Dragan Stojanović

Oči koje tako gledaju

Zusammenfassung

Andrićeva pripovetka "Žena na kamenu"

Junakinja Andrićeve pripovetke Žena na kamenu doživljava prve znake starenja kao nepodnošljive jer oni nagoveštavaju ne samo smrt, već i smrt tuđe želje, pretpostavljene i kada se o njoj uopšte ne misli. To vređa vitalno dostojanstvo lepog bića čak do te mere da u jednom času Marta L. želi da je nestane, potpuno i bez ostatka. Ovaj autodestruktivni poriv biva prevladan sećanjem na prvo veliko erotsko samopotvrđivanje u doživljaju sa ubognikom Matijom, kada je, kao veoma mlada, Marta neposredno otkrila moć svoje lepote, odnosno erotske energije. Oživljavanje te uspomene omogućava više od nove nagodbe sa smrću – smrt, u saživljavanju sa prirodom, nestaje sa Martinog horizonta.

U Ženi na kamenu pokazao je Andrić posebnu sklonost ka zagradama. U toj ne odviše dugoj pripoveci ima ih dvanaest. Neke od njih obuhvataju samo po dve-tri reči, nijedna više od tri rečenice.

Zagrade umetnute u prozni tekst obično služe tome da se u njima zabeleži nešto što čitaoca odvlači od glavne tematske struje uspostavljene na pojedinoj deonici teksta, pa se time uslovljeno račvanje receptivne svesti na taj način ograničava i usmerava. Ponekad posluže zagrade i tome da se, kao uzgred, dopuni ono upravo rečeno i nešto mu se pridoda, što bi bilo šteta ne pomenuti (- ne uočiti kao bočnu izraslinu na sadržaju već rečenoga), ali što ipak nije toliko važno da bi mu se posvetila ista pažnja kao svemu ostalom. Ponekad zagrada služi kao izdvojeni perceptivni prostor u kojem će se začuti 'odjek' onog što je prethodno saopšteno, kojim se koriguje, relativizuje, pojačava ili, uopšte, nekako preosmišljava ono što je pročitano. Nekad se u zagradu smeštaju pitanja i nedoumice pisca (ili književnog lika) vezane za upravo ponuđeni značenjski sadržaj, tako da ono što destabilizuje rečeno i treba da pokoleba čitaoca u stečenom uverenju biva i vizuelno omeđeno kao posebna smisaona jedinica. No, nije nemoguće ni to, mada se sreće retko, da se upravo ključne formulacije nekog teksta, po kojima se on pamti, nađu među zagradama. U Ženi na kamenu imamo takav slučaj.

"Šta je to što vide oči koje tako gledaju?"[Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema, Sabrana dela, knjiga sedma, Beograd, 1976, str. 209.], pitanje je koje je zabeleženo u zagradi. Na šta se ono odnosi?

Operska pevačica Marta L., u svojoj četrdeset osmoj godini, oseća strah od starosti. Ona, doduše, još izlaže svoje telo suncu na plaži, kao što je činila celog života, ali sada počinje da se pita da li joj je to dopušteno, sme li da se pokazuje pred drugim ljudima. Strah koji je potresa onaj je specifični strah lepih, sa svoje lepote samouverenih i posebno samosvesnih žena.

Retko koji čovek se potpuno spokojno miri sa znacima starosti. Iako je starenje neizbežno, budući da ga donosi vreme, iz kojeg je nemoguće iskoračiti – život je život u vremenu – ipak se to što je najprirodnije doživljava kao neprirodno i nepravedno. Starenje je nagoveštaj smrti i osvedočava da se gase mogućnosti koje je čovek ranije imao. Uveravati sebe da je starenje nešto prirodno umnogome je slično uveravanju da je i smrt prirodna. No, uprkos toj 'prirodnosti', u čoveku se, takođe prirodno, nešto buni i svojevrsnom libidinoznom snagom se opire, kako starenju, tako i smrti. Pomirenost, kao nova nagodba sa smrću, nastupa kasnije, kad vitalnost mladosti iščezne u većoj meri, a zameni je ono što vreme, takođe, iako nipošto ne nužno, može da donese: zrelost, obuhvatnu mudrost iskustva. Mladalačko samopotvrđivanje bića u vitalnom ispoljavanju ima mnoge prednosti nad mudrošću zrelosti, ali ako ne bude, bar donekle, zamenjeno njome, to samo znači da je borba s vremenom izgubljena još mnogo pre nego što će smrt doći po svoje.

