 |
Збирка
српских химни, патриотских песама и патриотске лирике
у избору
Владана Стаменковића
Љубазношћу Данка
Шипке (Универзитет у Познању, Пољска). Оригинал
је у FTP архиви Serbo-Croatian Text Corpus, Adam Mickiewicz University Poznan,
Poland. Конвертовање и приређивање ове верзије: Пројекат Растко
"Хај, што Србин јоште живи - крај свих зала,
песма га је одржала - њојзи хвала!"
(Јован Јовановић-Змај)
1. Химне
2. Патриотске песме
3. Родољубива лирика
Востани Сербије! Востани царице!
И дај чедом твојим видет твоје лице.
Обрати серца их и очеса на се,
И дај њима чути слатке твоје гласе.
Востани Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!
Ти воздигни твоју царску главу горе,
Да те опет позна и земља и море.
Покажи Европи твоје красно лице,
Светло и весело, како вид Данице.
Востани Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!
Теби сад помаже и небесна воља
И сад ти се показује и судбина боља.
Сви ближњи твоји теби добра желе
И даљни се народи твом добру веселе.
Востани Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!
Онамо, 'намо, за брда она,
говоре да је разорен двор.
Мојега Цара, онамо веле,
био је негда јуначки збор. (4x2)
Онамо, 'намо, да виђу Призрен,
како је моје, дома ћу доћ.
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан проћ. (4x2)
Онамо, 'намо, за брда она,
Милошев кажу пребива гроб.
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб. (4x2)
Боже правде, ти што спасе
Од пропасти до сад нас,
Чуј и од сад наше гласе
И од сад нам буди спас!
Моћном руком води, брани
Будућности српске брод,
Боже спаси, Боже храни
Српског Краља, српски род!
Сложи српску браћу драгу
На свак' дичан, славан рад:
Слога биће пораз врагу,
А најјачи Српству град!
Нек на Српства блиста грани
Братске слоге златан плод,
Боже спаси, Боже храни
Српског Краља, српски род!
Нек на српско ведро чело
Твог не падне гњева гром,
Благослови Србу село,
Поље, њиву, град и дом!
Кад наступе борбе дани,
К' победи му води ход,
Боже спаси, Боже храни
Српског Краља, српски род!
Из мрачнога сину гроба,
Српске круне нови сјај,
Настало је ново доба,
Нову срећу, Боже дај!
Краљевину српску брани,
Петвековне борбе плод,
Српског Краља, Боже храни,
Моли ти се српски род!
Боже правде, ти што спасе
од пропасти до сад нас
чуј и од сад наше гласе
и од сад нам буди спас,
Боже, спаси, Боже, храни
нашег краља и наш род
Краља Петра, Боже, храни
моли ти се сав наш род.
Љепа наша домовино,
ој, јуначка земљо мила,
старе славе дедовино,
да би вазда часна била,
Боже, спаси, Боже, храни
нашег краља и наш род
Краља Петра, Боже, храни
моли ти се сав наш род.
Напреј, застава Славе,
на бој, јуначка кри за
благор очет нај ве
нај пушка говори. На ри,
Боже, спаси, Боже, храни
нашег краља и наш род
Краља Петра, Боже, храни
моли ти се сав наш род.
Хеј Словени, јоште живи
дух ваших дедова.
Док за народ срце бије
њихових синова.
Живи, живи дух словенски
живјеће вјеков'ма.
Залуд прети понор пакла,
залуд ватра грома.
Нек се сада и над нама
буром све разнесе.
Стена пуца, дуб се лама
земља нек се тресе.
Ми стојимо постојано
кано клисурине.
Проклет био издајица
своје домовине.
Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Српске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где наш српски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!
Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.
Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву.
Појте му Срби,
Песму и утројте!
С неба шаље благослов
Свети отац Сава;
Са свих страна сви Срби
с мора и Дунава
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву српску славу,
Пред престолом
Творца!
Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,
Да живимо сви у слози,
Свети Саво ти помози.
Почуј глас свог рода,
Српскога народа!
Пет векова Србин је
у ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.
Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!
