čate molitve, svještavaju masla, drže denija, i zovu đavola da iziđe, a đavo jednako viče iz đevojke i ruga im se, pođe i on tamo sa svojom torbom, ali ga ne puštaju unutra; onda on otide u kuću upravo carici, pa joj kaže da je i on ljekar, i da ima travu kojom je on do sad išćerao nekoliko đavola. Carica, kao svaka mati, skoči brže bolje i odvede ga đevojci u sobu. Kako ga đavo opazi, on mu progovori: "Tu si pobratime?" – "Tu sam." – "E dobro! a ti čini svoje, pa ću ja izići; ali ti više da ne ideš za mnom đe se ja oglasim, jer ne će dobro biti" (ovo su oni tako govorili da niko drugi nije mogao čuti ni razumjeti osim njih dvojice). Čoek izvadi svoju travu iz torbe, te okadi đevojku, a đavo iziđe, i đevojka ostane zdrava kao od majke rođena. Svi ostali ljekari kao posramljeni raziđu se kud koji, a ovoga zagrle car i carica kao svoga sina, pa ga uvedu u riznicu, te ga preobuku i dadu za njega svoju jedinu kćer, i pokloni mu car pola carstva svoga. Poslije nekoga vremena otide onaj isti đavo te uđe u kćer drugoga većega cara, koji je bio komšija s ovijem. Udare svud po carstvu tražiti joj lijeka, a kad ne nađu, onda razberu kako je i ovoga cara kći bila tako bolesna, pa je izliječio nekakav ljekar, koji je sad njegov zet. Tada onaj car napiše knjigu tvome komšiji, i moli ga da mu pošlje onoga ljekara što mu je kćer izliječio, da izliječi i njegovu kćer od onake bolesti, pa će mu dati štogođ ište. Kad to car kaže svome zetu, a zet se opomene što mu je najposlije kazao pobratim na rastanku, pa ne smije da ide, nego se stane odgovarati da je on već pobacio liječenje, i da više ne zna liječiti. Kad to odgovore onome caru, a on pošlje drugu knjigu, i kaže da će dignuti vojsku i zametnuti krajinu ako mu car ne pošlje svoga ljekara. Kad ovom caru dođe takovi glas, on kaže svom zetu da drukčije biti ne može, nego da treba ići. Kad se carev zet vidi na nevolji, spremi se i otide. Kad dođe carevoj kćeri, a đavo se začudi, pa poviče: "A! pobratime, šta ćeš ti ovđe? Nijesam li ja tebi kazao, da ti više ne ideš za mnom?" – "E! moj pobratime!" progovori carev zet, "ne idem ja da tebe ćeram iz careve kćeri, već te tražim da te pitam šta ćemo sad? izišla moja žena iz jame, pa što traži mene, kojekako; ali tebe! što mi je nijesi dao izvaditi iz jame." – "Šta naopako! izišla tvoja žena!" poviče đavo, pa skoči iz careve kćeri, i uteče čak u sinje more, i više se nikad ne vrati među ljude

38
Divljan

Pop i đak hodili kroz jednu veliku planinu, pa ih onđe uhvati noć. Videći oni da već ne mogu taj dan prispjeti kuda su bili naumili, stanu gledati tamo amo kroz planinu đe bi prenoćili, i ugledaju oganj daleko u jednoj pećini. Primaknu se oni blizu i nazovu: "Dobar veče, ima li to tamo?" Kad li šta vide? ni ljudi ni nikoga drugog, do jednog divljeg čoeka s jednijem okom navrh glave. Zapitaju ga: "Hoćeš li nas pustiti u kuću?" On im odgovori da hoće. Ali na vrata od pećine bijaše privaljena velika ploča, koju sto ljudi ne bi moglo pomaći. Divljan ustane, digne ploču, pusti ih unutra, pa opet ploču na vrata privali; potakne im veliki oganj i sjednu grijati se. Pošto se malo razgriju, počne ih divljan pipati iza vrata, da vidi koji je pretlji da ga zakolje i ispeče, i napiplje popa pretljega, spopane ga i ubije, navrti na ražanj i metne kraj ognja da se peče. Kad đak to vidi, dosjeti se i svome jadu, ali uteći iz pećine nije mogao nikako. Pošto se pop ispeče, zove divljan đaka da s njim jede, a đak jadni ne šćene, već mu odgovori da nije gladan. "A hoćeš" reče divljan "i na sramotu, ako ne ćeš pa lijepo." Đak šta će? već sjedne s njim, divljan prokleti jede, a đak meće u usta pa opet baca u kraj. "Jeđi" stane vikati divljan, "jer ću i tebe sjutra ovako." Pošto se divljan najede, legne kraj ognja, a đak počne đeljati jedan mali šiljak. Upita ga divljan: "Šta đeljaš ta šiljak?" Đak mu odgovori da se kod ovaca sjedeći besposlen naučio vazda tako đeljati. pa da ga je i sad ta volja dopala. Divljan zatvori oko i zaspi, a đak jadni videći da se i njemu sjutra nožić pod grlo spravlja, domisli se te oni šiljak zavrti divljanu u oko i oslijepi ga. Divljan slijep skoči kao mahnit i đaku reče: "Neka, da je Bogu hvala! izvadi ti mene ovo jedno oko, kad ne umjeh ja tebe obadva, ali mi uteći ne ćeš." Kad ujutru svane, napiplje divljan vrata od pećine i videći da su zatvorena počne po pećini brbati tamo amo da đaka uhvati, ali ga ne mogne naći nikako, jer je imao u pećini mnogo stoke, te se đak domisli i oguli jednog ovna, pa se obuče u onu kožu i izmiješa među ovce. Divljan već vidi da mu od mnoge stoke ne može ništa, pa pođe na vrata od pećine, otvori jedan kraj od vrata i počne stoku vabiti da jedno po jedno izbaca. Đak u onoj koži ovnujskoj stane se primicati s ovcama ne bi li i njega izbacio, i tako malo po malo primičući se dođe do njega, divljan ga uhvati i izbaci među ostalijem ovnovima. Kad se đak dohvati poljane, i vidi svu stoku pred sobom, vikne divljana: "Ne traži me" reče, "ja sam već na polju." Divljan kad vidi da mu je utekao, domisli se što će, otvori vrata sa svijem, i pruži mu jedan štap govoreći: "Kad si mi već utekao, na ti ovi štap da ćeraš stoku, jer ti bez njega ne će nijedna krenuti." Đak nesretni prevari se, i pođe da uzme štap; ali kako ga se prihvati, prijenu mu jedan prst pri njemu; viđevši da je poginuo stane skakati oko divljana tamo amo da ga ne dohvati, u to padne mu na um britvica koju je pri sebi imao, izvadi je i osiječe oni prst što mu pri štapu prijenuo bio i uteče. Onda se počne divljanu rugati i smijati ćerajući pred sobom stoku. Divljan onako slijep pristane za njim, te tako dođu dojedne velike vode i đak vidi da će ga već moći u vodu utopiti, pa počne zvižđeti okolo njega rugajući mu se. Divljan primičući se malo po malo da bi ga uhvatio primakne se uprav nad vodu, a đak mu onda pritrči iza leđa i tisne ga u vodu te se divljan utopi. Onda đak s mirom i s Bogom oćera stoku i dođe zdravo kući, ali bez popa.

