Zoran Đinđić

Oni su se i za ovo borili

Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, april 1990; preštampano u knjizi: Zoran Đinđić: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996.

Kada bi jedini izvor našeg saznanja bile trenutne izjave bivših i aktuelnih političara, morali bismo da dosadašnjih pola veka komunističke vladavine u Jugoslaviji definišemo kao hrabru i masovnu, premda skrivenu, borbu protiv komunizma. Svi su, a pogotovo ovi partizani pluralizma, veoma dobro znali da jednopartijska diktatura koči društveni razvoj, parališe kolektivnu energiju i vodi opštem nazadovanju. To svoje jasno uverenje oni, na žalost, mogu da saopšte tek danas. Duge decenije prisilne ćutnje objašnjavaju njihovo trenutno emfatičko oduševljenje za pluralizam. Nema ni jednih dnevnih novina, ni jedne radio-stanice ili televizijske emisije u kojoj pobednici ne daju oduška svojoj radosti. Utrkuju se u tome ko će da nabroji više prednosti stranačkog pluralizma, ili više nedostataka stranačkog monizma. Naravno da je njihovo knjigovodstvo najpouzdanije, a njihovo zbrajanje pluseva i minusa iznad svake sumnje. Zar godinama nisu, s gnušanjem naravno, iz najveće blizine posmatrali tu nezasitu neman, nekontrolisanu i nikom odgovornu političku vlast? Zar je, konačno, nisu najbolje osećali na vlastitoj koži, kao gerilci pluralizma koji se skrivaju na teritoriji jednopartijske države?

Najteže je, svakako, bilo onima koji su bili najbliže. A neopisivo teško bilo je onima u samom vrhu, tako reći u brlogu zveri. Oni su morali da se najviše pretvaraju, da najglasnije hvale zverinji poredak i njegove zakone da neman ne bi posumnjala. Njihova patnja bila je velika jer su veoma dobro znali koje su civilizacijske prednosti višepartijskog uređenja, a iz razloga kamuflaže i partizanskog ratovanja morali su da ih skrivaju i čak osporavaju.

Međutim, bilo bi nepravedno pomisliti da su ih ovi teški uslovi prisiljavali na totalnu pasivizaciju, i da im, pre svega zahvaljujući veri u blagodetne društvene učinke pluralizma, nije uspevao po neki protivnapad. Naprotiv! Pobeda je bilo dosta, i to ne sasvim beznačajnih. Našim ljudima u njihovim redovima uspevalo je čak i to da (preobučeni u ministre, ambasadore, članove visokih državnih delegacija) potpišu i po neku međunarodnu konvenciju kojom se garantuju ništa manje nego građanska prava i politički pluralizam. Sa zebnjom smo ih ispraćali na te neizvesne puteve, plašeći se da im ruka ne zadrhti, da se ne odaju. Bili smo srećni kada su i tu probu izdržali, pa smo, zajedno sa njima, požurivali da što pre zabašurimo, uklonimo, skinemo s dnevnog reda sve te zamke, te deklaracije koje su u stvari predstavljale klopke za lov na prvoborce pluralizma. Provokatori su pokušavali da nas zavedu time što su tražili da se naši ljudi u njihovim redovima i praktično založe za deklaracije koje su potpisali i to sa vrlo providnim izgovorom da one činom ratifikovanja stiču neposredno zakonsko dejstvo, te da nema rizika. A stvarna namera im je bila da naši ljudi neoprezno odaju svoju ljubav za pluralizam, da budu otkriveni, a njihova tajna borba za višepartijski sistem onemogućena.

Uprkos svim iskušenjima, na kraju je ipak morala pobediti stvar za koju se toliko ljudi, i tako požrtvovano, borilo. Pobedio je pluralizam. Odahnuli su prvoborci, odahnuli njihovi jataci i simpatizeri. Nema više skrivanja, rata živaca, dvostrukih uloga. Svi sada mogu otvoreno da imenuju ono za šta su se oduvek borili: demokratska kontrola vlasti, višepartijski parlament sa odgovornom vladom i opozicijom, ukidanje monopola jedne partije.

