Mitropolit Dabro-bosanski Petar Zimonjić

Mitropolit dabro-bosanski Petar Zimonjić je rođen 24. juna 1866. godine u Grahovu, u porodici čuvenog sveštenika Bogdana Zimonjića, junaka hercegovačke bune iz 1875. godine, koja je u narodu i istoriji zabeležena kao "Nevesinjska puška". Bogosloviju je završio 1887. godine u Reljevu, a Bogoslovski fakultet 1893. godine u Černovcima, posle čega je imenovan za suplenta, a naredne, 1895. godine, za profesora bogoslovije u Reljevu. Monaški i svešteno-monaški čin je primio 8. septembra 1895. godine. Na dužnosti profesora bogoslovije ostao je do 20. juna 1895. godine kada je prešao na dužnost konzistorijalnog savetnika u Sarajevu. Sveti Arhijerejski Sabor SPC ga je 1903. godine izabrao za episkopa zahumsko-hercegovačkog. Na tron zahumsko-hercegovačkih episkopa ustoličen je 27. maja iste godine. Na toj dužnosti je ostao sve do 7. novembra 1920. godine kada je izabran za mitropolita dabro-bosanskog.

Mitropolit Petar je kao zahumsko-hercegovački episkop uneo u Hercegovinu duh mira i utehe za srbski pravoslavni narod na tim svetosavskim i svetovasilijevskim prostorima. Mitropolit se hrabro borio za versku autonomiju Srba u Austro-Ugarskoj, koja je bila ozbiljno narušena. Bio je veliki patriota te je i na taj način stekao veliku podršku srbskog naroda. Njegov dolazak u Srbsku Bosnu označio je jačanje verske aktivnosti, što je nešto kasnije rezultiralo i verskom autonomijom srbskog pravoslavnog naroda. Bio je Arhijerej Srbske Crkve u vremenu kada je rimokatolička crkva pojačala prozelitizam u tim krajevima. Njegovo držanje je u mnogome predstavljalo utehu za srbski narod u vremenu aneksije Bosne 1908. i Prvog svetskog rata 1914. godine. Odlikovan je Ordenom Svetog Save I stepena, Belim orlom II reda i Karađorđevom zvezdom.

Drugi svetski rat ga je zatekao na dužnosti dabro-bosanskog mitropolita u Sarajevu. S obzirom da je Sarajevo bilo bombardovano u aprilskom ratu, mitropolit Petar se privremeno sklonio u manastir Svete Trojice kod Pljevalja, gde je ostao do drugog dana Vaskrsa 1941. godine, kada se vratio u Sarajevo.

Međutim, tada su u Sarajevu i drugim gradovima uveliko trajala hapšenja i ubijanja Srba. Mnogi su mu predlagali da privremeno napusti Mitropoliju i pređe u Srbiju ili Crnu Goru. On je sve predloge takve vrste odbio rečima: "Ja sam narodni pastir te me veže dužnost, gde sam delio dobro sa narodom, da isto tako i zlo sa narodom podnosim i podelim, i prema tome mora se sa narodom sudbina deliti i ostati na svome mestu".

Nemačka patrola, koja je brojala šest oficira i vojnika, upala je u zgradu Mitropolije 27. aprila 1941. godine. Imali su zadatak da pretresu Mitropoliju. Jedan nemački oficir mu je tom prilikom rekao:

"Jeste li Vi taj mitropolit koji je zahtevao rat sa Nemačkom?" i naglasio je da bi ga zbog takvog stava trebalo ubiti.

Mitropolit Petar mu je na to odgovorio:

"Gospodine, Vi se ljuto varate. Mi nismo za rat krivi. Mi nikoga nismo napali, ali se nemojte varati, mi se ne damo poubijati. Mi nismo kap vode koja se da progutati nego narod koji ima pravo na život!"

Mitropolit je, s obzirom da je tumač loše preveo njegov odgovor nemačkom oficiru, ponovio odgovor na čistom nemačkom jeziku što je Nemce iznenadilo. Oni su posle kratkog vremena napustili Mitropoliju ne izvršivši pretres.

Mitropolita je početkom maja 1941. godine telefonom pozvao katolički fratar Božidar Brale, koji je bio naimenovan za ustaškog poverenika za Bosnu i Hercegovinu, i saopštio mu naredbu da u toku istog dana naredi svim svojim sveštenicima i crkvenim opštinama da više ne upotrebljavaju ćirilično pismo i da promene pečate na latinicu, a da će, ukoliko to ne izvrši u navedenom roku, biti pozvan na odgovornost.

Mitropolit mu je na to odgovorio:

"Ćirilovo pismo se ne može ukinuti za 24 časa, a osim toga, rat nije završen!"

Ovakav stav mitropolita Petra predstavljao je povod za njegovo hapšenje, koje se dogodilo 12. maja 1941. godine.

Mitropolit je, pre nego što je uhapšen, pozvao svoje sveštenike radi davanja uputstava o daljem radu. Neki sveštenici su ga pitali da se privremeno sklone u Srbiju, ali mitropolit im je rekao:

"Ostanite sa svojim parohijanima, pa šta bude narodu neka bude i vama".

Svi sveštenici su ga poslušali. Mnogi od njih su kasnije mučenički postradali, a neki su dočekali kraj rata te su svedočili o držanju mitropolita Petra u tim teškim danima.

Dana 12. maja 1941. godine u 16,30 časova u mitropoliju su došli ustaški agenti i saopštili su da mitropolit Petar mora odmah da krene sa njima u "ravnateljstvo" radi saslušanja. U "ravnateljstvu" je zadržan tri dana.

Dana 15. maja, Mitropolit je u pratnji dvojice ustaških agenata došao u Mitropoliju, uzeo neke lične stvari i saopštio je da ga vode u Zagreb.

U Zagreb je priveden 17. maja uveče i zatvoren je u policijski zatvor u Petrinjskoj ulici, u ćeliju broj 34 na trećem spratu. Sa njim su bili zatvoreni i prota Milan Božić, dr Dušan Jeftanović i dr Voja Besarević. Sutradan su ga fotografisali i uzeli mu otiske prstiju. U ustaškoj kartoteci je zaveden pod brojem 29781. Odatle je posle nekoliko dana sproveden u logor Kerestinac kod Samobora.

U Kerestincu su mu obrijali bradu, skinuli mantiju i strašno ga mučili. Odatle je sproveden u Koprivnicu, a potom u u Gospić ili Jasenovac.

U podacima Komisije za prikupljanje podataka o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu postoje svedočanstva, koja su dali Jova Furtula i Jova Lubura iz sarajevskog sreza. Prema tim svedočenjima, mitropolit Petar je posle velikog mučenja ubijen u Jasenovcu, a potom je bačen u užarenu peć za pečenje cigle.