39
U cara Trojana kozje uši.

Bio jedan car koji se zvao Trojan. U toga cara bile su uši kozje, pa je redom zvao berbere da ga briju; ali kako je koji išao nije se natrag vraćao, jer kako bi ga koji obrijao, car Trojan bi ga zapitao šta je video na njemu, a berberin bi odgovorio da je video kozje uši; onda bi ga car Trojan odmah posekao. Tako dođe red na jednog berberina, ali se ovaj učini bolestan pa pošlje svoga momka. Kad ovaj iziđe pred cara, zapita ga car, što nije majstor došao, a on odgovori daje bolestan. Onda car Trojan sedne te ga momak obrije. Momak brijući cara opazi da su u njega kozje uši, ali kad ga Trojan zapita šta je u njega video, on odgovori da nije video ništa. Onda mu car da dvanaest dukata i reče mu da od sad uvek dolazi on da ga brije. Kad momak otide kući, zapita ga majstor kako je u cara, a on mu odgovori da je dobro i da mu je car kazao da ga svagda on brije i pokaže mu dvanaest dukata što je od cara dobio, ali mu ne kaže da je u cara video kozje uši. Od to doba ovaj je momak jednako išao i Trojana brijao, i za svako brijanje dobijao po dvanaest dukata, i nije nikome kazivao da car ima kozje uši. Ali ga najposle stane mučiti i gristi gde ne sme nikome da kaže, te se počne gubiti i venuti. Majstor to opazi pa ga stane pitati šta mu je, a on mu na mnogo zapitkivanje najposle odgovori da ima nešto na srcu, ali ne sme nikome kazati, "a da mi je" veli "da kome god kažem, odmah bi mi odlahnulo." Onda mu majstor reče: "Kaži meni, ja ne ću nikome kazati; ako li se bojiš meni kazati, a ti idi duhovniku, pa kaži njemu; ako li ne ćeš ni njemu, a ti iziđi u polje iza grada, pa iskopaj jamu te zavuci glavu u nju pa u tri puta zemlji kaži šta znaš, pa onda opet jamu zatrpaj." Momak izbere ovo treće: otide iza grada u polje, pa iskopa jamu, te u nju zavuče glavu i u tri puta rekne: "U cara Trojana kozje uši." Pa onda zagrne zemlju, i tako se smiri i otide kući. Kad posle toga prođe neko vreme, ali iz one jame nikla zova, i tri pruta narasla lepa i prava kao sveća. Čobančad kad nađu zovu, odseku jedan prut i od njega načine sviralu, ali kad počnu svitati, svirala izdaje glas: "U cara Trojana kozje uši." To se odmah razglasi po svemu gradu, a najposle i car Trojan sam sobom čuje kako deca sviraju: "U cara Trojana kozje uši." Čuvši to car Trojan odmah dozove onoga berberskoga momka, pa ga zapita: "More šta si ti oglasio narodu za mene?" A on se siromah stane pravdati da nije nikome ništa kazao, ali da je video šta on ima. Onda car istrgne sablju da ga poseče, a on se prepadne pa sve po redu iskaže, kako se zemlji ispovedao, pa kako je sad na onome mestu "narasla zova, od koje svaka svirala izdaje onaki glas. Onda car sedne s njim na kola i pođe na ono mesto da vidi jeli istina, kad tamo, ali još samo jedan prut nađu. Car Trojan zapovedi da se načini svirala od onoga pruta da vidi kako će svirati. Kad oni načine sviralu i počnu svirati, a svirka izdaje glas: "U cara Trojana kozje uši." Onda se car Trojan uveri da se na zemlji ništa ne može sakriti, pa onome berberinu oprosti život, i posle dopusti da svaki može dolaziti da ga brije.

40
Car Dukljan.

Bio je jedan car te se zvao car Dukljan. Jedan dan loveći on po dubokijem alugama i gustijem grmenima ugleda jedno jezero te se šumke primakne k njemu eda bi što ulovio. Nadnesavši se malo nad jezero ugleda krilata konja i na njemu krilata čoeka zlatnijeh kosa dugijeh do peta đe iz jezera izlazi. Kad ih car viđe, potaja se i stade virke da gleda đe će šta li će ovi čoek. Kad tek što na suho izide, side s konja i dohvati nekaku sviralu dugu prevjenu i šarenu kao najveća zmija i poče u nju svirjeti da se od mila Boga ne mogaše slušati, i na ovi glas poče se sve kamenje i drveće šikati. Car se uplaši pa zapne strijelu na ovoga čoeka i ljuto ga obrani kroz obadva krila. Čoek padne s konja i vrisne od muke i žalosti da se do neba mogaše čuti, i zaviče: "Moli Boga, čoeče, te si ti mene viđeo priđe nego ja tebe." Pošto car viđe đe obrani čoeka, pritrči k njemu s golom sabljom, a on fuk te u jezero onako ranjen; onda car uhvati onoga konja, uzjaše ga te s njim bježi doma. Ali teke što ga bješe uzjahao, iznikoše i kralju krila, a kralj se prepade te siđe s njega i uhvativši ga za fuzdu povede ga, i malo idući nestade mu krila te tako doma dođe. Došavši doma kaže sve što se zbilo, i konja uvedu u konjušnicu među ostale konje. Carev sin čujući za to jezero krene jedno jutro kridimice od oca, te po kazivanju očinu nabasa na jezero, ali ne dođe šumke nego sa zapetom strijelom, ali priđe nego dođe do jezera upazi izvan jezera jednu ženu sredoviječnu đe raspletenijeh kosa plače i njega gleda, te on na onome mjestu pade u nesvijest kao mrtav. U koji čas on tu zakovrnu, u ta čas oni krilati konj počne u carevoj konjušnici vrištati i krilima udarati da se od velike uke i treske i sav carev dvor zatrese. Car skoči da vidi šta mu je, dok konj reče caru: "Ako želiš sina svoga živa vidjeti, vrći me na mjesto oklen si me doveo." Car se prepane te onako na konja gola uzjaše, kad se konj polja dohvati, preleće kao munja do jezera. Kad tamo, vidi car sina mrtva prostrta i nad njim onu ženu đe plače i đe mu oči vadi jednom dlakom iz glave. Cara stade lelek za sinom a konja vriska za onom ženom, dok zavika konj: "Sada mijenjajmo sina za sina, a otac da mu je prost." Onda ona žena povrati oči carevu sinu i zadune ga, i kad oživlje, dade ga caru a on njojzi konja.

( Daklem se misli da je konj bio sin one žene, a onaj čovjek što ga je car ranio njegov otac.)

41
Đevojka, udovica i puštenica.

Bio čoek neoženjen, pa ga jedni nudili đevojkom, drugi udovicom, treći puštenicom. Sad on nije znao koju će uzeti, jer su po sebi sve tri bile dobre i lijepe; nego otide nekakom starcu da ga pita: ili je bolje uzeti đevojku ili udovicu ili puštenicu; a starac mu kaže: "Sinko! ja ti na to ne umijem ništa kazati, nego idi Premudrome (t. j. Solomunu), on će ti znati kazati šta je bolje: pa dođi poslije da mi kažeš šta ti je rekao." Onda čoek otide Solomunovu dvoru. Kad dođe pred dvor, pitaju ga sluge šta će, a on im kaže da ide Premudrome. Onda ga uzme jedan sluga, te ga uvede u dvor, pa pruži ruku na jedno dijete, koje bješe uzjahalo na štap pa trče po dvoru: "Eno ono je Premudri." Čoek se začudi, pa pomisli u sebi: "Šta će ono dijete meni znati kazati! Ali već kad sam došao dovde, hajde da vidim šta će reći!" Pa se onda uputi k Solomunu; a kad dođe k njemu, on stane lijepo sa svojim konjem, pa ga zapita šta će, a čoek mu kaže sve redom šta je i kako je. Onda mu Premudri odgovori: "Ako uzmeš đevojku, ti znaš; ako uzmeš udovicu, ona zna; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja!" pa se onda okrene, i čoeka malo predre krajem štapa preko nogu, i stane opet trkati po dvoru. Onda čoek pomisli u sebi: "Baš sam prava budala! ja mator čoek, pa sam došao đetetu da me svjetuje kako ću se ženiti;" pa se vrati natrag, i otide onom starcu da ga pita kome ga je poslao po svjet! Kad dođe starcu, i vičući na njega i srdeći se kaže mu sve kako je prošao s Premudrijem, onda mu starac reče: "E moj sinko! nije to Premudri ništa uzalud rekao: ako uzmeš đevojku, ti znaš, to će reći: ona će držati da ti sve znaš bolje od nje, pa će te slušati kakogođ ti hoćeš; ako uzmeš udovicu, ona zna, to će reći: ona je već jednom bila žena, pa sad misli sve da zna, za to ne će te šćeti slušati, nego će sve šćeti da ti zapovijeda; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja (pa tebe štapom preko nogu), to će reći: čuvaj se da te ne ožeže onako kao što je i prvog muža ožegla."

