Dušan Pajin

Vrste i smisao meditacije

Objavljeno u časopisu Kulture Istoka, br. 20, april–juni 1989 – na slovenačkom u časopisu Poligrafi, številka 17-18, 2000, Ljubljana

Dr. Dušan Pajin, profesor filozofije umetnosti i estetike na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Autor 10 knjiga iz istorije kulture, filozofije umetnosti i religije. – e-mail: dpajin@f.bg.ac.yu – home page: http://dekart.f.bg.ac.yu/~dpajin

Primene meditacije

1) Uobičajeno je da se meditacija povezuje sa nekom religijskom tradicijom ili da se na nju oslanja. U tom pogledu sa meditacijom stoji slično kao sa mistikom, utoliko pre što se meditacija smatra praksom tipičnom za mistika, a ne običnog vernika, kome ne leže napor i predanost potrebni za meditaciju, ili koji zbog načina života „nema za nju vremena”. Izuzimajući posvećene jogine ili kaluđere, prosečni ljudi koji upražnjavaju neki vid meditacije u Japanu, Indiji ili Kini jednako su retki kao i na Zapadu.

Treba imati u vidu da meditacija (i mistika) često nisu bili deo ortodoksne religije, ili su čak bili u većem ili manjem raskoraku u odnosu na nju. U tom smislu mistik je kao neko ko je odabrao individualni put kome nisu potrebni posrednici, jer mu meditacija ispunjava svrhe bio nerado gledan. Napetost između mistike i vladajuće religioznosti bila je prisutna tamo gde je postojala velika opreznost i strah od jeresi, odnosno tamo gde je postojalo dogmatsko službeno učenje i niska tolerancija u odnosu na svako odstupanje.^[1] Filozof i mistik su, naročito na Zapadu, bili u raskoraku sa dogmama i zbog svojih shvatanja božanstva panteističkih ili apersonalnih (ideja apsoluta, apsolutni duh itd.)

2) Na Istoku nalazimo i shvatanja koja će na Zapadu biti moguća tek u XX veku -ateističku mistiku i, sledstveno tome, meditaciju zasnovanu na ateističkim pretpostavkama (rane upanišade, rana joga, filozofski taoizam). Drugo, tu nalazimo i stanovište koje je teško razvrstati – po kome se postojanje božanstava ne odriče nego se smatra irelevantnim za razrešenje čovekovog položaja u svetu (upanišade, rani budizam). Na osnovu toga vidimo da meditacija ne samo da nije isključivo vezana uz religijski okvir, nego je u nizu slučajeva negovana u sklopu jednog ateističkog stanovišta.^[2]

Ovo nam se čini važnim stoga što se ove razlike zanemaruju kada se pojednostavljeno govori o kulturnom nasleđu, a i stoga što je to relevantno za neke naše savremenike. Naime, dok je mnogim današnjim ljudima jasno da vazduh, vodu i zemlju možemo poštovati čak i ako ne verujemo u animizam, ili da drugog čoveka možemo uvažavati čak i ako ga ne smatramo božjim stvorenjem, malo je onih koji znaju da su mistička iskustva, ili upražnjavanje meditacije, mogući i u jednom ateističkom, ili nereligijskom okviru.

Imao sam prilike da čujem, ili vidim kako se poneki uvereni ateista plaši ili stidi takvih svojih iskustava ili ideje da, eventualno, meditira (kao nekog zastranjivanja), kao što su se nekad kaluđeri stideli noćnih polucija, ili plašili da će podleći polnim impulsima. Kao što su se nekad ljudi bojali da bi neka iskustva ili saznanja mogla da im izazovu sumnju i uzdrmaju veru u boga, tako sada ovima izgleda kao da neka iskustva ili meditacija ugrožavaju njihov ateizam ili naučni pogled na svet.^[3]

Sada možemo da istaknemo dva zaključka. Prvo, da se meditacija može upražnjavati u religijskom i nereligijskom okviru. Drugo, da ona može biti sredstvo artikulisanja i kultivisanja neuobičajenih iskustava, čak i izvan svakog tradicionalnog mističkog ili religijskog učenja.

Dva specifična konteksta uz koje se takođe vezivala meditacija jesu umetnost i borbene veštine.

3) Povezivanje meditativnog i estetičkog iskustva nalazimo približno u isto vreme u Indiji (kašmirski šaivizam) i Kini (čan budizam) između VIII i X veka. Pre toga nalazimo i u Kini i u Indiji fantastične priče ili parabole koje posreduju meditativno iskustvo (u Kini taoizam, u Indiji purane). U kašmirskom šaivizmu reper je bila poezija i drama, a u čanu slikarstvo. Nešto kasnije u hrišćanstvu se javlja „meditativno” pevanje i muzika. Muzika i ples sa meditativnim aspektima ili učinkom javljaju se najpre u Indiji (ritualni ples). U japanskom zenu, uz poeziju, parabolu i slikarstvo, priključuju se posebne estetičke forme kao što su čajna ceremonija i ikebana (aranžiranje cveća).

Odnos umetnosti, estetičkog i meditativnog iskustva može imati različite vidove. Meditacija može biti neka vrsta pomoćnog sredstva, podsticaja ili pretpostavke u stvaranju. U drugom slučaju umetničko delo ima za cilj da prenese ili pobudi u drugome meditativno iskustvo ili ideju. Osim toga estetičko iskustvo može biti vrsta pripreme, ili uvodnog pročišćenja, spremanja za dublji uvid, ili meditativno iskustvo, pošto oba počivaju na srodnim svojstvima primaoca.

4) Nema jasnih podataka o sprezi meditacije i borbenih veština u Indiji, mada se zna da su neki elementi joge (vežbe disanja i određene asane) korišćeni u svrhu poboljšanja borbenih veština. Tradicija vezana uz budistički manastir Šaolin u Kini i neke potonje škole borbenih veština, kao i sprega borbenih veština i jednog dela zena u Japanu, znatno su jasnije.