Ovo važi za sve ljude. Marti, iz Andrićeve priče, međutim, suočavanje s prvim znacima starosti donosi posebnu muku. Njena lepota, sada ugrožena, koja je ranije bila velika, možda najveća njena prednost, postaje izvor mučenja: gubitak je bolan. "Ništa nije teže ni strašnije nego gledati svet oko sebe očima bivše lepotice." (218) Navikla na to da svojom pojavom pleni, ovakva lepotica počinje opsesivno da proverava šta je i koliko od te njene moći ostalo. Dok su ljudi govorili o tome da prirodni zakoni nad Martom nemaju vlasti ("I suviše su govorili!" /215/), ona o tome nije ni mislila. Počela je da misli kako je izgledala u očima drugih kad su je sumnja i briga naterale da vidi ono što "sreća i pouzdanje ne mogu nikad da sagledaju" (215). Ogledalo, ranije veliki prijatelj, koji pomaže da se samouverenost i zadovoljstvo sobom potvrde i obnove, sada postaje mesto tih sve neprijatnijih provera. Lepota želi da se pokazuje, da se otkriva tuđem oku. U tome je njeno primarno određenje. Da li još uvek to sme, šta kaže ogledalo pred koje sve češće staje? Narcistički resursi bića koje na ovaj način preispituje sebe sve većma su ugroženi. Ono počinje da se stidi sebe ukoliko otkrivanje tuđem pogledu, odnosno samopokazivanje više nemaju ranije opravdanje, koje je u lepoti samoj, a može se reći i u erotskom izazovu koji lepo telo predstavlja. Ono traži divljenje. S tim u vezi nije ovde suvišno primetiti (i od strane ponekog čitaoca, poneke čitateljke, sigurno je već primećeno) da zavisnost od tuđih pogleda postoji bez obzira na to kako čovek sam sebe opservira. On, naime, teško da ikada može da posmatra sebe 'sam', kao da tuđi pogledi uopšte ne postoje. Znaci starenja koji govore o proružnjavanju ne postoje za Martu, dok, skrivena od drugih, "grozničavo proučava svoju kožu, kao zalutao putnik geografsku kartu" (216), ti znaci postoje za druge koje je ona unela u sebe, koje je u sebi pretpostavila i od kojih je sebe učinila zavisnom. Onoliko koliko je lepota tela erotski izazov, uvek mora biti 'prisutan', dakle postojati stvarni ili pretpostavljeni Drugi, kome je takav izazov upućen ili bi mogao biti upućen.

Telesna lepota ima svoje naročito (vitalno) dostojanstvo. Čak i kad je nehajno prema tuđim željama, lepo telo ih ipak budi. Starenje ne nagoveštava samo smrt, već i smrt tuđe želje, njeno utrnuće. To se oseća kao nepodnošljivo i izaziva preteranu reakciju. Kaže nam se da se Marta na plaži ničim nije isticala, osim možda "tom svojom jako podvučenom težnjom za neupadljivošću" (205). Ali to ne treba da zavara. Ako je jedina želja ostati potpuno neprimećen, otkud onda takav i toliki strah da je lepota tela počela da nestaje i da se ono neće više smeti pokazivati? Stid koji oseća lepotica koja je počela da sumnja u opravdanost i, štaviše, dopuštenost svog izlaganja tuđim pogledima prerasta u autodestruktivni poriv. Marta, koja, navodno, dugo nije mislila na to kako je drugi vide i težila je neupadljivosti, najednom, kao da sve to više ne važi i nikad nije važilo, ide u svojim mislima i svom osećanju tako daleko da bi najradije da uništi sebe.