42
Jedna gobela u kao a druga iz kala.

Žena Premudroga Solomuna zagleda se u nekaka drugoga cara, i namisli da ostavi prvoga muža i da bježi ovome drugome; ali nikako nije mogla da se ukrade, jer je je Solomun vrlo čuvao; za to se dogovori s ovijem drugijem carem te joj pošalje nešto te popije pa se učini kao mrtva. Kad ona tako umre, Solomun joj osiječe mali prst u ruke da vidi jeli zaista umrla, i kad vidi da žena ne osjeća ništa nego da je mrtva, onda je zakopa. A onaj car naredi svoje ljude, te je noću iskopaju i donesu njemu i on joj opet nekako povrati život, i uzevši je za ženu stane s njome življeti. Kad Premudri Solomun dozna šta je bilo od njegove žene, on se digne da je traži, i povede sa sobom podosta naoružanijeh ljudi, pa kad dođe blizu stolice onoga cara što mu je ženu uzeo, ostavi ljude u šumi kazavši im kad čuju truba da zatrubi, onda da idu na njezin glas njemu u pomoć noseći svaki pred sobom po zelenu šumnatu granu, a on otide sam u carev dvor. Kad tamo, a to žena sa slugama sama u dvoru, a car otišao u lov. Kad žena opazi svojega prvog muža, ona se poplaši, ali ga opet nekako prevari te ga u jednoj sobi zatvori. Kad car dođe iz lova, žena mu kaže da je došao Premudri Solomun, i da je u toj i u toj sobi zatvoren: "nego" veli "idi sad odmah k njemu u sobu te ga posijeci; ali se nemoj šaliti da i što počneš s njim govoriti, jer ako ga pustiš samo jednu riječ da progovori, prevariće te." Car s golom sabljom u rukama otvori vrata, i pođe k Premudrome Solomunu da mu osiječe glavu. Solomun je mirno i bez straha sjedio na jastuku, pa kad vidi ovoga đe ide k njemu sa sabljom, a on se nasmije. Kad car to vidi, nije se mogao uzdržati da ga ne zapita za što se smije, a Solomun mu odgovori da se smije đe car cara hoće da pogubi na ženskom uzglavlju. Car ga onda upita: "A da kako?" A Solomun mu odgovori: "Ja sam već u tvojim rukama; sveži me pa izvedi na polje iza grada te me pogubi na vidiku, pa prije nego me pogubiš, zapovjedi da se tri puta zatrubi u trubu da čuje svatko i ko hoće da može doći da vidi, pa će poći i gora da gleda đe car cara gubi." Car to posluša osobito da vidi da li je istina da će i gora poći da gleda đe car cara gubi. Pa onda sveže Solomuna i metne ga na jedna prosta kola, pa ga sa svojim momcima i dvoranima povede na polje da pogubi. Kad su tako išli Solomun se kroz kola bio zagledao u prednje točkove, što, se u jedan put nasmije. Car koji je pored njega jahao na konju zapita ga što se smije, a on mu odgovori: "Smijem se gledajući kako jedna gobela u kao a druga iz kala." Onda car okrenuvši glavu od njega rekne: "Hvala Bogu, ljudi govore Premudri Solomun, a on budala!" Kad u tom dođu na mjesto đe hoće da ga pogube, car zapovjedi te se jedan put zatrubi. Kako čuju trubu vojnici Solomunovi, oni se krenu. Kad se drugi put zatrubi, oni se stanu primicati, ali se ljudi nijesu viđeli nego samo zelene grane pred njima kao gora. Car se tome vrlo začudi i uvjeri se da je istina što mu je Solomun kazao, pa zapovjedi te se zatrubi i treći put; u tom Solomunovi vojnici stignu na ono mjesto te Solomuna otmu, a cara i sve njegove momke i dvorane pohvataju i pobiju.

43
Solomuna proklela mati.

Premudri Solomun jednoć u razgovoru reče pred materom svojom da se svaka žena može prevariti. Mati ga za to vrlo iskara govoreći mu da to nije istina. Poslije toga negđe Solomun materi svojoj nekako dokaže da je i ona kao i ostale žene. Mati se njegova za to vrlo rasrdi pa ga prokune da ne umre dok ne vidi morske dubine i nebeske visine. Pošto Solomun već ostari i već mu se dosadi življeti na ovome svijetu, stane se starati kako bi se oprostio materine kletve, da bi mogao umrijeti. Najprije sakuje gvozden kovčeg, veliki kako može on u njemu sjediti; na zaklopcu ovoga kovčega utvrdi jedan kraj od gvozdenijeh veriga koje su bile tako dugačke kao što je od prilike mislio da je more duboko. Po tom ušavši u kovčeg zapovjedi ženi da ga zaklopi pa da baci u more a ona da drži drugi kraj od veriga, pa pošto kovčeg padne na dno mora, onda da ga izvuče na brijeg. Žena kovčeg zatvori i zaklopi i baci u more; ali dokle je još držala kraj od veriga i nije mogla kovčega da izvuče, dođe neko te je prevari da su Premudroga s njegovijem kovčegom zajedno već odavno ribe proždrle i da ga već nikad na suho izvući ne može, već neka pusti kraj od veriga, pa neka ide kući. Onda ona verige ispusti, te sve sa prevelikom težom svojom pritisnu Premudroga u kovčegu na dnu mora. Poslije toga đavoli nađu svetoga Jovana štaku i kapu i odeždu, pa se svade ne znajući kako će to podijeliti, i najposlije reku: "Hajdemo k Premudrome da nas on namiri." I tako doznavši đe je Premudri, otidu k njemu na dno mora, i dozvavši ga kažu mu za što su došli; a on im iz kovčega odgovori: "Kako ću vas ja iz kovčega namiriti, kad niti vidim vas ni onoga oko čega se svađate? Nego me iznesite na brijeg pa ću vas onda namiriti." Đavoli onda odmah uzmu kovčeg s Premudrijem te iznesu na brijeg. Kad Premudri iziđe iz kovčega i uzme u ruke od đavola ono oko čega su se posvađali kao da vidi šta je i šta koje vrijedi, on prekrsti štakom, a đavoli se odmah razbjegnu kud koji, te njemu ostane sve. Tako je Premudri viđeo morske dubine, pa onda stane misliti kako će još viđeti nebeske visine. Za to uhvati dva noja, pa im za nekoliko dana ne da ništa jesti dok dobro ogladne, pa im onda priveže za noge veliku kotaricu u koju on uđe i sjedne držeći rukama više sebe i više nojeva na dugačkom ražnju pečeno jagnje. Nojevi želeći da bi pecivo dohvatili, polete u visinu i tako su sve lećeli dokle Premudri ne udari ražnjem u nebo, pa onda obrne ražanj na niže te ga nojevi snesu na zemlju. Tako je viđeo i nebeske visine i poslije je umrüo.

