Irina Deretić

Semantika senke u 'Gorskom vijencu'

Nekoliko sporednih, marginalnih mesta u jednom spevu, čini se, da ne mogu biti dovoljna za semantiku nečega, makar to nešto bila i samo senka. Filozofski manir dovođenja u pitanje svega pa i sopstvene teme izlaganja na ovom mestu nije retorskog karaktera. Naime, postoji ozbiljan problem u vezi sa rekonstruisanjem značenja reči senka u Gorskom vijencu na osnovu prilično šturih i čak nedovoljno jasnih stihova. Možemo se upitati imali uopšte smisla ulagati napor u tumačenje nečega čemu je sam tekst, odnosno njegov noseći smisao, namenio da vrši sporednu semantičku funkciju, sem ukoliko se ne pokaže da, uprkos intencijama teksta kao celine, upravo ova mesta na njegovoj ivici upućuju na centralne ideje ili idejni kompleks Gorskog vijenca, pa se stoga mogu ispostaviti kao semantički bogatija nego što na prvi pogled izgledaju. Nastojaćemo, dakle, pokazati da fenomen senke ne igra uopšte beznačajnu ulogu u pesničkoj tvorevini, o kojoj raspravljamo, pa ni u Njegoševom delu u celini.

Fenomen senke jeste, uopšteno uzev, nekakva varijacija svetlosti, nekakva zatamnjena svetlost. Preciznije rečeno, senka se pojavljuje samo uz pretpostavku postojanja izvora svetlosti, koji obasjava određeni objekat, čiji je odraz senka. Nije ni čudo što je onda Njegoševa upotreba reči senka u bliskoj vezi sa frekventnim javljanjima svetlosnih metafora kao što su iskra, zraka, luča itd. u njegovom delu. Drugo, uvek je senka senka nečega. Senka nema egzistenciju po sebi. Ona nije predmet, objekat, bilo fizički bilo umski. Senka nastaje onda kada se izvesni predmet, koji biva obasjan nekim spoljašnjim izvorom svetlosti, odražava na drugom predmetu ili površini, ali samo tako da se konture prvog objekta, i to često nepravilne daju raspoznati. Senka je izobličena kopija realnosti bez prave realnosti, ona duguje svoje postojanje nečem drugom, nečem što nije ona sama.

Reč senka je upotrebljena tri puta u Gorskom vijencu, u govorima obrazovanih ljudi, ispunjenim simbolima koji pripadaju svetu knjige, kulture i obrazovanosti. U sva tri slučaja moguće je rekonstruisati i značenje onoga čiji odraz je senka, a to je uvek nekakav ideal, bilo da je u pitanju idealno stanje iz prošlosti, odnosno nekadašnja državna samostalnost, ili idealna lepota, ili pak moć i sila oličena u barjaku prvog proroka Muhameda. Zanimljivo je primetiti, da na sva tri mesta reč senka, za razliku od ontološke upotrebe u platonizmu, skoro da nema negativnu konotaciju, mada njen pozitivitet ne može biti niti jeste isto što i pozitivitet ideala, čiji je ona odraz. Ni u jednom od tri semantička sklopa izraz senka ne znači čulno opažljivu, konkretnu senku nečeg pojedinačnog, bilo da je to ličnost ili predmet, nego je ona doduše nepravilan, iskrivljen i u tom smislu zatamnjen odraz, ali uvek, odraz nekog idealnog obrasca. Rekli bismo jezikom stilistike da je ovde reč senka upotrebljena pre u prenesenom, metaforičkom, ali samoj stvari primerenijem smislu, nego u doslovnom značenju čulno opažljive alternacije bilo čega. U sva tri primera metafora senke funkcioniše prema metafizičkom obrascu ideal-senka, ali odnoseći se na uvek drugačiji sadržaj, pri čemu su drugi i treći primer međusobno kompatibilni i dopunjujući, u tom smislu da upućuju na različite dimenzije jedne te iste ideologije, kojoj je suprotstavljen pogled na svet nagovešten prvim primerom.

