Јасмина Михајловић

ЧИТАЊЕ И ПОЛ

I „Ја немам биографију, ја имам само библиографију“
II Шта сада пишете?
III Читање и пол
IV Магијска рецепција
V Ризомско писмо у Хазарском речнику и Унутрашњој страни ветра

Покушаћу да дам обрис књижевног портрета Милорада Павића на постмодеран начин; дакле, фрагментарно, мозаички, у крхотинама, не претендујући на целовитост, већ на њен привид, који можда и јесте једини и прави смисао - целина.

I
„Ја немам биографију, ја имам само библиографију“

Ове речи изговорио је писац о коме данас говоримо и чији књижевни портрет покушавамо да саставимо, приликом посете Израелу, земљи која је један од духовних завичаја Хазарског речника. Сматрам, као биограф и библиограф Милорада Павића, да овај његов много пута цитиран став није тачан, без обзира што се писац можда некада тако осећао. Пре бих се сложила са једним његовим другим исказом који гласи: „Не правим од истине књижевност, већ од књижевности истину“. Јер, понекад, књиге ходају унапред у време и тек накнадно постају пишчева биографија. Мислим заправо да у већини Павићевих књига не постоји временска подударност између тренутка писања и написаног већ да су оне пројектоване у будућност и да се пост фестум остварују, постајући на тај начин истина и живот сам. Некад је оно што се остварује из тих књига трагично, а понекад је то велика срећа.

Хазарски речник настао је много пре но што смо и сањали да ће нам се догодити оно што нам се догодило и догађа. Скоро сваким даном, с невиђеним убрзањем, та књига се потврђује, у свим својим равнима, као печат нашег времена и неки страшни усуд. У Унутрашњој страни ветра, чији су неки делови настали још почетком седамдесете године, Леандер бива захваћен вртлогом једног давног рата, а у време изласка на светло дана овог романа, 1991, на тим истим просторима букти један нови прастари рат. Приче Коњи светога Марка и Предео сликан чајем, написане су, такође, много пре рушења Берлинског зида и свих оних догађаја што су се у таласима разливали Истоком Европе, а који су, на специфичан начин унапред оцртани у овим делима. Примера је, наравно, много, али биографија се не исцрпљује само друштвеним контекстом једног живота. Приватни живот Милорада Павића такође је антиципиран у његовим књигама и он је писац који има биографију.

II
Шта сада пишете?

Књижевни портрет нужно је окренут ка прошлости. Сви око писца говоре о ономе што је за њега давно окончано и емотивно удаљено. У случају Милорада Павића и његових романа та појава је још израженија, јер свако ново издање у свету, његов превод и промоција, враћају непрекидно аутора на оно чиме се он у том тренутку не бави. Као да стално и изнова добија домаће задатке и иде поново у оне разреде које је одавно завршио.

У сваком тренутку једне књижевне егзистенције постоји јаз између онога што је на пишчевом столу. У тренутку док се Павићу, овде и у Француској и Италији, постављају питања о Унутрашњој страни ветра, да и не говоримо о Хазарском речнику, на његовом столу настају сасвим други списи:

Заувек и дан више - прича;
Ушећерено цвеће - збирка прича;
Приватна преписка с једним малим дечаком;
Како сам објавио Унутрашњу страну ветра - авантура у земљи и иностранству око Павићевог новог романа;
Гаудијеве штале - настале јуна 1992; постмодерна реинтерпретација Гаудијеве архитектуре (објављено у часопису „Источник“, 1992, И, 2; стр. 9-10);
Позоришни јеловник - три целовечерње театарске представе (најављено 1991).

III
Читање и пол

Милорад Павић слови за женског писца. У неким другим временима ова квалификација имала је негативно значење. Данас се ствари коренито мењају.

Већина Павићевих преводилаца су жене. Набројаћу само нека имена: Кристина Прибићевић-Зорић, Марија Бежановска, Бранка Ничија, Berbel Schulte, Ева Шарчевић, Katrin Sundius, Anne Ulv, Jarmila Samcova, Reina Dokter, Christel Jansen, , Гордана Петков, Luisa Fernanda Garrido Ramos, Христина Василева, Harita Wybrands, Мадлен Стеванов, Dina Katan Ben-Cion, Stanislava Sykorova, Tuula Jaale-Mišić, Драгица Росић, итд.