Neobaziranje na druge i težnja da se ne upada u oči plod su vaspitanja, dobrog tona, odnegovanosti u jednoj određenoj kulturi, 'pristojnosti' i svojevrsne otmenosti i gordosti uspešne operske pevačice, sve ujedno. Ali, postoji i druga jedna gordost, ona lepog tela. Ona je sad povređena. "Da, ne ostaje ništa drugo do nestati, sagoreti, spaliti ovo telo koje je tako podlo izdalo, obrnulo ceo njen život u protivno od onog što je uvek bio i što je jedino mogao biti." (222) Zašto okolnost da je lepota načeta starenjem, i to ne mnogo, ne previše, izaziva ovakav samoponištavajući duševni pokret, ako ionako želimo da nas niko ne vidi ili barem da ne obraća neku posebnu pažnju na nas? Nesvesna gordost lepote mnogo je jača od ovakve 'skromnosti'.

Pitanje: zašto bi postepeno gubljenje lepote odmah trebalo da budi želju da se u potpunosti nestane, traži da se postavi još jedno, važnije pitanje: zar život nema i mnoge druge vidove, sadržaje i zadovoljstva osim uživanja u suncu, drugačije vrhunce (215) od letovanja na morskoj obali, koje nužno podrazumeva ovo samopokazivanje, ako ne već i namerno podsticanje tuđe želje ili vladanje nad onima u kojima se želja razgorela? Može se dodati i pitanje zar uspešna karijera, koja ničim nije ugrožena – "Njen glas je i sada pun, njeno tumačenje uloga zrelije i dublje nego ikad" (214); na sceni operske pevačice često igraju uloge žena mnogo mlađih nego što su one same – ne pruža dovoljno ili čak nikakvo zadovoljenje? U spoju ovih pitanja i jeste stvar. Njihovo neizbežno povezivanje omogućava da se razume šta se događa s Martom, šta je u osnovi njenog doživljaja sebe na vrelom kamenu. Jer, problem koji je muči može se potisnuti, ali se ne može tek tako otkloniti. Taj problem, koji se objavljuje u provali autodestruktivnog poriva da se potpuno nestane, da se "spali ovo telo", jeste u biti problem lepote koja gubi moć nad Drugim kao bićem želje. Težnja ka neupadljivosti nema ništa s tim. Pretpostavljeni drugi ispunjavaju Martu, ona se gubi među njima. Dok je to tako, ona se nalazi u svetu "svirepih merenja, promena i odnosa, mladosti i starenja, trajanja i dotrajavanja, brojeva" (223), iz kojeg mora izađi, ukoliko želi da prekine svoje mučenje. "Svirepa merenja" su, na kraju krajeva, uvek zapravo odmeravanja i upoređivanja s drugim ljudima. Ako možda i može biti neke nedoumice da li je naše telo uvek pametnije od 'nas', izvesno je da je uvek otvorenije; ono što 'mi', kao bića kulture, ne ističemo, ne mislimo, čini nam se da i ne želimo, ono, kao priroda sama, želi i pokazuje. 'Prirodno' starenje ono oseća kao poniženje i nepodnošljivo narušavanje svog integriteta. To se prenosi na naše dublje, istinsko biće. Jedino tako može se razumeti želja da se nestane. Telo je izdajnik, ono je "podlo izneverilo", i mora da bude kažnjeno, ono samo tako oseća. "Sagoreti potpuno, apsolutno, do dna, svemoćnim, čistim, časnim, neopozivim ognjem. Sagoreti bez ostatka, izgubiti se u opštem požaru svetova kao vatra u vatri." (222) Ako ne mogu da vladam, u nesputanoj samoafirmaciji pred tuđim pogledom, onda neću ni da živim. Ili kraljevstvo ili ništa! To je ono što Marta 'ne misli', ali je njeno telo nateruje da pomisli i oseti. Povreda lepote, od strane vremena, traži da se uzvrati povredom, i to radikalnom i neumoljivom, koja je samopovreda do autodestrukcije.