Pođimo od prvog mesta. Nalazimo ga na početnim stranicama Gorskog vijenca, u čuvenom monologu vladike Danila. U njegovom govoru, kojim dominira istorijska tema, dat je kataklizmatičan prikaz hrišćanskog stradanja posle turskih osvajačkih pohoda. Ovaj sažeti i zgusnuti presek ključnih momenata viševekovne azijatske destrukcije Evrope mogao bi se tumačiti, s jedne strane, kao opšti uvod u glavnu temu speva, lokalni sukob pravoslavnih Crnogoraca i njihovih poturčenih sunarodnika, a, opet, s druge, kao neka vrsta nastojanja da se ovaj sukob razume u širem civilizacijskom kontekstu. Tri se istorijska plana razlikuju i prepliću u monologu vladičinom: svetsko istorijski, tj. sukob Evrope i Azije, hrišćanske i muhamedanske civilizacije, zatim nacionalno istorijski plan, tj. srpsko-turski sukob, i lokalno istorijski, tj. borba Crnogoraca i poturica. Stihovi, u kojima se javlja reč senka naročito su karakteristični, zato što čine neku vrstu prelaza sa svetskih i srpskih refleksija na crnogorsku sudbinu. Oni glase:

"Ali sjenku što mu šće trovati
te je u zbjeg sobom uniješe
među gore za vječnu utjehu,
i za spomen roda junačkoga?" (60-64)

Reč senka ovde je očigledno upotrebljena u prenesenom smislu, ali se iz citiranih stihova ne vidi jasno čija je to senka u pitanju. Zamenica mu upućuje neposredno na sintagmu "krst razdrobljeni" u prethodnom stihu ("munar dubi na krst razdrobljeni"). Iz ove filološke analize, koja se koncentriše više na značenje pojedinačnih reči i njihov međusoban odnos u izolovano uzetom stihu, nego na širi kontekst, sledi da se ovde izraz senka odnosi na hrišćanstvo, koje simbolizuje krst. Međutim, ovo ne bi trebalo da nas navede na to da u spomenute stihove učitamo nekakav metafizički ili dublje religiozan smisao (za razliku od čuvenog spominjanja senke u Testamentu), već ih radije treba tumačiti u istorijskom kontekstu, koji nameće noseće značenje vladičinog monologa u celini, kojim dominira ne kosmička, nego istorijska tema. Moglo bi se reći da metafizički obrazac ideal-senka ovde biva upotrebljen kako bi se bolje razumela određena istorijska situacija.

Spominjanje Srpstva, nekadašnje državne samostalnosti i srpskog viteštva, u stihovima koji prethode vrlo je indikativno. Posmatrajući stvari u tom kontekstu, možemo ustvrditi da reč senka ovde znači ostatak nekadašnje državne samostalnosti, slobode i autonomnosti. Crna Gora, ili zbežani ostatak ostataka od nekadašnjeg potpunog religioznog i nacionalnog suvereniteta, označava se ovde kao nosilac tog nacionalnog preostalog znamenja, koje je u ontološkom smislu doduše samo odblesak, senka nekadašnje države.

U ovim stihovima, ako ih pažljivo čitamo, kaže se ne da zbežani junaci sa sobom nego sobom senku unose, što znači da oni, svojim delanjem potvrđuju ono znamenje, koje su uneli da bi ga sačuvali od daljeg spoljašnjeg i unutrašnjeg podrivanja i uništavanja, i to u formi permanentnog ustaništva, i makar nerealnog, odnosno realnošću protivnika stalno osporavanog nepristajanja na potpuno negiranje vlastite samobitnosti. Senka koju preostali ratnici sobom unose jeste, dakle, odblesak, senka Srpstva, pri čemu je hrišćanstvo upravo jedan od bitnih momenata određivanja Srpstva i njegovog distingviranja od prodirućeg islama, čiju destrukciju dobro označava u tekstu monologa minaret koji dubi na krstu prethodno razdrobljenom. Ni jedan drugi izraz ne bi ovde bolje pristajao nego što je to senka, upravo zato što je Srpstvo, čiji je ona odraz, ugašeno, kako kažu stihovi na koje se ovaj naš o senci semantički bitno oslanja, tako da od njega nije ostalo ništa drugo do senke.