Mitropolit Petar je u teškim danima srbske istorije neprestano bdio nad bogopoverenim mu narodom, a potom je podelio sudbinu svoga naroda, kome je u Hristu služio.

Episkop dr Atanasije Jevtić, naslednik mitropolita Petra Mučenika na tronu zahumsko-hercegovačkih episkopa, u svojoj knjizi "Srpska Crkva u Drugom svetskom ratu" naveo je da je Sveti Arhijerejski Sinod SPC svojom predstavkom broj 86 iz 1941. godine tražio od Komesarijata Ministarstva pravde, a potom i od Ministra pravde da se putem nemačkih vojnih vlasti oslobode zatvora i internacije Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit dabro-bosanski Gospodin Petar Zimonjić i Njegovo Preosveštenstvo Episkop gornjokarlovački Gospodin Sava Trlajić. Dana 20. septembra 1941. godine pod brojem 2015 upućena je predstavka Feldkomandanturi br. 599 u Beogradu kojom je takođe traženo da se Mitropolit Petar i Episkop Sava puste iz internacije.

Pod brojem 322 od 17. februara 1941. godine dostavljena je putem Pretsedništva vlade predstavka Svetog Arhijerejskog Sinoda zapovedniku Srbije radi obaveštenja o sudbini Visokopreosvećenog Mitropolita dabro-bosanskog Petra i Preosvećenog Episkopa gornjokarlovačkog Save i o njihovom oslobođenju iz internacije ukoliko su još u životu. Istim aktom umoljeni su G. G. Ministar pravde i Ministar unutrašnjih poslova da se zauzmu za što skorije izbavljenje predstavnika Srpske Crkve.

Pretsedništvo Ministarskog saveta Obr. 828 od 24. aprila 1942. godine odgovorilo je da je štab komandujućeg generala i Zapovednika u Srbiji saopštio da se na osnovu izveštaja ustaške nadzorne službe Mitropolit Petar i Episkop Sava ne nalaze ni u jednom od koncentracionih i radnih logora u Hrvatskoj i da se drugi podaci o njihovom boravku nisu mogli utvrditi.

Sveti Arhijerejski Sinod se i posle toga u više mahova interesovao za njihovu sudbinu ali bez ikakvog uspeha (V. Br. 322 i Pov. br. 425 iz 1942. godine).

Posle završetka Drugog svetskog rata, saznala se prava istina o stradanju i velikom mučeništvu mitropolita Petra Zimonjića.

Episkop Gornjokarlovački Sava Trlajić

Episkop gornjokarlovački Sava Trlajić je rođen 6. jula 1884. godine u Molu od oca Stefana i majke Jelisavete. Na krštenju je dobio ime Svetozar. Osnovnu školu je završio u Molu, a veliku klasičnu gimnaziju i bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Pravni fakultet je završio u Beogradu, a pravosudni ispit je na položio na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Đakonski čin je primio na Bogojavljenje 1909. godine, a sveštenički na Svetoga Savu iste godine. Od 1909. do 1927. godine obavljao je dužnost parohijskog sveštenika u Bašaidu. Početkom 1927. godine izabran je za referenta, a nešto kasnije i za sekretara Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC .

Monaški čin je primio 1929. godine kao udov sveštenik. Zamonašen je u manastiru Krušedolu, proizveden u čin arhimandrita i postavljen za starešinu manastira. Na položaju nastojatelja manastira Krušedola ostao je do izbora za vikarnog episkopa sremskog. Hirotonisan je 30. septembra 1934. godine u Sremskim Karlovcima od strane patrijarha srbskog Varnave.

Episkop Sava je kao vikarni episkop sremski do novembra 1936. godine vršio dužnost predsednika Eparhijskog upravnog odbora Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Od novembra 1936. godine do početka 1937. godine vršio je dužnost predsednika Crkvenog suda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Na tom položaju ga je zatekao izbor za episkopa gornjokarlovačkog sa sedištem u Plaškom. Ustoličen je 4. septembra 1938. godine u Plaškom.

Episkop Sava je bio veliki revnitelj na njivi Gospodnjoj. Između ostalog, imao je veliku ulogu u rušenju Konkordata između dva svetska rata.

Drugi svetski rat ga je zatekao u njegovoj rezidenciji u Plaškom. Dana 21. maja 1941. godine u Plaški je došlo oko 100 ustaša radi preuzimanja vlasti od strane Italijana. Episkopa Savu su odmah po preuzimanju vlasti proglasili za taoca "nove katoličke države Hrvatske". Ista sudbina je zadesila i sledeće sveštenike: protojereja Isa J. Pejnovića, arhijerejskog zamenika, protojereja Milana Dokmanovića, paroha plaščanskog, protojereja Milana Rajčevića, crkvenog tužioca, jereja Petra Vučinića, člana Crkvenog suda, jereja Bogoljuba Gakovića, sekretara Crkvenog suda, jereja Milana Đukića, sekretara Eparhijskog upravnog odbora, jereja Jašu Stepanova, paroha plaščanskog, jereja Đorđa Stojanovića, veroučitelja, i jereja Stanislava Nasadila, paroha u Ličkim Jasenicama.

Dana 23. maja 1941 godine ustaše su došli u vladičanski dvor, iselili episkopa Savu, a sav nameštaj iz dvora natovarili na kamione i odvezli u Ogulin. Dana 8. juna u vladičanski dvor je sa grupom ustaša došao ustaški logornik i veliki zločinac Josip Tomljenović. Odmah je naredio da se ustaškom odredu, koji je došao sa njim, predaju eparhijski novac i hartije od vrednosti. Episkopu Savi je naredio da se odmah udalji iz kancelarije jer "njegovo prisustvo nije ni poželjno ni potrebno".

Ustaša Josip Tomljenović je naredio episkopu Savi da odmah napusti Plaški i ode za Srbiju. Episkop Sava je to odbio da učini i tom prilikom mu je naglasio da je on legalni episkop gornjokarlovački i da ne može napustiti svoju eparhiju, a da oni sa njim mogu raditi šta im je volja.

Episkop Sava je uhapšen 17. juna 1941. godine. Sa njim je uhapšeno i trinaest viđenijih Srba iz Plaškog. Uhapšeni su i sveštenici Bogoljub Gaković, Đuro Stojanović i Stanislav Nasadil. Ustaše su ih odveli i zatvorili u štalu Josipa Tomljenovića, koju su čuvali naoružani ustaški vojnici. Svi zatvorenici su, a posebno episkop Sava, svakodnevno bili strahovito mučeni i zlostavljani.