Nagoni nisu skloni umerenosti, ni u čemu. Ako se nekako umere i obuzdaju, to je onda silom. Logika koja stoji iza preokretanja samoafirmacije lepog bića, kao lepog, u autodestrukciju, kad uživanje u sebi i u delovanju na Drugog preti da bude okrnjeno, nije logika osvešćenog bića koje, sazrevajući, mudro stari, odnosno stareći sazreva i dolazi do mudrosti koja miri sa prolaznim i neprolaznim, upoznaje jedno i drugo, i predaje im se. To je logika moći nad Drugim, koja ne podnosi umanjivanje, opadanje, postepeno usahnuće, a najmanje od svega može da podnese da joj bude uskraćeno priznanje od strane Drugog. Otud i patetika, nužna u svakom 'ili-ili', kada se moć izmiče a bez nje se život ne može zamisliti. Kako živeti kad je život postao nešto "protivno od onog što je uvek bio i što je jedino mogao biti"? Ako se ne dopadam, bolje da me nema – tako ne razmišlja svako, već onaj ko se već dopadao i zna šta to znači. Okusiti takvu moć nad Drugim, kakvu donosi dopadanje i iz njega proistekla želja Drugog, pa potpuno zaboraviti 'ukus' te moći – nemoguće je. Moguće je manje ili više potisnuti takvo osećanje nadmoćnosti posredovano željom Drugog, moguće je bolje ili lošije zamaskirati radost što se na taj način rađa u čoveku i ono što ona u njega egzistencijalno ucrtava, moguće je, pa i neophodno, saobraziti svoje ponašanje normama društva, sredine, vladajućeg ukusa, svoga doba u celini. Ali, u bitnom, u životu duše, obuzetost lepote samom sobom, ta naročita samoživost lepog bića, vezana je, i nužno ostaje vezana, za potragu za tuđim pogledima. Narcistički usredsređena na samu sebe, lepota traži da Drugi trajno, 'večno', mimo svakog razgrizajućeg rada vremena i nasuprot njemu, osvedočava njenu neodoljivost, kraj sve "težnje ka neupadljivosti" i uzdržanosti 'dobro vaspitanih' ljudi.

U onom osećanju same sebe kakvo je Marta imala u mladosti ima nečeg nezamenljivog. "Samo jedno bi htela u ovom trenutku: da može da sedi kao nekad na zidu koji je zatvarao vrt njene mladosti, da ima još jednom onu snagu da oseti kako, nepomična, leti bezglasno i slepo na onom prohladnom vazdušnom talasu. Samo to. A to ne može i nikad više neće moći." (219)

Šta je to čemu bi Marta još jednom da se vrati; u čemu je vrednost onog što se ovde zgušnjava u jedno: "Samo to"; i zašto baš "to", a ne i sve drugo, zašto ne naprosto mladost kao takva?

Važno je zapaziti, i za celo tumačenje odlučujuće, da se Marta, dok leži na steni, ne seća ni svojih muževa, ni svoje desetogodišnje ljubavi sa "pravim čovekom" (214), koja je usledila. Brakovi su bili "bez pravog značenja i dubljeg traga" (214), a veliku ljubav je čekao "neizbežni kraj" (214). Da je Andrić sebi dopustio takvu formulaciju kao što je "ljubav sa pravim čovekom", koja je sasvim ispod njegovog nivoa, može da čudi. Ako je nešto, bar donekle, opravdava, to je kontrast koji valja da bude uspostavljen između svega što je činilo stvarni život ove lepe i uspešne žene i onoga što joj se (kraj sveg što je bilo s "pravim čovekom" i s manje 'pravim' muževima) tako reći protiv njene volje nameće kao uspomena iz najranije mladosti, kad se tek bila zadevojčila.