I tu nalazimo različita značenja meditacije o kojima će u nastavku biti više reči. Naime, nekad je meditacija u funkciji uvećanja borbene uspešnosti (taj cilj spada u egoičku ravan). Kasnije ona omogućuje promišljanje dubljih načela borbe i nadmetanja ljudi uopšte (egzistencijalna ravan). Konačno, upražnjavanje borbene veštine i s njom povezane meditacije ne moraju više biti posvećeni borbenoj gotovosti, nego produbljivanju meditativnog iskustva u užem smislu, preko granica nadmetanja i svrhovitosti (transpersonalna ravan). Dok je ranije meditativna distanca posredno služila efikasnosti i poboljšanju veštine, sada se veština produbljuje do umetnosti i služi, kao meditacija, pronicanju do tačke u kojoj se nadilazi i poništava svaka vlastitost, sebesvesnost i nadmenost najboljeg.

Vrste meditacije

1) Kod usredsređujuće meditacije^[4] odabire se neki objekat na koji se usmerava nepodeljena pažnja (koja je zadugo, obično, podeljena). Praksa se sastoji u stalnom vraćanju pažnje na objekt. Objekt može biti spoljašnji (predmet, elemenat, mandala) ili unutrašnji (mantra, disanje, ideja, vizualizovani predmet). Primera radi, sistem od osam jhana u budizmu, ili zazen u zenu, Patanđalijeva jogameditacija (dharanadhyanasamadhi) i taoistički „post duha" (tso wang) spadaju u ovaj tip meditacije, kao i neki tipovi tantričke meditacije.

Primene, vrste i smisao meditacije

2) Receptivna meditacija se sastoji u kultivisanju istrajne neselektivne svesnosti i pažnje. Ova „svedokujuća” svest nije ispražnjena kao u poodmaklim stupnjevima usredsređujuće meditacije, ali ona niti zahvata u predmet svesti niti je njime zahvaćena (tj. niti ga „prerađuje” automatski, niti se identifikuje sa njim ili emocionalno vezuje), čak i kad se ovaj zaodeva u najličnije sadržaje i likove (iz tog konteksta je i čuvena zenovska maksima: „Ako sretneš Budu, ubij ga!").^[5] Otuda (u taozimu i zenu) metafora svesti kao ogledala koje ostaje neizmenjeno, ma šta se u njemu ogledalo. Tu spadaju budistička satipatthana i vipassana, stav viveka u jogi, praćenje taoca u taozimu, šikantaza u zenu, mahamudra iz tantričkog budizma i šambhavopaya u kašmirskom šaivizmu. Tu spada i kultivisanje receptivnog stava tipa „neka bude volja tvoja", u različitim vrstama teističke meditacije, gde je prethodna faza povlačenja, ili poništavanje egoičkih i personalnih struktura.

Da bi nam postao jasan smisao receptivne meditacije, treba imati u vidu sledeće. U tradicijama se na osnovu iskustva došlo do uvida da meditacija i njen plod, svrha ili cilj, ne stoje u odnosu uzroka i posledice, bez obzira na to da li je u pitanju ateistički ili teistički sistem i bez obzira na to kako se cilj ili svrha određuju: kao prosvetljenje, probuđenje, oboženje, okeanski samadhi, utrnuće, sjedinjenje sa bogom ili apsolutom, oslobođenje itd. Razlika je (jedino) u tome što se u teističkim sistemima smatra da osim pretpostavki na strani meditanta treba još da bude pokrenuta dobra volja, blagonaklonost, milost ili ljubav božanstva. U ateističkim sistemima smatra se da je iskustvo ili „stanje" o kome je reč na neki način stalno, „od početka" tu i da meditacija samo treba da otkloni smetnje (tj. ono što ne dopušta da se iskustvo javi) i dovede čoveka u receptivno stanje. To se katkad poredi sa mesečinom i oblacima, ili vodom zauzdanom branom. Kad je mesec na nebu, da bi zasijao potrebno je da se oblaci raziđu. U tom smislu, meditacija ne izaziva mesečinu nego razgoni oblake; tada se mesec pojavi sam od sebe. Isto tako, meditacija ne gomila vodu iza brane, nego uklanja grede, jednu po jednu, sve dok voda ne grune sama od sebe.^[6] U budizmu postoji čuvena metafora „ploda koji dozreva" (i pada sam od sebe, kad je zreo).

3) Time dolazimo do pročišćujuće meditacije koju ne treba shvatiti kao neki viši, treći tip meditacije; ona spada u sadržinsku meditaciju, zajedno sa sledećim (2d) tipom preuramljujuće meditacije.

Ona je sadržinska u tom smislu što se dopušta artikulacija relevantnih sadržaja i bavljenje njima, za razliku od pređašnje dve. Naime, u prvoj (1) svaki se sadržaj (osim onog koji je predmet usredsređivanja) odbacuje, a u drugoj (2) svakom se sadržaju dopušta da uđe „u ogledalo svesti”, ali bez zahvatanja.

U pročišćujućem tipu meditacije čovek se često bavi onim najtežim: suočavanjem sa svojim najtamnijim stranama, kao i sa najtamnijim stranama ljudskog i podljudskog. Tu spada ono što Jung naziva suočavanje sa senkom, a ovaj tip meditacije i jeste sličan Jungovoj aktivnoj imaginaciji.^[7] Iz tog tipa meditacije je savremena psihoterapija crpla vredne podsticaje.

Treba imati u vidu da se o meditaciji u celini može govoriti kao o pročišćujućoj. Na primer, najopsežnije budističko delo, a možda i najopsežnije delo o meditaciji uopšte, nosi naslov: Put pročišćenja, (Vissuddhimagga, B. Buddhaghose). Međutim, ovde imamo u vidu specifičnu meditaciju pročišćujućeg tipa, a ne to što se meditacija globalno može smatrati pročišćujućom (kao što su u staroj Grčkoj pitagorejci i Empedokle smatrali da muzika, matematika i filozofija imaju pročišćujući – katarzički – učinak na dušu). Konkretno, u okviru kursa theravadinske budističke meditacije koji se izlaže u Putu pročišćenja, pročišćujuće je u ovom užem smislu pročišćenje saznanjem i sagledavanjem puta. Međutim, pročišćenje u smislu u kome ovde govorimo bolje je uobličeno u tantričkoj meditaciji, kako hinduističkoj, tako i budističkoj. Tu se zauzima mnogo aktivniji stav u odnosu na energije, uključujući tu i energije negativnih strasti, patnje, bola itd. Ono što je otkriveno tada jeste da se sa demonskim može izaći na kraj ne samo ignorisanjem, izolovanjem i distanciranjem, nego i aktivnim suočavanjem, preobraćanjem i preuramljivanjem.