Sve to implicira da Crna Gora nema nezavisno postojanje, svoju posebičnu egzistenciju van i nezavisno od unešenog ostatka Srpstva, ili one za autora ovih stihova nekada postojale i za budućnost priželjkivane objedinjujuće i samostalne nacionalne i državne celine. Sem toga, čini se da bi bilo malo pretenciozno razumeti Crnu Goru na ovom mestu kao čuvara znamenje, ili odblesak celokupnog hrišćanstva, ili pak vaskolikog pravoslavlja, recimo onog grčkog, ili bugarskog ili ruskog.

Još jedan bi momenat značenja reči senka ovde trebalo uočiti. Naime, postoji nekakva fonetska srodnost reči senka i sećanje (u pročitanim stihovima spomen), koja nas upućuje na njihovu semantičku bliskost, jer je upravo sećanje nekakva mentalna senka prošlosti. Stoga se čini da bismo senku ovde mogli protumačiti i kao u formi spomena sačuvanu prošlost, koja se stalnim aktivizmom "junačkog plemena" potvrđuje, odnosno njegovim nepristajanjem na očiglednost poraza i, samim tim, na nerealističnost otpora neminovnosti istorijske sudbine. Pa je hrišćanski momenat na izvestan način u ovim stihovima uključen, i to u smislu slobode, ako ne pojedinca onda svakako preostalog plemena ratnika, od svakog determinizma i predestinacije, ili pak od pukog slučaja opšte nesreće, ali i kao nagoveštaj onoga što je osnovna tema speva a to je oslobođenje od unutrašnjeg podrivanja, ili, njegoševski rečeno, od zla domaćega, od zla, koje truje ono što je i ovako samo senka.

Drugo mesto u Gorskom vijencu, na kome nailazimo na senku, jeste govor Mustaj-kadije. Zanimljivo je kako jedna te ista metafora, koja funkcioniše po istom principu, kao i u početnom monologu vladike Danila biva upotrebljena u cilju opravdavanja jednog potpuno drugačijeg Weltanschaung-a. Pesničku pravednost Njegoš pokazuje tako što rečima Mustaj-kadije, kao pripadniku neprijateljske strane, daje značajno mesto, a njegovu besedu uzdiže do tog stepena uverljivosti da ona postaje ako ne prihvatljiva po svom radikalizmu u isticanju principa uživanja onda svakako zanosna i zavodljiva. U vrednost islamskog svetonazora ubeđuje kadija isticanjem neprihvatljivosti idejnih osnova i čulnih manifestacija suprotnog pogleda na svet: preteranog hrišćanskog asketizma (koji se ogleda u suvoj i ogoljenoj simbolici krsta) i njegove realne nemoći da odgovori zahtevima ovozemaljskog. A ta hrišćanska uzdržljivost i odricanje od čulnih slasti kompenzuje se, prema mišljenju Mustaj-kadije, u razuzdanoj i sa stanovišta zdravog razuma neprimerenoj opijenosti junaštvom, ponešenim idealizovanjem svoje nekadašnje državne samostalnosti i srpskog viteštva, čiji nosioci, pri tom, ne uviđaju gde leži prava i istinska kako svetovna tako i idejna moć.

Nije li u pravu Mustaj kadija? Zar ne bi mnogi predstavnici savremenog hedonizma materijalnog blagostanja, zagovornici "lepog života", sa nejasnom predstavom o tome šta bi ova lepota mogla da znači, ali sa jasnom svešću da ona isključuje sve što se ne može opipati, izmeriti i prebrojati, stavili svoj potpis ispod ovih reči, naravno, bez onog kadijinog preterivanja o transcedentnom i večnosti, a koje zapravo daje, i prema njegovom mišljenju, smisao svemu prolaznom i zemaljskom? Naime, islamski sudija "razborito" savetuje svoje hrišćanske susede, ističući kao alternativu njihovom životu odricanja, život materijalnog blagostanja i večnog uživanja kako na zemlji tako i na nebu. Međutim, u poređenju sa hedonizmom današnjice Mustaj-kadijina glorifikacija principa uživanja, čini se, svakako mnogo suptilnijom i uzvišenijom.

