Никола Милошевић

ПАВИЋЕВО ОТВОРЕНО ДЕЛО

Допустите да најпре као човек који се књижевношћу бави из неког теоријског угла кажем понешто о неким теоријским претпоставкама које су, чини ми се, неопходне да би се разабрало оно што ћу управо изговорити. Умберто Еко који је мање познат као аутор неких списа из теорије литературе, од којих је један и код нас преведен под називом „Отворено дело“, први је теоретичар који је терминолошки фиксирао једну битну разлику између два начина књижевног обликовања. Терминолошки би се та разлика могла фиксирати противставом „отворено“ - „затворено“, па ми за почетак допустите да разјасним ову терминолошку разлику иза које се крије друга, фундаменталнија, структурална разлика у већ поменутом начину књижевног обликовања. Најпре, отворена и затворена дела могу се разлучити према значењској равни коју и једна и друга поседују. За затворена дела карактеристично је да имају само једно једино, или макар привилеговано, значење и да се то значење може са мањим или већим тешкоћама дешифровати. Не би разлика дакле била у томе што се, рецимо, отворена књижевна дела у погледу значења могу лакше и брже дешифровати а затворена не, него би фундаментална структурална разлика била у томе што за затворена дела постоји увек кључ или шифра, па ма колико да је пут ка том кључу или шифри трновит и заметан тај кључ и та шифра постоје. Дантеову „Божанствену комедију“ можете читати као дело са шифром и разуме се да вам на одгонетању те шифре многе препреке на путу стоје али оне су искључиво техничког а не структуралног карактера, као на пример претходна знања из области теологије, историје, итд.

Са отвореним делима ствар друкчије, фундаментално друкчије, стоји. У отвореним делима не постоји само један значењски кључ него их има два или више и они су међусобно равноправни. Творци такозваних отворених дела не иду на то да вам пруже одгонетку за загонетку коју су поставили. Они настоје да потенцијални кључ значења, ако га уопште има, баце негде дубоко у море. Стога аутори отворених дела нуде својим читаоцима два или више равноправна читања и, разуме се, по природи ствари захтевају од својих читалаца већи духовни напор, премда то на први поглед не мора изгледати тако.

У једној расправи о симболизму аутор каже да су се писци тог правца трудили да назначе неку тачку према којој линије њихових дела воде, препуштајући читаоцима да сами те линије до поменутих тачака изведу. Аутори отворених дела, а Павић је могу одмах то да кажем, највећи мајстор у тој дисциплини, отишли су корак даље. Они чак ни ту замишљену тачку нису назначили и препустили су читаоцима да они сами ту тачку назначе односно да сами до ње дођу.

Све ово што је претходно речено не подразумева суд вредности о отвореним и затвореним делима. Ако смо за Милорада Павића и његов опус рекли да се могу подвести под рубрику отворених дела тиме, разуме се, још нисмо рекли који је вредносни ранг његових дела. Међутим, ако кажемо да је он неко ко је руком великог мајстора уобличио своје отворено дело онда смо изрекли и вредносни суд. Умберто Еко, творац теорије отворених дела, када је сам, приступио књижевном обликовању упражњавао је технику затворених дела. Обе његове гласовите књиге, обе преведене на наш језик, грађене су према моделу „Божанствене комедије“, дакле према једном традиционалном, старинском моделу а не према оној модерној концепцији отворених дела чији је заточеник и он сам био. Узмимо, примера ради, „Фукоово клатно“. Неко ће већ после првих стотинак страница можда одустати од трагања за шифром тог и таквог романа. Међутим, шифра постоји. Свеколике тешкоће на путу проналажења кључа за Екову књигу само су техничке природе. Шифра, односно кључ за то дело постоје само што их је писац прикрио, отприлике онако као што неко загонета неку загонетку са намером да отежа читаоцу да је одгонетне.

Милорад Павић је, међутим, уобличио такво једно дело које у потпуности одговара оним теоријским претпоставкама што их је назначио Умберто Еко. Павићу је пошло за руком да на начин који, барем мени у светској књижевности новијег доба није познат а раније га није ни било, уобличи књижевне творевине које су створена дела по свом структуралном статусу али уједно дела која имају вредносни статус првога реда.

Ваљало би, по мом мишљењу, указати и на једну специфичну црту уметничке вештине Милорада Павића која до сада у светској литератури ове врсте није забележена и коју бих назвао привидном прозирношћу књижевног казивања. Књижевно казивање Павићево могло би се упоредити са бистром и прозирном водом која је дубока. Онај ко у ту прозирну бистру воду загази мислећи да је плитка лако се може у њој удавити. Прозирност Павићеве литературе заправо скрива једну дубину која је смишљено тако уобличена да читалац, опредељујући се између различитих верзија које му писац нуди, може помислити да је његов посао једноставан и лак, далеко једноставнији и лакши од посла који чека читаоца „Фукоовог клатна“.

Није, међутим, тако. Павић је управо том привидном лакоћом и једноставношћу различитих верзија постигао уметнички ефекат првога реда, који има за циљ да у читаоцу изазове утисак лакоће и прозирности да би потом читаоца суочио са оном дубином која се иза те привидне лакоће и прозирности скрива и која се језиком мистике говорећи може назвати тајном. Суштина тајне је, према мистичком учењу, неизрецивост и заточеници такозване негативне теологије сматрају да се оно најтајније и најдубље не да изрећи јер онога часа кад о томе нешто изричете ви сте већ роб такозваног антропоморфизма и сводите оно што је трансцедентно на нашу малу људску меру.

То на шта су мистици и негативни теолози настојали да у својим списима укажу, а што је по природи ствари несаопштиво, Павић је, по мом најдубљем уверењу, постигао у својој литератури. Он нас је суочио са немогућношћу да се оно најдубље изрекне и у мрежу речи ухвати а учинио је то ипак помоћу речи, што је, свакако, парадокс првог реда али парадокс који је дат само заиста великом мајстору. Према томе, кад о Милораду Павићу и његовој књижевности говоримо ми онда о њему и његовој литератури морамо говорити и у контексту који није само књижевни него и метафизички јер негативна теологија и мистика сежу до неких метафизичких питања, до оних такозваних вечних и проклетих питања које нико ко се мало загледа, како би то Кант рекао, у небо изнад нас не може мимоићи.

Павићево отворено дело сеже до граница оног што се зове трансцедентно. У Кафкином „Процесу“ у поглављу које се зове „У катедрали“ главни јунак се у једном тренутку осећа као да се налази на ивици бесконачности а управо то довођење на ивицу бесконачности и јесте једно од битних својстава Павићевог отвореног дела.