Došao je trenutak da se sve stvari nazovu pravim imenom, bez mimikrije i kameleonstva. I članovi masovnog pokreta za borbu protiv jednopartijskog monopola sada mogu da definitivno odbace svoje pseudonime iz vremena nužde, Komunistička partija i Savez komunista, i da bez bojazni istaknu svoju stvarnu firmu: Demokratski socijalisti. Prave revolucije se i odlikuju time što uspostavljaju intimni odnos između stvari i njihovih imena, rekao je još davno neki pesnik čije ime sam zaboravio. Utoliko je i ovo što nam se dešava prava revolucija, a pre svega revolucija iskrenosti, naravno.

Svaki početak je težak, a pogotovo ako je praćen uzavrelim emocijama. Ne treba prigovarati zbog brzopletosti ljudima koji su dobauljali iz mraka u svetlost. Ko će biti toliko neuviđavan da našim Demokratskim socijalistima zameri što se, po izlasku iz mraka, nisu odmah setili svih svojih svetlih tačaka, pa su u svoj rodoslov uvrstili samo Marksa i Dimitrija Tucovića, liberalnu vladavinu Petra I i srpsku ustavnu tradiciju, a u brzini su zaboravili da pomenu npr. Demokrita i Epikura, poznate zagovornike pluralizma naspram monizmu, i slobode naspram nužnosti? Bar sada, u novoj epohi iskrenosti i neusiljenog odnosa prema prošlosti, biće prilike za ispravke i dopune. Pa zar su se članovi Srpske akademije nauka i umetnosti uzalud uključili u ovaj zajednički projekt slavljenja istine? Šta bi nauka i umetnost mogli drugo da slave do istinu? Imali su akademci, doduše, više kritičkih nego pohvalnih primedbi, ali već sama činjenica da su o programu Demokratskih socijalista raspravljali kao o stvari od univerzalnog značaja, pokazuje da je trijumf pluralizma univerzalan. Kao jedinstvo raznolikosti (od Dimitrija Tucovića, tj. Demokrita, do današnjih dana) program Demokratskih socijalista u stvari je samo drugi naziv za pluralizam. Šta bi drugo bio istinski i konstruktivni pluralizam, ako ne to mnoštvo proverenih imena i vrednosti?

Razumljivo, u našem narodu ima i večnih nezadovoljnika, onih kojima nikad nije bilo dosta, pa im sada neće biti dosta ni pluralizma. Pre svega imam u vidu one koji vole da strančare, one za koje je pluralizam pre svega sadržan u višepartijskom sistemu. Ni ovde nema problema. Draž nove situacije i jeste u tome što za svakog ima po nešto. Oni koji vole da strančare, kojima nisu dovoljni samo Marks i Dimitrije Tucović, pa čak ni Petar I, ti egzibicionisti zaista će moći da biraju između tri partije. Naime, između partija Demokratski socijalisti I, Demokratski socijalisti II i Demokratski socijalisti III. Višepartijski sistem može da bude uveden u Srbiju a da se ne napusti univerzum Demokratskog socijalizma. Već sada, priča se, ima uglednih prvoboraca pluralizma koji nisu sasvim zadovoljni trenutnim programom svoje univerzalne partije. Preterano je radikalan, smatraju, jer se u njemu ni dvadeset puta ne pominju "društvena svojina" i svetskoistorijski trijumf komunističkog pluralizma. Ima i takvih kojima je ponuđeni program (navodno) preskroman. Konačno, najlakše je dvorskoj partiji, koja je program sastavila, pa sada može da inicijativu prepusti drugima.

Mogućnost izbora između tri partije izuzetan je civilizacijski učinak. Pogotovo ako su sve tri partije okrenute Demokratskoj Budućnosti, pa je opasnost pogrešnog izbora time praktično isključena. Stoga oni koji su se za ovo borili mogu već da počnu sa dodelom priznanja partizanima pluralizma. Svečanostima će prisustvovati predstavnici sve tri partije, tj. Demokratski socijalisti I-III. Navikli na konspiraciju, praviće se nevešti, pa će više govoriti o jedinstvu nego o razlikama. Ali pošto znamo da su oni oduvek bili za pluralizam, nećemo ni sada obraćati pažnju na njihove reči i dela, nego na njihove namere. A one su, u to nema sumnje, oduvek bile dobre.

// Projekat Rastko / Istorija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]