 |
Zbirka
srpskih himni, patriotskih pesama i patriotske lirike
u izboru
Vladana Stamenkovića
Ljubaznošću Danka
Šipke (Univerzitet u Poznanju, Poljska). Original
je u FTP arhivi Serbo-Croatian Text Corpus, Adam Mickiewicz University Poznan,
Poland. Konvertovanje i priređivanje ove verzije: Projekat Rastko
"Haj, što Srbin jošte živi - kraj svih zala,
pesma ga je održala - njojzi hvala!"
(Jovan Jovanović-Zmaj)
1. Himne
2. Patriotske pesme
3. Rodoljubiva lirika
Vostani Serbije! Vostani carice!
I daj čedom tvojim videt tvoje lice.
Obrati serca ih i očesa na se,
I daj njima čuti slatke tvoje glase.
Vostani Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala.
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!
Ti vozdigni tvoju carsku glavu gore,
Da te opet pozna i zemlja i more.
Pokaži Evropi tvoje krasno lice,
Svetlo i veselo, kako vid Danice.
Vostani Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala.
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!
Tebi sad pomaže i nebesna volja
I sad ti se pokazuje i sudbina bolja.
Svi bližnji tvoji tebi dobra žele
I daljni se narodi tvom dobru vesele.
Vostani Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala.
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!
Onamo, 'namo, za brda ona,
govore da je razoren dvor.
Mojega Cara, onamo vele,
bio je negda junački zbor. (4x2)
Onamo, 'namo, da viđu Prizren,
kako je moje, doma ću doć.
Starina mila tamo me zove,
tu moram jednom oružan proć. (4x2)
Onamo, 'namo, za brda ona,
Milošev kažu prebiva grob.
Onamo pokoj dobiću duši,
kad Srbin više ne bude rob. (4x2)
Bože pravde, ti što spase
Od propasti do sad nas,
Čuj i od sad naše glase
I od sad nam budi spas!
Moćnom rukom vodi, brani
Budućnosti srpske brod,
Bože spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!
Složi srpsku braću dragu
Na svak' dičan, slavan rad:
Sloga biće poraz vragu,
A najjači Srpstvu grad!
Nek na Srpstva blista grani
Bratske sloge zlatan plod,
Bože spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!
Nek na srpsko vedro čelo
Tvog ne padne gnjeva grom,
Blagoslovi Srbu selo,
Polje, njivu, grad i dom!
Kad nastupe borbe dani,
K' pobedi mu vodi hod,
Bože spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!
Iz mračnoga sinu groba,
Srpske krune novi sjaj,
Nastalo je novo doba,
Novu sreću, Bože daj!
Kraljevinu srpsku brani,
Petvekovne borbe plod,
Srpskog Kralja, Bože hrani,
Moli ti se srpski rod!
Bože pravde, ti što spase
od propasti do sad nas
čuj i od sad naše glase
i od sad nam budi spas,
Bože, spasi, Bože, hrani
našeg kralja i naš rod
Kralja Petra, Bože, hrani
moli ti se sav naš rod.
Ljepa naša domovino,
oj, junačka zemljo mila,
stare slave dedovino,
da bi vazda časna bila,
Bože, spasi, Bože, hrani
našeg kralja i naš rod
Kralja Petra, Bože, hrani
moli ti se sav naš rod.
Naprej, zastava Slave,
na boj, junačka kri za
blagor očet naj ve
naj puška govori. Na ri,
Bože, spasi, Bože, hrani
našeg kralja i naš rod
Kralja Petra, Bože, hrani
moli ti se sav naš rod.
Hej Sloveni, jošte živi
duh vaših dedova.
Dok za narod srce bije
njihovih sinova.
Živi, živi duh slovenski
živjeće vjekov'ma.
Zalud preti ponor pakla,
zalud vatra groma.
Nek se sada i nad nama
burom sve raznese.
Stena puca, dub se lama
zemlja nek se trese.
Mi stojimo postojano
kano klisurine.
Proklet bio izdajica
svoje domovine.
Uskliknimo s ljubavlju
Svetitelju Savi
Srpske crkve i škole
Svetiteljskoj glavi.