Ali, vratimo se samoj stvari. U besedi, koja je, po hedonističkoj zaslepljenosti, gordoj presigurnosti, i neuključivanju istorijske dimenzije, različita od vladičine, ali po rafiniranosti izlaganja i upotrebi literarnih reminiscencija njoj slična, metafora senke biva upotrebljena u vezi sa idealom ženske lepote. Dok zadivljenost pred ženskom lepotom kod Crnogorca Vuka Mandušića izbija na videlo samo onda kada mu odbrambeni mehanizmi popuste (odnosno bivaju uspavani), Turčin otvoreno i bez zazora govori o ovoj natčulnoj čulnosti. Evo stihova:

"O hurije očih plavetnijeg
te mislite sa mnom vjekovati
Đe ta sjenka što je dići može
da mi stane pred vašim očima?" (898-902)

Hurije su neka vrsta rajske nagrade za muslimanske pravednike, nebeske žene izuzetne lepote, večne device, koje svoje devičanstvo na paradoksalan način potvrđuju, naime, večnim seksualnim opsluživanjem prema islamskim merilima izabranih muškaraca. Metafora senke i ovde funkcioniše na osnovu metafizičkog obrasca ideal-senka, kao i u monologu vladike Danila, ali je u službi afirmacije hedonističkog principa. U odnosu na idealnu, neprikosnovenu lepotu rajske žene svaka druga zemaljska jeste samo njena senka. Upitni oblik stiha uz upotrebu glagola dići upravo potencira ovaj smisao. Drugim rečima, upitnošću se ovde iskazuje neverica u mogućnost uzdizanja bilo čega do ideala, oličenog u Hurijama. Nema ničeg što pred njima može stati i s njima se uporediti.

Najveći broj komentara, čini se, da ne sugerišu ovakvo čitanje. Za Milana Rešetara i Antuna Barca^[1]senka ovde znači nekakvu vrstu zaklona koji sprečava dopiranje lepote hurijinih očiju, odnosno neverovanje u postojanje jedne takve prepreke. Ovim dvema je bliska Tomovićeva interpretacija^[2], s tim što je on semantički produbljuje, ukazujući na to da se ovim pitanjem u stihu tvrdi nepostojanje bilo čega što bi pokolebalo veru u posmrtna uživanja. Ova tumačenja nam, međutim, ne kažu odakle potiče taj zaklon u obliku senke, odnosno čega je to ta senka, koja se ustvari i ne može uzdignuti do ideala, pri čemu uopšte nije razjašnjeno ni značenje glagola dići u ovim stihovima.

Jedino Nikola Banašević u svome komentaru^[3]ističe da reč senka ima preneseno značenje, ali smatra da ovde kadija kada kaže senka misli na hrišćanstvo i njegovu simbolizaciju u krstu, koji se spominje u ranijim stihovima. Međutim, ma koliko plauzibilno na prvi pogled moglo izgledati da ovim rečima Mustaj-kadija imenuje krst samo senkom u odnosu na lepotu rajskih devica, ipak, poređenje je, čini se, neprimereno, i to opet s Mustaj kadijinog stanovišta, u čijim očima je krst već unapred devalviran kao "suhoparna" tvorevina, bez ikakve vrednosti i smisla, pa stoga i ispada iz svakog poredbenog odnosa, pogotovu iz onog u kome je poredbenik idealna lepota.

Da sumiramo, senka ovde predstavlja svaku ovozemaljsku, a pre svega žensku lepotu, koja je neusporediva sa onom transcedentnom, idealnom lepotom Hurija, koje bivaju obećane kao nekakva vrsta nagradnog dobitka samo Muslimanu, i to onome, koji se striktno pridržava "slatkih" principa i pravila svoje vere. Govor Mustaj kadije inače u celini obiluje slikama odraza, ogledanja, odnosima ideala i njegove slike i senke, i sve to uklopljeno u jednu čudesnu ideologiju raznovrsnih lepota i užitaka.