U štali Josipa Tomljenovića ostali su nešto više od mesec dana. Dana 19. jula 1941. godine ustaše su povezali sve zatvorenike, svrstali ih po dvojicu u red, odveli na železničku stanicu u Plaškom kako bi ih vozom otpremili za Gospić. Na železničkoj stanici u Plaškom proveli su vreme od 10 časova uveče do 5 časova ujutru. Najteže je bilo episkopu Savi kome, iako je bio vezan u lance, nisu dozvolili ni da sedne i da se odmori.

Episkop Sava i grupa Plaščanskih Novomučenika stigli su u Gospić 20. jula 1941. godine. Sa železničke stanice u Gospiću odvedeni su u gospićski zatvor, gde su strahovito mučeni i ponižavani.

Episkop zahumsko-hercegovački dr Atanasije Jevtić u svojoj knjizi "Srpska Crkva u Drugom svetskom ratu" navodi podatak da je episkop Sava 8. avgusta 1941. godine viđen u dvorištu kaznenog zavoda u Gospiću. Bio je vezan i postavljen na kišu. Episkop Sava je i tu torturu stoički i mirno podneo.

Polovinom avgusta 1941. godine iz gospićskog zavoda izvedeno je oko dve hiljade Srba, vezanih žicom po dvojica, i odvedeni su putem prema Velebitu. U toj grupi je bio i episkop Sava Trlajić. Pretpostavlja se da je episkop Sava ubijen na Velebitu jer je, kako navodi episkop Atanasije, prema svedočenju nekih italijanskih novinara na Velebitu u avgustu 1941. godine ubijeno oko 8000 Srba. Drugih podataka o mučeničkoj končini episkopa gornjokarlovačkog Save Trlajića nema.

Sveti Arhijerejski Sinod SPC je u toku rata više puta intervenisao za mitropolita Petra i episkopa Savu, ali bez uspeha(O tome videti u knjizi episkopa Atanasija "Srpska Crkva u Drugom svetskom ratu").

Sveštenik Jovan Silaški je u jednom broju "Banatskog vesnika", časopisa Banatske eparhije, pod naslovom "Glavu dajem, al# svoj narod ne ostavljam" objavio svoje sećanje na episkopa Savu Trlajića i jedno svedočanstvo o njegovom stradanju. U narednim redovima prenosimo deo toga svedočenja.

"... Godine 1941. u Gornjokarlovačkoj eparhiji zavladala je užasna ustaška strahovlada. Sveštenicima i episkopu rečeno je da više nisu poželjni i da moraju napustiti svoje vernike i svoj narod. Nadbiskup Alojzije Stepinac otvoreno je rekao vladici da mora da napusti "hrvatski" Karlovac, inače će biti likvidiran. Na to mu je vladika odgovorio:

"Glavu dajem, al' svoj narod ne ostavljam!"

Da se nadbiskup nije šalio videlo se odmah. Vladika Sava je uhapšen i strahovito mučen. Za vreme njegovog mučenja u Plaškom, ustaše su pevali: "Svi koji ste u Hristu rođeni - u Hrista ste se obukli".

Kada su vladiku posle mučenja poveli na stratište, njegova majka je stajala pored crkve i čekala da ga provedu. Htela je, još jedanput, da vidi sina i da se sa njime pozdravi. Mučitelji joj to, međutim, nisu dozvolili. Vladika je, ipak, vezanim rukama blagoslovio majku i otišao u smrt.

Nekoliko godina kasnije, u bašaidsku crkvu, u kojoj je vladika Sava službovao kao mesni paroh, svratio je nepoznat čovek. Sreo je tadašnjeg upravnika pošte Savu Saravolca. Sava je, inače, bio dugogodišnji pojac u bašaidskoj crkvi i to je sa ponosom isticao.

"Da li ste poznavali vladiku Savu Trlajića?" - upitao je nepoznati Saravolca. "Čuo sam da je bio sveštenik u Bašaidu".

"Kako da ne! Vladika me je školovao. Njemu sam zahvalan za sve što sam u životu postigao".

Zatim je upitao nepoznatog:

"Otkud poznajete vladiku?"

"Bio sam neposredan svedok njegovog stradanja" - odgovorio je neznanac. "Ustaški mučitelji doveli su vladiku na jednu poljanu i nastavili mučenje. Živom su mu kožu odrali i posuli solju. Zatim su ga zakopali u zemlju. Samo mu je glava virila. Potom su dovukli gvozdenu drljaču i vukli je preko njegove glave, sve dok nije dušu predao Gospodu. Dalje ne znam. Biće da su ga ustaše bacili u jednu od mnogobrojnih jama u tom kraju, srpskih grobnica. Ni smrt ga, dakle, nije odvojila od naroda".

Nepoznati se okrenuo i otišao, a Sava je ostao skamenjen, ne uspevši da ga upita za ime...."

Episkop Banjalučki Platon Jovanović

Episkop banjalučki Platon Jovanović je rođen 29. septembra 1874. godine u Beogradu. Na krštenju je dobio ime Milivoje. Familija mu je poreklom iz Hercegovine, a otac mu je bio oficir srpske vojske. Osnovnu školu i gimnaziju je učio u Vranju i Nišu. Bogosloviju je završio 1896. godine u Beogradu. Monaški čin je primio 1895. godine kao učenik trećeg razreda bogoslovije. Godine 1896. krenuo je na Duhovnu akademiju u Rusiju. Mitropolit srbski Mihailo ga je postavio za sabrata Srpskog podvorja u Moskvi. Duhovnu akademiju je upisao školske 1897/98. godine u Moskvi, a uspešno je završio 1901. godine dobivši stepen kandidata bogoslovskih nauka. Njegov uspešno obrađeni i odbranjeni diplomski rad je nosio naslov: "Uređenje Srpske Crkve za vreme cara Dušana". Iste godine vratio se u Srbiju i stavio na raspoloženje svojoj Crkvi.

Mitropolit Dimitrije ga je proizveo u čin sinđela i postavio na dužnost starešine manastira Rajinovca kod Grocke. Odatle je 17. oktobra 1902. godine ukazom kralja Aleksandra Obrenovića postao suplent za veronauku u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Naredne godine je prešao u aleksinačku Učiteljsku školu, gde je ostao skoro četiri godine. Iz Aleksinca se vratio u Beograd. U Beogradu je do 1919. godine, kada je penzionisan, radio kao profesor veronauke.

Sveti Arhijerejski Sinod SPC ga je kao penzionisanog profesora postavio za upravnika Monaške škole, a neko vreme i za starešinu manastira Rakovice. Kasnije je izabran za starešinu manastira Krušedola.