Sad, na plaži, sa bezmalo pedeset godina, ona je u vlasti sumnje i straha. "Pogled takve žene koja stari postaje s vremenom sve više nemiran, tvrd, sumnjičav i zao, jer u tuđim očima traži da vidi samo jedno: utisak koji ostavlja njena pojava." (218) Marta, zapravo, i ne razmišlja o starosti, ona je kleveće (218). Naravno, lepota, dok je po dubljoj nužnosti usredsređena na samu sebe i potrebita tuđeg divljenja, ne može na ino nego da kleveće starost, dakle vreme. Nemoguće je reći šta je gore, to što vreme satire lepo biće ili što krnji njegovu lepotu, ostavljajući ga da i dalje živi bez nje. Može li biti mira s vremenom i bilo kakvog prihvatanja, od časa kad se sami na sebi uverimo da vreme deluje tako, umesto – jer to je zbilja nešto sasvim drugo – da samo znamo da to u načelu tako mora ići?

No, sumnja i strah, odbijanje da se prihvati ono što vreme donosi, otvaraju put uspomeni na dane kada je moć nad Drugim bila potpuna i ispoljila se nedvosmisleno, otkrivši samoj Marti šta sve može, šta bi sve mogla. "Bez njenog izbora i protiv njene volje" (206), Marta se predaje "polusećanjima i polusnovima" (206) na božijeg čoveka Matiju, da li pre napoličara ili prosjaka, pedesetogodišnjaka bez kuće i žene, koga pripovedač čitaocu predstavlja kao starog Matiju (206). Zašto se Marta, protiv svoje volje, seća upravo njega, i ne pokazuje li se u tome upravo ona dublja volja u njoj, koja se formirala s prvim važnim iskustvom sveta i spoznajom sebe u njemu?

Marta je, kad je naišao Matija, sedela na visokom baštenskom zidu, uzdignuta i zaštićena, s jednom nogom opuštenom niza zid, a drugom podignutom, i osećala "kao da velikom, uzbudljivom brzinom plovi na iskričavom talasu" (206). To bi ona da može da se ponovi. Andrić sa velikom preciznošću opisuje njeno ponašanje u trenutku kad je ugledala Matiju pod sobom, na putu koji vodi kraj zida. Ona se najpre oseća kao da je uhvaćena u nekoj "lakoj krivici" (206), ali se brzo i umiri, pomišljajući da je to "'samo' stari, bezazleni Matija" (206). Pošto on bez reči gleda odozdo u nju, ona "kad mu je uhvatila pogled" (206), nagonski, brzo spušta podignutu nogu, no odmah zatim je "nešto sporije" (206), dakle ne više 'nagonski', već namerno, i, očigledno, navedena tim njegovim pogledom, vraća u prvobitni položaj. Matija skida kapu. To on, znači, pozdravlja gospođicu koja sedi na zidu, s jednom nogom opuštenom a drugom podignutom, brzo spuštenom i opet podignutom?

