Зоран Глушчевић

ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИ ДУХ МИЛОРАДА ПАВИЋА

Пошто је ово вече посвећено лику Милорада Павића, мислим да би требало имати у виду готово све елементе који на један интелектуалан, дискретан и кохерентан начин остварују његову физиономију као писца, научног радника, прозаисте, песника, културолога, филозофа културе, историчара књижевности. Као што видите, нешто од тих његових делатности представља једну савремену верзију енциклопедијског духа, што је појава у наше време веома ретка јер је развој научних дисциплина узео такав размах да човек, практично, нема времена ни да се бави сродним дисциплинама у области којој се посветио него се све више и више специјализује па, то знам из личног искуства, имате хирурге који оперишу само леви прст код детета на руци. Е, сад, колико тај човек зна уопште, колико зна људску природу, колико може да помогне - то је друга прича.

То што важи за егзактне науке важи и за духовне. А то је за велико чуђење и подстрек за испитивање шта је то што једног ствараоца нагони изнутра да се у свом кратком стваралачком веку, јер ма колико човек дуго живео стваралачки век је кратак, посвети извесним областима које јест да су у духовној и органској повезаности чак и сродности са његовом основном делатношћу, али одвлаче пажњу и готово слабе ону доминанту која је усредсређена само у једном правцу. Ја не знам, иако сам студирао и природне науке, колико ово што ћу рећи важи и за њих. По својој прилици зависи и од филозофског става али бих хтео да кажем да у области духа свака појединачна специјализација, ма колико бриљантно изведена, штети општем стању духа уколико не интегрише духовност као целину. Чињеница је да ни овај хирург који оперише само мали прст на дечјој руци, левој, нема ону дубину коју имају целовите људске природе а то практично значи, макар и био геније, не може бити толико ефикасан као онај човек који познаје не само човека него и његово порекло, цело његово антрополошко и биолошко стабло, целу његову генетику и све што је мање-више повезано са живим бићем. Зато су стари лекари били много ефикаснији од нових који без технике, технологије, разних помагала хемијске и друге природе не могу да виде човека и, нажалост, све мање могу да помогну, јер не виде да је болест испољена само на једном месту резултат општег стања обољења целог човека.

У духовности, те стари су веома јасне. Ако човек хоће да се бави једном врстом духовне активности, ако хоће да буде мајстор, он мора да познаје дух као интегрални појам. Ја бих хтео да се задржим управо на томе не изостављајући, разуме се, оно што је за мене најпривлачније у овом тренутку а то је прозно и романескно дело Милорада Павића. Међутим, то његово дело је у уској вези са његовим културним, културолошким, филозофско-културним, историчарским и православним профилом. У њега је то све у међусобној вези. Ако човек инсистира на везама егзактне природе које се заснивају на казуалитету, онда је промашио и немамо шта да разговарамо. Јер везе у духовном свету су нешто сасвим дуго него везе каузалних феномена. Та повезаност, другим речима, не мора да буде видљива, наметљива и агресивна, али онај ко изучава једног таквог ствараоца, а и сам је стваралац док ради и бори се са проблемима које себи намеће, веома често и сваки час је свестан те опште повезаности и њеног значаја за укупан исход сваке од његових парцијалних духовних активности.

Ево вам један пример. Можда последњи по ефикасности, не хронолошки, енциклопедијски дух запада јесте Јохан Волфганг Гете. Био је песник, драмски писац, прозни писац, писац о проблемима из области егзактне науке, човек који се бавио низом природних наука на један начин који је и у оно доба, а поготово у наше, готово несхватљив као могућност интегративног поимања природе као целине, јер се Гете бавио минералогијом, ботаником, упоредном анатомијом, палеонтологијом, метеорологијом, изучавао боје, бавио се рударством, геологијом и тиме није завршен списак његових теоријских и примењених природњачких активности. Ја бих чак могао да поставим питање - а зашто му је то било потребно? Да би се на то одговорило, треба се сетити Хајзенберга, једног од највећих генија физике двадесетог века, који је казао да се, уствари, истинитост и егзактна тачност појединих природњачких Гетеових ставова од физике до геологије, од анатомије до ботанике, може утврдити и одмерити само ако се интегрално посматра његово целокупно схватање природних наука али не само то него ако се има у виду и његова филозофија природе. Он није том приликом рекао оно што ћу ја сада рећи. Гете је по убеђењу био хилозоист. То бисмо психолошки одредили као један ниво фундаменталне аперцепције на којем човек пројектује своју животност у све манифестације природних процеса који се око њега одигравају. Он сматра да је у природи све живо а нарочито да је живо оно што се чини да је мртво. Ту је сада главни шок и ту би могла да почне прича о постмодернизму.