44
Laž za opkladu.

Poslao otac dijete u vodenicu, pa mu kazao da ne melje nigđe u vodenici đe nađe ćosa. Kad dođe dijete u jednu vodenicu, a to u njoj sjedi ćoso: "Pomoz' Bog, ćoso!" – "Bog ti pomogao, sinko!" – "Bih li ja mogao tu malo samljeti?" – "Bi, za što ne bi, evo će se moje sad izamljeti, pa onda melji koliko ti drago." – Ali dijete pomisli šta mu je otac rekao, pa iziđe na polje i pođe uz potok u drugu vodenicu. A ćoso brže bolje uzme malo žita, pa otrči drugijem putem prije đeteta, te i u onoj vodenici malo zaspe. Kad dijete dođe u drugu vodenicu i vidi da je i u njoj ćoso, a ono pođe u treću; a ćoso opet uzme malo žita, pa otrči drugijem putem prije đeteta i u treću vodenicu, te zaspe; tako i u četvrtu. Kad se već đetetu dosadi onda pomisli u sebi: valja da je u svakoj vodenici ćoso; pa sprti svoju torbu s leđa i ostane da melje s ćosom. Kad se ćosino izamelje, i dijete zaspe svoje, onda ćoso reče: "Hajde, sinko, da umijesimo kolač od tvoga brašna!" Dijete jednako drži u pameti što mu je otac kazao da ne melje u vodenici đe nađe ćosa, ali sad već pomisli: što je tu je; pa reče ćosu: "Hajde de." Ćoso ustane, pa razgrne đetinje brašno u mučnjaku, a đetetu reče da donosi vodu u pregrštima. Dijete stane donositi vodu, i ćoso počne pomalo zakuvavati; tako malo pomalo dok se sve izamelje, i ćoso sve brašno zakuva, pa onda umijesi jednu veliku pogaču, pa razgrnu vatru te je zapreću da se peče. Kad se pogača ispeče i izvade je iz vatre pa prislone uza zid, onda ćoso reče đetetu: "Znaš, sinko, šta je? Ovu pogaču ako podijelimo, nema ni meni ni tebi, već hajde da lažemo, pa koji koga nadlaže onaj neka nosi svu pogaču." Dijete pomisli u sebi: već se sad nema kuda, pa reče: "Hajde de! počni ti." Onda ćoso počne koješta lagati, ovamo onamo, a kad se već izlaže i umori, onda mu dijete reče: "E moj ćoso! ako ti više što ne znaš, to je sve ništa; stani da ja tebi kažem jednu pravu istinu. Kad ja bijah u mlado doba stari čoek, onda mi imadijasmo mnogo košnica, pa bih ih ja svako jutro brojio, i sve bih čele prebrojio, a košnica ne mogu. Kad jedno jutro prebrojim čele, a to nema najboljega čelca; onda ja brže bolje osedlam pijevca, pa uzjašem na njega, i pođem tražiti čelca. Kad doćeram trag do mora, a to on otišao preko mora, a ja za njim tragom. Kad prijeđem preko mora, a to čoek uhvatio moga čelca u ralicu, pa ore za proso. Ja povičem na njega: ""To je moj čelac; od kud tebi moj čelac?" "A čoek odgovori:" "Brate! ako je tvoj, eto ti ga."" Pa mi da čelca, i još punu torbu prosa od izora. Onda ja uprtim torbu s prosom na leđa, a sedlo s pijevca prebacim na čelca, te čelca uzjašem, a pijevca povedem u povodu, da se odmara. Kad budem preko mora, onda mi nekako pukne jedna uprta na torbi, te se sve proso prospe u more. Kad prijeđem preko mora, u tom stigne i noć, a ja onda sjašem s čelca, pa ga pustim da pase, a pijevca svežem kod sebe, pa mu metnem sijena, a ja legnem: spavati. Kad ujutru ustanem, a to vuci došli te zaklali i izjeli moga čelca: leži med! po dolu do članka, a po brdu do koljena. Onda počnem misliti u što ću pokupiti med. U tom padne mi na um da imam jednu malu sjekiricu, pa je uzmem i zađem u šumu da ulovim kaku zvjerku da zgulim mješinu. Kad tamo, a to dvije srne skaču na jednoj nozi. Onda ja potegnem sjekiricom, te im prebijem onu nogu, pa ih uhvatim, te zgulim s njih tri mješine, i pokupim u njih sav med, pa pritovarim na pijevca i odnesem kući. Kad dođem kući, a to mi se rodio otac, pa mene pošlju Bogu po vodicu. Sad ja počnem misliti kako ću se popeti na nebo, dok mi pade na um ono moje proso što se prosulo u more. Kad tamo dođem, a to ono palo na vlažno mjesto pa uzraslo do neba; te ja uz njega hajde na nebo. Kad se gore popnem, a to moje proso uzrelo, pa ga Bog požnjeo i umijesio od njega hljeb, pa udrobio u vruće mlijeko, te jede. Nazovem mu ja: Pomoz' Bog! A on mi odgovori: Bog ti pomogao; i da mi vodicu. Kad se vratim natrag, a to mojom nesrećom udarila kiša, pa došlo more i sve proso poplavilo i odnijelo! Sad se ja zabrinem kako ću sići na zemlju! Dok mi padne na um da mi je dugačka kosa: kad stojim do zemlje, kad sjednem do ušiju; pa uzmem nož, pa sve dlaku po dlaku odrezuj pa navezuj. Kad stigne mrak, a ja onda zavežem na dlaci jedan uzao, pa ostanem na njemu da prenoćim. Ali šta ću sad bez vatre! Kresivo sam imao, ali nema drva! U jedanput padne mi na um da imam u zubunu jednu šivaću iglu, pa je izvadim te iscijepam, pa napalim vatru i sit se ogrijem, pa legnem pored vatre spavati. Pošto zaspim a mojom nesrećom skoči varnica te pregori dlaku, a ja strmoglav na zemlju te propadnem do pojasa. Obrnem se tamo amo ne bih li se kako izvadio, a kad vidim da se ne da, onda brže otrčim kući te donesem motiku te se otkopam, pa odnesem vodicu. Kad dođem kući, a to žeteoci žanju po polju. Prigrijala vrućina, voljani Bože! da pogore žeteoci. Onda ja viknem: Kamo što ne dovedete ovđe onu našu kobilu što je dva dni duga a do podne široka, a po leđima joj vrbe porasle; neka načini hlad po njivi. Brže bolje otrči moj otac, te dovede kobilu, i žeteoci lijepo stanu žeti po hladu. A ja uzmem žban, pa odem na vodu. Kad tamo, a to se voda smrzla; onda ja skinem svoju glavu, te njom probijem led, i zahvatim vode. Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču: ""kamo ti glava?"" Ja se mašim rukom, a to nema glave, zaboravio je na vodi. Onda se brže bolje vratim natrag; kad tamo, a to lisica došla pa vadi mozak iz moje glave te jede; a ja polagano hajde hajde, te se privučem blizu, pa potegnem lisicu nogom u stražnjicu, a ona se uplaši, pa od straha p.. e, i isp.. e tefter; kad ga ja otvorim, a to u njemu piše: meni pogača, a ćosi g.. . o." Onda dijete ustane, pa uzme pogaču i otide kući, a ćoso ostane gledajući za njim.