Marta ne razgovara s Matijom. Ona prati njegov pogled. Kad primeti da mu se "oči šire i da su neobično sjajne" (206), ona nastavlja svoju provokaciju u još tri faze. Iskušava šta sve može, dokle se stiže ako se više, i još malo više, pokaže Drugom. U sve tri naredne faze ona se bori sa stidom "kao sa hladnom strujom" (206), ali, ipak, vladajući situacijom sa svoga uzdignutog položaja, "podigla je malo više nogu" (206), pa, prateći Matijin pogled i dalje, kada se, u zagradi, javi pitanje – njeno? pripovedačevo? čitaočevo? opšte i večno – "(Šta je to što vide oči koje tako gledaju?)" – "još malo je podigla nogu" (207) i, najzad, "sva ostudenela, ona je još podigla nogu, privukla je sasvim uz grudi, tako da je bradom dodirivala koleno" (207). U nizanju ovih "još" čitalac treba da zamisli šta se zbiva u Matiji. Pisac mu predočava kako se on kreće. Pedesetogodišnjak, prateći Martine pokrete, sve više počinje da se krivi, tako da najzad nije jasno prkosi li on to zakonima gravitacije. Važnije od toga je možda ono što se zbiva s njegovim pogledom. Posle druge faze ("podigla je malo više nogu"), njegove oči su "velike, čiste" (208 f.), a pogled "sav od neke bogate, skupocene vatre" (209). Oči tog ubognika otkrivaju lepotu, mada je to što vide oči koje tako gledaju više od lepote i njene tajne; u svom samopokazivanju, postepenom, izazivačkom, iako praćenom "hladnom strujom" stida, lepota se pokazuje kao neodgonetljivo 'to' tajne života, želje i zanosa do kojeg, uprkos svim nemogućnostima utaženja, želja dovodi. Misterija želje obuhvatnija je i neprozirnija od onog što lepota nudi oku i duši, ali se bez onoga što im ona daje ne bi o putevima i utokama želje moglo reći ni onoliko koliko je, ovako, ipak moguće reći ili bar nagovestiti. 'To' životne tajne osvetljeno je sjajem lepote, kome je teško oteti se, makar u isti mah bilo i skrivano tim sjajem, kako to već i inače ide, sa istinom, kao i sa varkama koje nas prate.

Čudna tačka (206) Martinog života, na kojoj je videla kako Matija stoji pod njom u neprirodnom položaju i "u zanosu koji, izgleda, savlađuje i fizičke zakone" (209), vraća joj se decenijama kasnije, na kamenu, probijajući se u njen polusan-polusvest kao doživljaj u kojem joj se, u tuđem pogledu, obznanilo u čemu je neodoljiva snaga njenog bića, a da pri tom avantura otkrića kako se može delovati na Drugog, sve do granica fizičkih zakona, pa i preko njih, nije bila suviše opasna.

Svoju provokaciju Marta je sama prekinula, skočivši sa zida u njime zaštićeni vrt, a čitalac je doveden pred još jednu Andrićevu zagradu, koja sadrži izvanrednu sliku, kroki koji svojim erotskim nabojem suštinski dopunjuje smisao cele scene: "(Zavijorila je svetla suknja. Tarući se jedna o drugu, zašuštale su svilene čarape tiho, ali oštro i siktavo kao dva tanka sečiva kad munjevito i ploštimice pređu jedno preko drugog. Još jednom je osetila uz naga stegna, sve do utrobe, struju hladnog vetra s mora.)" (210) Lepota mlade devojke, dakle, ovde zasijala, lepota je erotski izazovna. Apeluje se na sva čitaočeva čula; poezija ovog prizora poezija je velikog ljubavnog obećanja – čitaočevoj imaginaciji nudi se slika tela koje je telo plotske ljubavi u zavodljivom izmicanju i sklanjanju. Čitalac je pozvan da zamisli šta i koliko od toga vidi i oseća Matija, da ga sagleda i razume ne samo u predočenom ambijentu, već u celini situaciji u kojoj se našao. Matija se, posrćući, zahvaljuje Marti, koja nije odmah nestala iza zida, već još nekoliko časaka preko zida posmatra onoga koji je nju gledao. "- Hvala, sinjorina! (...) – I ... i ... hvala!" (210)