Episkop Platon je dosta radio na spisateljskom planu. Napisao je monografiju "Srpsko podvorje u Moskvi". U Jagodini je štampao filosofsko-teološku raspravu "Nauka i religija". Objavio je dosta članaka u crkvenoj i svetovnoj štampi. Pre Prvog svetskog rata bio je urednik "Glasnika pravoslavne Crkve u Kraljevini Srbiji", a potom i urednik patrijaršijskog "Glasnika".

Sveti Arhijerejski Sabor SPC ga je u junu 1936. godine izabrao za vikarnog episkopa srpskog patrijarha sa titulom episkopa moravičkog. Hirotonisao ga patrijarh srbski Varnava sa mitropolitom zagrebačkim Dositejem, ruskim mitropolitom Anastasijem, episkopima bačkim Irinejom, sremskim Savom i bostonskim (ruskim) Makarijem. Hirotonija je izvršena 4. oktobra 1936. godine u Sremskim Karlovcima.

Vladika Platon je bio veliki borac protivu Konkordata i hrabri učesnik "Krvave litije" 19. jula 1937. godine u Beogradu.

Sveti Arhijerejski Sabor SPC ga je 1938. godine izabrao za episkopa ohridsko-bitoljskog. Izabran je 22. juna, a ustoličen 4. septembra 1938. godine u Bitolju. Episkop Platon nije dugo ostao u Bitolju. Sveti Arhijerejski Sabor SPC ga je 8. decembra 1939. godine izabrao za episkopa banjalučkog.

Drugi svetski rat ga je zatekao na dužnosti episkopa banjalučkog. Dr Ljubomir Durković-Jakšić je u toku Drugog svetskog rata, na vest o mučeničkoj smrti episkopa Platona, napisao knjigu "Platon Jovanović - episkop banjalučki". On je u knjizi obradio celokupnu biografiju i svedočanstva vezana za smrt episkopa Platona. U HyYYY-om poglavlju pod naslovom "Mučenička smrt" govori se o stradanju episkopa Platona. Naredne redove, kao najtačnije podatke o smrti episkopa Platona, prenosimo iz pomenute knjige doktora Ljubomira Durkovića - Jakšića.

"... Uoči 6. aprila 1941. godine Platon je krenuo u Beograd. Tamo je stigao kada je već rat otpočeo. Tom prilikom jedva je živu glavu izneo i preko Užica i Sarajeva povratio se u Banjaluku. Po dolasku osećao se smrvljen, bolestan i očajan. Kada su Nemci ušli u Banjaluku i zaposeli Episkopiju, ostavili su mu jedno odeljenje zgrade sa četiri sobe. Tu su ga, u tim teškim danima, okruživali njegovi najverniji saradnici, članovi Banjalučkog duhovnog suda.

Kada je objavljena naredba, prema kojoj su morali svi Srbijanci da napuste "hrvatsko" tlo, Platon se odmah rešio da ne odlazi. Ovoga mišljenja bili su i Platonovi saradnici: prota Jova Davidović, sudski tužilac, prota Petar Rađenović, sudija, Sava Rađenović, arhijerejski zamenik, i Branimir Davidović, sekretar suda. U zajednici sa njima Platon se rešio da gine za pravoslavlje. Njegova gotovost da izdrži do kraja, bila je i njihova. Oni su se sporazumeli, da ako slučajno episkopa Platona prognaju silom, onda da oni svi idu na parohije u narod.

U nedelju 27. aprila prota Davidović saznao je da će prota Mačkić biti naimenovan nekakvim upraviteljem Banjalučke eparhije. Naimenovanje je imalo da dođe od ustaškog stožera. I zaista u utorak (29. aprila) prota Davidović je doneo episkopu Platonu "Hrvatsku krajinu" u kojoj je bila notica o Mačkićevom postavljenju za poverenika Ustaškog stožera za poslove Banjalučke eparhije. Platon se ljutio, kad je to čuo, i čudio se kako je to moglo biti bez njegovog prethodnog odobrenja, rekavši da ga je Mačkić stavio pred gotov čin. U tome je pristigao akt od stožernika. U aktu se preporučivalo episkopu Platonu da Mačkića postavi za arhijerejskog zamenika, a uz akt je bio priključen dekret o Mačkićevom naimenovanju za poverenika za poslove Banjalučke eparhije. Tom prilikom episkop Platon je rekao članovima suda, koji su bili prisutni, kako mu je banjalučki biskup poručio da se ona naredba o iseljavanju Srbijanaca ne može odnositi na njega kao crkvenog velikodostojnika. Tada je bilo govora i o sadržaju odgovora, koji je trebao episkop Platon da uputi stožerniku. Na kraju savetovanja prota Jovo Davidović i prota Petar Rađenović dobili su dužnost da zajednički rediguju pismo. Članovi suda su, tom prilikom, predlagali, da se donese odluka o Mačkićevom smenjivanju sa položaja namesnika i o stavljanju zabrane sveštenodejstva. Episkop Platon nije primio ovaj predlog, već je predložio da se Mačkić pozove i da pred njima pismeno izjavi, da se ne prima nekanonskog zvanja.

Sutra dan (30. aprila) dok se kod episkopa Platona vršila poslednja korektura odgovora, u prisustvu prote Jove Davidovića, prote Petra Rađenovića, sekretara Branimira Davidovića i đakona Ilije Adamovića, došao je Mačkić. Sekretar je vodio zapisnik. Episkop Platon je tom prilikom predočio Mačkiću da je njegovo postavljenje nezakonito i da ga se on kao sveštenik ne sme primiti, pa ga je pozvao da ga ne primi, da se na njemu zahvali. Mačkić je od prisutnih bio osuđivan za svoje držanje. Kada je upitan kako je došlo do toga da ga Gutić preporuči za arhijerejskog zamenika, izjavio je da je to došlo zbog toga što prota Rađenović ne može ostati u Banjaluci, jer se i on smatra inostrancem, pošto je iz Boke, i nepoželjan je.

Toga dana je i raspis napisan i umnožen. Krišom je dostavljen namesnicima, da ga ovi dostave parosima i crkvenim opštinama. Taj raspis glasi: "Upravama srpskih pravoslavnih parohija i crkvenih opština u Eparhiji banjalučkoj. Radi pravilnog obavještenja naroda i sveštenstva o stanju u kome se danas nalazi Srpska pravoslavna crkva u povjerenoj Nam Eparhiji saopštavamo ovdje prepisku koja je izvršena između Ustaškog stožera u Banjaluci i Nas, kao crkvenog poglavara ove eparhije. Ustaški stožer dostavio Nam je Kab. br. 529 sa datumom 27. travnja 1941. akt ove sadržine:

"Eparhijskom crkvenom sudu pravoslavne eparhije na ruke Preosvećenoga g. Platona, Episkopa banjalučkog - Banja Luka.