4) Preuramljivanje (reframing) ili zamena konteksta je termin iz savremene psihoterapije, ali postupak je poznat odavno. Meditacija usmerena na preuramljivanje je ona u kojoj se ili neki sadržaji smeštaju u novi kontekst ili se evocira neki sasvim novi sadržaj. U teističkim sistemima obično je u pitanju sakralizacija već postojećeg, ili zazivanje sakralnih sadržaja. Primere za to nalazimo u tantrizmu (uključujući tu i kundalini jogu), kod sv. Jovana Lestvičnika, San Huan de la Krusa, ili u novijoj hrišćanskoj meditaciji (evociranje ljubavi u srcu). U starijim tipovima meditacije kao što je bhavana u theravadi ili „kruženje svetla” u taoizmu sakralizacija nije (nužno) uključena.

Uopšte uzev, u širem smislu meditacija je pročišćenje, a i preuramljivanje. Istina, preuramljivanje nalazimo i u filozofiji ili mističkim učenjima na primer Čuangceovi taoistički tekstovi, zenovske kao i sufijske priče daju sjajne primere preuramljivanja bez sakralizacije.

Preuramljivanje je premeštanje iz jednog konteksta (rama) u drugi, pri čemu se ništa ne menja u polaznim činjenicama ili okolnostima, nego u njihovoj postavi (geštaltu) ili značenju. To je, otprilike, kao razlika između toga kako čovek sam vidi svoj život i kako ga drugi vide.

Specifičan vid preuramljivanja je stavljanje u kontekst u kome se ono što je bilo razumljivo pojavljuje kao paradoksalno, ili ono što je bilo nerazumljivo (jedinstvo suprotnosti coincidentia oppositorum) kao prihvatljivo i moguće.

5) Kontekst paradoksa je najviše korišćen u sufizmu i zenu, a ima značajno mesto i u jevrejskoj tradiciji. Najpoznatija meditacija paradoksalnog tipa jeste rad sa koanom u zenu. Inače, meditaciju bilo koje vrste teško je upražnjavati bez pomoći sa strane, ili oslonca i podrške druge osobe, a ovaj tip je nemoguće upražnjavati izvan odnosa učenik- učitelj (šegrt- majstor), zbog toga što je potrebna interakcija dveju osoba. Ali moguća je i individualna meditacija u kojoj se jedan broj tzv. situacija dvostruke sputanosti (doublebind) preuramljuje u meditativne paradokse, koji u toj postavi postaju predmet meditacije, umesto da deluju destruktivno na osobu koja im je podvrgnuta.

6) Hrišćanska tradicija negovala je meditaciju u vidu molitve. Naime, molitva je u velikom broju slučajeva vezana uz neku konkretnu nevolju, poduhvat ili želju. Ređe su molitve koje se upućuju zbog neke opšte egzistencijalne nedoumice, kada se traži etičko razrešenje, a ne ispunjenje želje. Još je ređa molitva meditativnog tipa koja nije vezana uz neki određeni cilj ili želju (dakle, da se uvećaju vlastita dobra, moć ili sreća), nego je usmerena na to da se postigne jedna dublja participacija u sakralnim vrednostima (koja razvezuje čvorove srca i otvara čoveka za duhovna dobra). U tom pogledu slično stoji sa korišćenjem mantre, koja se takođe češće koristila za određene želje, a ređe kao sredstvo koje priziva božanske energije, povezuje čoveka sa sakralnim i sakralizuje datu radnju, ili prostor. Međutim, hrišćanski posvećenici ostavili su razrađenu praksu meditativne molitve i prateće meditativne prakse, kako u pravoslavnoj, tako i u katoličkoj tradiciji. U pravoslavnoj tradiciji najviše su se time bavili isihasti, a u katoličkoj time su se bavili franjevci, karmelićani, jezuiti, kao i mnogi pojedinci nezavisno od pripadnosti.

Smisao i značenje meditacije

1) Nije samo molitva često vezana uz egoičku ravan: u velikom broju slučajeva u takvom značenju se (i na Zapadu i na Istoku) nude izvodi iz meditativnih tradicija svih vrsta.

Sve one ponude u kojima se veli da ćete biti manje podložni stresu, lakše se koncentrisati, bolje pamtiti, manje zamarati, biti kreativni, da će vas ljudi više voleti i da ćete lakše sklapati prijateljstva kreću se u toj ravni. Zapravo, velik broj ljudi se obraća meditaciji iz egoičke ravni, pa je i ponuda pokreta kojima je važan broj članova tome podešena. Meditacija se tako pojavljuje kao deo pakovanja nove ezotere, uklopljena u obrasce kompetitivnosti i uspešnosti, gde je osnovni cilj biti pametniji, bogatiji, moćniji, lepši od drugih.^[8] Meditacija se tu pojavljuje kao neki univerzalni podmazivač: ako nešto škripi i ne ide (u ličnom ili društvenom životu), treba samo podmazati meditacijom. Ili se pojavljuje kao istočnjačka zamena za Kueovu autosugestiju, a nekad kao netoksična zamena za razne sedative, psihostimulatore, droge itd.

Kad govorimo o tome, onda nam nije namera da izvrgnemo ruglu i obezvredimo ovakvu potražnju i ponudu.^[9] Naprotiv, sa bilo kojeg stanovišta (društvenog, kulturnog, zdravstvenog, obrazovnog) teško bi bilo poreći da bi za većinu ljudi bilo zdravije da svoju dnevnu dozu alkohola, štampe, televizije, droge,^[10] pilula i blebetanja zamene (delom ili u potpunosti) meditacijom (makar i u ovom egoičkom značenju). Zapravo, najvećem broju ljudi potrebna je potpora u egoičkoj ravni (tome služi i većina današnjih psihoterapija). Ipak, neki terapeuti^[11] smatraju da pojedinim klijentima pomoć u egoičkoj ravni može gledano na dužu stazu, ili iz šire perspektive biti medveđa usluga, jer razrešava onu krizu koja bi, možda, vodila dubljim promenama, dovođenjem u pitanje pogrešno odabrane uloge i vrednosti. Ovako, terapija izglađuje krizu, ili odlaže dublja suočavanja sa relativnošću egoičkih ciljeva, sa prolaznošću života i mogućnošću da nadiđe lične uloge i opsesiju uspeha i neuspeha.^[12] Naravno, stav o ovome moguće je imati samo u odnosu na konkretan slučaj, a ne načelno.