Zreloj ženi, operskoj pevačici, gospođi Marti L., sve se ovo čini neverovatnim, da li je sve baš tako bilo ne može reći, ali zna da je taj izuzetni trenutak "ipak bio i postojao" (209). On se upisao u njeno biće i postao egzistencijalna zaliha koja je neuništiva i neosporna, važnija od događaja iz 'pravog' života, koji su ostali "bez pravog značenja i dubljeg traga". Jedino takav osećaj okušane moći se može donekle suprotstaviti strahu i sumnji što ih donose znaci starosti, i nije nimalo slučajno što se uspomena na Matiju javila tad kad se javila. Razmišljanje o sebi i drugima bez ovakve egzistencijalne podloge, neosnaženo ovakvim iskustvom, ne pomaže. Pitanja i protivpitanja ne izvode iz začaranog, zlog kruga klevetanja vremena, odnosno starenja. "I sa nekom gorkom, iznenadnom jasnošću uviđa da ovako stare samo oni koji se svoje starosti stide, da je nesrećno svako telo koje živi samo za sebe i samo sebe radi, a pravu meru svoje nesreće uviđa tek kad počne da stari." (220) Naravno, da bi se pobliže odredilo kako prevazići život u kojem postoji takva obuzetost sopstvenim telom, i uopšte samim sobom, i živeti životom koji se ne živi samo sebe radi, za to je neophodno posebno razmatranje. (Marta, koliko se iz priče razabire, nema dece, a i veza s "pravim čovekom" je završena. Ona je sama, upućena na samu sebe.) Kojim god pravcem da se takvo razmatranje uputi, činjenica da neko živi sam čini izmirenje s vremenom težim. Ako do njega, na kraju, na kraju pripovetke, ipak dolazi, to je zato što, u okretanju onoj sebi koja "kao da velikom, uzbudljivom brzinom plovi na iskričavom talasu", Marta nalazi snagu i mogućnost da živi u sadašnjem trenutku. Sadašnji trenutak biva lišen pretnje budućnosti, jer je osnažen iskustvom moći iz prošlosti. Trenutak "mira i utočišta" (225) nalazi se u mirnom zadovoljstvu (224) sadašnjeg života, kada se ne pita "o trajanju, ne misli o cilju" (224): to je trenutak pobeđene vremenitosti. Ali, da bi takva pobeda bila moguća, potrebno je da u tome učestvuje "celo njeno telo sa svim što je ikad bilo, želelo, mislilo i osećalo" (224 f.); preteća budućnost se, dakle, 'neutralizuje' i briše sa horizonta ako se iznova otkrije sećanje na moć sreće i usrećujuću moć: bezimeni temelj sopstvenog bića. Marta postaje "sama sebi neznana", oseća se "laka a velika i moćna kao svet" (225), a trenutak na kamenu srećno zatišje (225) u zastrašujućem huku vremena. To što vide oči koje tako gledaju, a što smo u tuđem pogledu i sami otkrili, omogućuje naknadno ovu sreću zatišja, pri čemu je, dok smo u njemu, možda i bolje ne pitati postoji li uopšte neka druga i drugačija sreća. Marta prestaje da se o tome pita, i da se uopšte o bilo čemu pita, kada, makar i privremeno, na vrelini kamena i pod suncem, zaboravlja na mere kratkog ljudskog života ("surova merenja", "trajanje i dotrajavanje", "brojeve") i kad joj se "pogled miri sa poznatim predelom (...), sa svetom koji nepromenjen postoji izvan njenih misli i svih promena u njoj" (222). "Svet postoji. I sve je isto" (222) – tu jednostavnu očiglednost treba shvatiti očišćenom i okrepljenom dušom, treba njome ojačati i očistiti dušu od posledica ljudskih "svirepih merenja". Autodestruktivni poriv će nestati, mir sa sobom će se ponovo uspostaviti. Nije lako – ali Marti L. je to dato – shvatiti i osetiti snagu onog iskonski jednostavnog što me određuje izvan malih ljudskih mera i nezavisno od njih: postojim! i: "Svet postoji. I sve je isto." Vreme mi, dok sam tako u svetu, ne može ništa, nalazim se u neugrozivoj sadašnjosti. U njoj postajem i sam velik i moćan kao svet.