У бој крените јунаци сви
Крен'те и не жал'те живот свој
Цер да чује твој, Цер да види бој
А река Дрина, славу, храброст
И јуначку руку српског сина.
Пој, пој, Дрино водо хладна ти
Памти, причај кад су падали
Памти храбри строј који је
Пун огња, силе, снаге, протерао
Туђина са реке наше драге.
Пој, пој, Дрино, причај роду ми
Како смо се храбро борили
Певао је строј, војев'о се бој
Крај хладне воде
Крв је текла
Крв се лила
Дрином због слободе.
Тамо далеко, далеко од мора,
тамо је село моје, тамо је Србија. (2x2)
Тамо далеко, где цвећу нема крај,
тамо су најдражи моји, тамо је мој завичај. (2x2)
Тамо далеко, крај Саве и Дунава,
тамо је радост моја, тамо је Београд. (2x2)
Тамо где душман све руши и обара,
Тамо су моји двори, тамо је Колубара. (2x2)
Тамо далеко, где сунце већ не сија,
тамо је љубав моја, тамо је Шумадија. (2x2)
Тамо где хладна протиче Морава,
тамо ми икона оста, тамо је моја слава. (2x2)
Тамо у брда Ђетине где је пут,
тамо ми суза мајке, прелива сваки скут. (2x2)
Тамо где Тимок поздравља Вељков-град,
тамо ми спалише цркву, у којој се венчах млад. (2x2)
Тамо где Дрина уништен кваси гај,
тамо ми љубав оста, тамо је мој родни крај. (2x2)
Тамо далеко, где цвета лимун жут,
тамо је српској војсци, једини био пут. (2x2)
Тамо далеко, где цвета бели крин,
тамо су живот дали, заједно отац и син. (2x2)
Без отаџбине, на Крфу живех ја,
али сам клицао увек, живела Србија! (2x2)
(Песма посвећена Душану Д. Павловићу пешадијском потпоручнику који је погинуо на солунском фронту 06. 08. 1916. у двадесетој години живота.)
Боже мили горе на висини,
покласмо се страшно с Бугарима,
на високој Чеганској планини,
на очима, мирним језерима.
Кад је било после пола дана,
док још сунце казиваше лице,
навалише редови душмана
и пробише жице насилице.
Ал' тад јурну чета у шестака,
од костију дигоше се куле,
пред четом је потпоручник Дуле,
а за њиме шака од јунака.
Зачуди се планина Чегана,
танка јела дрхтну на увојке,
беше Дуле лепши од девојке,
а храбрији од Страхињић Бана.
Побегоше редови дошљака,
лудо беже, луду судбу хуле,
ал' погибе потпоручник Дуле
и изгибе шака од јунака.
Још остаде црно разбојиште,
ноћ рујаву кад обави траву
и гавран се диже да поиште,
мртву главу, лепу и крваву.
Српска ми труба затруби
У тово село Дреново.
Спремте се спремте четници,
Силна ће борба да буде.
Ој напред иде пред четом
Јован Бабунски војвода,
За њим иде пред четом
Васил Велешки војвода.
Извика Јован Бабунски:
Држте го село оздола,
Држте го село оздола
Тува је Стеван Димитров.
Извика Јован Бабунски:
"Предај се, предај, Стеване"
"Не се предајем, Јоване,
Аз сам блгарски војвода!"
Извика Васил Велешки:
Фрљајте бомбе четници.
Поче им кућа да гори,
Из куће Стеван говори:
"Пуштај ма, пуштај Јоване,
Чета ће да ми изгоре."
Српска ми труба трубаше,
Дреново село гореше.
Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала, (2x)
Није мала, није мала, трипут ратовала. (2x)
Дванаесте, дванаесте, Турке истерала, (2x)
Тринаесте, тринаесте, пред Бугаре стала. (2x)
Четрнаесте, четрнаесте, Шваба ударио, (2x)
Осамнаесте, осамнаесте, Србин победио. (2x)
Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала, (2x)
Није мала, није мала, увек ратовала,
И опет ће, и опет ће, робовати неће.