Treće mesto nalazimo u vezirovom pismu. Bez obzira što je ono u celini uzev aluzivno intonirano, što je svo u poređenjima, slikama, metaforama, preteći karakter ove političke poruke je očigledan. A on se manifestuje počevši od prividno dobronamerne opomene, preko obećanja i buđenja nade, pa sve do otvorenog ukazivanja na veličinu vlastite sile. Neumoljivost determinizma prirodnih pojava sofistički biva uzeta kao dokaz za postojanje isto takve nužnosti u političkoj sferi. Prividnu uverljivost ovog sofizma, da na planu ljudskog delovanja postoji neumoljiva nužnost kakva vlada u prirodi, najbolje raskrinkava paradoksalna rečenica vladike Danila, izgovorena na jednom drugom mestu u spevu: "neka bude ono što biti ne može" (659). Stih u vezirovom pismu, u kome se javlja reč senka, glasi:

"Ko izađe ispod divne sjenke
prorokova strašnoga barjaka
sunce će ga spržit kao munja. "(1111-1113)

Ponovo nailazimo na metafizički obrazac ideal-senka, pri čemu ideal biva oličen u prorokovom barjaku, a senka ovde znači njegov odraz, koji pripadnicima islamske zajednice na zemlji pruža zaštitu, a preti onima koji joj ne pripadaju. Ove vezirove reči su u funkciji isticanja islamske imperijalne moći, koja jasno stavlja do znanja svakome lišeniku njene zaštite da će biti spržen, munjevito i brzo. Naše je mišljenje da je smisao ovih stihova, pa i upotreba metafore senke, ne toliko da apostrofira zaštitni momenat, nego da ukaže na posledicu lišavanja te zaštite, odnosno na činjenicu uništenja svakog takvog lišenika. Zanimljivo je da i ovde metafizički model ideal-senka još jednom biva upotrebljen u nemetafizičke svrhe, tj. u cilju demonstriranja političke, tj. svetovne moći, koja doduše razlog svoga imperijalizma nalazi u sakralnim rečima prvog učitelja, proroka.

Međutim, ima nešto čime se ovo javljanje reči senka razlikuje od prethodnih. I mada je sintagma "prorokov barjak" upotrebljen u prenesenom smislu, zarad simbolizacije jedne sile, reč senka kao da je upotrebljena u doslovnom smislu kao puki odraz prorokovog strašnog barjaka, pri čemu se čini da odnos prema barjaku kao idealu, i s tim u vezi ukazivanje na ontološki inferioran položaj senke nije u prvom planu, za razliku od prethodna dva primera. Pa ipak, kako je prorokov barjak jedna metafora tako je i njegova senka metafora, metafora postojeće osvajačke imperije, i kao takva, i mada samo senka, predstavlja vrlo realnu pretnju hrišćanima, i to u dvostrukom smislu, ako njome budu zahvaćeni gube svoj duhovni identitet, a u suprotnom bivaju fizički uništeni. Razvijanjem ove stihovima iskazane alegorije možemo reći da oni koji nisu u hladu, izašavši naspram sunca ili mogu oslepeti i biti sprženi, ili pak, po prvi put, videti stvari onakvim kakve jesu, poput stanovnika podzemlja iz Platonovog čuvenog mita o pećini iz sedme knjige Države.

Na narednom mestu u Gorskom vijencu ne nalazimo reč senka, ali nailazimo na značenje senke. U humorističkom izveštaju vojvode Draška o inostranim prilikama, u kome je oštrica piščevog smeha upućena na duplu adresu, kako na zapadnu mletačku civilizaciju, u svoj njenoj krajnjoj degeneraciji, gde su osnovne vrednosti o časti, istini, pravednosti, hrabrosti, zajedništvu, životu s prirodom izgubljene ili poništene, tako i na sirovu prirodnost i konzervativizam oštrookog i moralno visoko svesnog gorštaka, javljaju se neočekivano tako duboki stihovi, u kojima reč hlad biva upotrebljena upravo u značenju senke:

"Nema toga ko s' ne boji čega
da ničega, ano svoga hlada." (1504-1505).