2) Tako dolazimo do egzistencijalnog značenja meditacije. Videli smo da mnogi u meditaciji vide sredstvo koje će im omogućiti da postignu nešto što nisu mogli da ostvare na drugi način. Ali postoje situacije i razdoblja u životu kad čovek uviđa da ima toga što mora da prežali i od čega mora nepovratno da se oprosti (svoje mladosti, ljudi, ili vlastitih mogućnosti koje su mu bile važne), da doživi neke gubitke, da se suoči sa prolaznošću, patnjom, bolešću ili smrću, na sasvim ličan način. Postoje mnogi načini na koje ljudi drže dalje od sebe ove sadržaje, kao besne pse iza ograde. Ali neki se sa njima suočavaju i tada u meditaciji ne traže uvećanje moći i uspeha, nego odgovor na neka opšta, egzistencijalna pitanja. Najvažniji korak u tome jeste prihvatanje vlastitog života, ili sudbine (u dobru ili zlu) i delimične odgovornosti za nju. To bilansiranje, podvlačenje crte je kao neki rezime, spremanje za drugo poluvreme, drugu polovinu života. To je, pre svega, proces upoznavanja samoga sebe,^[13] otkrivanja vlastitog skripta (po terminologiji transakcione analize), upoznavanja vlastitih slabosti i dobrih strana. Otuda se ovo naziva i procesom identifikacije.

Identifikacija, zapravo, kao i meditacija ima tri značenja: egoičko, egzistencijalno i transpersonalno. U egoičkoj ravni čovek se identifikuje pre svega sa svojim ambicijama, poduhvatima i pozitivnim postignućima. U egzistencijalnoj ravni identifikacija mora da obuhvati i senku, čovekove mane, slabost, neuspehe, prolaznost, smrt. U transpersonalnoj ravni identifikacija podrazumeva razidentifikaciju sa vlastitom sudbinom i traganje za transcendentnim, neempirijskim identitetom koji pojedine tradicije različito određuju. U religijskom kontekstu to se vezuje za Boga, kao i sva krajnja (poslednja) pitanja i odgovori. U nereligijskom kontekstu za različite pojmove, kao što su oslobođenje, probuđenje, prosvetljenje, okeansko osećanje, prihvatanje totaliteta života i smrti (vidi Vitmenovu pesmu na početku teksta).

Meditacija je u egoičkom značenju funkcionalna, jer služi praktičnim svrhama, dok egzistencijalno značenje meditacije proističe iz usmerenosti čoveka na probleme smisla (čemu sve to?), odgovornosti (koliki je i kakav je moj udeo u uobličavanju mog života i života drugih?) i identiteta (ko sam ja?).

3) Nastojanje da se nađe odgovor na ova pitanja vodi čoveka ka transpersonalnoj ravni, pošto odgovor na ključna pitanja egzistencijalne ravni suočava čoveka sa nečim što prevazilazi tu ravan. Prelaz od jedne ka drugoj ravni podrazumeva razidentifikaciju sa prethodnim vrednostima i postizanje nove identifikacije. Ali taj prelaz se doživljava i u anticipaciji i aktualno, kao veća ili manja kriza, ponekad i kao veliko raskidanje, a tim potresima i krizama obeležena je i sama meditacija, o čemu će nešto kasnije biti više reči.

U egzistencijalnoj ravni nema odgovora na temeljna iskustva te ravni: doživljaj prolaznosti, bazične usamljenosti ili ravnodušnosti sveta (izreka: „čovek umire sam"), bačenosti, neizvesnosti i smrti. Za naše vreme ta iskustva su detaljno predočena u egzistencijalističkoj književnosti, ali stari su ih jednako dobro poznavali.

Snagom tame i očaja čovek je gonjen dalje, ali ipak mnogi ostaju začarani samosažaljenjem, sve do fizičke smrti, umirući sa osećanjem da je ceo život nepravda, gubitak i prevara (obmana).^[14]

Moć vlastite sudbine je velika. Snagu joj daje to što se čoveku čini da kada bi se od nje otrgao, onda bi morao da se suoči sa smrću i neizvesnošću, što u izvesnom smislu jeste tačno. Jer, prelaz i nije moguć „dok ne umre stari čovek”, kažu sve tradicije, sa čime se slaže i savremena psihoterapija.

„Smrt starog čoveka" različito se imenuje u pojedinim tradicijama, pri čemu je naglasak više na novoj identifikaciji nego na razidentifikaciji sa starim. Tako se govori o usaglašavanju sa taoom, oslobađanju od karme, ustupanju čoveka pred bogom, ili predavanju u „božje ruke”, preokretu u dubokom središtu svesti, metanoji, bolesti i smrti kralja itd. I pojedine savremene psihoterapije govore o tome: povlačenje ega i stupanje sopstva u središte psihičkog života (analitička psihologija), razidentifikacija sa ličnom istorijom, vlastitom sudbinom (psihosinteza), oslobađanje od skripta (transakciona analiza), preuramljivanje (psiholingvističko programiranje), smrt ega i identifikacija sa transpersonalnim sopstvom (transpersonalna psihologija).^[15]

Kad se čovek razidentifikuje sa egom i identifikuje sa transpersonalnim sopstvom, on postiže unutarnju slobodu u odnosu na psihičke procese kao sadržaje nepromenljive transpersonalne svesnosti. On tada ne otuđuje svoje telo, osećanja i misli (kao u shizofrenim poremećajima), nego se ne izjednačava sa njima, ne svodi se na njih.

Dok je u meditaciji na egzistencijalnoj ravni važno upoznavanje egoičkih sadržaja i sumiranje odnosa ega i sveta, izoštravanje sebe u odnosu na svet i druge, sada je cilj drugačiji sagledavanje sebe kao dela veće celine, osećanje sveobuhvatnog jedinstva (okeansko osećanje), poimanje čoveka kao slobodnog, ali sastavnog dela mreže međusobno uslovljenih odnosa. Dok se ranije kretao između dve krajnosti: osećanja izolacije i bolne usamljenosti i osećanja uhvaćenosti u mrežu odnosa, obaveza i htenja sada ima transpersonalno iskustvo o jednoj suštinskoj slobodi, unutarnjem zamahu i vrednosti, koja ne mora da bude potvrđena uspehom, priznanjem, ili naklonošću drugih. Na osnovu te slobode, osećanja vrednosti i samodovoljnosti, čovek ima snage da iskazuje i potvrđuje ono što smatra dobrotom i ljubavlju, umesto da očajava što ih ne dobija od drugih.