Tamo venci tamo slava
Gde naš srpski pastir Sava.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!
Blagodarna Srbijo,
Puna si ljubavi
Prema svome pastiru
Svetitelju Savi.
Celo Srpstvo slavi slavu
Svoga oca Svetog Savu.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!
S neba šalje blagoslov
Sveti otac Sava;
Sa svih strana svi Srbi
s mora i Dunava
K nebu glave podignite
Savu tamo ugledajte.
Savu srpsku slavu,
Pred prestolom
Tvorca!
Da se srpska sva srca
S tobom ujedine,
Sunce mira, ljubavi,
Da nam svima sine,
Da živimo svi u slozi,
Sveti Savo ti pomozi.
Počuj glas svog roda,
Srpskoga naroda!
Pet vekova Srbin je
u ropstvu čamio
Svetitelja Save
Ime je slavio.
Sveti Sava Srbe voli
I za njih se Bogu moli.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!
U boj krenite junaci svi
Kren'te i ne žal'te život svoj
Cer da čuje tvoj, Cer da vidi boj
A reka Drina, slavu, hrabrost
I junačku ruku srpskog sina.
Poj, poj, Drino vodo hladna ti
Pamti, pričaj kad su padali
Pamti hrabri stroj koji je
Pun ognja, sile, snage, proterao
Tuđina sa reke naše drage.
Poj, poj, Drino, pričaj rodu mi
Kako smo se hrabro borili
Pevao je stroj, vojev'o se boj
Kraj hladne vode
Krv je tekla
Krv se lila
Drinom zbog slobode.
Tamo daleko, daleko od mora,
tamo je selo moje, tamo je Srbija. (2x2)
Tamo daleko, gde cveću nema kraj,
tamo su najdraži moji, tamo je moj zavičaj. (2x2)
Tamo daleko, kraj Save i Dunava,
tamo je radost moja, tamo je Beograd. (2x2)
Tamo gde dušman sve ruši i obara,
Tamo su moji dvori, tamo je Kolubara. (2x2)
Tamo daleko, gde sunce već ne sija,
tamo je ljubav moja, tamo je Šumadija. (2x2)
Tamo gde hladna protiče Morava,
tamo mi ikona osta, tamo je moja slava. (2x2)
Tamo u brda Đetine gde je put,
tamo mi suza majke, preliva svaki skut. (2x2)
Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov-grad,
tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad. (2x2)
Tamo gde Drina uništen kvasi gaj,
tamo mi ljubav osta, tamo je moj rodni kraj. (2x2)
Tamo daleko, gde cveta limun žut,
tamo je srpskoj vojsci, jedini bio put. (2x2)
Tamo daleko, gde cveta beli krin,
tamo su život dali, zajedno otac i sin. (2x2)
Bez otadžbine, na Krfu živeh ja,
ali sam klicao uvek, živela Srbija! (2x2)
(Pesma posvećena Dušanu D. Pavloviću pešadijskom potporučniku koji je poginuo na solunskom frontu 06. 08. 1916. u dvadesetoj godini života.)
Bože mili gore na visini,
poklasmo se strašno s Bugarima,
na visokoj Čeganskoj planini,
na očima, mirnim jezerima.
Kad je bilo posle pola dana,
dok još sunce kazivaše lice,
navališe redovi dušmana
i probiše žice nasilice.
Al' tad jurnu četa u šestaka,
od kostiju digoše se kule,
pred četom je potporučnik Dule,
a za njime šaka od junaka.
Začudi se planina Čegana,
tanka jela drhtnu na uvojke,
beše Dule lepši od devojke,
a hrabriji od Strahinjić Bana.
Pobegoše redovi došljaka,
ludo beže, ludu sudbu hule,
al' pogibe potporučnik Dule
i izgibe šaka od junaka.
Još ostade crno razbojište,
noć rujavu kad obavi travu
i gavran se diže da poište,
mrtvu glavu, lepu i krvavu.
Srpska mi truba zatrubi
U tovo selo Drenovo.
Spremte se spremte četnici,
Silna će borba da bude.
Oj napred ide pred četom
Jovan Babunski vojvoda,
Za njim ide pred četom
Vasil Veleški vojvoda.