Дакле, да би се проучила и коначно дефинисала и утврдила тачност, рецимо, једне савршене егзактне науке која се зове теорија боја, јер спада у оптички део физике, мора да се има у виду гетеовски начин хилозоистичког и дуалистичког поимања природе и тек онда, из тог угла, постаје јасно зашто се Гете узјогунио и пружио стравичан отпор једном генијалном физичару који се зове Исак Њутн и који је сасвим друкчије о истој ствари мислио на начин савршено егзактан и до данашњег дана необорив - бар у основном смеру и смислу. Али, кад се ствари мало растресу, види се да је Гете једном генијалном интуицијом наслутио оно што чиста математичка физика не може да дефинише и открио је или визионарски наслутио, по цену да негира и оно што није за негирање код Њутна, куда води тај материјалистички начин мишљења. Ради се о генијалној визионарској једностраности која има хеуристички карактер, значи операционализује се као један инструмент, метод мишљења, који има своју важност само утолико и само дотле док аутор не формулише своју истину а допушта себи пак и то, да пређе у приватну сферу личности и да негира све оно што код противника, чије мишљење не усваја, вреди да би извукао све оно што тај противник, који је можда генијалнији од свог негатора, ипак није видео.

А шта није видео Њутн?

Њутн није видео да из његове механичке слике света долази овај свет у коме данас живимо а то је Гете видео а Хајзенберг, рекао сам шта то име значи, то је признао први, не кажем једини, од савремених физичара. Тако је Гете у једној парцијалној грешки показао да је у интегралном систему у праву.

Е, видите, немогуће је да се човек оваквих духовних интересовања и профила какве поседује и развија наш вечерашњи слављеник, Милорад Павић, заустави само на једној духовној инстанци и кад му се једног дана окрену критичари, млађи, неки су и ту присутни; кад почну да га изучавају стрпљиво, стручно, инвентивно и са много више знања него што смо га ми, неки бар од нас, имали кад смо регистровали појаву Павићеву, јер Павић је дуго чекао на признање, и само једна група критичара, више пријатеља него критичара, веровала је у његов таленат и чекала да он букне. Е кад та група младих људи буде почела стручно да испитује све те области које је неговао Павић као професор на факултетима, сву ту проблематику духовне културе којом се бавио, видеће и утврдиће оно што већ сада може да се дефинише, али у њиховом случају са аргументацијом више, да је целокупна активност Милорада Павића савршено интегрисана. То је један концепт културе који мора да задовољи све облике и све феноменолошке, све појавне форме духовног, стваралачког рада, и не само да се оне интегришу на један начин који говори о снажном духовном средишту, него да постоје могућности за дубље аналогије између појединих аспеката те духовне, стваралачке активности, па онда неће бити ни мало случајно што профил Милорада Павића као писца романескне вокације изгледа управо овако како вечерас, и у ранијим приликама и у будућим, све више продирући у те тајне покушавамо да дефинишемо један по један магијски круг његове стваралачке радионице. Онда није ни мало случајно што је Милорад Павић у овом тренутку, а овај тренутак дуго ће трајати јер има дугу прошлост, најистакнутији представник оног типа романескне структуре која се зове роман деструкције. Знате, кад се каже роман деструкције, узгред треба рећи да је појам постмодерне потекао од архитекте као што су уопште архитекте први убацили појам постмодерне у једну интелектуалну, духовну, научну, егзактну, неегзактну, произвољну и систематску игру духа, што нас не треба да чуди и што можемо да поздравимо, јер су се све области уметности на тај начин изређале као пресудан фактор који формира једну одређену климу у једном тренутку и представља из свог угла основу за формирање естетике тог времена.

Ми писци, а Павић је у првом реду писац, морамо да се помиримо са тим да се не могу вечито и само из угла речи и текста, без обзира какав је њихов однос и шта тај текст значи, изрицати естетички судови који ће обухватити целокупну, дакле интегралну, уметност. Некад је музика била та која је давала доминантну подлогу за философију и теорију уметности. У Грка био је један други, визуелни принцип, данас је немогуће до краја прецизно дефинисати тај духовни став, то је зона односа у којој се преламају аполонијске и дионизијске са свим магијским, антрополошким асоцијацијама којима је био склон хеленски дух, не, дакле, нека чиста врста и облик уметности, не ни музика као музика нити архитектура као архитектура, не ни вајарство или сликарство, не ни драма, ни реч, него један интегралан и интегративни духовни ентитет. Захваљујући томе, он је интегрисао целу грчку мудрост и за разлику од готово свих осталих епоха које можемо да пратимо, јер не знамо шта је све било пре грчке епохе, грчка културна епоха је најцеловитија и органски најјединственија, јер није потекла из једног уметничког аспекта него из једне изграђене духовности којом су се подједнако хранили и у њој партициповали сви облици уметничког стварања. Сви каснији уметнички правци, закључно са авангардом, закључно са постмодерном и ако је то цонтрадицтио ин адиецто, покушавали су да у тој ствари опонашају Грке.