Razgovor sa sobom: "'Ah, kad bi ove žene znale kako to prolazi i kako...'" (220), na šta sledi: "'Šta me se tiču ostale žene i sav svet?'" (220), nije takav iskorak ka Drugom koji bi doneo nešto više doli unutarnji "lelek od kojeg odzvanja celo njeno telo" (221) i "cviljenje" (221), koje Marta sama najviše mrzi. Odnos prema Drugom, međutim, kakav se uspostavio između Marte i Matije, kada se u njegovom pogledu pokazala "bogata, skupocena vatra" užežena lepotom, određuje njeno biće i učvršćuje ga u svetu mnogo više i sasvim drukčije nego odnosi u stvarnom, građanskom svetu, gde se čovek najzad upita 'šta me se on tiče'.

Kada je Matija, u "fakirskoj bedi i golotinji" (210), umro, Marta ne samo da daje prilog za njegovu sahranu, kao što su dali i drugi, već daje i "novu, belu i finu muževljevu košulju" (211), da bude sahranjen upravo u njoj. Tako ona s njim, mrtvim, posredstvom muževljeve košulje, naknadno 'ostvaruje' i nešto više od onoga samopokazivanja koje je u njemu upalilo "bogatu, skupocenu vatru". Ona je u njegovim očima tu vatru videla i upila je za sva vremena, kao sopstveni emanirani sadržaj koji joj je on, doživljen, vratio. U njemu, videla je ona najlepšu sebe, da li i ono najlepše i najbolje u svetu uopšte. Marta se tada, na zidu, svojevoljno dala, da je vidi; posredno, tom košuljom, u zamenu za nemoguć i, po svemu, sasvim 'nezamisliv' dodir, koji tim gestom simboliči ipak postaje zamisliv, dala je ona, u smrti, i nešto više, kad su već njegove oči, koje su tako gledale onda pod zidom, videle neuhvatljivo i neodredljivo 'to' života, a ona videla da je 'to' bilo viđeno.

Ushititi tuđe biće sobom vrhunski je oblik samopotvrđivanja, koji neizbrisivo osnažuje narcističko jezgro onoga ko je to postigao, i postizao. Lepota koja nekog podiže do zanosa koji pobija zemljinu težu čini onog ko je u njega dospeo svojim dužnikom. (Matija se, doista, zahvaljuje.) Ali, i ta lepota (ta lepotica – devojka koja jedva da tačno zna šta radi i kuda vodi njen eksperiment) postaje svojevrsni dužnik onoga u kome je prvi put mogla da proceni meru prostiranja svoje erotske moći – nedotaknuta pri tom, nepritisnuta bilo kakvim zahtevom, samo viđena. (Čulo se kako su oštro i siktavo zašuštale njene svilene čarape, ali da li je Matija to čuo?). Ako on njoj duguje izuzetan i, po svemu, u svom životu jedini takav trenutak opijenosti, ona njemu duguje za neskriveno, nikakvim ugrožavanjem ili 'prljanjem' praćeno njegovo predavanje fascinaciji njome. Njeno (fazno) samopokazivanje praćeno je njegovim (nesuspregnutim) samoizručivanjem: ona je njemu dala sebe kao prizor koji, takav, ko će još ikada videti, i koji on nema u svome životu sa čime da uporedi, a on njoj bogatu i skupocenu vatru u koju se pretvorio, i koja će i nju, povratno, uzvratno, obasjati. Nikakvo čudo, dakle, što mlada supružnica daje u smrti "novu, belu i finu" košulju svoga zemaljskog, stvarnog muža ubogom starom Matiji, s kojim je u jednom stvarno-nestvarnom trenutku doživela takvu egzistencijalno nesagledivo važnu razmenu bića, neprocenjivo važan 'dodir'. 'Dotaknuvši' se tako s njim u njegovoj, od nje potekloj, i svojoj, od njega primljenoj skupocenoj vatri očiju i celog bića, ona je krenula u svet pripremljena za sve one pobede koje u sebe sigurni ljudi tačnog i nesvesno lakog koraka doživljavaju, ne brojeći ih, pa i ne hajući mnogo za njih, dok traju. U beloj muževljevoj košulji će čovek koji ju je jednom onako gledao i video počivati zanavek. Ona hoće da bude tako.

To je mogla, još, učiniti za njega.

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]