U ovoj dubokoj misli univerzalnog karaktera sa raznovrsnim semantičkim implikacijama sadržan je jedan od ključnih egzistencijalnih uvida, i gle paradoksa, ne u rečima likova naobraženih ljudi u spevu, sklonih filozofskim refleksijama, nego u govoru podrugljivog, a ponekad i smešnog vojvode Draška. Za razliku od prethodna tri primera, gde je eksplicitno upotrebljena reč senka, i u kojima biva utisnut metafizički obrazac ideal-senka, na ovom mestu on izostaje, zato što ono čiji je odraz senka ovde očigledno nije nikakav ideal, ali je smisao senke, odnosno hlada i na ovom mestu pomeren, prenesen, pa i ako nije ispunjen metafizičkim sadržajem, u ontološkom ili kosmološkom smislu, onda u psihološkom svakako jeste (pri tome imamo u vidu ne tradicionalnu racionalnu psihologiju, već pre onu egzistencijalnu). Strah je jedna od osnovnih ljudskih emocija, koja može biti izazvan raznim uzrocima spoljašnje i unutrašnje prirode, a ako ničim drugim onda vlastitom alternacijom, sopstvenim dvojnikom, odnosno onom mračnom, neistraženom, skoro neuhvatljivom stranom samoga sebe. Pri tome, strah postaje nešto više od konkretnog straha, od uplašenosti pred nekom realnom opasnošću, koju možemo razumom identifikovati i eventualno planski izbeći, to postaje strah od onih nerazumnih i tajanstvenih momenata vlastite ličnosti.

Moguća je još jedna interpretacija ovih stihova, ukoliko se oni kontekstualno posmatraju, mada se time i ovaj uočeni univerzalniji smisao ne mora negirati. Naime, Mleci, prema mišljenju vojvode Draška, i nemaju drugog straha od onog od "žbira i špijuna", koji ih stalno prate poput njihove vlastite senke. Međutim, vidimo da je i u tom slučaju izraz senka upotrebljen u prenesenom smislu.

Tokom celog našeg izlaganja nastojali smo da apostrofiramo nemarginalnu ulogu izraza senka u Njegoševom Gorskom vijenca, i da ukažemo na povezanost ove metafore sa nekim od nosećih ideja pomenutog dela. O tome nam rečito govori i često pojavljivanje ove reči i u drugim delima: u spevu Svobodijada, u religiozno-filozofskom spevu Luča mikrokozma, u drami: Lažni car Šćepan mali. Međutim, sva ova mesta ne mogu se porediti, po složenosti i univerzalnosti misli, kao i po paradoksalnoj i hermetičnoj lepoti reči, sa rečenicom iz vladičinog Testamenta.

Stoga ovaj rad i završavamo, uslovno rečeno, poslednjim rečima, ali ne Gorskog vijenca, već samog autora ovog speva. Naime, u vladičinom Testamentu pominje se izraz "svijetla senka". Ta rečenica glasi: "Ja sa nadeždom stupam k tvojemu svetilištvu božestvenom kojega sam svijetlu sjenku nazrio jošte za brijega kojega su moji smrtni koraci mjerili"^[4]. Ne ulazeći u tumačenje celine kazanog zadržaćemo se samo na onom njegovom, čini se, noćem delu, koji bi mogao da se dovede u vezu sa našim izlaganjem o senci u Gorskom vijencu. U ovoj vladičinoj hermetično formulisanoj rečenici, ispunjenoj za savremenog srpskog čitaoca zaboravljenim slovenizmima, dominira misao o konačnosti ljudske egzistencije, tj. o čovekovoj sposobnosti isključivo za parcijalne spoznaje, ali ne i za sveuvid, ili, literarnim jezikom rečeno, za zatamnjeno, i samo ponekad iskrama protkano, ali nikada potpuno osvetljeno sagledavanje božanske suštastvenosti.

Ono za čim smo sve vreme tragali u Gorski vijencu, naime, za onim rečima, u kojima će metafizički obrazac ideal-senka biti spojen sa metafizičkim sadržajem, nalazimo tek u Testamentu. Senka ovde više nije senka bilo kakvog ideala, već onog najvišeg, samog Boga, ili, literarnim jezikom kazano, njegovog svetilišta. Nije li, međutim, protivrečno reći "svijetla sjenka", s obzirom da je senka po samoj definiciji nešto zatamnjeno. Prividna protivrečnost razjašnjava se otkrivanjem dvostrukog semantičkog sloja. Senki se pripisuje svetlost da bi se istakla neprikosnovenost i veličina onoga čega je ona senka.

Ljudskim sposobnostima se daju dešifrovati samo senke božanskog, odnosno njegovi neimenovani tragovi, ali ne i ono što božansko uistinu jeste, mada time što senka u ovoj rečenici upućuje na Boga, pridaje joj se karakter svetlosti. A možda su sam autor i njegov tekst neke svetle senke, zbog svoje konačnosti samo senke, ali kao odrazi i uputa na ono božansko ipak svetle.