Миодраг Радовић

КАТАЛОГ ПОРЕЂЕЊА

Добро вече још једном свима који сте се окупили вечерас око присуства онога који је својим делом почео да ствара једно јединство светске читалачке публике, зачудо и ново јединство, непознато у историји српске књижевности и на овим просторима у новијој историји.

Вечерас када се наш завичај отвара хоризонтом да прими светског писца, како је овде речено, налазимо се пред једним задатком готово немогућим. Немогуће је у много оваквих прилика осликати портрет, духовни портрет, писца многоликог и многопутог, како је то Гете казао у једној прилици, какав је Милорад Павић, зато што се тај портрет проширио на мапу читања каква је мапа света. Наиме, дело Милорада Павића је доживело својеврсну светску афирмацију и нострификацију тако да је „хазарско благо“ постало универзално благо. Наравно, увек је узбудљив догађај када се завичај лишава партикуларизма и тиме уздиже до универзалности. Од Витгенштајна знамо да су границе нашег језика границе нашег света. Сваки писац који је, пре свега, заточеник тамнице језика може постати у кругу свог народа и националне књижевности оно што се зове Беконовим језиком, идол племена и бити предмет узајамне адорације између свог народа и његовог дела. Но, међутим, постоји једна далекосежнија амбиција онога који узима перо да пише, коју је друкчије Кафка изразио - да је свако писање у ствари јуриш на границу. На границу нашег света, нашега језика, нашега национа. Само најређима се догађа то чудо да искораче из тамнице свога језика и прекораче границу свога народа и свога света. То је једна пустоловина за чудо и једна зачудна прича. Та прича је везана у нашој литератури за име Милорада Павића, који се опросторио на светској мапи читања, који је својим делом ушао у онај троп који називамо данас Вавилонска библиотека користећи га као симбол за старији појам - светска књижевност. Значај једног књижевног, уметничког дела се мери прво снагом којом може окупити читалачки аудиторијум, величином читалачке заједнице коју може створити. То је као некакво прво митарство, како је Павић сам говорио. Затим, снагом којом прекорачује другу царинску баријеру - издаваче и трећи, овоземаљски, тежак испит за улазак у ранг и круг писаца светске књижевности а то је круг критичног коментара и критичке верификације, односно критичка књижевност. Додали бисмо томе још нешто што се вечерас већ чуло у наговештају. Наиме, домет, вредност и значај једног писца могу се мерити још једним, веома значајним, параметром. Не само до каквих нових говора и читалачких одговора може довести писац и његово дело него је, такође, исто толико значајно, нарочито у оквирима светске књижевности где је метода читања компаративна, до каквих нових читања писац може довести у читалачким одговорима и која нова поређења може његово дело издржати у светским релацијама, колики је опсег, какав је квантум и, много више, какав је квалитет тих поређења. Желим да кажем зашто о тој теми, о каталогу поређења који је Павићево име и дело доживело, хоћу да говорим вечерас. Прво, што то подразумева известан попис, односно листу, тачније језиком постмодерне - каталог. Тај каталог није исцрпан, наравно ни потпун, јер поређењима нема краја у Павићевом случају. Ипак, нису ни сва поређења подједнако вредна, нису ни подједнако релевантна ни значајна али на свој начин говоре. Ја ћу само за вечерашњу прилику узети не само она најопштија него и она најнеочекиванија. Уопште, један национални писац са стрепњом може очекивати свако поређење са канонским писцима јер се поставља питање да ли ће то питање показати добру меру укуса, истинитости и тачности.

