Milorad Pavić

Uz "Andrićevu nagradu"

Pobednički poraz

"Politika", Beograd, subota 12. oktobar 2002.

Zašto književnost u novom stoleću ima manju specifičnu težinu no što je imala u prošlom, Andrićevom stoleću

Zahvaljujući na nagradi čije ime nam svima čini čast, hteo bih da kažem da nam Andrić danas izgleda drugačije no za njegova života. Prošlo je sto deset godina od Andrićevog rođenja i 27 od njegove smrti u prošlom veku. Pa ipak, on nas je ovde, u dvoru, još jednom okupio. Sa novim ožiljcima i ranama, koje njega nisu dotakle. Za tih u stvari kratkih 27 godina, mnogo šta se promenilo. Promenili smo se mi, njegovi čitaoci, promenili su se njegovi spisi, jer oni se sada obraćaju jednoj drugačijoj logici, mada se jezik njihov nije menjao. Oni danas zato drugačije zvuče, jer se promenila, i to mnogo, sama književnost. Da pomenemo bar neke od promena nastalih posle Andrića.

Da bi izbegla sporost jezika, koji je postao kočnica u ikonički lakonskoj epohi XXI veka i "Vodolije", postmoderna je postavila književnost u jedan koordinatni sistem gde vertikala označava intertekstualne odnose dva pisca ili dva štiva istog pisca, a horizontalna interaktivnost između pisca i čitaoca, ili između pisca i gledaoca pozorišnog komada, koji je krenuo ka trećoj dimenziji /3 D/. Tako ostvareno nelinearno pismo /nonlinear narratives/, kao da je dobilo na brzini i pokazalo bar toliko da postoje načini čitanja dosad neiskorišćeni i neodomaćeni u lepoj književnosti.

Još jedna odlika je udarila pečat samom početku XXI veka. To je procvat "ženskog pisma", raskošno osvajanje književnog prostora od strane žena pisaca, čiji su talenat, brojnost i novi ton obogatili književnost na granici XX i XXI veka, donoseći ono što je još Bokačo nazvao "ženskom osećajnošću".

Monasi XVIII stoleća znali su da čovek živi godina koliko mu Bog godina da na zajam. Naše godine su dakle, pozajmljene i valja ih vratiti. Svaki čovek treba da se seti pod kojim uslovima mu je Bog dao taj zajam i da ga pod tim uslovima vrati. Ko zaboravi uslove rđav je zajmoprimac i neće moći da vrati dug. A teško onom ko krade Bogu dane. Pisci ovih poslednjih decenija vraćali su taj dug. Književnost nije krala Bogu dane. U to ne može biti sumnje.

Računica bi bila otprilike ova: za jednu noć – jedna dobra rečenica. Ali, takođe moramo priznati da nema mesta samozadovoljstvu.

Jasno je na prvi pogled da književnost u XXI veku ima manju specifičnu težinu no što je imala u prošlom, Andrićevom stoleću i u vekovima koji su mu prethodili. Književnost danas ima manju specifičnu težinu iako nije gora od knjiga ranijih epoha. Razlog leži na drugoj strani. Slika i znak, posebno u računarskom i Internet okruženju, postali su važniji od tradicionalne jezičke komunikacije kroz knjigu. Sa tim gorkim osećanjem pobedničkog poraza ubuduće ćemo morati da čitamo knjige, pa i Andrića.