Dostavlja se u prijepisu dekret sa željom i preporukom da gosp. protu Mačkića Dušana postavite Vašim Arhijerejskim zamjenikom.

Stožernik i povjerenik za bivšu Vrbasku banovinu Dr. V. Gutić".

Uz taj dekret dostavljen Nam je i ovaj dekret.

"Dekret kojim postavljam protu Dušana Mačkića, paroha i Arhijerejskog namjesnika za povjerenika ispred Hrvatske državne vlasti u poslovima Banjalučke eparhije, koja će odlaskom Episkopa Platona kao porijeklom Srbijanca ostati upražnjena.

Stožernik i povjerenik za bivšu Vrbasku banovinu, Dr. V. Gutić".

Na prednji akt upravio sam Ustaškom stožerniku ovakav odgovor:

"Primio sam akt toga Stožera od 27. aprila Kab. br. 529/41 s kojim mi se s te strane predlaže da protojereja Dušana Mačkića imenujem arhijerejskim zamjenikom i da uzmem na znanje njegovo imenovanje poverenikom za otpravljanje crkveno upravnih poslova Eparhije banjalučke, a to s toga što bih ja, kao Srbijanac, morao napustiti eparhiju.

Čast mi je saopštiti Stožerniku da pomenutog njegova predloga ne mogu prihvatiti, i to iz ovih razloga:

Ja sam kanonski i zakonito od nadležnih vlasti postavljen za episkopa banjalučkog i kao takav obavezao sam se pred Bogom, crkvom i narodom da ću voditi brigu o svojoj duhovnoj pastvi, trajno i postojano, bez obzira na ma kakve prilike i događaje, vežući nerazdvojno život i sudbinu svoju sa životom i sudbinom svoga duhovnoga stada i ostajući u njegovoj sredini na duhovnoj straži za svo vrijeme dokle me Gospod u životu podrži, ostajući uz svoje stado kao "pastir dobri koji dušu svoju polaže za ovce svoje". Na to sam se zavjetovao i zakleo primajući Episkopski čin i preuzimajući pod svoju upravu Eparhiju banjalučku i toj svojoj zakletvi ostajem vjeran i nepokolebljivo dosledan, dokle god mi bude moguće da samostalno odlučujem o svome držanju i dajem izraza svojoj volji.

Ako bi me gruba sila protiv koje sam nemoćan, ipak rastavila od moje pastve i uklonila sa područja poverene mi Eparhije tada bih, po Ustavu Srpske pravoslavne crkve, zamolio jednoga od susjednih Arhijereja (Sarajevskog ili Tuzlanskog) da me za vrijeme moga odsustvovanja zastupa u vršenju strogo episkopskih poslova u Eparhiji banjalučkoj, a za ostale poslove ovlastio bih svoga zakonito postavljenog Arhijerejskog zamjenika i Crkveni sud koji i sada u velikoj mjeri pomažu u obavljanju tih poslova.

To je kanonski i ustavni red i propis koji važi za Srpsku pravoslavnu crkvu i po kome samo oni organi koje Ustav te Crkve predviđa može da vrše neku vlast u Crkvi, a nikako i drugi organi kojih Ustav ne poznaje. Takve nezakonite i spolja nametnute organe, u to sam najtvrđe ubijeđen, ni bi priznavao ni narod ni sveštenstvo, niti bi takav organ, ako bi bio u svešteničkom činu mogao i dalje ostati sveštenikom Pravoslavne crkve. Toliko sam se sa svoje strane smatrao dužnim da uzvratim kao odgovor na naprijed spomenuti akt toga Stožera.

Episkop banjalučki Platon".

Pomenuti akt, kao odgovor Stožeru, poslat je 1. maja 1941. godine.

Ubistvo episkopa Platona

Zaista su se ispunila predviđanja episkopa Platona. Stvorena je "Nezavisna država Hrvatska" koje je zagazila u krv. Pored hiljada Srba, koji na mukama pogiboše, bio je žrtva ustaške vlasti i episkop Platon. On je izgubio svako poverenje u ustašku pravdu i kulturu, videći šta se radi od prvog dana pokušaja da organizuju svoju "državu". Ali, on nije hteo da napusti svoju pastvu. Evo kako se osećao pred samo stradanje. "Treba da se oporavim sa zdravljem. Dosta me grip namučio i iscedio... Dalje ne znam ni da pišem, ni da molim, ni da mislim. Upro sam pogled u Nebo i Boga i kako milost Božja bude...!"

Bolesnog i iznemoglog episkopa Platona, noću između 4. i 5. maja 1941. godine, uhapsile su ustaše - tvorci najnovije "države" u Evropi. Iste noći odveden je autom sa protom Dušanom Subotićem, iz Bosanske Gradiške, putem Banja Luka - Kotor Varoš. Oba tela unakažena nađena su posle 17 dana u rečici Vrbas. Seljaci su mrtvo telo episkopa Platona dovezli u mrtvačnicu.

Prota Jovo Davidović priča: "Poslednji put video sam ga (ep. Platona) 4. maja, nedelja, pre podne. Noću između 4. i 5. maja mene su uhapsili kao taoca. Oko 18. maja saopštio mi je u zatvoru advokat Novaković da je episkop Platon ubijen zajedno sa protom Subotićem, parohom bos. gradiškim, da su bačeni u vodu, te je jedan nađen u Vrbanji, da je drugog Vrbanja snela u Vrbas i tamo ga je voda izbacila. Tu vest potvrdila su i druga lica, najpre poverljivo, a posle se sasvim slobodno o tome govorilo. Saznao sam da je počivši episkop sahranjen u vojničkom groblju, a prota Subotić gde je nađen. Počivšeg episkopa prepoznao je crkveno-opštinski služitelj Ljubo (kome ne znam prezime) u prosekturi državne bolnice u Banjaluci, po jednoj strani lica, dok je druga bila unakažena. Tvrdi se da je bio go, sa kaišom oko struka, sa cipelama zvanim štifletne, kakve je, znam, nosio. Obduciran nije. Sudijama nije bio dozvoljen pristup mrtvom telu" (Izveštaj prote Davidovića - Patrijaršijska arhiva, Banjalučka eparhija).