Прегледајући констелације у којима страна критика прави поређења о Павићевом делу и Павићево име ставља уз имена светских писаца човек је заиста затечен као што је и та сама критика затечена. Симон Ги, једна од Павићевих критичарки, упозорава са извесном оградом, резервом: „али никаква поређења нису правилна“, указујући сасвим оправдано да поред читавог система поређења, којим је окружено то име у светској констелацији, остаје на неки начин сасвим јединствена појава, она има своју разлику, своју посебност. Већ смо чули нека поређења вечерас. Био би јако лош знак ако би један писац био сведен на једно поређење као опште место као што је најчешћи случај био да се о Павићу говори и у иностранству и код нас кроз поређење са Борхесовим делом. Био би то знак оскудице и критичке маште и самог поредбеног дела. Међутим, та поређења заиста запремају један распон од Хомера и Шехерезаде до најновијих, најмодернијих аутора, рецимо до Умберта Ека, једно од одомаћених поређења. Наравно, уколико би се остало на тим именима то не би било довољно. Инвенција, компаративна, европских критичара иде у далеко већем спектру. Тако је Жан Контруичи назвао Павића „балкански Кивије“, Кивије - парадигма за научника који од неке незнатне кошчице реконструише слику монструма, диносауруса из несталих векова. Ова научна компарација са археологом по мени представља један од најлепших, најукуснијих а можда и најтачнијих комплимената који је дат Павићевом делу. Шта је охрабрујуће за читаоца Павићевог дела? Охрабрујуће је што код свих ових поређења, а ја ћу навести још и нека друга касније, код свих тих поређења, упркос асиметрији коју свака аналогија има, ни једно не показује да не спада у добар укус. „Хазарски речник“ је, и то је најтеже поређење које једна књига може да издржи, упоређен са Библијом и то на основу два критеријума, тајанствености и привлачности, вечне чари библијских старозаветних и новозаветних текстова. Затим је упоређен са „Илијадом“, у једној другој прилици, по замаху српске силине или са извесном кибернетском „Одисејом“. Можемо отворити једну заграду па се упитати која то дела смеју храбро и без страха да се упореде са Хомером, данас? Затим, једно друго, дискретно и неотрцано поређење које чини част нашем класику и које је умесно, прикладно, јесте из пера Вернера Крауза који каже: „Он је Дидро нашега времена, неизмерно начитан, просвећен и изображен“. Затим даље, друга, дискретна поређења са писцима који нису тако славни и тако познати, мање извикани, мање у систему моде. Роланд Цинклауер упоређује Павића са поетским писцем француског језичког израза Јаном Потоцким. То је једно врло плодно поређење које је мало неразвијено но које показује да узајамна светлост између овог класика из Сервантесове традиције и Павића може да нам омогући право задовољство компаративног читања. Даље, једно поређење са писцем из осамнаестог века, великим немачким именом Лесингом, писцем „Емилије Галоти“, где је Павићево дело упоређено са кружном параболом Лесинга. Можда данас то и не блиста у свом сјају, можда је мање читано и гледано али свакако сваком писцу чини част да буде стављен уз то име. Затим једно оригинално поређење које потиче из Латинске Америке и које чини исто оно што и ми чинимо. Славим тај речник, каже критичар усхићено, ту нову стару књигу, величанственог рођака Флоберовог дела „Бувар и Пекише“ и код овог поређења дозволите да застанем. Можда у литерарном погледу и са гледишта књижевне еволуције драгоценије је, иако скровитије, од свих осталих поређења јер Раша Ливада је с правом упозорио да треба бити опрезан приликом формулација оваквих поређења која могу бити и произвољна, уколико се много потежу помодна имена. Међутим, са француским класиком који је поново оживео управо у доба постмодерне, као наш савременик, ствар стоји исто онако као што стоји са Павићевим односом према Јану Потоцком или Сервантесу зато што је веза суштинска, генетска, између Флоберовог књижевног пројекта и Павићеве књижевне реализације много дубља него рецимо између савременог Борхеса и Павића. „Бувар и Пекише“ остаје то недовршено дело које своју промоцију добија тек кроз Џојсов роман и у доба постмодерне али Флобер није до краја дописао то дело зато што је сањао да га доврши једним другим делом које би се састојало од речника општих, односно наслеђених идеја, општих места. У поређењу са оним што је Павић остварио као роман - лексикон Флоберова идеја изгледа као безазлено наивна и остаје у хоризонту деветнаестог века. Павић има, за разлику од Флобера, ипак једну екуменску визију која оваплоћује кудикамо озбиљнији пројект, замисао, али се ту, чини ми се, успоставља она велика стваралачка осовина у историји европског романа на линији: Флобер - Џојс - Павић: „Бувар и Пекише“, „Уликс“ и „Хазарски речник“ и „Унутрашња страна ветра“, наравно.

Има још много других, бројних, поређења. Са Калвином са Кортасаром, са Пинчоном, постмодерним писцима. Свако од тих поређења, наравно може показати своју ваљаност или своју мању ваљаност али оно указује на нешто неоспорно - да је Павић писац који је ушао у констелацију светских вредности и у онај појам који је формулисао Гете у деветнаестом веку, 1827. године, а који је остао жив и продуктиван до нашег времена. Оно што се убраја у светску књижевност има место у свести свих народа, оно припада свету без обзира на језичке баријере, на етичке границе, на политичке и расне разлике. То је управо случај, јединствен у нашој литератури, са овим делом. Зашто јединствен? Ми смо сведоци да нека дела освајају свет подупирана државним разлогом, политичким средствима, затим ношена снагом међународних награда, затим подупирана, такође, великим Интернационалама, верском, јеврејском, муслиманском, католичком. У Павићевом случају ни једне те паралитерарне силе која би гурала дело у свет није било. Све што је остварио створио је, тако рећи, голорук, снагом свога талента и снагом свога језика. Рецепција чак и после добијене „Нобелове награде“ за многе писце светског признања иде споро, неуспешно, без муњевитог успеха. Овде је дело, пак, освојило свет тако рећи на препад, муњевито, тако да и они који су били освојени нашли су се, и признали то, затечени, преко гласова својих критичара. Одмах иза тога се догодио један јединствени феномен, да се наиме у тренутку кад је европска књижевност показивала знаке замора и када су неки теоретичари попут Ермана стицали поене са књигом „Смрт књижевности“ и најављивали књижевну апокалипсу догодило се нешто непредвиђено, неочекивано. Са оне стране откуд се запад најмање надао појавило се дело које ће освојити светски аудиторијум као читалачки аудиторијум. Одједном су Французи, Енглези, Американци, препознали себе у том делу и почели да изјављују, сви, како смо сви ми апокрифни. Ален Боске, француски писац и један од бољих ако не и најбољих Павићевих критичара у Француској, најбуднијих свакако, затим Џон Леонард, који каже. „Зар нисмо сви ми Хазари“, затим, опет један трећи критичар, страни, који каже: „Пожелимо или помислимо да смо сви ми Срби у доба опасности од атомске бомбе“. Десило се оно чудо које омогућује једном делу да постане својина светског читалачког аудиторијума, да, наиме, код припадника разних нација у огромној Вавилонској читаоници изазива жељу за идентификацијом управо са тим делом тако да се припадници разних нација, народа, култура, уствари читајући ту књигу налазе пред уживљавањем, идентификацијом, исказом: „Хазари - то смо ми“, „Принцеза Атех - то сам ја“, или тај Чихорић, јунак из „Унутрашње стране ветра“ - то сам ја, тај градитељ. Уствари, реч је о једном величанствено продуктивном привиду, о оној чаролији која Павићу успева на разним странама света, да створи илузију која омогућује универзалну идентификацију без обзира на све разлике.