Teškoće meditacije

Teškoće i rizici meditacije mogu se podeliti na tri grupe. Prva proističe iz nerazumevanja duha meditacije zbog kulturoloških nesporazuma, ili vlastitih ograničenja.^[16] Druga se odnosi na teškoće koje se javljaju ako se za meditaciju odluči osoba koja nije podobna zbog vlastite psihopatologije, ili zato što je previše napaćena. Treća grupa obuhvata teškoće same meditacije.

I) Kultura je posrednik, ali i prepreka. Jedna od specifičnosti savremene kulture jeste u dostupnosti i nedostupnosti nekih vrednosti. Nama je dostupno više nego drugim kulturama jedan zbornik o meditaciji pokazuje da imamo pred sobom vertikalan (kroz vreme) i horizontalan (kroz kulture) presek-isečak iz jedne ogromne tradicije. S druge strane, svaki od uzoraka tih učenja manje nam je dostupan nego što je bio pripadnicima matične kulture iz datog vremena. Te tradicije jednako su nam daleko ili blizu bez obzira na to šta je naše kulturno nasleđe. San Huan nam nije bliži od Čaungcea, čak i ako znamo španski, a ne znamo kineski.

a) Suočeni sa panoramskim izazovom, mi smo u drugačijoj situaciji nego nekadašnji hrišćanin, koji obično nije mogao da bira (između pravoslavlja, katolicizma i protestantizma), Kinez, koji je (eventualno) mogao da bira između taoizma i zena, ili Indijac, koji (takođe) nije mogao da bira između hinduizma i budizma.

Za nas se (ako imamo zanimanja za to) postavlja pitanje: šta odabrati? Jedno od jednostavnijih rešenja jeste da se zaključi da svi putevi vode istom cilju i da ma šta odabrali nećemo pogrešiti. Po mojem mišljenju prvi deo ovog stava je pogrešan, a drugi (uglavnom) tačan. Naime, ti putevi ne vode istom (razlike ne postoje samo između ateističke i teističke varijante nego i unutar njih), ali čovek, po pravilu, odabira ono što njemu odgovara. Neki smatraju da čoveku najviše odgovara ono što je iz njegove kulturne tradicije tj. Evropljaninu ono što je evropsko itd. Ali ukoliko govorimo o religijama to nije tačno, jer da je tako Evropljani nikad ne bi postali hrišćani, a Kinezi i Japanci budisti; isto važi i za druge kulturne uticaje i osmoze.

b) U današnjoj situaciji meditacija omogućuje jednom broju ateista i nereligijski orijentisanih ljudi artikulaciju nekih iskustava i duhovnog života do zavidne dubine, a da, pri tome, ostanu dosledni svom polaznom uverenju, naprosto zato što su neke meditativne tradicije i izrasle iz otpora prema teizmu i religiji vladajućoj u to vreme. S druge strane to im omogućuje da bolje razumeju religijsko iskustvo i participiraju u duhovnim vrednostima (ljubav, praštanje, aktivna blagonaklonost) razvijanim u pojedinim religijama, a da pri tome apstrahuju od religijske artikulacije takvih sadržaja, kao i duhovnog zatvaranja i konformizma koje za sobom obično povlači vezivanje uz neku konfesiju.

c) Američki transcendentalisti, pre svega Toro (Henry David Thoreau), bili su (pre skoro sto pedeset godina) među prvim zapadnjacima koji su otkrili nešto što je i danas za mnoge od nas novina: da meditacija i samo čovekovo postojanje prisustvo u svetu - mogu biti vrednost i cilj po sebi.^[17] Boraveći pored jezera Valden (Walden), Toro je proniknuo da vreme koje tu provodi ne služi nečemu-ničemu, nego da on hoće vreme radi vremena samog, da bude na jedan osvešten način u osećanju okeanskog jedinstva sa prirodom oko sebe, što su taoisti nazivali praćenjem taoa. Istina je da se po nekom savremenom meditantu njegova praksa može pojaviti kao ono „bežanje od života” o kome govore tzv. realisti ali pre će primetiti da je, obično, obrnuto: da je, u stvari, vrlo teško zaista se odvojiti od bezbrojnih sitnih i velikih briga i nevolja, čak i u meditaciji.

II) U nekim slučajevima za meditaciju se opredeljuju osobe kojima su znatno ometene funkcije ega (tzv. granični slučajevi, između psihoza i neuroza). Tada dolazi do nesporazuma. Tim osobama se čini da su već postigle poništavanje ega, ili iskustvo ispraznosti, o čemu se govori u kontekstu nekih tipova meditacije (posebno budističke), a zapravo nije reč o meditativnom postignuću nego o psihopatologiji. Ili posle kraćeg vremena njihove smetnje dobiju akutan vid, na osnovu čega okolina zaključi: „Eto, poludeo je od meditacije.” Događa se i da se patologija u klasičnoj psihijatriji poznata kao „ludilo veličine", ili sumanute ideje sa religijsko-mističkim sadržajem zaodene u žargon meditacije i privremeno prikrije kvaziidentifikacijama sa obrascima i klišeima iz tog područja.

Od ove patologije treba razlikovati teškoće koje se zaista mogu javiti tokom različitih faza meditacije, a koje zbog oblika, ili težine, nije lako razlučiti od obične psihopatologije (transpersonalni psiholozi ističu tu razliku govoreći o preracionalnom, ili preegoičkom i transracionalnom, ili transegoičkom).

III) Neke od teškoća vezanih za samu meditaciju opisane su u hrišćanskim tekstovima (kod sv. Jovana Lestvičnika, sv. Jovana od Krsta), a druge u budističkim tekstovima. Snalaženje u tim tekstovima otežava to što su opisi dati i sa osloncem na demonološku ravan.

U savremenoj literaturi ovim teškoćama najviše se bavio Jung, a zatim pisci iz kruga transpersonalne psihologije Ken Wilber („The Spectrum of Psychopatology", u knjizi K. Wilbera, J. Englera i D.P. Browna: Transformations of Consciousness, Boston, 1986) i Michael Washburn (u knjizi The Ego and the Dynamic Ground, SUNY, 1988).