45
Kralj i čobanin.

Nekakav kralj imao jednu kćer, koja je bila mnogo lijepa. Nje se ljepota bila razglasila po svijetu. Tu su ti išli kraljevi i carevi da je prose, ili od čuda samo da je vide. Ali otac njezin nije je stio nikome drugome dati do onome koji bi se našao mudriji od njega da ga kako prevari. To začuje na daleko jedan bogati čoek, pa kreće iz daleke zemlje, i prošavši mnoge zemlje i gradove nanese ga jedno veče put pred kuću jednoga bogatog čoeka. Kad zapita može li noćiti, domaćin ga jedva dočeka i odgovori mu da može, za što ne bi! Domaćin radi gosta odmah zakolje brava, i kad ga iznesu za večeru, ostave od njega glavu čobanu, koji bješe u planini kod stoke. Kad sjutradan svane, krene se putnik dalje svojijem putem da prosi u kralja đevojku. Idući kroz planinu nađe čobana od one kuće đe je bio na konaku, i nazvavši mu Božju pomoć, reče: "Dobro paseš! "A on mu odgovori: "Pasem da ih napasem." Putnik opet reče: "Ja sam sinoć u vas na konaku bio." A čoban mu odgovori: "Neka si bio; put te nanio." Onda opet putnik: "Kad sam došao u vaš dom, za mene su brava zaklali." A čoban: "Kad ljudi dolaze, za njih valja meso da se i kolje." Opet putnik: "Za tebe smo glavu ostavili." A čoban: "Glava glavi i ide." Opet putnik: "Čeljad od kuće metnuše je na policu, a dođe kučka pa izjede." A čoban: "Za nju je i bila." Opet mu reče putnik: "Tvoj otac dođe te ubi onu kučku." A čoban: "Ako su je ubili, to je i zaslužila." Opet putnik: "Pošto je ubiše, baciše je na bunište." A čoban: "Ako su je na bunište bacili, onđe je i živa ležala." Kad putnik čuje đe čoban tako na svaku odgovara, vrlo se začudi i pomisli u sebi da bi on bio dobar za prosca one kraljeve šćeri, pa mu reče: "Tako ti vjere, primakni se bliže da još malo zborimo." A čoban mu odgovori: ,Pričekaj malo dok vratim ovce." Pa onda čoban otrči te povrati ovce, pa se primakne onome čoeku; a čoek mu reče: "Evo sam krenuo k tome i tome kralju da prosim u njega đevojku, ali on đevojke svoje ne da nikome drugome do onome koji bi se našao mudriji od njega da ga kako prevari. A ja viđu da si ti hitre pameti, i da umiješ dobro i mudro zboriti, bi li dakle pošao sa mnom k tome kralju, eda bi mi kako đevojku isprosio?" Na to reče čoban: "Ja ću poći." Pa otole zajedno krenu i dođu u grad đe je življeo oni kralj. Kad dođu na kraljeva vrata onđe ih dočeka straža pa ih zapita: "Kud idete?" A oni kažu straži: "Mi idemo ka kralju da prosimo đevojku." A straža odgovori: "Svakome je slobodno proći ko ide da prosi đevojku." Pa ih propusti. Kad iziđu gore pred kralja, onda oni bogati čoek progovori: "Pomozi Bog, naš svijetli kralju!" A kralj mu pomoć prihvati: "Bog vam dobro dao, đeco!" Pa onda reče onome bogatom čoeku: "Što je došao oni vlah u gruboj robi?" A čoban ne dade čoek da odgovara, nego se sam uteče i reče: "Ako sam ja vlah u gruboj robi, ja imam više blaga nego oni u lijepoj robi, i suviše imam tri hiljade ovaca. Pa u jednu dubodolinu muzem, u drugoj sirim, a u treću smok slažem." Onda mu kralj reče: "To je dobro kad ti toliko blago imaš." A čoban prihvati: "Nije ovo dobro, nego je zlo." A kralj mu reče: "Okle može biti zlo kad ti kažeš toliko dobro?" Onda čoban odgovori: "E, vas mi se pošteti smok, i učini se gnoj." Onda kralj reče: "Jazuk! toliko se štete učini." A čoban prihvati: "To mene nije zlo, nego mije dobro." A kralj reče: "Kako, more?" Tada čoban odgovori: "Ja uzeh plug i volove, pa uzorah tri stotine dana, te sve posijah šenicu." A kralj mu onda reče: "To je dobro kad si toliko šenice posijao." A čoban prihvati: "Valaj nije dobro, no je zlo." A kralj reče: "Što, jadan?" Odgovori čoban: "Prometnu mi se ona šenica: sve nikoše bukve i jele." Tada kralj reče: "Oh, tu bi mnogo štete!" A čoban prihvati: "Tu mene nije štete, već mi je korist." Veli mu kralj: "Kako ti može biti korist kad ti se toliko šenice prometnu?" Čoban mu odgovori: "Jere naleće jedno jato čela, pa sve pritište one bukve i jele, ni se viđe grane ni korijena." Tada veli car: "To je dobro kad toliko doleće čela." A čoban prihvati: "Valaj nije dobro, no je zlo." Opet car: "Što, more?" A čoban odgovori: "Pripeče sunce Ilijinsko, pa se otopi oni kljuk i med pa se prosu po dolini vas." Tada kralj reče: "Valaj i jest tu bilo zla." A čoban prihvati: "Valaj nije zla, nego dobra." Opet pita kralj: "Kako more?" A čoban odgovori: "Ja uhvatih jednu buhu, i zaklah je, pa je odrijeh na mijeh i nabih tri stotine tovara." Tada kralj reče: "Valaj baš jest to lažno zboriti." A čoban odgovori: "Ako je lažno zboriti, ti si za istinu vjerovao. Ja sam te dosta prevario, nego daj đevojku, ja sam je zaslužio." Car ne mogne ni kud ni kamo, nego čobanu da đevojku, a čoban je da bogatu čoeku, a bogat čoek da čobanu silno nebrojeno blago.

46
Ko umije, njemu dvije.

Bio stric i sinovac, pa reče jednoć sinovac stricu: "Hajde, striko, da idemo u četu." Stric pristane i pođu. Idući putem sustignu jednoga čoeka đe vodi dva brava na uzlici. Tada reče sinovac stricu: "Hajde da ukrademo ona dva brava." A stric mu odgovori: "Kako ćemo, jadan bio, ukrasti, kad ih vodi za uzlicu?" A on mu reče: "Lasno ćemo ih ukrasti, pusti ti mene." Pa onda otide pobrzo naprijed, pa izuje jedan opanak, pa ga baci na put kuda će udariti onaj s bravima, pa se sakrije ukraj puta. Kad naljeze onaj što ćera dva brava, digne opanak pa ga opet baci govoreći: "Što će mi ovi jedan?" Čuvši to sinovac otrči opet naprijed, pa i drugi opanak izuje i baci na put, pa se opet sakrije. Kad onaj s bravima opet naljeze, i vidi još jedan opanak, onda mu bude žao što onaj prvi nije uzeo, pa sveže svoja dva brava kraj puta za jedno drvo, pa se povrne da ga uzme, da oba sastavi. U tome se oni prišuma pa odriješi dva brava i odvede stricu. Poslije toga pođu dalje stric i sinovac da četuju. Idući tako vide jednoga čoeka đe ore njivu su dva vola. Tada reče sinovac stricu: "Hajde da mu ukrademo jednoga vola iz rala." A stric mu odgovori: "Kako ćemo, jadan bio, ukrasti vola ispred čoeka?" A on reče: "Lasno ćemo ukrasti. No pođi na oni kamen pa sjedi i viči jednako: ""čudim se,"" pa kad on dođe k tebi da te pita čemu se čudiš, a ti mu kaži da se čudiš njemu što ore na jednom volu." Stric posluša sinovca, otide i sjedne na kamen pa ga stane vika: "Čudim se! čudim se!" Kad se onome čoeku što oraše već dodija slušajući ga, ustavi volove, pa otide i upita ga: "Čemu se čudiš, jadan bio?" A onaj mu s kamena odgovori: "Čudim se tebe što oreš s jednijem volom." A orač mu odgovori: "Ne orem sjednijem nego su dva." Pa se brže bolje vrati k ralu da vidi jesu li mu obadva vola, kad tamo, a sinovac se prišumao i ukrao vola iz rala. Tako stric i sinovac ućeraju vola i dva brava. Idući otole dođu na jednu pećinu. Onđe stanu pa zakolju jednoga brava, ogule ga i pripeku. A pošto ga ispeku, onda stric reče sinovcu: "Hajde da jedemo." A sinovac mu odgovori: "Sad ćemo, striko, dok se malo ohladi. Nego dokle mi hajde da se plašimo, pa koji koga poplaši onaj prvi da počne jesti." Stric pristane na to, pa iziđe pred pećinu i stane baukati: "Bau! bau! bau!" A sinovac mu odgovori iz pećine: "Ne bojim ti se ja baukanja; ti si, striko." Tada uđe stric unutra, a sinovac iziđe na polje pa uzme mješinu od zaklanoga brava, te je napuše pa udri po njoj palicom i viči: "Jaoh za Boga! nijesam ja, nego striko." Stric u pećini kad to začuje, prepadne se misleći da je došao onaj što su mu brave ukrali, pa na drugu stranu bježi doma bez ništa, i tako sinovcu ostane, sve. – Ko umije, njemu dvije.