Такође, у српској књижевности није се десило да толико жена од пера, из наше земље и света, пишу о једном писцу: Angela Carter, Silvia Monros-Стојаковић, Ирене Бигнарди, Ана Шомло, Marina Cosi, Милка Лучић, Stanislava Sykorova, Рада Ивековић, Tomka Beata, Nicole Zand, Снежана Брајовић, Дагмар Буркхарт, Радмила Поповић, Пазит Равина, Anne Ulv, Ariana Malamud, Jane Kobel, Ана Ћосић, Berbel Chulte, Odile Le Bihan, Ivana Musiani, Ilma Rakusa, Karin Rahn, Laura Piccoli, Бранка Богавац, Evelyne Pieiller, Christine Poulin, Ennelyn Schmidt, Antonella Scott, Марина Костић, Patricia Sereh, Душица Милановић, Kornelija Staudacher, Мирјана Драганова Стефановић, Anne Tyler, Simon Guye, Марија Вукадиновић Момчиловић, Pierrette Rosset, Helen Rennie, Ingeborg Sperl, Maggie Traugott, Irena Wenigova, Elisabeth Villgruber-Spitz, Mirjana Wittmann, Giuliana Morandini, Penelope Nelson, Julia Neuberger, Бранка Симић, Katherine Neville, Rosemary O'Grady, Salcia Landmann, Marina Stefanescu, Agneta Lundstrcm, Miranda McDonald, Christine Klein-Latud, Nada Klevisova, Roz Kaveney, Felicitas Feilhauer, Erzsebet Csanyi, Нада Бојић, Isabelle Coute, као и три Јасмине - Лукић, Тешановић и Михајловић.

Од седам књига о Павићу четири су написале жене: Ана Шомло, Јасмина Тешановић и Михаиловић, као и Биња Хоман која је на Универзитету у Марибору недавно одбранила магистарски рад: Фантастично и реално. Прилог писаним изворима у „Хазарском речнику“. У Француској једна жена, редитељка Емануела Вејш, поставила је Хазарски речник на сцену, и он се игра по замковима ове земље у раскошним костимима, при чему се у одређеном тренутку мушки део публике одваја од женског и гледа различите сцене. Код нас, радио-драму Хазарски речник адаптирала је Неда Деполо. На универзитетима у свету, већином жене држе семинаре о Павићевој прози: на Универзитету у Регенсбургу то чини Бербел Шулте, у Аустралији - Слободанка Владив Гловер, у Бону - Вера Бојић, у Јерусалиму - Рут Картон Блум, док је у Француској о Павићевим књигама на Сорбони говорила Нада Поповић-Перишић. Не треба сметнути с ума да и острашћени напади на Павића и његове књиге, наравно изузетно ретки, такође потичу од жена. Навешћу два имена: Љиљана Шоп и Светлана Слапшак. Галерију ликова из Павићевих књига пренела је на своје зачаране слике Душица Савић-Бенгхиат, која живи и ради у Америци.

Свакако, треба се запитати шта је разлог и у чему је суштина оваквог и оволиког интересовања женског дела читатељства за књиге Милорада Павића, јер феномен Милорад Павић лежи и у овом кључу. При том намеће се и једно глобално размишљање, да ли постоји нешто попут полног вида рецепције неког уметничког дела. Јер, ако постоји мушко и женско писмо (писање), онда мора постојати и мушко и женско читање.

Несумњива је разлика између текстова које су поводом Павићевих књижевних дела писали мушкарци и оних које су о њима писале жене. Оне се служе једним стилом и језиком који указује на другачији сензибилитет и другачији начин примања текста. Биће да је превасходни узрок ове разлике чулна пријемчивост самог штива, односно да је оно та храна на коју се може применити овакав специфичан језик.