Ој војводо Синђелићу,
српски сине од Ресаве равне. (2x2)
Ти си знао Србина заклети,
како ваља за слободу мрети. (2x2)
Пушка пуче, бој се вије,
а Синђелић љуту битку бије. (2x2)
Љуту битку бије за слободу,
за слободу српскоме народу. (2x2)
Ој војводо ти си пао,
али душман још од тебе стрепи. (2x2)
Душманске си посекао главе,
зато тебе Срби радо славе.
Ти си дао живот за слободу,
за слободу српскоме народу.
Српска се труба с Косова чује,
Србина сваког да обрадује.
Трубите браћо, силније, боље,
опет је српско Косово Поље. (2x2)
Српски јунаци, сунце вам сину,
осветисте се ви душманину.
Осветили сте Цара Лазара,
све Југовиће, Богдана стара. (2x2)
Ивана, Милана, Милоша лава,
Српство им кличе хвала и слава.
Бановић Страхињу, Краљевић Марка,
све нас је српска родила мајка. (2x2)
Ој Србијо мати, немој туговати, (2x)
Зови, само зови, сви ће соколови,
за те живот дати. (2x)
Срем, Банат и Бачка, три срца јуначка, (2x)
Зови, само зови, сви ће соколови,
за те живот дати. (2x)
Херцег-Босна, Лика, то је српска дика, (2x)
Зови, само зови, сви ће соколови,
за те живот дати. (2x)
Црна Гора мила, увек с нама била, (2x)
Зови, само зови, сви ће соколови,
за те живот дати. (2x)
Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у колевки сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река;
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.
За твоју Славу светли Царе
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитвама и на струнама!
Али је црно доба за нас
Откад је ово каљено:
Све је на пазар пошло данас,
Све слављено и вољено.
За твоју Славу светли Царе,
Нека свак пехар попије -
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије...
Куда су пошли сви трофеји
С војскама твојим смелима,
Сад стоје слуге и лакеји
Сви с обореним челима.
За твоју Славу светли Царе,
Царе над трима морима!
Зли жреци данас причест кваре;
Губа је у свим торима...
Над твојим царством мрак се шири,
Ветрови црни дувају:
Сад нашу савест бране жбири,
Лупежи благо чувају.
Стојте, галије царске! Спутајте крме
моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе
ноћне
Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан
хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до
брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута
Стојте, галије царске! На гробу браће
моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, к'о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек
утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ
црну
побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне
поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!
Ниједна чаша што се пије,
ниједна тробојка што се вије,
наша није.
Здраво да си ми Загорче црни,
лукави, злослутни, тврдоглави,
ја те волим.
Здраво ви тамо где је месечина мека,
сваког ћу брата, што засео чека,
да преболим.
Здраво, сви, редом, густих обрва,
мутна ока, тужних песама,
страшна браћа.
Иста је наша псовка прва,
нож и девојка насред села
и стид домаћа.
Здраво наше обесне жене!
Истом су сузом, болом и страшћу
кошуље и свадбе нам извезене.
А сватковина што вино пије,
славе и цркве шта нас се тичу?
Суза са ока још канула није,
још телали место мртвих вичу.
Здраво на дому мрки погледи,
мржња и свађа.
Здраво, у сраму, покору, беди,
браћа смо, браћа!
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и поглед мрака,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Теби да певам - теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.
Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв -
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.
И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
"Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!
Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
"Па изгините!"
Подсмеха твога горди је збор.
"И гинућемо, гинути славно -
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо - али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!"
Спомениче неми прохујалих дана,
Зашто ти је чело суморно и тавно?
Да л' се сећаш, можда, крвавих мегдана,
Што дигоше у зрак твоје име славно?
Ил' гробове бројиш туђинских синова,
Што падоше редом под зидине твоје,
- Занесени чаром освајачких снова
Далеко од крила домовине своје?
Јест, и сада често, кад те кроз ноћ гледам,
Укажу се људске горостасне сени:
С размрсканим грудима, са челима бледим,
И уснама хладним у крвавој пени...