47
Dva novca.

Bio nekakav siromah čovek, koji se svakojako prometao, pa najposle nabere vreću mahovine i metnuvši odozgo malo vune ponese na vašar da proda sve mesto vune s vrećom zajedno. Idući tako na vašar sastane se s jednim čovekom, koji je isto tako poneo na vašar vreću šešarica da proda mesto oraha, kojima je odozgo s vrha šešarice bio malo pokrio. Pošto na pitanje šta koji ima u vreći jedan odgovori da nosi na vašar orahe a drugi vunu, navale obojica da pazare hespap onde na putu. Onaj što je imao mahovinu dokazujući da je skuplja vuna od oraha zaište prida, ali kad vidi da onaj što je imao šešarice ne da prida ništa, nego hoće onako da pazare jedno za drugo, on pomisli da su bolji i orasi nego mahovina. I tako posle dugoga cenkanja pogode se da onaj što je imao šešarice da onome drugom dva novca prida, ali ne imajući ni njih kod sebe ostane mu ih dužan, i kao za bolju tvrđu da će mu ih za celo vratiti pobrate se. Promenivši sad vreće pobegne jedan na jednu a drugi na drugu stranu misleći svaki da je drugoga prevario, a kad dođu svaki svojoj kući i izruče hespap iz vreća, onda vide da ni jedan upravo nije prevaren. Posle nekoga vremena digne se onaj što je imao mahovinu da traži svoga pobratima i da ište dva novca, i našavši ga u jednom selu kod popa u najmu kaže mu: "Ti, pobratime, prevari mene." A on mu odgovori: ,Vala, pobratime, i ti si mene." Po tom onaj stane iskati dva novca govoreći da ono valja platiti što je obrečeno i pobratimstvom potvrđeno. I ovaj pristane da valja platiti, ali se stane izgovarati da nema dva novca, "nego" veli "u moga popa za kućom ima velika jama u zemlji, u koju on često silazi, i po svoj prilici biće u njoj novaca ili kakih drugih skupocenih stvari; nego hajde doveče spusti ti mene u jamu, pa kad je oplenimo, onda ćemo dobit podeliti, i ja ću ti platiti dva novca." Ovaj na to pristane. Kad bude u veče, popov najamnik nađe vreću i uže, pa otišavši s pobratimom nad jamu, uđe u vreću, i pobratim ga sveže preko srede, pa spusti u jamu. Kad ovaj dole iziđe iz vreće, i po jami tuc tamo tuc amo ne nađe ništa do žita, pomisli u sebi: "Ako ja pobratimu sad kažem da nema ništa, on može otići i mene u jami ostaviti, pa što ću sutra od popa kad me nađe u jami?" Pa onda opet uđe u vreću, i dobro se sveže užem, pa poviče pobratimu: "Pobratime, vuci vreću, puna je svašta!" Vukući pobratim vreću, pomisli u sebi: "Šta da ja ovo delim s pobratimom? Bolje je da ja ovo nosim sam, a on neka gleda kako će izići iz jame." Pa uprtivši vreću s pobratimom na leđa, pobegne preko sela: a za njim pristane mnogo pasa lajući i goneći ga. Kad malo posustane, i vreća mu se niz leđa ponisko obesi, onda pobratim iz vreće poviče: "Diži, pobratime, ujedoše me psi!" Kad ovaj to čuje, a on baci vreću na zemlju. Onda onaj iz vreće rekne: "Tako ti, pobratime, šćaše mene da prevariš?" A onaj mu odgovori: "Vala i ti si mene prevario." I onde posle dugoga razgovora obreče onaj što je dužan dva novca da će ih jamačno platiti kad mu pobratim drugi put dođe, pa se rastanu. Posle mnogo vremena ovaj što je bio u popa u najmu steče svoju kućicu i oženi se, i jedan dan sedeći sa ženom pred kućom opazi poizdaleka pobratima gde se uputio u pravo k njegovoj kući, pa poviče ženi: "Ženo! eto moga pobratima! Dužan sam mu dva novca. Sad se već nema kud kamo, jer sam mu obrekao platiti ih kad me nađe. Nego ja idem leći u kući, a ti me pokrij, pa se prenemaži i jauči, i kaži da sam umro, te će se on onda vratiti natrag." Pa onda legne u kući naleđaške i prekrsti ruke, a žena ga pokrije i stane jaukati. U tom pobratim pred kuću, i nazvavši joj "Pomozi Bog!" zapita jeli to kuća toga i toga; a žena mu prenemažući se odgovori: "Jest, kuku mene kukavici, evo ga u kući gde leži mrtav." Onda pobratim rekne: "Bog da mu dušu prosti! On je bio moj pobratim. Mi smo zajedno radili i trgovali, i kad sam ga tako našao, barem ću čekati da ga otpratim do groba i da bacim zemlje nanj." Žena mu rekne da će mu biti dugo čekati dokle ga stanu sahranjivati, već neka ide. Ali on odgovori: "Bože sačuvaj! kako bih ja ostavio tako svoga pobratima? Čekaću makar bilo tri dana, dokle ga ne sahrane." Kad žena u kući kaže to mužu polako, muž joj reče neka ide popu te mu kaže da je on umro, već neka ga nose u crkvu, oko koje je po brdu bilo i groblje, ne će li pobratim onda otići. Kad žena otide i to popu kaže, pop sa nekolika čoveka dođe, te onoga nazovi mrca metnu na nosila, i odnesavši ga u crkvu onako na nosilima ostave ga nasred crkve, da onde po običaju prenoći, pak će ga sutradan opojati i sahraniti. Kad pop s ostalim ljudima pođe iz crkve, pobratim kaže da on pobratima svoga, s kojim je toliko mnogo trgovao i soli i hleba jeo, ni po što ne će ostaviti sama, nego da će ga svu noć čuvati. I tako ostane u crkvi. Onu noć udare onuda nekaki hajduci koji su nečije dvore bili poharali, i mnogo blago i ruho i oružje bili zadobili; i kad budu pored crkve i vide unutra sveću gde gori, reknu među sobom: "Hajdemo u ovu crkvu da podelimo svoju dobit." Kad pobratim vidi gde ljudi s oružjem ulaze u crkvu, on se sakrije u jedan ugao; a hajduci ušavši unutra posedaju i blago podele sve kalpacima, a ruho i oružje kako se moglo. Oko svega se pogode i namire, samo ostane jedna sablja, za koju su gdekoji od njih mislili da vredi mnogo novaca. Onda jedan uzevši je u ruke, skoči na noge govoreći: "Stani da je o ovoga mrca ogledamo jeli taka kao što je hvalite: ako mu od jednom osečem glavu, baš je dobra." Pa onda pođe k nosilima, ali se nazovi mrtvac u jedan put ispravi i sedne vičući: "Mrtvi! kamo te se?" A pobratim iz ugla: "Evo nas, svi smo gotovi." Kad hajduci to čuju, onaj pobaci sablju, a oni drugi ostave svoje delove na gomilama, pa skoče i pobegnu bez obzira. Pošto daleko otidu, onda reče harambaša: "O braćo za Boga! mi hodismo po gori i po svakim mestima i danju i noću, bismo se s ljudima, i udarasmo na kule i dvorove, i ni oda šta se ne poplašismo do noćas od mrtvih ljudi! Ima li koji junak među nama da se vrati natrag da vidi kako je sad u onoj crkvi?" Jedan veli: "Ja ne ću," drugi veli: "Ja ne smem," treći veli: "Ja bih volij udariti na deset živih nego li na jednoga mrtvog," dok se najposle jedan ne nađe te reče da će on ići. I on vrativši se natrag privuče; se polagano pod crkveni prozor eda bi što čuo, a u crkvi pobratimi podelili sve hajdučko blago i ruho i oružje, pak se najposle oko dva novca svadili i gotovo počupali. Hajduk ispod prozora ništa drugo nije mogao čuti do viku: "Kamo meni dva novca? Daj moja dva novca!" U tome onaj što je bio dužan opazi hajduka pod prozorom, pa brže bolje rukom kroz prozor te mu zgrabi kapu s glave, pa je pruži pobratimu: "Aratos ti dva novca! Evo ti za dva novca." Kad hajduk vidi šta od njega bi, on beži bez obzira, i došavši u družinu pola mrtav poviče: "Braćo hvala Bogu kad živi pobegosmo! Mi blago delismo kalpacima, a sad ustali svi mrtvi, pa svakome jedva po dva novca dopalo, a jednome ni to nije moglo izići, nego uzeše moju kapu te mu dadoše za dva novca."

