|
|
|
|
    |
Mr Aleksandar M. PetrovićMeditacije o protofilosofijiRazmišljanja povodom knjige – Ilija Marić, Filozofija na istoku Evrope, Ogledi iz vizantijske, ruske i srpske filosofije, Beograd: PLATO, 2002.Plodni misaoni život g. Ilije Marića urodio je knjigom koja sumira kraće, ali nipošto i manje značajne radove od onih obimnih koje je već objavio tokom proteklih godina. Krećući se strateški na tri magistralna pravca, raľvio je plodan dijalog sa tradicijom Zapada /sa Jaspersovom filosofijom kao probnim kamenom lako obećanih dostizanja istine kao takve i u celini/, plodno tumačenim hodnicima poprilično zastrte vizantijske misli /i njenog komplementarnog razvijanja u ruskoj moderni/, te otvaranje šireg pogleda na filosofiju kod Srba /gde je njegov izdavački poduhvat u IK PLATO, može se slobodno reći, od nacionalnog značaja/, koja još uvek važi za neko ne baš do kraja prezreno nedonošče. Takvim ocenama veoma su doprineli ljudi skloni postmodernističkim baroknim simulacijama mudrosti, ali ne i onoj jasnoj svedenosti i pravom doživljaju koji zahteva izgrađen ukus; uostalom i jedini merodavan za procenu te vrste stvari (onaj ko se šegači sa anđelima zasigurno da teško može da razume Rilkeove devinske elegije, a o pragmatici hermeneutike religiozne svesti koja uočava granice dometa refleksivnosti egopatije, da i ne pričam). Postoji uvreženo mišljenje poteklo iz našeg mentaliteta, prema kome vredi samo ono što je u svakidašnjici "društveno potrebno" [ili upotrebljivo do priče na zabavi], koja podrazumeva minimalizam socijalnog standarda i izgleda isti takav minimalizam i u razumevajućoj svesti. Sve što zaliči na mogućnost da taj minimalizam prekorači, a da to, opet, ne budu neki kao iz pištolja ispaljivani radikalni maksimalizmi (oni za koje je istina rezervisana, a ostalo je priča o medijskim uspesima), zapravo je ostalo sasvim bez patine zanimljivosti i veličine. Smelo i bez zaziranja prema kumirstvu modernih trendova, g. Ilija Marić je primetio: “Refleksija se u filosofiji ne sme nikada toliko potceniti da bi se njoj moglo potpuno zabraniti da kaže svoju kritičku reč o svemu onom što nam dolazi iz tradicije."( Ilija Marić, Filozofija na istoku Evrope, Ogledi iz vizantijske, ruske i srpske filosofije, Beograd: PLATO, 2002., str. 362.) Nekako baš uprkos tužnom stanju kolektivne svesti i gotovo potpunog odsustva institucionalnog sluha za ovu vrstu negovanja veze sa izvornošću duha /izgleda da su ipak svi oni koji su odnegovali samostalan način razmišljanja u pristupu relevantnim temama subverzivni po establišment jer su izmaknuti jarmu poslušničkog mentaliteta i udvoričkih zasluga/, došlo je i kod nas, sudeći po nekolicini pojedinaca, do jednog dosad neviđenog uzleta filosofskih razmatranja. Zanimljivo je da se to događa u Donjem Podunavlju (Beograd-Zemun-Novi Sad-Bačka Palanka) kao regiji Stare Evrope, tlu drevnih civilizacija, njihove pismenosti, kulta mrtvih, prvobitne atletske asketike, nenasilne arhitekture i unutrašnje akcije meditativnosti. Svakako, i bogato nasleđe Vizantije ukorenjeno u srpskom narodu koje je dokumentovala na primeru velikog opisa jedinstva stvarnosti rezvijenog u pokretu ISIHAZMA, te osvetlila i interpretativno produbila studija mr Milorada Lazića «Isihazam srpske knjige»/1999./, ulazi u ovo utemeljivanje nove duhovnosti u kojoj će vladati učenje o širenju krila percepcije, a ne sputavanja oveštalim konformistično uspostavljanim vrednostima koje samo imitiraju poglede i idejne trendove Zapada. Konspektivno osmišljavanje stvarnosti kao da je obuhvaćeno i iznutra podstaknuto u savremenosti od tih doklasičnih i klasičnih kulturnih vrednosti, kao buđenje dia-logosnog nerva sagledavanja stvarnosti koji ne ignoriše predanje svetootačkih poruka Otkrivenja u zalogu Vaskrsavanja. Objavljena u ovo, po knjigu uopšte nesklono vreme, naročito za ovakvu knjigu kojoj je predmet filosofsko razumevanje stvarnosti i karakter postavljanih hipoteza u povesti mišljenja koje nose naboj prevrednovanja i osporavanja mediokritetskih procena, može