Мр Александар М. Петровић

Медитације о протофилософији

Размишљања поводом књиге – Илија Марић, Филозофија на истоку Европе, Огледи из византијске, руске и српске философије, Београд: ПЛАТО, 2002.

Плодни мисаони живот г. Илије Марића уродио је књигом која сумира краће, али нипошто и мање значајне радове од оних обимних које је већ објавио током протеклих година. Крећући се стратешки на три магистрална правца, раѕвио је плодан дијалог са традицијом Запада /са Јасперсовом философијом као пробним каменом лако обећаних достизања истине као такве и у целини/, плодно тумаченим ходницима поприлично застрте византијске мисли /и њеног комплементарног развијања у руској модерни/, те отварање ширег погледа на философију код Срба /где је његов издавачки подухват у ИК ПЛАТO, може се слободно рећи, од националног значаја/, која још увек важи за неко не баш до краја презрено недоношче. Таквим оценама веома су допринели људи склони постмодернистичким барокним симулацијама мудрости, али не и оној јасној сведености и правом доживљају који захтева изграђен укус; уосталом и једини меродаван за процену те врсте ствари (онај ко се шегачи са анђелима засигурно да тешко може да разуме Рилкеове девинске елегије, а о прагматици херменеутике религиозне свести која уочава границе домета рефлексивности егопатије, да и не причам). Постоји уврежено мишљење потекло из нашег менталитета, према коме вреди само оно што је у свакидашњици "друштвено потребно" [или употребљиво до приче на забави], која подразумева минимализам социјалног стандарда и изгледа исти такав минимализам и у разумевајућој свести. Све што заличи на могућност да тај минимализам прекорачи, а да то, опет, не буду неки као из пиштоља испаљивани радикални максимализми (они за које је истина резервисана, а остало је прича о медијским успесима), заправо је остало сасвим без патине занимљивости и величине. Смело и без зазирања према кумирству модерних трендова, г. Илија Марић је приметио: “Рефлексија се у философији не сме никада толико потценити да би се њој могло потпуно забранити да каже своју критичку реч о свему оном што нам долази из традиције."( Илија Марић, Филозофија на истоку Европе, Огледи из византијске, руске и српске философије, Београд: ПЛАТО, 2002., стр. 362.)

Некако баш упркос тужном стању колективне свести и готово потпуног одсуства институционалног слуха за ову врсту неговања везе са изворношћу духа /изгледа да су ипак сви они који су однеговали самосталан начин размишљања у приступу релевантним темама субверзивни по естаблишмент јер су измакнути јарму послушничког менталитета и удворичких заслуга/, дошло је и код нас, судећи по неколицини појединаца, до једног досад невиђеног узлета философских разматрања. Занимљиво је да се то догађа у Доњем Подунављу (Београд-Земун-Нови Сад-Бачка Паланка) као регији Старе Европе, тлу древних цивилизација, њихове писмености, култа мртвих, првобитне атлетске аскетике, ненасилне архитектуре и унутрашње акције медитативности. Свакако, и богато наслеђе Византије укорењено у српском народу које је документовала на примеру великог описа јединства стварности резвијеног у покрету ИСИХАЗМА, те осветлила и интерпретативно продубила студија мр Милорада Лазића «Исихазам српске књиге»/1999./, улази у ово утемељивање нове духовности у којој ће владати учење о ширењу крила перцепције, а не спутавања овешталим конформистично успостављаним вредностима које само имитирају погледе и идејне трендове Запада. Конспективно осмишљавање стварности као да је обухваћено и изнутра подстакнуто у савремености од тих докласичних и класичних културних вредности, као буђење диа-логосног нерва сагледавања стварности који не игнорише предање светоотачких порука Откривења у залогу Васкрсавања.

Објављена у ово, по књигу уопште несклоно време, нарочито за овакву књигу којој је предмет философско разумевање стварности и карактер постављаних хипотеза у повести мишљења које носе набој превредновања и оспоравања медиокритетских процена, може се рећи да ту управо и показује своју снагу и релевантност. Расправе су настајале као одговори на изазове, па су то показивале пре свега на мерилу егзистенцијалне стварности, бивајући најснажнији мотори духа који су још од давнина покретали кола развоја људске цивилизације (исконско усиновљење Логоса Исусовог као пут, истина и љубав). У тим развојним димензијама и наша се мисао приближила светским стандардима и отворености према највишем захтеву за правим знањем, за особеним разумевањем које је имало у виду емпиријску димензију стварности, али и продубљеним чулним мерилима размеравала и њен смисао, не отуђујући се сасвим од питања о правом бивствовању и суштаству ствари, са којима је античка философија (која је и изградила апејрон позитивне метафизике онто-теолошке истине исконског мора свести) и започела свој пут и живот, те је исто тако и као повесни вердикт вертикалног досезања истине на научној равни, важно искуство партиципације на духовним енергијама стварности /слободна теургија као ноетичка литургија Господу Исусу Христу, Сину Божијем/, са појмовним давањем разлога за егзистенцију онога што јесте и бива.

Једном изнађена веза небеских ствари и људске свесности као научно-истраживачко питање, захтевало је и довољно убедљиве критеријуме генеративних и квалификованих сазнања која проистичу из те везе, а која се увек преиспитују о властитој егзистенцији подједнако враћањем на почетке, као и на процесе долажења до увида и њихових карактеристичних исходишта. Зато је бивствујуће утолико веће и утолико савршеније колико му бивствовања више придолази /тј. колико “има” више бивствовања/. То претпоставља да није дозвољено узимање хипотеза за објашњавање нечега, већ да оне саме морају да буду начелно преиспитиване, као идеја која мора да нађе ослонац сама у себи, да би била права философска претпоставка. Постављање питања претпоставља отвореност, али истовремено и испитивање тла са којег питање креће, с тиме што се претпоставке одакле сама упитност ниче осветљавају и довољно јасно износе. Полазећи од те проширене упитности показује се и шта још као даља упитност преостаје у истраживању које саговорници следе, што се тиме изричито чини својственим предметом и утолико знањем које обједињава супротности и превазилази силе мњења које нису свесне својих једностраности. У њима се за философа питање само намеће, мада оно није ни подучиво ни научиво дакле, нису педагошко-техничка ствар која би лако отклањала уобичајена мњења и предрасуде. Премда таква ствар начелно почиње од софиста који постављају питања на антрополошкој основи и напуштају несвесну везаност за природне феномене и митске представе обичајности, чиме напросто бива уведена рефлексивност или оријентација према мисаоно прекаљеној свести; та умешност као победоносна оријентација против сваког другачијег мишљења, још није права умешност у тражењу истине.

Бивање философије тако у студијама г. Илије Марића није смештано само на терен тзв. “хијерархије величина”, већ и на онај који осветљава како се то догађало или непосредније конституисало у времену. Раније као човек млађе генерације мислилаца бивше Југославије, а садашњи зрео и даровит мислилац наше тренутне културно-политичке стварности у садашњем остатку Југославије, г. Илија Марић и у својим пређашњим књигама показао је изузетне предиспозиције за философско осмишљавање стварности, где је потврдио да поседује ретку способност за експликацију најсложенијих проблема најпре везаних за питања физицитета и то шта у «физичким пољима» као обичном типу перцепције уопште и јесте, а којима је одређена повест европске и светске философије. То је несамерив допринос мисаоном односу према стварности у нас, као корак пун истрајности без потребе за повишеним тоновима, будући да оваквих списа до сада практично није ни било у овој земљи замајаној отупелим оштрицама преосталим од вишедеценијских идеолошких обрачуна и опседнутој сасвим другачијим вредностима.