Iz pojedinih izveštaja još se saznaje ovo:

"Poslije dvadesetak dana po proglašenju Hrv. države izdata je naredba da se svi Srbijanci i Crnogorci maju u roku od pet dana iseliti iz Hrv. države... Poslata je opomena i poč. episkopu Platonu našta je on odgovorio da po kanonima Srp. prav. crkve ne može napustiti svoju crkvu i svoj narod. Opomenut je još dva puta i pošto ni tada nije napustio Banjaluku i otišao, to su ga "ustaše" uhapsile i poslije 2-3 dana, zajedno sa poč. protom Dušanom Subotićem, iz Bos. Gradiške, najprije izmučili na najokrutniji način (čupali bradu, rezali nos i uši, rezali butove i sipali so u meso) i tek kasnije ubili i bacili u reku Vrbanju. To se dogodilo na 12-13 kilometara udaljeno od moje crkve"(Izveštaj sveštenika Vitomira Vukovića, na istom mestu).

"Oko dva sata, episkop Platon dignut je stražarno iz svog stana i dopraćen u Bansku upravu. Tu je u isto vreme iz Okružnog zatvora stražarno dopraćen i prota Dušan Subotić. Po naređenju Dr Gutića obojicu su automobilom odvezli izvan Banjaluke, do rijeke Vrbanje. Tu su na obali rijeke pobijeni i bačeni u vodu. Nekoliko dana iza toga slučajno je nađeno tjelo episkopa Platona, prenešeno u Državnu bolnicu u Banja Luku, a odatle odvežen je i sahranjen u vojničkom groblju, bez ikakve pratnje i bez crkvenog obreda. Sa Platona je skinuto svo odijelo. On je u vodi nađen samo u gaćama i cipelama"(Izveštaj prote Dušana Kecmanovića, na istom mestu).

"Srpski narod, koji se navikao podnositi kroz vekove sve teškoće i nevolje, pretrpeo bi sve ove nevolje da ne počeše klati i ubijati. Obično su pojedince odvodili noću u auto, te ih ubijali i u reku bacali. Tako su ubili i banjalučkog episkopa Platona, protu Dušana Subotića, protu Živka Daničevića, sveštenika Bogdana Vranješevića, Dušana Brankovića, Simu Marijanca i mnoge druge..."(Izveštaj sveštenika M. Marjanca, na istom mestu).

"Ustaše su imali praktiku ucenjivati (kontribucija) od 50-100.000 pa i do 1.000.000. dinara, pa koji nije imao ubijen je po noći i bačen u vodu. Tako su radili i sa sveštenicima; episkopom Platonom, protom Dušanom Subotićem, iz Bosanske Gradiške, popom Živkom Daničevićem; Bogdana Vranješevića iz Krupe na Vrbasu, koga su u pola noći odveli iz postelje u gaćama i košulji, gola i bosa, i niko ne zna gde je i šta je bilo od njega"(Izveštaj sveštenika Jovana Marčetića)

"Pojedine ustaše išle su u sela moje parohije i ucjenjivale bogatije težake. Čulo se za ubistvo poč. ep. Platona, koji je junački do poslednjeg časa ostao na episkopskoj stolici, dijeleći sa svojim narodom dobro i zlo, što je kod tamošnjeg naroda izazvalo divljenje i čvrstu vezanost za svetu crkvu"(Izveštaj sveštenika Ljube Mudrenovića, na istom mestu).

Paroh drugovićki, Đorđe Radić, o tom priča ovako:

"Prema razvoju političkih prilika u hrvatskoj državi, a napose u Vrbaskoj banovini, da će u odnosu prema pravoslavnoj crkvi i njenom sveštenstvu biti preduzete iznimne mere. Odmah posle osnutka te države, u Banja Luci je uhapšen episkop Platon i protojerej Dušan Subotić, koji su... poubijani u selu Vrbanji, sreza banjalučkog, i bačeni u Vrbas. Voda ih je docnije izbacila, te su nečujno i sahranjeni. Episkop Platon sahranjen je u vojničkom groblju, sa krstom bez ikakva natpisa, a prota Subotić u selu Vrbanji. Štap episkopa Platona plivao je niz Vrbas oko 35 kilometara, gde su ga uhvatili ribari, i prodali jednom seljaku za 20 dinara. Saznavši za taj štap da se nalazi u jednom selu moje parohije, odem da ga tražim i nađem ga kod seljaka koji ga je kupio i utvrdim da je zaista počivšeg episkopa, jer na njemu piše: "Platonu, vikarnom episkopu moravičkom - dr. Voja Janjić, ministar vera u penziji". Štap sam ostavio kod seljaka Dušana Vrančića, selo Milosavnu, srez Prnjavor, Vrbaska banovina. Posle ovoga događaja nastalo je hapšenje sveštenika u celoj eparhiji.

Po ubistvu episkopa Platona, zaveo je stožernik za bivšu Vrbasku banovinu "Povjereništvo za Pravoslavnu crkvu Eparhije banjalučke" i za poverenika imenovao tadašnjeg paroha banjalučkog protu Dušana Mačkića. Ovo je pokušao stožernik nametnuti i episkopu Platonu, koji je kao Srbijanac morao napustiti teritoriju Hrvatske države, ali se on tome usprotivio i u jednom zaista muževnom odgovoru konciznom i sažetom stavio do znanja stožerniku da on to kao arhijerej Pravoslavne crkve neće i ne može usvojiti. Odbio je da potpiše dekret o naimenovanju poverenika, koji mu je stožernik poslao i odgovorio: "Kao duhovni stražar bdiću na duhovnoj straži moje pastve, a napustiću dužnost samo onda kada me na to prisili jača sila protiv koje sam nemoćan". I takav stav ga je koštao života. Posle toga stožernik je penzionisao i dvojicu članova Eparhijskog crkvenog suda, crkvenog tužioca i sekretara Eparhijskog crkvenog odbora, koji takođe nisu hteli da dadnu saglasnost za postavljanje poverenika. Po tome je izdata naredba da se pravoslavna vera ima zvati "grčko-istočna", a vernici "grčko-istočnjaci", a oko 3. maja 1941. godine izašla je zabrana da se ne smiju održavati crkveni zborovi "grčko-istočne" crkve"(Izveštaj sveštenika Đorđa Radića, na istom mestu).

Protojerej Dušan Mačkić, u svom izveštaju podnetom Sv. Sinodu, kaže da je Platon ubijen zbog odgovora stožerniku ili zbog raspisa, kojim je sveštenike obavestio o situaciji Pravoslavne crkve u Banjalučkoj eparhiji. Zato stožernik nije hteo ni da čuje za Platona. Dalje Mačkić navodi da su Platona odveli autom 5. maja u jutro i to putem za Kotor Varoš. Tu iza sela Vrbanje ubijen je i bačen u reku Vrbas. Leš je izbacila voda kod Kumsalama kod Banja Luke. Više lica su ga prepoznali. Kada je leš prenesen u banjalučku bolnicu video ga je tamo Ljubo Miljević, služitelj Srpskog pogrebnog društva. Taj mu je Ljubo pričao, da je leš okretao i da je zapazio "tragove triju metaka: jedan u potiljak, drugi u slepoočnicu, a treći, kaže, u leđa. Na nogama su mu cipele sa gumenom elastikom. U gaćama je"... Oko njega je bio kožni pojas. Pola brade su mu pojele ribe, a pola se još dobro vidi".