Izvika Jovan Babunski:
Držte go selo ozdola,
Držte go selo ozdola
Tuva je Stevan Dimitrov.
Izvika Jovan Babunski:
"Predaj se, predaj, Stevane"
"Ne se predajem, Jovane,
Az sam blgarski vojvoda!"
Izvika Vasil Veleški:
Frljajte bombe četnici.
Poče im kuća da gori,
Iz kuće Stevan govori:
"Puštaj ma, puštaj Jovane,
Četa će da mi izgore."
Srpska mi truba trubaše,
Drenovo selo goreše.
Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, (2x)
Nije mala, nije mala, triput ratovala. (2x)
Dvanaeste, dvanaeste, Turke isterala, (2x)
Trinaeste, trinaeste, pred Bugare stala. (2x)
Četrnaeste, četrnaeste, Švaba udario, (2x)
Osamnaeste, osamnaeste, Srbin pobedio. (2x)
Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, (2x)
Nije mala, nije mala, uvek ratovala,
I opet će, i opet će, robovati neće.
Oj vojvodo Sinđeliću,
srpski sine od Resave ravne. (2x2)
Ti si znao Srbina zakleti,
kako valja za slobodu mreti. (2x2)
Puška puče, boj se vije,
a Sinđelić ljutu bitku bije. (2x2)
Ljutu bitku bije za slobodu,
za slobodu srpskome narodu. (2x2)
Oj vojvodo ti si pao,
ali dušman još od tebe strepi. (2x2)
Dušmanske si posekao glave,
zato tebe Srbi rado slave.
Ti si dao život za slobodu,
za slobodu srpskome narodu.
Srpska se truba s Kosova čuje,
Srbina svakog da obraduje.
Trubite braćo, silnije, bolje,
opet je srpsko Kosovo Polje. (2x2)
Srpski junaci, sunce vam sinu,
osvetiste se vi dušmaninu.
Osvetili ste Cara Lazara,
sve Jugoviće, Bogdana stara. (2x2)
Ivana, Milana, Miloša lava,
Srpstvo im kliče hvala i slava.
Banović Strahinju, Kraljević Marka,
sve nas je srpska rodila majka. (2x2)
Oj Srbijo mati, nemoj tugovati, (2x)
Zovi, samo zovi, svi će sokolovi,
za te život dati. (2x)
Srem, Banat i Bačka, tri srca junačka, (2x)
Zovi, samo zovi, svi će sokolovi,
za te život dati. (2x)
Herceg-Bosna, Lika, to je srpska dika, (2x)
Zovi, samo zovi, svi će sokolovi,
za te život dati. (2x)
Crna Gora mila, uvek s nama bila, (2x)
Zovi, samo zovi, svi će sokolovi,
za te život dati. (2x)
Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče:
Sve su tvoje munje u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala -
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevko i grobe, u kolevki sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede i vali
Tvog ognjenog mora i sunčanih reka;
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.
Za tvoju Slavu svetli Care
Što i sad vladaš u nama,
Koji čuvamo slave stare
U molitvama i na strunama!
Ali je crno doba za nas
Otkad je ovo kaljeno:
Sve je na pazar pošlo danas,
Sve slavljeno i voljeno.
Za tvoju Slavu svetli Care,
Neka svak pehar popije -
Jer su spopale pute stare
Zmije i ljute škorpije...
Kuda su pošli svi trofeji
S vojskama tvojim smelima,
Sad stoje sluge i lakeji
Svi s oborenim čelima.
Za tvoju Slavu svetli Care,
Care nad trima morima!
Zli žreci danas pričest kvare;
Guba je u svim torima...
Nad tvojim carstvom mrak se širi,
Vetrovi crni duvaju:
Sad našu savest brane žbiri,
Lupeži blago čuvaju.
Stojte, galije carske! Sputajte krme
moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze
noćne
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde školjke san umoran
hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do
brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.
To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.
Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta
Stojte, galije carske! Na grobu braće
moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.
Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.
Stojte, galije carske! Buktinje nek
utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć
crnu
pobožno i nečujno.
Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.
Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.
Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.
Stojte, galije carske! U ime svesne
pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!
Nijedna čaša što se pije,
nijedna trobojka što se vije,
naša nije.