И ја слушам шапат непојмљивог збора,
Шапат који тихо умире и тоне...
То је, можда, израз дубокога бола?
То су, можда, речи које клетвом звоне?
О, колевко снова, надања и мука
Заривено лежи у камену твоме,
Што их сруши смрти оружана рука
У данима славе, у помаму своме!
И ти јоште живиш!... Твоју седу главу
Не положи у гроб тако бурно време!
Можда чекаш снова поништену славу,
Тај блеђани призрак будућности неме?
На Калемегдану, посред старог града,
Где Београд грле и Дунав и Сава,
Једно Српче гледа земље наших нада,
Што их тајно крије та даљина плава.
Огромна равница пред њиме се пружа
Несрећна и лепа, као српска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал' слобода само тој се земљи руга.
Столећима Србин у тој земљи живи,
Ал' Немац и Мађар вечито га гоне,
Једино се Србин тој земљи не диви,
Јер његова звона само на плач звоне.
Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација, Босна - све то земље Срба,
Ту је и Хрватска: свуд спомени славни,
Чувају се тајно место српског грба.
И док сунце греје Велику Србију,
На Калемегдану док цвеће мирише,
Српче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:
"О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?
С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете."
На Ловћен гледах, у сну, с Цетиња,
пун зазора, ка негда, дјетиња.
Испитљив, ал' у смјерној молитви,
прозборих оној светој колиби:
"Пјесниче, друже, душе, шта ти би
те тамо попе свог тијела прах,
у громове, олује, град и страх?
Нијеси л' зар свог праха оца Србије,
у душе своје уплете га нит?
Зар праху да се душа поклони
у самртни, у час непокорни,
те да га дигне собом узгори
да опроштају час не ускори?
Ил' тајне те што покрива твој хум
разумјет неће никада наш ум?
Да л' зато прах свој попе на тај кам
да с' њега гледаш душом жалосном
гдје племе твоје спава мртвим сном?
Па реци, нагов'јести, дај ми знак,
што видиш отуд, свјетлост или мрак?
Видиш ли врага, оног старог, твог?
Једва га видиш, сломио га Бог.
Бињиши су му сад крпетине,
а мач и круна подсм'јех свјетине.
Ал' многи други створио се враг,
час ту, час тамо, свуд му видиш траг.
Има их грдних, има виђених,
има их голих, има кићених,
час мислиш, није никакав им број,
час навале ка љутих зоља рој.
Ал' који је, у врашком сјемену,
најжешћи крвник твоме племену?"
......................................................
На Ловћен-капи замагли се храб,
облачак над њим, црни један прам,
сијевну муња по твом прамену,
ка да су слова у том племену,
лијепо читам што ми пише плам:
"Док на ту земљу ови стоји кам,
најцрњи враг је Србин себи сам!"
Нек се овај вијек горди над свијема вјековима,
он ће ера бити страшна људскијема кољенима!
У њ се осам близанацах у један мах изњихаше
из колевке Белонине и на земљи показаше:
Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велинктон и Суворов,
Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов.
Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио
и земљу им за поприште, да се боре, назначио.
Из грмена великога лафу изаћ трудно није:
у великим народима генију се гњ'јездо вије;
овде му је поготову материјал к славном дјелу
и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу.
Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника; даде Србу сталне груди,
од витештва одвикнута, у њим' лафска срца буди.
Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе,
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,
сабљом му се Турци куну - клетве у њих нема друге.
...............................................................
Да, витеза сустопице трагически конац прати:
твојој глави би суђено за в'јенац се свој продати!
...............................................................
Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
На Борисе, Вукашине општа грми анатема,
гадно име Пизоново не см'је каљат мјесецослов,
за Егиста управ сличи гром небесни, суд Орестов.
...............................................................
Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
ал' небесну силну зраку што ћ' угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине - могу л' оне свјетлост крити?
Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.
...............................................................
Плам ће вјечно животворни блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
...............................................................
Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће;
ал' хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу! Благородством Српство дише!
Бјежи, грдна клетво, с рода - завјет Срби испунише!
// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
|