Vlasti su naredile da se sahrani 24. maja na vojničkom groblju, i to posle podne oko 4. časa. Iskopao mu je grob i sahranio ga tamošnji grobar Rade Crnogorac.

"Tek je sada, onima koji su se najviše borili protiv Platona, najžalije Platona, nastavlja Mačkić u izveštaju. Nešta se i sada bune, ali ne da čuje ko od Hrvata, dok su u borbi protiv Platona i Hrvati - katolici i muslimani i Nijemci i Jevreji i svi ostali sve i čuli i znali šta se protiv Platona govori i radi"(Izveštaj prote Dušana Mačkića, na istom mestu).

Đorđe Vranješević, sveštenik, pripoveda da je Platon odveden noću između 4. i 5. maja i "nakon 20 dana leš mu je reka Vrbas izbacila kod Pilane Bosna - Boa". Dva dana kasnije izbacila je i leš prote Subotića (Izveštaj Đorđa Vranješevića, na istom mestu).

Radojka Bajić priča da je prilikom obilaska svoga oca Ljubomira Bajića, banovinskog činovnika u Banja Luci, koji je ležao u banjalučkoj bolnici, čula od Ljuba bolničara, kako je ovaj sa svojim drugovima, kupao i oblačio Platona. "Tom prilikom zapazio je da su na leđima pok. Platona bile opekotine od vatre". On joj je pokazao i grob Platonov na vojničkom groblju. "Grob je bio sa drvenim krstom, prostim i bez natpisa"(Ovo je Radojka Bajić pričala dr Ljubomiru Durkoviću-Jakšiću u Beogradu 9. aprila 1943. godine).

Dr Drago Vranješević i dr Đorđe Vukinac, lekari, videli su mrtvo telo ep. Platona u mrtvačnici Državne bolnice u Banja Luci. Imao je na sebi čarape, cipele na elastiku i kožni pojas oko gola tela. Koža sa glave bila je sasvim zguljena (čista lobanja), u desnoj slepoočnici vidna okrugla rupa sa 7,9 mm. Rubovi oštri. Nad desnom obrvom nalazila se rupa u kosti istih svojstava. Desna strana lica bila je najedena i oko je virilo napolje. Brada je bila vrlo rijetka i sa leve strane seda. Telo naduveno bez rana. Dr Vranješević misli da su rane od dva metka manjeg kalibra, koji su se zadržali u lobanji, jer da su obe rupe od jednog metka, jedna bi rupa morala biti šira od druge.

Dovučen je u mrtvačnicu u toku noći, predanio i oko 17 časova odvezen na vojničko groblje i sahranjen. Za grob mu se zna (Ove podatke dobio je dr Ljubomir Durković-Jakšić preko prote Jove Davidovića).

Ubice episkopa Platona

HAMDIjA AFGAN, biv. predsednik u Banja Luci piše Risti Tomiću: "Podajte parastos vladiki Platonu i proti Subotiću, jer su njih ubili Đelić, Mirko Kovačić i Niko Čondrić, jer se tako izlanuo Mirko pred Jovanom Kovačevićem, da su se na njima učili gađati iz revolvera"(Pismo Hamdije Afgana Risti Tomiću, Banjaluka, februara 1942. godine. Afgan se pre rata držao korektno prema Srbima. Risto Tomić, trgovac, poznavao se sa njim više od 40 godina, a kad je izbegao u Beograd ovaj ga je izveštavao o tamošnjim prilikama i događajima).

OSMAN ĐELIĆ je musliman, rođen u Banjaluci, star oko 36 godina. Bio je više godina namešten u kancelariji advokata i biv. narodnog poslanika Filipa Čondrića, pripadnika H.S.S. Tu je napojen mržnjom prema Srbima. Kada je nastala NDH. postao je telohranitelj stožernika dr Viktora Gutića i izvršilac smrtnih kazni pri ubijanju Srba.

MIRKO KOVAČEVIĆ, Hrvat - rimokatolik, star oko 35-38 godina, suvlasnik mesarske radnje Braće Kovačević u Banjaluci. Bio je povučen i ulazio je u društvo Srba. Često je ulazio i u njihove kuće i oni u njegovu. Umeo je da odredi dobar odnos prema njima, zato su mu mnogi od njih bili mušterije. Ali čim su se pojavile ustaše, Mirko se prijavio u njihove redove. Pokazao se odmah kao najagilniji saradnik braće Gutić. Prvi transport Srba, od 550 osoba on je sprovodio iz Banjaluke.

NIKO ČONDRIĆ je Hrvat - rimokatolik iz Banjaluke, građevinski radnik i prodavalac peska. Poznat kao naprasit čovek i pijanica. On je u Hrvatskoj državi postao član vanrednog suda".

Kosti episkopa Platona - banjalučkog Novomučenika prenete su 1973. godine sa vojničkog groblja i pohranjene su u novoj Sabornoj crkvi u Banjaluci.

Mitropolit Zagrebački Dositej Vasić

Mitropolit zagrebački Dositej Vasić je rođen 5. decembra 1878. godine u Beogradu. Gimnaziju i bogosloviju je završio u Beogradu. Godine 1900. upućen je na usavršavanje na kijevskoj Duhovnoj akademiji u Rusiji kao pitomac mitropolita Mihaila. Kijevsku Duhovnu akademiju je završio 1904. godine i stekao zvanje kandidata bogoslovskih nauka. Iz Rusije je otišao u Berlin, gde je izučavao protestantsku bogoslovsku nauku. Nakon dvogodišnjeg studiranja u Berlinu otišao je u Lajpcig, gde je izučavao eksperimentalnu filosofiju kod Vunta čistu kod Hajnca i Folketa. Monaški čin je primio 1898. godine kao učenik beogradske bogoslovije.

Godine 1907. postavljen je za nastavnika beogradske bogoslovije. Na tom položaju je ostao do polovine 1909. godine, a potom je kao pitomac Ministarstva prosvete upućen u Francusku, gde je na Sorboni izučavao filosofske i socijalne nauke. Pred kraj 1910. godine prešao je u Ženevu kao student tamošnjeg Univerziteta. U Ženevi je ostao do početka Balkanskog rata 1912. godine. Tada se vratio u Srbiju i stavio na raspoloženje svojoj Crkvi i Otadžbini.