1) Glavne teškoće su, po Vilberu sledeće:

a) Neke se javljaju prilikom spontanog buđenja psihičkih energija ili moći (naročito tzv. „buđenje” kundalini energije).

b) Posebne teškoće nastaju kad se ego naduva, identifikujući se sa transpersonalnim uvidima i energijama. (Jung je to nazivao inflacijom ega zahvaćenog nesvesnim, a hrišćanski pisci nastoje da izađu na kraj sa tom sklonošću upozoravajući da meditant ne treba rezultate da stavlja sebi u zaslugu nego da ih smatra božjim darovima, blagodatima, milošću D. P.).

c) Teškoće nastaju i zbog grešaka u praksi, a ispoljavaju se u vidu funkcionalnih poremećaja organa itd. Aurobindo je to nazvao joginskom bolešću zbog toga što je u pitanju neravnoteža prane, ili preopterećenje nekog organa psihičkom energijom (kao u psihosomatskim poremećajima). Zanimljivo je da se i u (auto)biografijama hrišćanskih mistika mogu naći opisi ovakvih poremećaja-bolesti.

d) Javljaju se i teškoće zbog sumnji u vlastiti izbor i put (tu bi spadalo i ono što sv. Jovan Lestvičnik naziva uninije D. P.). Sumnje mogu biti vlastite, ili izazvane socijalnom sredinom.

e) Teškoće „tamne noći”, odnosno (privremeni) gubitak ozarenosti koja je bila doživljena u jednom periodu i pojačavanje duševne mučnine preko polazne, uobičajene mere (Frojdova prosečna patnja čovečanstva), dovode do toga da se čoveku čini da mu je patnja i osetljivost veća nego dok nije upražnjavao meditaciju.^[18] Ove teškoće mogu ga potpuno odvratiti od daljeg bavljenja i posle oporavka učvrstiti u uverenju da time više ne treba da se bavi (što može biti tačno D. P.).

San Huan u ovom kontekstu posebno uočava „suvoću”, tj. situaciju ili periode kada čovek nema pozitivan odnos prema meditaciji, nego ga i ona odbija; tada se oseća napuštenim, lišenim potpore i pomoći. To iskustvo je važno jer se sve tradicije slažu da praksa meditacije do određene tačke počiva na voljnom, racionalnom naporu, a da jedan njen važan deo zavisi od autonomnog procesa na koji čovek ne može da utiče (zbog toga se u teističkim okvirima govori o milosti i veri kao važnim činiocima).

2) Washburn teškoće deli na dve grupe: (a) one koje nastaju kao posledica povlačenja iz sveta, a u drugoj fazi (b) one koje nastaju kao posledica suočavanja sa predličnim (ili kolektivno) nesvesnim.

a) Ego se okreće od sveta kad shvati da se njegovi najdublji ciljevi u svetu nikad i ne mogu ostvariti; tzv. razočaranje u svet. Zbog toga se on otuđuje od sveta. Tada ga hvata strepnja, jer mu izgleda da više nema povratka smislenoj egzistenciji u svetu. Javlja se suočavanje sa senkom i čini mu se kao da je sada tuga druga, izvrnuta istina jedina istina o stvarnosti. Posle nekog vremena i ona bledi: ego dospeva do nulte tačke (nepouzdanosti svih gledišta). On sagledava vlastitu „ništavnost", ali i ništavnost sveta, pošto tamo gde nema ega nema ni sveta. Pošto se oseća poništenim i izgubljenim, ego se prepušta višem vođstvu (tao u taoizmu, sopstvo kod Junga, božanstvo u religiji, stvaralačka osnova kod Washburna D. P.), odnosno prihvata da se mora povući sa svojom voljom i razumom da bi se pozitivni ishod odigrao. (U religijama to je artikulisano u priznanju greha, obraćanju veri i nadi. Na ovoj tački je važna i uloga duhovnog vodiča, a najlakše se podleže i manipulaciji D. P.)

b) Kad se ego povuče i abdicira, privremeno nastaje crna rupa u psihičkom prostoru, sa snovima o slomu i raspadu, a javljaju se prepast i strava, jer se ego suočava sa nečim tamnim, nepoznatim, strahotnim. Dok je prethodno svet izgledao plitak, lišen značenja i dubine, sada deluje začuđujuće, pun tajanstvenih dubina. Tada se mogu javiti i različite telesne senzacije i poremećaji (čulni, motorički, fiziološki), uključujući tu i duševne. Umesto pređašnjeg slabljenja (ili gubljenja interesa) pojedini apetiti i nagoni (glad, seksualnost) mogu privremeno ojačati do neslućenih razmera (iskušenja, u religijskom žargonu).

Posle svega nastupa period regeneracije i stvarnog pozitivnog preobražaja, o čemu, inače, ima mnogo više reči u tradiciji meditacije. U nekim tradicijama postoji uzdržanost da se govori o negativnim stranama i teškoćama, zbog toga što je zapaženo da su neke osobe podložne jednoj imitativnoj dinamici (stigmati u hrišćanskoj tradiciji su, možda, dobar primer za to), što znači da nehotice, autosugestijom izazivaju negativne znake pružajući sebi prividne dokaze o „napredovanju” (istina, poznato je i „imitiranje” pozitivnih svojstava i „znakova” pseudonirvana ali od toga je, možda, manja šteta).

Napomene

¹ Neki islamski mistici (al Haladž) imali su stoga nesrećne sudbine, a neki hrišćanski mistici (Majstor Ekhart, San Huan de la Krus) bili su u nekim periodima gonjeni. U autobiografiji Tereze iz Avilje može se zapaziti stalno naglašavanje odanosti ocima i službenim učenjima, što deluje kao neko pravdanje.