Дакле, шта су разлози овог феномена? Пре свега, мислим да је основни узрок, о чему сам у неколико наврата већ говорила, то што емотивна енергија Павићевих књига почива на прожимању мушке и женске осећајности, то јест на чињеници да код писца није потиснут женски сензибилитет. Те књиге зраче једном чулношћу која се у језику текстова написаних о њима исказује: као визуелни, акустички и тактилни утисак, као сензација мириса и укуса, као чулно задовољство, или као доживљај узнемирености, ошамућености, вртоглавице, среће, страха, усамљености, заљубљености. Текст, такође, делује и на еротску раван, изазивајући чак и сећања (или осећања) везана за пренатално искуство. У јавним и приватним, писаним или усменим казивањима, читатељке износе свој утисак који би се можда могао најближе одредити као сензација течног, интраутерусног стања. Књига, а нарочито Хазарски речник, доживљена је као праисконска покретљивост, сферична округлина јајета - космоса, који је попут великог праска насељен целином мноштва, и у којем је Све а не Једно.

Наравно да су овакви или слични утисци везани и за огледе које су писали мушкарци, али је то израженије у језику жена и очигледније спада у њихов доживљај света.

Још једна од битних особина Павићеве прозе, која се може везати за проблем женског читања, јесте присуство тајне. Двадесети век лишио је свет тајне и тиме осиромашио емотивни живот човека. Књиге Милорада Павића враћају тајанственост, а тиме и другу половину нашег бића - ону везану за надчулне доживљаје.

IV
Магијска рецепција

Било би занимљиво од исказа појединих људи поводом суочавања са Павићевим делима направити једну малу езотеричну историју читања. Али, није реч само о утисцима приликом читања или по завршетку овог чина, него и о готово волшебним догађајима што су пратили читаоце ових књига.

Један наш познати приватни издавач налазио се на свом броду и двоумио да ли да остане на крми где обично седи, или да сиђе у кабину и настави са читањем књиге коју је започео. Одлучио се да сиђе и чита. У том часу са обале су били испаљени хици из аутоматског оружја и један залутали метак забио се у наслон столице на којој је тренутак раније он седео. Књига коју је сишао да чита била је Унутрашња страна ветра.

На улици, неки непознати младић пришао је Павићу држећи у руци посетницу свог пријатеља, и објаснио да овај хоће да ступи у додир са писцем. На визит-карти видело се да је и непознатом презиме Павић и да станује у Добрачиној 6/III. У телефонском разговору, човек са истим презименом, испричао је како је читајући Унутрашњу страну ветра запањен и ужаснут препознао детаљан опис стана у коме живи. Одговор је био једноставан: и Павић је пре пола века становао у истом стану у којем и сада станује један Павићу потпуно непознати Павић.

Оваквих и сличних догађаја је много, понеке од њих записује г. Сава Бабић, али ја бих се вратила на објављене импресије, осећања и запажања што илуструју један вид рецепције коју бих у најрадикалнијем виду назвала - магијском. Чини се да су оваквом примању текста понајвише узрок. 1) поремећени просторно-временски односи у Павићевој прози; 2) специфичан однос према архетипу и миту; 3) те многострука дејства међупросторних шупљина, која су изазвана слојевитошћу Павићевог текста, на различите нивое несвесног па и надчулног у човеку. Управо ове међупросторне шупљине препуштају највише иницијативе читаоцу. Несумњиво је, такође, да су оваквој рецепцији склоније жене, али о томе је на један други начин већ било речи.

„Да ли писац Хазарског речника постоји?“, питају се критичари на разним језицима и меридијанима и том недоумицом потврђују свој духовни па и телесни шок, своју изглобљеност из „природног“, овоземаљског реда ствари.