Милорад Павић не мора да их опонаша. Он је захваљујући византијском духу и профилу који у себи носи, директан носилац те хармоничне усклађености из које, као из једног духовног језгра, настају и интелектуални и сензуални, и измишљени и стварни, и сновидни и егзактни, и реални и нереални, и духовни и материјални садржаји које после ми критичари, историчари и теоретичари разврставамо у којекакве дисциплине да бисмо лакше ствар поручили, не заборављајући да постоји једно интегративно језгро које је пре свега и које се непрекидно обогаћује са сваким новим Павићевим делом. Тако ја посматрам израстање Павићевог уметничког профила и Павићеве личности, чему смо посветили ово вече. Дакле, Милорад Павић је Бизантинац. Разуме се, та реч у различитим преламањима различито звучи. Има пежоративни карактер у оних народа који никада нису били непосредно инспирисани заједничким претком нас Византинаца, хеленским духом, него су га примали увек из друге руке, па чак једно време и из арапске. Ми смо били ту, ми смо имали среће да се, неколико стотина година пре свих других у Европи, оплодимо и задојимо тим духом.

Једна екипа, археолошка, пре једно тридесетак година, та вест не знам да ли је озбиљно регистрована, открила је на Космету једну гробницу Србаља из 6. века. Онај ко се бави етнологијом, етнографијом, археологијом, социјалном културологијом, тај зна да се гробнице подижу и у гробнице сахрањују мртваци само онде и само онда кад се ту настане живи споменици. Значи прва, засад позната станишта Срба на Балкану су из шестог века. Ако имате у виду да из шестог века није сачувана ни једна шиптарска или албанска гробница, ево за једну српску знамо и зна се колики је број становника ту био, онда можемо да закључимо да смо ми већ од шестог века у масовном контакту са Византом а Визант или Бизант у шестом веку још увек је бескрајно ближи хеленском духу него Бизант у четрнаестом. Хоћу да кажем да смо имали ту срећу да неколико векова уживамо духовно партнерство са аутентичним наследницима и носиоцима хеленског духа или, ако ствар разматрамо по културним епохама са носиоцима хеленизма. Тај хеленизам је једна срећна комбинација истока и запада пошто су Грци, у овом случају запад, јер други запад није постојао, транспоновали једну духовну синтезу која је у суштини и у основи византизма како смо га ми, растући заједно са њим, апсорбовали и како су га наши највидовитији, најталентованији, најумнији, најпродуктивнији и најкреативнији духови отелотворили.

Један од таквих је и Милорад Павић, али не заборавите шта значи византинизам. Кад смо морали да се преселимо са Косова и Метохије и уопште кад смо бежали из јужних српских крајева после оних страшних судара са Турцима и турским кажњавањем што смо прихватили аустријски позив и дигли се на устанак, ми смо се преко ноћи нашли у једној сасвим другој, католичко-барокној средини. Колико су ме уверили неки моји пријатељи који се сад баве каталогизирањем порушених цркава у српским крајинама, Србима је било потребно 57 година да „сваре“ тај барокни културни профил и да се у њему одомаће, на свој начин, као да су они његови ствараоци. Видите шта значи моћ духа оплемењеног хеленизмом и византинизмом. Ми имамо страшну моћ апсорбовања и синтетизовања на духовном плану и зато кад из тог аспекта посматрамо роман деструкције који је створио сада, у овој фази, са три романа Павић, постају нам потпуно јасне дубоке културне позадине које стоје иза њега и постаје нам јасно зашто је Павић а не Маркес створио тај тип романа. Лепо је овде што је колега Радовић каталогизовао разна поређења која се у свету постављају и формулишу у вези са Павићем и око Павића. А знате ли ко прави та поређења. Онај ко је ван игре. Јер, они не могу да уђу у ту игру.

Зашто?

Па зато што све ово што сам рекао стоји као једна моћна духовна позадина коју је разуме се, а зашто да не кажем отворено, Павићев геније умео лепо, креативно и продуктивно да формулише на романескни начин који је без премца. И сад сви ти људи који су познати и до јуче били неупоредиво познатији писци него било који наш писац, укључујући и Павића, који знају своје и опште светске стандарде, стално између себе проналазе на шта тај Бизантинац личи.

А он личи само на себе.