Господин Давид Сенмут, архитекта

Тога дана управо разведена жена младога архитекте Давида Сенмута осети се посебно усамљена. Одмах је знала шта треба да учини. Најпре је бацила поглед на реке. Облаци тог дана нису могли да премосте воду. Вијугали су дуж десне обале Дунава идући у супротном смеру од његовог тока и зајазили ветрове код ушћа Саве. Бивша госпођа Сенмут грозничавим прстима распакова мајушну кутију увијену у златну хартију. Унутра је лежало нешто чаробно, чему она, дан раније тамо у продавници кристала где га је купила, није одмах могла да погоди намену. Диван стаклени пуж пун ружичастога праха и заптивен ружичастим воском с фитиљем на средини. Било је то нешто као украсна свећа. Поклон за њеног бившег мужа. Хтеде у један мах да нешто као посвету напише на љуштури пужа, али се предомисли. Није имала поверења у језик.

Она је знала да је језик само мапа мисли, осећања и сећања човека. Као све мапе - мислила је она - стотинама хиљада пута језик је умањена слика онога шта покушава да прикаже. Стотинама хиљада пута сужена слика људских осећања, мисли и сећања. На тој мапи мора нису слана, реке не теку, планине су равне, а снег на њима није хладан. Уместо оркана и ветрова нацртана је тамо само мајушна ружа ветрова...

Тако уместо да нешто напише, бивша госпођа Сенмут пажљиво одстрани заптивку од воска, баци у лавабо ружичасти прах из стаклене љуштуре пужа и на његово место из бочице на којој је писало „Експлозив велике разорне моћи. Запаљиво!“ усу сребрни смртоносни песак. Затим пажљиво у стаклену љуштуру врати заптивку од воска с фитиљем на средини.

Пошто је опет пуж био у својој кутији, бивша госпођа Сенмут замота поклон златном хартијом и повеза машном.

- Овоме Давид засигурно неће моћи да одоли - промрмља она, стави кутију с машницом на цртаћи сто који је до недавно припадао њеноме мужу и изађе из стана.

Млади господин арх. Давид Сенмут није више ту становао. После развода он је морао да изнајми засебно боравиште, али се један пар кључева од старог стана, где је сада живела његова бивша жена, налазио и даље код њега. Смео је да уђе када год хоће под условом да у то време ту није бивша госпођа Сенмут. Могао је да гледа телевизију, смео је нешто да попије, али ништа није смео да однесе. Такав је био уговор. У противном, а његова бивша жена је добро знала зашто тако поступа, брава би истога часа била промењена, а полиција обавештена шта у стану недостаје.

И овога дана архитекта Сенмут је свратио у време када је знао да неће затећи своју бившу жену. Опрао је зубе својом старом четкицом, попио један виски са содом и сео. Али, место га није држало. Смркавало се када је на свом цртаћем столу приметио кутију у златној хартији с машницом. Није одолео. Узео ју је као да нешто краде, а заправо ју је стварно украо. И сишао на улицу.

Лутао је мало градом, гледајући у којој ће гостионици украсти још нешто и увребати прилику да већ украдену ствар своје бивше жене разгледа. Тада је у излогу једне радње с женским рубљем приметио спаваћице наслагане на тезги. Ушао је не двоумећи се. Тамо је била млада продавачица која је могла одговарати његовој намери. Знао је из искуства - ако крадеш, мораш оног другог преварити пре но што му кажеш добар дан. После је касно. Чим је ушао, бацио је поглед на спаваћице поређане на тезги и савесно сложене у кутије. Ниједна од њих није била број четири. Рекао је добар дан и спустио своје ствари на сто. Затражио је да купи једну спаваћицу.

- Број четири. То је број моје жене - рекао је.

- Ове овде на тезги су број 3. Број четири је на полици - рекла је девојка. Узела је мердевине и попела се да дохвати тражену робу, а он је покушао да са тезге смота једну од спаваћица број 3. Али девојка се већ спустила с робом у руци, у тесној радњи мало га гурнула склапајући мердевине и запахнула мирисом на увозна опојна уља. То га је омело у покушају крађе. Тада јој он стидљиво рече:

- Знате, ја у овоме нисам највештији. Да ли бисте уместо моје жене пробали спаваћицу? Приближно сте исте грађе... Много бисте ми помогли...

Она га одмери погледом тешким најмање кило и триста грама. Али, на његово изненађење, пристаде. Уђе у кабину да навуче спаваћицу, а за то време господин арх. Давид Сенмут не одоле. У другом покушају смота у џеп једну од оних спаваћица број 3. остављајући на тезги уредно заклопљену кутију тако да се ништа није могло приметити.

Када девојка изађе из кабине у спаваћици он помисли засењен њеним изгледом:

- Као да је први пут видим. Кад год ти се тако нешто учини то је исто као да си неког видео у претходном животу. Оваквој би вредело градити куће, бити јој старатељ, било шта, чувати децу, постати обожавалац или пријатељ...

Тако је мислио. А рече:

- Знате, ја не могу да купим ту спаваћицу. Прескупа је за мене.

И излете из радње с пленом у џепу. Једва је стигао да понесе своју кишну кабаницу.

После обилажења неколико кафана да утуца време, после две или три ситније крађе цигарета, око поноћи код куће, или тачније испред изнајмљенога стана, он нађе свој телефон избачен на степениште. Због неплаћених рачуна стан му је био отказан. Очајан, он у суседном кафићу укључи за тренутак телефонску секретарицу и преслуша поруке. Била је само једна. Јављала му се његова бивша жена. Њен глас из кутије био је умиљат:

- Знам да си долазио. Знам и шта си урадио. Опет си нешто украо. Малу златну кутију са машном. Али, не бој се, нисам те пријавила полицији. За сада. Овога пута само си узео поклон који сам ти спремила за Божић...

На том месту он нагло прекиде поруку и поче да претражује џепове. Али кутије у златној хартији с машницом нигде није било. Лупао је главу да се сети где ју је могао заборавити, али ништа му није падало на ум. Још једном је претражио џепове и тада напипа нешто чији облик није могао да препозна под прстима. Извади из џепа скупоцен мушки упаљач у кожној навлаци не сећајући се како је та ствар доспела у његов капут и када ју је и коме украо... На упаљачу је писало:

Ако ме трипут заредом креснеш, оствариће ти се жеља.

(Уколико нисте прочитали поглавље Госпођица Хатчепсут,
идите на то поглавље. Ако јесте, идите на средишњу копчу под насловом Кћи која се могла звати Ниферуре)