Sveti Arhijerejski Sabor SPC ga je 25. maja 1913. godine na svom redovnom zasedanju izabrao za episkopa Eparhije niške. S obzirom da je 1914. i 1915. godine Niš postao prestonica ratom zahvaćene Srbije, episkop Dositej je dosta radio na pomoći izbeglicama i sirotima, koji su iz raznih krajeva Srbije bežali od neprijatelja. Episkop Dositej je posle povlačenja srpske vojske i naroda 1915. godine ostao u Nišu. Bugarska vojska ga je internirala odmah po ulasku u Niš. Na katedru episkopa niškog vratio se 1918. godine.

Episkop Dositej je u mnogim zvaničnim međucrkvenim susretima predstavljao Srpsku Crkvu. Odlično je govorio ruski, nemački, češki i francuski jezik. Odlikovan je Ordenom Svetog Save Dž stepena sa lentom, zlatnom Obilićevom medaljom za hrabrost, Ordenom Karađorđeve zvezde XX stepena, Ordenom Belog orla XX stepena i Ordenom Crvenog krsta, ruskog i jugoslovenskog.

Sveti Arhijerejski Sabor SPC ga je 1932. godine izabrao za prvog mitropolita Zagrebačke eparhije. Ustoličen je na Cveti, 9. aprila 1933. godine.

Mitropolit Dositej je mnogo zaslužan za organizovanje duhovnog života i administracije Zagrebačke mitropolije.

Drugi svetski rat ga je zatekao u njegovoj rezidenciji u Zagrebu. Uhapšen je na dan proglašenja NDH, 10. aprila 1941. godine. Zajedno sa njim uhapšen je i njegov đakon Lazar Živadinović. Ustaše su ih zatvorili u zatvor zagrebačke policije u Petrinjskoj ulici. S obzirom da je mitropolit bio bolestan, ustaše su ga premestili u bolnicu rimokatoličkih milosrdnih sestara. Ustaška štampa toga vremena je na udarnim stranicama objavila njegovu fotografiju i vest da je "uhićen mitropolita Dositej Vasić i da je stavljen u pritvor"(vid. u ustaškom "Novom listu" broj 11 od 9. maja 1941. godine).

U bolnici rimokatoličkih milosrdnih sestara mitropolitu Dositeju nije ukazna neophodna lekarska pomoć. "Milosrdne sestre" su ga strašno mučile i ponižavale. Svakodnevno su na razne načine iskaljivale bes nad njim, a mnogo su ga tukle bičevima.

Mitropolit Dositej je posle velikog insistiranja srpske Vlade pušten iz "bolnice". U prilog podatku da je u "bolnici milosrdnih sestara" mučen govori i činjenica da su mu "milosrdne sestre" počupale celu bradu.

Mitropolit Dositej je kao težak bolesnik preveden u Beograd. Odmah po dolasku u Beograd, upućen je u sanatorijum, gde je dugo lečen. Od teških posledica mučenja i zlostavljanja umro je kao mučenik i izgnanik pravde radi 14. januara 1945. godine u Beogradu. Sahranjen je u manastiru Svetog Vavedenja u Beogradu.

Episkop Zahumsko-hercegovački Nikolaj Jokanović

Episkop zahumsko-hercegovački Nikolaj Jokanović je rođen 17. marta 1874. godine u Šobadinama kod Bileće. Na krštenju je dobio ime Aleksa. Osnovnu školu je učio u Mostaru i Sarajevu, a bogosloviju je završio 1893. godine u Reljevu. Bogoslovski fakultet je upisao 1894. godine u Černovcima i sa uspehom ga je završio 1898. godine. Sveti Arhijerejski Sinod SPC ga je iste godine postavio za nastavnika bogoslovije u Reljevu, gde je ostao do 1901. godine.

Sveštenički čin je primio 1901. godine i postavljen je za savetnika novoosnovane konzistorije Banjalučko-bihaćke eparhije. Za revnosnu svešteničku službu 1905. godine je odlikovan crvenim pojasom. U čin protojereja je proizveden 1912. godine, a Sveti Arhijerejski Sinod ga je je 1920. godine odlikovao pravom nošenja naprsnog krsta. Na dužnosti savetnika u konzistoriji ostao je do 1923. godine. Tada je po sopstvenoj molbi penzionisan i postavljen za starešinu manastira Gomionice. U manastiru Gomionici nije dugo ostao, ali je za kratko vreme uspeo da unapredi njegov duhovni život i ekonomiju.

Episkop Nikolaj Jovanović je dosta radio na spisateljskom planu. Za vreme rada u reljevskoj bogosloviji uspeo je da napiše skripte za bogoslovske predmete, koje je predavao. Dosta je zapažena njegova rasprava iz oblasti crkvenog prava pod naslovom "O svrgnuću kao crkvenoj kazni u prvim vekovima hrišćanstva". Episkop Nikolaj se pre monašenja bavio sakupljanjem podataka iz istorije crkava i manastira u Bosanskoj Krajini. Te radove je objavio u "Prvom šematizmu Pravoslavne Eparhije banjalučko-bihaćke za 1901 godinu", koji je on i uredio.

Mitropolit crnogorsko-primorski, potonji patrijarh srbski dr Gavrilo Dožić pozvao ga je da dođe u Crnogorsko-primorsku mitropoliju i ponudio mu da se prihvati dužnosti njegovog arhijerejskog zamenika. On je taj poziv prihvatio. Dužnost je primio u julu 1935. godine. Monaški čin je primio u manastiru Ostrogu iste godine. Pored toga, on je od 1936. godine obavljao dužnost starešine manastira Svetog Petra Cetinjskog na Cetinju. U aprilu 1936. godine proizveden je u čin protosinđela, a 1937. godine u čin arhimandrita.

Sveti Arhijerejski Sabor SPC ga je 22. juna 1938. godine izabrao za vikarnog episkopa patrijarha srpskog Gavrila Dožića. Sedište mu je bilo na Cetinju, a nosio je titulu episkopa polimskog. Za episkopa zahumsko-hercegovačkog izabran je 1940. godine.

Posle aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije i uspostavljanja NDH ustaše su hteli da ga ubiju. Više puta su ga maltretirali i zlostavljali. Od sigurne smrti spasila ga je italijanska vojna komanda u Mostaru. Posle mnogo muka i nevolja prebacio se u Srbiju, gde je, izmučen i izgnan, umro u Soko Banji 26. marta 1943. godine.

Stradanje srpskog pravoslavnog sveštenstva u NDH >>

// Projekat Rastko / Istorija / Ustaški zločini nad srbskim sveštenicima //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]