se reći da tu upravo i pokazuje svoju snagu i relevantnost. Rasprave su nastajale kao odgovori na izazove, pa su to pokazivale pre svega na merilu egzistencijalne stvarnosti, bivajući najsnažniji motori duha koji su još od davnina pokretali kola razvoja ljudske civilizacije (iskonsko usinovljenje Logosa Isusovog kao put, istina i ljubav). U tim razvojnim dimenzijama i naša se misao približila svetskim standardima i otvorenosti prema najvišem zahtevu za pravim znanjem, za osobenim razumevanjem koje je imalo u vidu empirijsku dimenziju stvarnosti, ali i produbljenim čulnim merilima razmeravala i njen smisao, ne otuđujući se sasvim od pitanja o pravom bivstvovanju i suštastvu stvari, sa kojima je antička filosofija (koja je i izgradila apejron pozitivne metafizike onto-teološke istine iskonskog mora svesti) i započela svoj put i život, te je isto tako i kao povesni verdikt vertikalnog dosezanja istine na naučnoj ravni, važno iskustvo participacije na duhovnim energijama stvarnosti /slobodna teurgija kao noetička liturgija Gospodu Isusu Hristu, Sinu Božijem/, sa pojmovnim davanjem razloga za egzistenciju onoga što jeste i biva. Jednom iznađena veza nebeskih stvari i ljudske svesnosti kao naučno-istraživačko pitanje, zahtevalo je i dovoljno ubedljive kriterijume generativnih i kvalifikovanih saznanja koja proističu iz te veze, a koja se uvek preispituju o vlastitoj egzistenciji podjednako vraćanjem na početke, kao i na procese dolaženja do uvida i njihovih karakterističnih ishodišta. Zato je bivstvujuće utoliko veće i utoliko savršenije koliko mu bivstvovanja više pridolazi /tj. koliko “ima” više bivstvovanja/. To pretpostavlja da nije dozvoljeno uzimanje hipoteza za objašnjavanje nečega, već da one same moraju da budu načelno preispitivane, kao ideja koja mora da nađe oslonac sama u sebi, da bi bila prava filosofska pretpostavka. Postavljanje pitanja pretpostavlja otvorenost, ali istovremeno i ispitivanje tla sa kojeg pitanje kreće, s time što se pretpostavke odakle sama upitnost niče osvetljavaju i dovoljno jasno iznose. Polazeći od te proširene upitnosti pokazuje se i šta još kao dalja upitnost preostaje u istraživanju koje sagovornici slede, što se time izričito čini svojstvenim predmetom i utoliko znanjem koje objedinjava suprotnosti i prevazilazi sile mnjenja koje nisu svesne svojih jednostranosti. U njima se za filosofa pitanje samo nameće, mada ono nije ni podučivo ni naučivo dakle, nisu pedagoško-tehnička stvar koja bi lako otklanjala uobičajena mnjenja i predrasude. Premda takva stvar načelno počinje od sofista koji postavljaju pitanja na antropološkoj osnovi i napuštaju nesvesnu vezanost za prirodne fenomene i mitske predstave običajnosti, čime naprosto biva uvedena refleksivnost ili orijentacija prema misaono prekaljenoj svesti; ta umešnost kao pobedonosna orijentacija protiv svakog drugačijeg mišljenja, još nije prava umešnost u traženju istine. Bivanje filosofije tako u studijama g. Ilije Marića nije smeštano samo na teren tzv. “hijerarhije veličina”, već i na onaj koji osvetljava kako se to događalo ili neposrednije konstituisalo u vremenu. Ranije kao čovek mlađe generacije mislilaca bivše Jugoslavije, a sadašnji zreo i darovit mislilac naše trenutne kulturno-političke stvarnosti u sadašnjem ostatku Jugoslavije, g. Ilija Marić i u svojim pređašnjim knjigama pokazao je izuzetne predispozicije za filosofsko osmišljavanje stvarnosti, gde je potvrdio da poseduje retku sposobnost za eksplikaciju najsloženijih problema najpre vezanih za pitanja fiziciteta i to šta u «fizičkim poljima» kao običnom tipu percepcije uopšte i jeste, a kojima je određena povest evropske i svetske filosofije. To je nesameriv doprinos misaonom odnosu prema stvarnosti u nas, kao korak pun istrajnosti bez potrebe za povišenim tonovima, budući da ovakvih spisa do sada praktično nije ni bilo u ovoj zemlji zamajanoj otupelim oštricama preostalim od višedecenijskih ideoloških obračuna i opsednutoj sasvim drugačijim vrednostima. // Projekat Rastko / Filosofija
// |