Zdravo da si mi Zagorče crni,
lukavi, zloslutni, tvrdoglavi,
ja te volim.
Zdravo vi tamo gde je mesečina meka,
svakog ću brata, što zaseo čeka,
da prebolim.
Zdravo, svi, redom, gustih obrva,
mutna oka, tužnih pesama,
strašna braća.
Ista je naša psovka prva,
nož i devojka nasred sela
i stid domaća.
Zdravo naše obesne žene!
Istom su suzom, bolom i strašću
košulje i svadbe nam izvezene.
A svatkovina što vino pije,
slave i crkve šta nas se tiču?
Suza sa oka još kanula nije,
još telali mesto mrtvih viču.
Zdravo na domu mrki pogledi,
mržnja i svađa.
Zdravo, u sramu, pokoru, bedi,
braća smo, braća!
Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogled mraka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.
Zaljuljano carstvo survalo se s vama...
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.
Kosovski junaci zasluga je vaša
Što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.
Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.
Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli,
ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!
I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.
Tebi da pevam - tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev.
Milionima narodi pište,
Milion grudi prosipa krv -
Milionima pale kućište,
Milion ljudi gmiže ko crv.
I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
"Ne može više, raja ne može
Snositi jaram, mučiti trud!
Tiran nas gazi, sramoti žene,
Useva naših otima plod.
Presudi, smerna, da l' život može
U takvom igu nesrećni rod?...
Izginućemo!...
"Pa izginite!"
Podsmeha tvoga gordi je zbor.
"I ginućemo, ginuti slavno -
Il' mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo - ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
Potražićemo život il' grob!"
Spomeniče nemi prohujalih dana,
Zašto ti je čelo sumorno i tavno?
Da l' se sećaš, možda, krvavih megdana,
Što digoše u zrak tvoje ime slavno?
Il' grobove brojiš tuđinskih sinova,
Što padoše redom pod zidine tvoje,
- Zaneseni čarom osvajačkih snova
Daleko od krila domovine svoje?
Jest, i sada često, kad te kroz noć gledam,
Ukažu se ljudske gorostasne seni:
S razmrskanim grudima, sa čelima bledim,
I usnama hladnim u krvavoj peni...
I ja slušam šapat nepojmljivog zbora,
Šapat koji tiho umire i tone...
To je, možda, izraz dubokoga bola?
To su, možda, reči koje kletvom zvone?
O, kolevko snova, nadanja i muka
Zariveno leži u kamenu tvome,
Što ih sruši smrti oružana ruka
U danima slave, u pomamu svome!
I ti jošte živiš!... Tvoju sedu glavu
Ne položi u grob tako burno vreme!
Možda čekaš snova poništenu slavu,
Taj bleđani prizrak budućnosti neme?
Na Kalemegdanu, posred starog grada,
Gde Beograd grle i Dunav i Sava,
Jedno Srpče gleda zemlje naših nada,
Što ih tajno krije ta daljina plava.
Ogromna ravnica pred njime se pruža
Nesrećna i lepa, kao srpska tuga,
U toj zemlji ima i polja i ruža,
Al' sloboda samo toj se zemlji ruga.
Stolećima Srbin u toj zemlji živi,
Al' Nemac i Mađar večito ga gone,
Jedino se Srbin toj zemlji ne divi,
Jer njegova zvona samo na plač zvone.
Tu je Banat, Bačka, tu je i Srem ravni,
Dalmacija, Bosna - sve to zemlje Srba,
Tu je i Hrvatska: svud spomeni slavni,
Čuvaju se tajno mesto srpskog grba.
I dok sunce greje Veliku Srbiju,
Na Kalemegdanu dok cveće miriše,
Srpče stoji tako, suze mu se liju,
I njegovo srce ovako uzdiše:
"O velike zemlje, o Srpski Narode,
Kada će i za te doći život pravi?
Što sudbina krije buktinju slobode?
Veliko proleće kad će da se javi?
S Dunava i Drine, Timoka, Vardara,
Kad će u boj poći naše moćne čete,
Da unište jednom ime gospodara,
Koji kao tiran guši zemlje svete."
Na Lovćen gledah, u snu, s Cetinja,
pun zazora, ka negda, djetinja.