48.

SVE, SVE, ALI ZANAT.

Pođe nekakav car sa svojom ženom i sa kćeri da se šeta po moru na lađi. Kad malo odmaknu od brijega onda dune vjetar pa ga baci čak u nekakvu zemlju đe se o njegovu carstvu ništa i ne čuje (kao ni on o ovome što do sad ništa nije čuo ni znao). Kad iziđu na suho, on nije smio ni kazati da je car, a novaca nijesu imali sa sobom ništa, a ne znajući nikaka zanata, nijesu se mogli drukčije hraniti nego se on najmi da čuva seoska goveda. Pošto tu prežive tako nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu kćer, koja je bila vrlo lijepa i već dorasla do udaje, pa kaže svom ocu i majci da se drugom nikakom đevojkom ne će oženiti do kćeri govedara iz toga i iz toga sela! Otac i mati i drugi dvorani stanu ga odvraćati da se prođe te sramote: kako bi on carski sin uzeo govedarsku kćer kod tolikijeh drugijeh carskijeh i kraljevskijeh kćeri! Ali sve za ludu; on kaže: "Ja nju, ja nijednu!" Kad već vide da drukčije ne može biti, onda car pošlje jednoga svog vezira da javi govedaru da će car da mu uzme kćer za sina. Kad vezir otide i javi to govedaru, a govedar ga zapita: "Kakav zanat zna carev sin?" Vezir se upropasti: "Bog s tobom, čoeče! kako će carev sin znati zanat? Što će zanat carevu sinu? Zanate ljudi uče da se hrane njima, a carev sin ima zemlju i gradove." Govedar kaže opet: "E, ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam svoje kćeri." Vezir se vrati, te kaže caru šta govori govedar. Sad postane čudo još veće. Oni su mislili da će to za govedara biti najveća sreća i dika što mu carski sin uzima kćer, a on pita kakav zanat zna carev sin! Car pošlje drugoga vezira, ali govedar kaže jedno te jedno: "Dok carev sin" veli "ne nauči kakav gođ zanat, i ne donese mi svoju rukotvorinu, dotle nema ništa od prijateljstva!" Kad se i ovaj vezir vrati te kaže da govedar ne da đevojke dok carev sin ne nauči kakav gođ zanat (samo nek je zanat), onda carev sin zađe po čaršiji da gleda kakav je zanat najlakše naučiti. Hodajući od dućana do dućana i gledajući kako različni majstori rade, dođe na dućan đe se pletu rogožine, i to mu se učini najlakši zanat, pa ga počne učiti i nauči za nekoliko dana, pa onda oplete sam jednu rogožinu, te je odnesu govedaru, i kažu mu da je carev sin naučio zanat, i da je to njegova rukotvorina. Govedar uzme rogožinu u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: "Koliko to vrijedi?" A oni mi kažu: "Četiri pare." "E!" veli "dobro! četiri pare danas, četiri sjutra, to je osam, a četiri prekosjutra, to je dvanaest i t. d. Da sam ja taj zanat znao, ne bih danas čuvao seoskijeh goveda." Pa im onda kaže ko je on i kako je tu došao; a ovi se onda obraduju još većma što uzimaju đevojku od cara, a ne od govedara, i s najvećijem veseljem vjenčaju momka i đevojku i provedu svadbu; pa onda dadu ovome caru lađe i vojsku, te otide preko mora i nađe svoju zemlju.

49
Međed, svinja i lisica.

Udruže se međed i svinja i lisica, pa se dogovore da oru zemlju i da siju šenicu da se hrane. Zapitaju jedno drugoga šta će koje raditi i kako će sjeme naći. Svinja reče: "Ja ću provaliti koš, i ukrašću sjeme; i ja ću svojom surlom uzorati." Međed reče: "Ja ću posijati." A lisica reče: "Ja ću svojim repom podrljati." Uzoraše, posijaše. Dođe žetva. Staše se razgovarati kako će požeti. Svinja reče: "Ja ću žeti." Međed reče: "Ja ću snoplje vezati." Lisica reče: "Ja ću klasje kupiti." Požeše i snoplje povezaše. Sad se staše dogovarati kako će vrijeći. Svinja reče: "Ja ću gumno načiniti." Međed reče: "Ja ću snoplje snijeti, i ja ću i vrijeći." Svinja reče: "Ja ću pretresati, i rastaviću slamu od šenice." Lisica reče: "Ja ću svojim repom trniti pljevu sa šenice." Svinja reče: "Ja ću ovijati;" a međed reče: "Ja ću žito razdijeliti." Ovrhoše. Međed žito podijeli; ali ga ne podijeli pravo: jer ga svinja zamoli, te joj dade samo slamu, a šenicu svu uze sam, lisici ne dade ništa. Rasrdi se lisica, pa otide na tužbu, i kaza im da će im dovesti jednoga carskog čoeka koji će žito pravo razdijeliti. Uplaši se svinja i međed, pa reče međed svinji: "Zakopaj se ti, svinjo, u slamu, a ja ću se popeti na ovu krušku." Zakopa se svinja U slamu, a međed se pope na krušku. Lisica otide te nađe mačku, paje pozva u društvo, da idu na gumno da hvataju miše. Znajući mačka da na gumnu ima dosta miša pođe rado, pa sad iznad puta sad ispod puta trči za ticama. Opazi je međed s kruške poizdaleka, pa kaže svinji: "Zlo svinjo! eto lisice đe vodi strašnoga bumbašira: ogrnuo ćurak od kune, pa i krilate tace hvata oko puta." U tom se mačka ukrade međedu iz očiju, pa kroz travu dođe na gumno, i tražeći miša stane šuškati po slami. Svinja podigne glavu da vidi šta je, a mačka pomisli od njezine surle da je miš pa skoči te svinju šapama za nos. Svinja se uplaši pa rukne i skoči te nada u potok; a mačka se prepadne od svinje, pa nada uz krušku; a međed pomisli da je ona već svinju udavila, pa ide sad na njega, pa od straha padne s kruške na zemlju, te se razbije i crkne, a lisici ostane sve žito i slama.