² Ovaj stav zbuniće onoga ko je navikao da misli u pojednostavljujućem polaritetu ateizam /religija. Naime, istorija kulture nam ukazuje da su u ovom području prisutne različite kombinacije: teističke i ateističke religije, religiozni i nereligiozni teizam, misticizam sa religijskom zaleđem i bez njega, ateistički i teistički misticizam. To ne znači da se ne mogu naći sličnosti i analogije između teističkih i ateističkih sistema meditacije, kako to pokazuje Izucu (T. Izutsu: Sufism and Taoism., Univ. of Calif. Press, Berkeley (1983). Međutim, uz to ne treba zanemariti razlike ili prevideti gde sličnosti prestaju. A čini se da se baš to događa Izucuu u njegovom komparativističkom žaru, kada zaboravlja da se Čuangceovo stanovište razlikuje od Ibn Arabijevog po tome što za njega u krajnjem, trećem stupnju meditativnog postignuća nema nikakvog „božanskog života", „božanske realnosti" itd., o čemu govori Ibn Arabi (uporedi, Izucu, 1983: str. 476). Osim toga, bez obzira na toleranciju Ibn Arabi bi Čuangcea smatrao nevernikom (ne samo zato što ne drži do Alaha, nego ni do bilo kojeg božanstva), a Čuangce bi se čudio čoveku koji u svojoj skromnosti i samoporicanju jedan mali ego (svoj) menja za jedan veliki ego (božanski).

³ Verovatno stoga jedan broj propagatora istočnih učenja ili tehnika (joge, meditacije i sl.) napadno insistira na „naučnosti" svojih ideja i učenja (a na njihovoj religioznosti, ukoliko je reč o poreskom statusu njihovih organizacija, pošto su religijske institucije oslobođene poreza). Dodatni propagandni učinak se postiže kad se kaže da ta učenja objedinjuju nauku i religiju, tj. premošćuju onaj raskol koji je u zapadnom duhu nastao sa Galilejem i Darvinom, što nije nemoguće ako se religioznost ne zasniva na biblijskoj slici sveta. Kad je reč o propagiranju meditacije, onda se često kaže i da je meditacija „normalna", „prirodna" i „nenaporna" ili „laka". Prva dva prideva treba da otklone zamerke ili bojazni proistekle iz neodređenih opomena psihologa da meditacija stavlja čoveka i njegovu psihu pred neprirodne zahteve i zastranjenja. Druga dva obećavaju nešto slično reklamnim porukama za kurseve stranih jezika („nemački bez muke" itd.).

⁴ U budizmu se operiše sa još dva tipa pojmova, koji se, grubo govoreći, poklapaju sa usredsređujućom i receptivnom meditacijom. To su: šamatha, koja označava smirivanje duha, ili, ono što se (u jogi) naziva prestanak (nirodha) vrćenje duha i vipassana, tj. postizanje uvida karakterističnog za receptivnu meditaciju. Drugi par jeste: dhyana kao opšta oznaka za meditativnu praksu (oba tipa) i prajna, koja podrazumeva „mudrosne" ili filozofske sadržaje (uvide) do kojih je moguće (po budističkoj filozofiji) doći i nezavisno od meditacije (nezavisno i od receptivne meditacije).

⁵ To da se smetnje i ometanja mogu zaodenuti ne samo negativnim, demonskim likovima nego i pozitivnim predstavama i likovima najbližih (majke, oca, svetaca itd.) poznato je u svim tradicijama. Hrišćanski pisci ukazuju na to kako asketama koji su predani opitu đavoli stvaraju smetnje pojavljujući se u vinu misli ili sećanja na nešto što im nedostaje, pobuđujući u njima strahove, strepnje ili sumnje, ili pak navodeći ih da se bave prividno duhovnim temama. Takođe oni im se pojavljuju u vidu demona ili čudovišta koja ih izazivaju, a nekad i u vidu anđela, svetaca, pa čak i samog Hrista (up. I. Brianchaninov: On the Prayer of Jesus, Element books, Dorset 1987).

⁶ U zenu postoji slična metafora: čovek se poredi sa kofom vode, meditacija labavi dno kofe i satori nastupa kad odjednom dno kofe otpadne i voda isteče, tj. duh se iznenada oslobodi, isprazni se od sadržaja koji su gomilani i nošeni tokom celog dotadašnjeg života. Takođe se javlja i metafora pucanja zagnojenog čira.

⁷ Jung je smatrao da se aktivna imaginacija razlikuje od meditacije po tome što druga ne dopušta artikulaciju psihičkih sadržaja nesvesnog i onaj rad koji je on uobličio kao put individuacije. Međutim, kasnije se uvidelo da je taj polaritet (istočni - zapadni pristup) uslovan, i da Jung jednostavno nije poznavao ceo spektar meditacije kada je aktivnu imaginaciju suprotstavljao „istočnoj meditaciji", nego je imao u vidu pre svega prva dva tipa meditacije (a i b). Ipak, Jung je u pojedinim periodima bio u stanju da sagleda i ove druge aspekte i vidove meditacije, pre svega u vezi sa ulogom i tumačenjem mandala, Tibetanske knjige mrtvih i simbolike čakri i kundalini joge.

⁸ U tom smislu neke korporacije osnovane od strane istočnjaka na Zapadu distribuiraju meditaciju nastojeći da se uklope i povežu sa glavnim polugama sistema: industrijom, zdravstvom i obrazovanjem, armijom, obećavajući da će, ako budu meditirali, radnici biti zadovoljniji na poslu, biće produktivniji, manje će se povređivati i štrajkovati, vojnici će lakše podnositi obuku i manje će njih doživljavati nervne slomove, pacijenti će pre ozdravljati i smanjiće troškove zdravstvenog osiguranja, dok će đaci i studenti lakše savlađivati gradivo i brže završavati škole. Nije čudno da na osnovu takvih izrastaju ideje o svetsko-civilizacijskoj ulozi meditacije kao sveopšteg leka.

⁹ Neki kritičari smatraju da su izašli na kraj sa tim kada konstatuju da je „meditacija biznis" kao da je proizvodnja nameštaja ili lekova ili pružanje pravnih usluga legitimno ako je biznis, a meditacija to nije. Ono što odista nije prihvatljivo jeste naduvavanje vrednosti i uloge meditacije ali to je po pravilu deo marketinško-reklamnog stila koji je postao legitimno sredstvo u plasiranju svih proizvoda i usluga. Inteligentan čitalac može ipak biti odbijen nekim nedoslednostima ukoliko na njih obrati pažnju. Na primer, u preporučivačko reklamnoj poruci mogu se naći i sasvim protivrečne tvrdnje, kao što su: ovo je prirodna i spontana tehnika ali je transcendentna i može se upražnjavati samo po uputstvu ovlašćenog učitelja; ovu tehniku i učenje razvili su ljudi koji su živeli povučeno i usamljeno na Himalajima pre više hiljada godina, ali ono upravo idealno odgovara današnjem čoveku koji živi u gradskoj gužvi itd.

