Милорад Павић

Живот "Хазарског речника": Два свемира

Док је у 20. веку књига била двополна врста, у 21. постала је хермафродит, или нешто инцестуозно

"Политика", Београд, 26. октобар 2002

Француска издавачка кућа "Memoires du livres" објавила је ове године ново издање "Хазарског речника" Милорада Павића, као "дефинитивну андрогину верзију романа". За ово издање издавач је тражио да аутор напише предговор, који је објављен под насловом "Мушки примерак "Хазарског речника" и који доносимо у целини, у редакцијској опреми

По мом осећању уметности се деле на "реверзибилне" и "нереверзибилне". Постоје уметности које кориснику /реципијенту/ омогућују да делу приђе са различитих страна, или да га чак обиђе и осмотри мењајући смер разгледања по сопственом нахођењу, као што је случај са архитектуром, скулптуром, или сликарством, који су реверзибилни. Постоје такође оне друге, нереверзибилне уметности, као што су музика или књижевност, које личе на једносмерне улице, по којима се све креће од почетка ка крају, од рођења ка смрти. Ја сам одавно желео да књижевност, која је нереверзибилна уметност, начиним реверзибилном. Отуда моји романи немају почетак и крај у класичном значењу речи. Они су саздани у нелинеарном писму /"nonlinear narratives"/.

На пример, Хазарски речник има структуру лексикона: то је "роман-лексикон у 100.000 речи" и у зависности од азбуке на различитим језицима роман се различито завршава.

Оригинална верзија Хазарског речника штампана ћирилицом завршава се једним латинским цитатом: "Sed venit ut illa impleam et confirmem, Mattheus". Мој роман у преводу на грчки завршава се реченицом: "Одмах сам приметио да су у мени три страха а не један".

Јеврејска, шпанска, енглеска и данска верзија Хазарског речника завршавају се овако: "Потом би се обратно догађало при повратку читача и Тибон је поправљао превод на основу утисака примљених при том читању у ходу".

Том истом реченицом завршавају се кинеско и корејско издање књиге.

Слика распада времена

Српска верзија штампана латиницом, шведска верзија објављена код Nordstedts-а, холандска, чешка и немачка верзија, завршавају се реченицом: "Тај поглед исписа Коеново име у ваздуху, упали фитиљ и осветли јој пут до куће".

Мађарска верзија Хазарског речника завршава се реченицом: "Он је једноставно хтео да ти скрене пажњу на то каква је твоја природа".

Француска, италијанска и каталонска верзија завршавају се реченицом: "Доиста, хазарски ћуп служи до данас, мада га одавно нема".

Јапанска верзија коју је објавио "Токио Зоген Сха" завршава се реченицом: "Девојка беше родила брзу кћер - своју смрт; њена лепота била се у тој смрти поделила на сурутку и згрушано млеко, а на дну видела су се једна уста што држе корен трске".

Када је реч о различитим завршецима једне књиге, треба подсетити да Хазарски речник при крају има нешто као споловило. Он се појавио 1984. године у мушкој и у женској верзији, па је читалац могао да бира коју ће верзију узети да чита. Често су ме питали где је суштина разлике између мушког и женског примерка моје књиге. Ствар је у томе што мушкарац свет доживљава ван себе, у свемиру, а жена свемир носи у себи. Та се разлика огледа и у мушком, односно женском примерку мог романа. Ако хоћете, то је слика распада времена, које се поделило на колективно мушко и индивидуално женско време. То је оно о чему Јасмина Михајловић пише под насловом "Читање и пол".

Хазарско дрво

Такав, носећи своје многобројне завршетке, свој женски и свој мушки пол, "полуживотиња" /"half an animal"/, како за ту књигу рече Ентони Барџес, пропутовао је Хазарски речник свет од Европе до обе Америке и назад преко Јапана, Кине и Русије делећи добру и лошу судбину свог писца и мојих других књига /http://www.khazars.com/.

Најављен у Пари мачу као прва књига XXI века, Хазарски речник данас улази у XXI век и еру Водолије само у женској верзији, коју читалац сада држи у руци, а мушка му се даје на увид у овом додатку. Дакле, док је у XX веку књига била двополна врста, у XXI постала је хермафродит. Или нешто инцестуозно. У овом новом облику који је наметнула издавачка економија, можемо књигу да замислимо као место где женско време садржи мушко време. Одељак који се у женској верзији романа разликује од мушког налази се у последњем писму после реченице: "И пружио ми је оних неколико ксероксираних листова што су лежали пред њиме".

Тај мушки орган књиге, то хазарско дрво које овде улази у женску верзију романа, гласи:

"Могла сам потегнути ороз у том часу. Бољи нисам могла имати - у башти је био један једини сведок - и то дете.

Али, десило се другачије. Пружила сам руку и узела тих неколико узбудљивих страница, које ти прилажем уз писмо.

Узимајући их уместо да пуцам, гледала сам у те сараценске прсте са ноктима попут лешника и мислила на оно дрво које Халеви помиње у својој књизи о Хазарима. Мислила сам о томе да је свако од нас једно такво дрво: што више растемо у вис ка небу, кроз ветрове и кишу ка Богу, тим дубље морамо понирати корењем кроз блато и подземне воде ка паклу. Са тим мислима прочитала сам странице које ми је пружио Сарацен зелених очију. Запањиле су ме и упитала сам с неверицом др Муавију откуда му".