„Павић нас измешта у добром смислу речи, он нас смешта изнад стварног света изазивајући нова реаговања, продубљујући старе канале чула, чинећи их пријемчивим за необично, незнано, за зону сумрака...“ каже Thomas Molnar. „Читање те књиге није без опасности. Понекима ће бити потребне године да би нашли излазак. Јер, сви смо ми Хазари“ - рећи ће George Walter, „После неких књига човек као да стварно умире утолико што престаје да живи као до њиховог читања. Из таквих књига читалац излази битно измењен, излази као човек који је пронашао себе, четврту страну троугла“ - изнеће своје искуство Силвиа Монрос-Стојаковић, док Богдан Малешевић у тексту „Павићева кабала Истока“ каже: „Из Павићеве језгре топлина се шири по пространству Истока... то је домет распростирања тих физикалних сила које више нису вектори механицистике него трансцеденција мистичке физике“. Драшко Ређеп закључује: „Павићево свезнадарство, како узбудљиво сведочи ова књига, има логику од овог, али и од оног света, спознају истраживачког духа, омаму сазнања које свакад допире изнутра, говорећи с обе стране реке, дозивајући, међутим, треће небо.“ „Једна од Павићевих намера била је, како изгледа, да подигне књигу односно КЊИГУ или Кутију Организованог Знања на ниво магичног предмета, скоро животиње, која може да општи сама са собом или са другим књигама попут смртоносног оружја... Ма шта мислили о Хазарском речнику јасно је да тако нечим треба опрезно руковати“, каже Anthony Burgess. А Patricia Serex, такође упозорава: „Пажња, опасност! Покушајте да одмотате хазарску змију пре но што вас уједе!“ „Хазарски речник је сличан оним црним рупама у васиони које своју сабијену енергију скривају у ништавилу“ - Karl Birkenseer.

V
Ризомско писмо у Хазарском речнику и Унутрашњој страни ветра

У мноштву различитих постмодерних размишљања о књижевности, од којих се већина с успехом може применити на анализу Павићевих књижевних дела, чини се да Делез-Гатаријево (Gilles Deleuze, Felix Guattari) ризомско писмо понајвише одговара структури и зрачењу значења у Павићевим романима.

Делез и Гатари пишу: „Чудна је ствар књига која је утолико целовитија уколико је фрагментарнија...“ Особине књиге-ризома о којој они говоре налазе се у Хазарском речник. Овај роман је један динамички модел асиметричког сплета линија и димензија, са више улаза, а без средишне осе и центра; он је попут отвореног живог организма у непрестаном је бујању и кретању, где врежење одредница омогућава размножавање смислова; у сталном је узајамном односу са собом, али и са оним што је ван њега, или како Peter Vansittart: „У основи то је једна гигантска маса, средина са пипцима у непрекидном расту, са покретним временом и простором, чињеницама и нагађањима мобилним као у сновима“. Подземно, површинско и надземно налазе се у овој књизи у непрекидној конзистенцији и коегзистенцији мноштва, омогућеној децентрирањем и нехијерархијом.

У Унутрашњој стран ветра, пак, на први поглед нема ризомске структуре. Међутим, тек када се прочитају обе приче, Херина и Леандрова, или када се прочитају један и по пут, руши се привид праволинијског кретања и структуре, и тек накнадно, у свести читаоца, као и у празнини - плаветнилу, на средини књиге, ствара се једна нова структура и множина значења. Тек тада ризомска мрежа - карта почиње свој подземни рад обједињујући све врежице смислова посејаних кроз обе приче.

Док се, дакле, у Хазарском речнику ризомски принцип дешава у самој структури књиге и на површинском нивоу (мада његово подземно, свесно и несвесно деловање, тиме није доведено у питање), у Унутрашњој страни ветра, ризом се остварује ван структуре књиге и чини се да је ионако промењени однос према читаоцу у целокупној Павићевој прози, тиме у овом роману израженији, јер је активност и подела посла између читаоца и писца најрадикалније померена према читаоцу.

„Ризом повезује ма коју тачку са ма којом другом тачком... ризом је ацентричан, нехијераријски и неозначавајући систем“, пишу Делез и Гатари. У Унутрашњој страни ветра то је разбијање центра и проширивање у таласима значења и смислова изведено је у плавом океану привидног сусретања прича, и што је много важније, тек накнадно у часу кад склопите књигу.