Зоран Ђинђић

Они су се и за ово борили

Оригинално објављено у: Став, Нови Сад, април 1990; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, Цепелин, 1996.

Када би једини извор нашег сазнања биле тренутне изјаве бивших и актуелних политичара, морали бисмо да досадашњих пола века комунистичке владавине у Југославији дефинишемо као храбру и масовну, премда скривену, борбу против комунизма. Сви су, а поготово ови партизани плурализма, веома добро знали да једнопартијска диктатура кочи друштвени развој, паралише колективну енергију и води општем назадовању. То своје јасно уверење они, на жалост, могу да саопште тек данас. Дуге деценије присилне ћутње објашњавају њихово тренутно емфатичко одушевљење за плурализам. Нема ни једних дневних новина, ни једне радио-станице или телевизијске емисије у којој победници не дају одушка својој радости. Утркују се у томе ко ће да наброји више предности страначког плурализма, или више недостатака страначког монизма. Наравно да је њихово књиговодство најпоузданије, а њихово збрајање плусева и минуса изнад сваке сумње. Зар годинама нису, с гнушањем наравно, из највеће близине посматрали ту незаситу неман, неконтролисану и ником одговорну политичку власт? Зар је, коначно, нису најбоље осећали на властитој кожи, као герилци плурализма који се скривају на територији једнопартијске државе?

Најтеже је, свакако, било онима који су били најближе. А неописиво тешко било је онима у самом врху, тако рећи у брлогу звери. Они су морали да се највише претварају, да најгласније хвале зверињи поредак и његове законе да неман не би посумњала. Њихова патња била је велика јер су веома добро знали које су цивилизацијске предности вишепартијског уређења, а из разлога камуфлаже и партизанског ратовања морали су да их скривају и чак оспоравају.

Међутим, било би неправедно помислити да су их ови тешки услови присиљавали на тоталну пасивизацију, и да им, пре свега захваљујући вери у благодетне друштвене учинке плурализма, није успевао по неки противнапад. Напротив! Победа је било доста, и то не сасвим безначајних. Нашим људима у њиховим редовима успевало је чак и то да (преобучени у министре, амбасадоре, чланове високих државних делегација) потпишу и по неку међународну конвенцију којом се гарантују ништа мање него грађанска права и политички плурализам. Са зебњом смо их испраћали на те неизвесне путеве, плашећи се да им рука не задрхти, да се не одају. Били смо срећни када су и ту пробу издржали, па смо, заједно са њима, пожуривали да што пре забашуримо, уклонимо, скинемо с дневног реда све те замке, те декларације које су у ствари представљале клопке за лов на првоборце плурализма. Провокатори су покушавали да нас заведу тиме што су тражили да се наши људи у њиховим редовима и практично заложе за декларације које су потписали и то са врло провидним изговором да оне чином ратификовања стичу непосредно законско дејство, те да нема ризика. А стварна намера им је била да наши људи неопрезно одају своју љубав за плурализам, да буду откривени, а њихова тајна борба за вишепартијски систем онемогућена.

Упркос свим искушењима, на крају је ипак морала победити ствар за коју се толико људи, и тако пожртвовано, борило. Победио је плурализам. Одахнули су првоборци, одахнули њихови јатаци и симпатизери. Нема више скривања, рата живаца, двоструких улога. Сви сада могу отворено да именују оно за шта су се одувек борили: демократска контрола власти, вишепартијски парламент са одговорном владом и опозицијом, укидање монопола једне партије.

Дошао је тренутак да се све ствари назову правим именом, без мимикрије и камелеонства. И чланови масовног покрета за борбу против једнопартијског монопола сада могу да дефинитивно одбаце своје псеудониме из времена нужде, Комунистичка партија и Савез комуниста, и да без бојазни истакну своју стварну фирму: Демократски социјалисти. Праве револуције се и одликују тиме што успостављају интимни однос између ствари и њихових имена, рекао је још давно неки песник чије име сам заборавио. Утолико је и ово што нам се дешава права револуција, а пре свега револуција искрености, наравно.

Сваки почетак је тежак, а поготово ако је праћен узаврелим емоцијама. Не треба приговарати због брзоплетости људима који су добауљали из мрака у светлост. Ко ће бити толико неувиђаван да нашим Демократским социјалистима замери што се, по изласку из мрака, нису одмах сетили свих својих светлих тачака, па су у свој родослов уврстили само Маркса и Димитрија Туцовића, либералну владавину Петра I и српску уставну традицију, а у брзини су заборавили да помену нпр. Демокрита и Епикура, познате заговорнике плурализма наспрам монизму, и слободе наспрам нужности? Бар сада, у новој епохи искрености и неусиљеног односа према прошлости, биће прилике за исправке и допуне. Па зар су се чланови Српске академије наука и уметности узалуд укључили у овај заједнички пројект слављења истине? Шта би наука и уметност могли друго да славе до истину? Имали су академци, додуше, више критичких него похвалних примедби, али већ сама чињеница да су о програму Демократских социјалиста расправљали као о ствари од универзалног значаја, показује да је тријумф плурализма универзалан. Као јединство разноликости (од Димитрија Туцовића, тј. Демокрита, до данашњих дана) програм Демократских социјалиста у ствари је само други назив за плурализам. Шта би друго био истински и конструктивни плурализам, ако не то мноштво проверених имена и вредности?

Разумљиво, у нашем народу има и вечних незадовољника, оних којима никад није било доста, па им сада неће бити доста ни плурализма. Пре свега имам у виду оне који воле да странчаре, оне за које је плурализам пре свега садржан у вишепартијском систему. Ни овде нема проблема. Драж нове ситуације и јесте у томе што за сваког има по нешто. Они који воле да странчаре, којима нису довољни само Маркс и Димитрије Туцовић, па чак ни Петар I, ти егзибиционисти заиста ће моћи да бирају између три партије. Наиме, између партија Демократски социјалисти I, Демократски социјалисти II и Демократски социјалисти III. Вишепартијски систем може да буде уведен у Србију а да се не напусти универзум Демократског социјализма. Већ сада, прича се, има угледних првобораца плурализма који нису сасвим задовољни тренутним програмом своје универзалне партије. Претерано је радикалан, сматрају, јер се у њему ни двадесет пута не помињу "друштвена својина" и светскоисторијски тријумф комунистичког плурализма. Има и таквих којима је понуђени програм (наводно) прескроман. Коначно, најлакше је дворској партији, која је програм саставила, па сада може да иницијативу препусти другима.

Могућност избора између три партије изузетан је цивилизацијски учинак. Поготово ако су све три партије окренуте Демократској Будућности, па је опасност погрешног избора тиме практично искључена. Стога они који су се за ово борили могу већ да почну са доделом признања партизанима плурализма. Свечаностима ће присуствовати представници све три партије, тј. Демократски социјалисти I-III. Навикли на конспирацију, правиће се невешти, па ће више говорити о јединству него о разликама. Али пошто знамо да су они одувек били за плурализам, нећемо ни сада обраћати пажњу на њихове речи и дела, него на њихове намере. А оне су, у то нема сумње, одувек биле добре.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]