¹⁰ O odnosu droga (različitih vrsta) psihodeličkog iskustva i meditacije mnogo je pisano u poslednjih dvadeset godina. Jedna od popularnih teza jeste da je droga skraćeni put do iskustva (širenja svesti, tripa, ekstaze itd.) do kojih se meditacijom dolazi mukotrpno i na duge staze. Drugi su pak smatrali da bi se meditacija mogla preporučiti eksnarkomanima ili u procesu odvikavanja kao suportivno sredstvo ili zamena za psihodeličko iskustvo. I jedna i druga teza su s vremenom otpale prva, jer je sličnost prividna, a druga, jer eksnarkomani nemaju volje ni za manju disciplinu nego što je ona koju iziskuje meditacija.

¹¹ Istina, to nije konvencionalno terapeutsko stanovište, nego inspirisano idejama transpersonalne psihologije (vidi, recimo, F. Vaughan Clark: „Transpersonal perspectives in Psychotherapy", Journal of Humanistic Psychology, vol. 17, No. 2, Spring 1977).

¹² U budizmu je postojao stav da su čovekova egzistencija i njegova mera patnje one koje upućuju ka oslobođenju; dok su demoni previše pritisnuti mukama, bogovima je suviše dobro da bi želeli oslobođenje.

¹³ Popularnost astrologije zasniva se na toj opštoj potrebi čoveka da upozna sebe. Pošto većina ljudi nije spremna, ili ne može da se poduhvati teškoća stvarnog upoznavanja sebe (iznutra), onda se zadovoljava provizornim upoznavanjem sebe (spolja), preko astroloških kalkulacija. Pitanje „naučne" zasnovanosti astrologije je izlišno. Astrološke tvrdnje, saveti i prognoze ne bi ni izgubili ni dobili na vrednosti i kad bi bili „naučno zasnovani". Ono što je bitno jeste da u astrološkom „čitanju" svoje sudbine čovek dobija potvrde za ono što je već znao, tj. na taj način (spoljašnji) on nije u stanju da sazna ili otkrije o sebi „ništa novo", čak i kad bi to novo bilo sadržano u astrološkoj poruci.

¹⁴ U današnjim društvenim prilikama (bilo gde) teško bi bilo reći da je osećanje mnogih ljudi da je u njihovom životu bilo nepravdi, ili da su prevareni „iluzija" ili „projekcija". Ovde, međutim, imamo u vidu pre svega individualnu ravan, tj. situacije u kojima ljudi jedni drugima čine nepravdu ili varaju jedni druge, bez obzira na društvene okolnosti i društveni režim. U tom smislu malo je ljudi koji u starosti ne ostaju sa osećanjem da je život prema njima bio nepravedan, tj. da je suma njihovih odnosa sa drugima na njihovu štetu, dakle nepravedna („Pakao to je drugi"), da su drugima dali više nego što im je uzvraćeno („Čovek je vazda na gubitku"), da su u život više uložili nego što su dobili, da ih je život prevario obećavajući ono što se nije ispunilo. Razrešen talog razočaranja i ogorčenosti čovek nosi sa sobom u manastir, starost i smrt. Kako zapaža sv. Jovan Lestvičnik: „Nalazeći se nekim poslom blizu kelije ljudi koji su se posvetili bezmolviju (isihija, molitveno tihovanje, meditacija D. P.) čuh kako se od ogorčenja i besa, sami u svojoj keliji svađaju, kao jarebice u kavezu, i kako se na uvreditelje svoje obrecuju kao da su prisutni" (Lestvica, Beograd, 1988, str. 127).

¹⁵ Iz toga vidimo da je naše vreme proteglo primenu meditacije od transpersonalne (ili mističke, sakralne) do egoičke ravni (oslobađanje od stresa, povećanje efikasnosti) a istovremeno je proteglo psihoterapeutsku perspektivu od egoičke do transpersonalne ravni. To ukrštanje i preplitanje psihoterapije i meditacije je proces koji može stvoriti zbrku sličnu onoj koja postoji u „novoj ezoteri" (gde sve što je nekako „izvan" ili „drugačije" alternativno izgleda kao deo neke opšte čorbe u kojoj se krčkaju komadi parapsihologije, magije, alhemije, šamanizma, joge, meditacije, religije, astrologije itd.). Ali u ukrštanju psihoterapije i meditacije ima i pozitivnih doprinosa, od kojih su bitni bolje razumevanje meditacije kao mogućeg okvira razvoja ličnosti (nezavisno od tradicionalnih filozofija, religija itd. u kojima je ona negovana), proširenje vidokruga psihologije i uvođenje novih postupaka u psihoterapiju.

¹⁶ Jedan tip ličnog ograničenja proističe iz sklonosti ka bukvalnom poimanju svega, pa i meditacije. Ako su takve osobe pravnici, one nikad ne mogu da shvate duh zakona, nego se uvek drže samo slova. Ako meditiraju, onda opet sve primenjuju bukvalno. Takve osobe mogu biti dobri tehničari ili hemičari.

¹⁷ To je bilo otkriće u kulturi u kojoj ono što važi za novac ili zlato važi i za čoveka i njegove lične vrednosti. Naime, tu svaka vrednost ima smisla samo ako je u prometu ili ako se troši. Kao što je u novovekovnom kapitalističkom miljeu besmisleno da novac (čak i kad nema inflacije) stoji u čarapi ili dukati u sanduku (umesto da se pravi promet), tako su besmislene ljudske vrednosti koje ne donose slavu ili prihod. Povučeni život (askeza ili pustinjaštvo) u takvim okolnostima je neshvatljiv ili besmislen jer podrazumeva da čovek raspolaže ili usavršava nešto što neće biti pokazano, pohvaljeno ili unovčeno.

¹⁸ Zbog izoštravanja opažanja i senzibiliteta u meditaciji dolazi i do prividnog pogoršanja. Na primer, poznato je da posle određenog napretka u meditaciji čovek bolje zapaža sadržaje toka svesti, zbog čega ima utisak da mu je „gužva" u glavi veća nego pre no što se bavio meditacijom. Ili, neke medijske tvorevine počinje da doživljava kao mentalnu agresiju koja počinje da mu smeta - kao nepušaču zadimljena soba.

// Projekat Rastko / Filosofija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]