Ispitljiv, al' u smjernoj molitvi,
prozborih onoj svetoj kolibi:
"Pjesniče, druže, duše, šta ti bi
te tamo pope svog tijela prah,
u gromove, oluje, grad i strah?
Nijesi l' zar svog praha oca Srbije,
u duše svoje uplete ga nit?
Zar prahu da se duša pokloni
u samrtni, u čas nepokorni,
te da ga digne sobom uzgori
da oproštaju čas ne uskori?
Il' tajne te što pokriva tvoj hum
razumjet neće nikada naš um?
Da l' zato prah svoj pope na taj kam
da s' njega gledaš dušom žalosnom
gdje pleme tvoje spava mrtvim snom?
Pa reci, nagov'jesti, daj mi znak,
što vidiš otud, svjetlost ili mrak?
Vidiš li vraga, onog starog, tvog?
Jedva ga vidiš, slomio ga Bog.
Binjiši su mu sad krpetine,
a mač i kruna podsm'jeh svjetine.
Al' mnogi drugi stvorio se vrag,
čas tu, čas tamo, svud mu vidiš trag.
Ima ih grdnih, ima viđenih,
ima ih golih, ima kićenih,
čas misliš, nije nikakav im broj,
čas navale ka ljutih zolja roj.
Al' koji je, u vraškom sjemenu,
najžešći krvnik tvome plemenu?"
......................................................
Na Lovćen-kapi zamagli se hrab,
oblačak nad njim, crni jedan pram,
sijevnu munja po tvom pramenu,
ka da su slova u tom plemenu,
lijepo čitam što mi piše plam:
"Dok na tu zemlju ovi stoji kam,
najcrnji vrag je Srbin sebi sam!"
Nek se ovaj vijek gordi nad svijema vjekovima,
on će era biti strašna ljudskijema koljenima!
U nj se osam blizanacah u jedan mah iznjihaše
iz kolevke Belonine i na zemlji pokazaše:
Napoleon, Karlo, Bliher, knez Velinkton i Suvorov,
Karađorđe, bič tirjanah, i Švarcenberg i Kutuzov.
Arei je, strava zemna, slavom bojnom njih opio
i zemlju im za poprište, da se bore, naznačio.
Iz grmena velikoga lafu izać trudno nije:
u velikim narodima geniju se gnj'jezdo vije;
ovde mu je pogotovu materijal k slavnom djelu
i trijumfa dični v'jenac, da mu krasi glavu smjelu.
Al' heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome,
sve prepone na put bjehu, k cilju dospje velikome:
diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši,
iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši.
Evo tajna besmrtnika; dade Srbu stalne grudi,
od viteštva odviknuta, u njim' lafska srca budi.
Faraona istočnoga pred Đorđem se mrznu sile,
Đorđem su se srpske mišce sa viteštvom opojile!
Od Đorđa se Stambol trese, krvožedni otac kuge,
sabljom mu se Turci kunu - kletve u njih nema druge.
...............................................................
Da, viteza sustopice tragičeski konac prati:
tvojoj glavi bi suđeno za v'jenac se svoj prodati!
...............................................................
Pokoljenja djela sude, što je čije daju svjema!
Na Borise, Vukašine opšta grmi anatema,
gadno ime Pizonovo ne sm'je kaljat mjesecoslov,
za Egista uprav sliči grom nebesni, sud Orestov.
...............................................................
Nad svijetlim tvojim grobom zloba grdna bljuva tmuše,
al' nebesnu silnu zraku što ć' ugasit tvoje duše?
Plačne, grdne pomrčine - mogu l' one svjetlost kriti?
Svjetlosti se one kriju, one će je raspaliti.
...............................................................
Plam će vječno životvorni blistat Srbu tvoje zublje,
sve će sjajni i čudesni u vjekove bivat dublje.
...............................................................
Zna Dušana rodit Srpka, zna dojiti Obiliće;
al' heroje ka Požarske, divotnike i plemiće,
gle, Srpkinje sada rađu! Blagorodstvom Srpstvo diše!
Bježi, grdna kletvo, s roda - zavjet Srbi ispuniše!
// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]
|