50
Lisica se osvetila vuku.

Jedna lisica umijesi od zemlje kolače, i ispekavši ih namaže ih medom, pak onda tijem kolačima dođe k tučarima i zaište jedno tuče u njih, a ona njima da da medenijeh kolača. Tučari joj ne šćenu dati tučeta, nego joj kažu da ide k svinjarima, da će joj oni dati prase. Onda ona otide k svinjarima i zaište u njih jedno prase, a ona njima da da medenijeh kolača. Svinjari joj ne šćenu dati praseta, nego je pošlju ka govedarima, da će joj oni dati tele. Onda ona otide ka govedarima i zaište u njih jedno tele, a ona njima da da medenijeh kolača. Govedari joj ne šćenu dati teleta, nego je oprave ka konjušarima, da će joj oni dati ždrijebe. Onda ona dođe i ka konjušarima, pa zaište i u njih da bi joj dali jedno ždrijebe za medene kolačiće. Konjušari joj dadu jedno ždrijebe, a ona njima kolače, ali im dobro prikriči da ni po što ne lome kolača dok ona ne prijeđe preko onog brda. Oni je poslušaju, ali kad poslije prelome i zagrizu, vide da su kolači od zemlje i da ih je lisica prevarila, pak onda odmah za njom u poćeru, ali ona bijaše već daleko umakla na svojoj dobiti, te se oni vrate prazni i umorni natrag. Lisica došavši svojoj kući metne ždrijebe u košaru, i stane ga timariti: svaki dan mu je donosila travice zelene i vodice studene, ali kad bi god polazila po travu i po vodu, svagda bi prikričila ždrebetu da pazi na njezin glas i na njezine riječi: "Kobo, kobilice! otvori mi vrata: nosim ti studene vodice i zelene travice", pa ni na kakav drugi glas da ne otvora vrata na košari. Jednom dođe vuk koji je više puta slušao kako lisica ždrebetu viče da otvori vrata, pa stane i on svojim krupnijem glasom vikati: "Kobo, kobilice! otvori mi vrata: nosim ti studene vodice i zelene travice." Ali ždrijebe pozna da to nije onaj tanki glas lisičin, pa mu ne šće otvoriti, a vuk kad to vidi, sakrije se za sjek od košare. Malo vremena za tijem postoji, al eto ti lisice s vodom i sa travom. Kako dođe pred košaru stane po običaju na vratima tanko govoriti: "Kobo, kobilice! otvori mi vrata: nosim ti studene vodice i zelene travice.'' Ždrijebe poznavši glas njezin odmah joj otvori, pak stane pripovijedati kako je neko dolazio i govorio kao i ona da mu otvori vrata, ali krupnijem glasom, i kako ono nije šćelo otvoriti. Onda lisica reče: "Ne otvoraj ni po što na krupan glas, već na vrlo tanak." Sjutradan kad lisica opet otide po vodu i travu, dođe vuk koji je za sjekom slušao sav njihov razgovor, pa se stisne što je većma mogao i počne vrlo tankijem glasom: "Kobo, kobilice! otvori mi vrata: nosim ti studene vodice i zelene travice." Jadno ždrijebe prevari se pa otvori vrata, a vuk njega za vrat te ga uvali i svega pojede, samo glavu i rep ostavi, pa onda otide a vrata se na košari za njim zatvore kao što su i bila. Kad poslije dođe lisica, po običaju stane zvati: "Kobo, kobilice! otvori mi vrata: nosim ti studene vodice i zelene travice." Ali niti se ko javlja niti vrata otvora. Onda ona proviri kroz brvna i kad opazi u košari samo glavu i rep od ždrebeta, odmah se svome jadu dosjeti, te obije vrata i stave ridati i naricati nad mrtvom glavom ždrebetom, a najposlije od teške tuge i žalosti otide pa se umrtvi na putu. Malo za tijem udari onuda jedan čoek s kolima, i našavši lisicu na putu digne je i baci u kola misleći kad dođe kući da je odere. Ovaj je čoek imao u kolima u torbi tri sirca. Lisica koja se bila utajala, digne se polako pak izvuče sva tri sirca iz torbe, pa pobjegne s njima. Kad podobro umakne, a ona pojede dva sirca odmah, a treći natakne na vrat, pa onda pođe dalje. Idući tako sukobi se s vukom, koji joj je ždrijebe ujio, a vuk kad vidi u nje sirac zapita je otkuda joj, a ona mu odgovori da je izlokala iz vode. "A đe je ta voda?" zapita opet vuk, a lisica mu reče: "Hodi, ja ću ti pokazati." To bijaše oko ponoći o uštapu, i nebo bijaše vedro. Lisica dovede vuka na jednu vodu, i pokazavši mu u vodi mjesec, reče: "Eno vidiš koliki je sirac u vodi, nego loči, pa ćeš ga izlokati kao i ja svoj što sam izlokala." Onda siromah vuk loči, loči, dok mu trgne voda nazad. Lisica mu onda jamu zatisne, pa mu reče: "Loči, vujo, sad ćeš izlokati." A vuk siromah opet loči, loči, dok mu voda trgne i na uši. Lisica mu zatisne č uši, pa mu opet reče: "Loči, vujo, sad ćeš izlokati." A vuk siromah opet loči, loči, dok mu trgne voda na nos i na usta. Onda mu lisica zatisne i nos i usta, pa uzjaše nanj i reče da je bolesna i da ne može ići, već da je on nosi. Jadni vuk počne je nositi, a ona otegne pjevati; "Bolan zdravu nosi, bolan zdravu nosi." I kad je ona ovo jednako ponavljala, zapita je vuk: "Šta ti, teto, govoriš?" A ona mu kaže: "Ništa, vujo, bunacam." Pa opet udesi: "Bolan zdravu nosi, bolan zdravu nosi;" i tako jednako do pred jednu kuću u kojoj su bili svatovi. Čujući svatovi što lisica govori, iziđu pred kuću i počnu hvaliti njezinu pjesmu, a ona im kaže da bi i bolje pjevala da ih hoće pustiti u kuću a za tijem i na tavan. Svatovi ih puste. Pošto vuk s teškom mukom iznese lisicu na tavan, koji je bio od ljese, ona onda otvori sve jame vuku, i izlije se sva voda iz njega te polije dolje svatove. Svatovi polete na tavan, lisica skoči s tavana i uteče, a jadnoga vuka svega isprebijaju. Kad se poslije sastanu vuk i lisica, zapita jedno drugo kako uteče; vuk odgovori da je sav isprebijan i da je jedva utekao; tako i lisica reče. Sad lisica pozove vuka da preskakuju preko jedne stožine sijenske, koja je onđe blizu bila. Vuk je i to posluša naopako po sebe. Pošto nekoliko puta preskoče, reče lisica vuku da dobro ne preskakuje, da preveć na stranu skače, a ne upravo iznad stožine. Onda on pođe da preskoči upravo iznad stožine, te se na nju nabode. Lisica videći to obeseli se vrlo i reče vuku: "Miči, vujo, miči, sad ćeš saći." A vuk mičući doćera do dna stožine; onda ga ona ostavi sveteći mu se: ,Odavno ja oko tebe derem opanke; jer si ti moje ždrijebe ujio."

// Projekat Rastko / Književnost / Usmena književnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]