СКАСКА О КОСМИЧКОМ ЈАЈЕТУ

(Гуши се. Покушава да ухвати дах од напора.)

ОФ-ПРВИ: У кујну уђе пас... И кору леба здипи..

ПРВИ: Баш се лепо забављамо...

(И Други почиње да дише у складу са свемирским пулсом. Први начуљи уши. Дисање Другог је све брже и теже, претвара се у цвиљење.)

ПРВИ: Престани да цвилиш!

(Други и даље цвили. Први крајњим напором помера прст, мишићи му се грче и он успева да дрхтаву шаку помери до свог лица и стргне биљног паразита са очију. Погледа преко рамена у друга, овај и даље цвили. Очи Првог жмиркају, ненавикнуте на гледање.)

ПРВИ: Већ сам сит твоје кукњаве.

(Први приноси шаку лицу свог друга и лагано почиње да га дави. Овај се копрца, Први је насмешен. Онда га пусти.)

ПРВИ: Пицајзло...

(Други се бори за дах, напокон успева да изговори.)

ДРУГИ: У помоћ...

(Први је изненађен када зачује његов глас.)

ПРВИ: Де... де... Ту сам ја... Не бој се.

(Други начуљи уши. Смирено климне главом.)

ДРУГИ: Хладно ми је... Падао сам...

ПРВИ: Прошло је, прошло је.

ДРУГИ: Нисмо ваљда везани?

(Први почиње да се мигољи, не би ли се некако искобељао, али не успева. Други мрмља себи у браду, врло уплашено. Први пажљиво скида биљку која спаја њихове кичмене стубове. Још један напор, и он почиње да влада својим торзом.
Испробава мишиће. Покушава да устане, али не може. Други у паници успева да покрене своје руке пипајући у празно.)

ДРУГИ: Где смо ми?

(Први успева тетураво да устане.)

ПРВИ: Размисли, натенане.

(Други размишља.)

ДРУГИ: Па, на рукама и коленима...

(Први разгибава мишиће ногу, иронично се насмеши према другу.)

ПРВИ: Зар смо тако ниско пали?

(Други у паници покушава да га досегне прстима. Први се сажали и пажљиво скида маховину са очију свог друга који урла. Када се овај напокон навикне на светлост, зачуђено погледа Првог, а онда животињски врисне. Први га загрли.)

ДРУГИ: Престравио си ме!

(Први се насмеје и пљуне га. Онда настави да се чисти од паразита. Други размишља, а онда се стресе од неке унутрашње хладноће.)

ДРУГИ: Падао сам... Налазио сам се на врху једне...

ПРВИ: Не причај ми! Хајде да то шетњом одагнамо.

(Ухвати Другога за мишицу и покуша да га натера да устане. Други падне назад на тло, као клада, и хистерично се обрецне на Првога.)

ДРУГИ: Доста! Уморио сам се!

ПРВИ: Зар више волиш да се ту укипиш и да не радиш ништа?

ДРУГИ: Да.

ПРВИ: Изволи.

ДРУГИ: Да.

ПРВИ: Оставићу те.

(Први се још мало разгибава, а онда лагано крене у мрак, чекајући да га Други заустави. Овај ћути. Али, у последњем трену, када Први већ коракне у мрак, Други врисне.)

ДРУГИ: Нееее!!!

(Први се задовољно врати.)

ДРУГИ: Пољуби ме. (Пауза.) Нећеш да ме љубиш?

ПРВИ: Не.

ДРУГИ: У чело?

(Први скида маховину са лица, направи гадљив израз.)

ПРВИ: Нигде нећу да те љубим.

(Други му пружи руку.)

ДРУГИ: Бар ми руку дај. (Пауза.) Нећеш да ми даш руку?

ПРВИ: Нећу ни да те дотакнем.

ДРУГИ: Онда ћу да те оставим!

(Први га сажаљиво погледа. Други се упиње да устане, врло одлучно. Први се разгибава и посматра како му се друг копрца. Онда га одлучно осови на ноге. Други нестабилно одржава равнотежу. Лице му сија.)

ДРУГИ: Ох! Сад ми је боље.

(Први погледа у њега, благо га помилује по коси, а онда га ухвати за нос. Други се отргне. Први се насмеје и удахне пуним плућима ваздух.)

ПРВИ: Идемо.

(Други се држи за болан нос.)

ДРУГИ: Зар већ?

ПРВИ: Само тренутак.

(Први се осврће око себе, онда погледа у њихову голотињу, па још приљежније настави да тражи нешто. Уз мало маште њему би се могао приписати мушки, а Другом женски пол.
Други се забавља скидајући биље са лица. Из мрака се појављује Први са два пара тесних смокинга и полуцилиндара. Други га упитно погледа, Први слегне раменима. За трен разгледају одела, а онда се синхроно свале на тло.)

ПРВИ: Уморио сам се.

ДРУГИ: И ја.

(Одсутно буље у даљину. Први врло концентрисано чачка нос. Затим и Други почиње исто да ради. Први престаје, почиње одсутно да чачка уво. Други такође одсутно понавља. Први лако подригне. Други понови, а онда се пренерази сам собом.)

ДРУГИ: (Извештачено.) Мајмуне!

ПРВИ: (Грубо.) Цепидлачка свињо!

(Други подиже руку да га удари, али му рука немоћно пада. Први радосно дочека свој моменат и покушава да га удари ногом, међутим, не може да је подигне. Задихани, њих двојица се опет умире. Сетно гледају у даљину. Обојица се истовремено помирљиво окрећу.)

ДРУГИ/ПРВИ: Јеси ли ти...

ПРВИ: Ох, извини!

ДРУГИ: Настави.

ПРВИ: Не, не, прво ти.

ДРУГИ: Не, не, прво ти.

ПРВИ: Ја сам теби упао у реч.

ДРУГИ: Напротив.

(Зајапурено се гледају.)

ДРУГИ: (Урла.) Конвенционални мајмуне!

ПРВИ: (Урла.) Цепидлачка свињо!

(Збуњено се згледају. Онда се насмеју.)

ДРУГИ: Хи-хи-конвенционални-хи-хи-мајмуне...

ПРВИ: Хе-хе-свињо... Хе-хе-цепидлачка.

ДРУГИ: Ихи-хи-мајмуне... Уууу-хи-хи-муне!

(Плаче од смеха. Први се уозбиљи, а онда му удари јаку шљагу. Други се исто уозбиљи и узврати му.)

ДРУГИ: Мај...

ПРВИ: Свињ...

(Одједном схвате да су успели да покрену удове. Скачу на ноге у експлозији весеља. Играју дечије коло. Навлаче одела једно другом. Претражују џепове, налазе ситнице. Други налази кармин и парче огледала. Неспретно маже усне и постаје Друга. Први проналази у џепу лажне брчиће и томпус. Брчиће пажљиво лепи. Задовољно покаже томпус Другој. Она климне са присећањем. Он безуспешно тражи шибицу. Онда пали томпус "кобајаги" и ужива у колутовима дима које "прави". Друга се задовољно огледа. Размазала је руж преко целе браде. Певуши неки валцер. Склопила је очи, присећа се. Лагано почиње да се окреће у ритму. Неспретно, али постојано.)

ДРУГА: Мој први бал! (Дуга пауза.) Мој други бал! (Дуга пауза, зажмури.) Мој први пољубац!

(Цмокне. Први проналази новине у џепу, прави се да је не слуша. Она отвори очи са негодовањем.)

ДРУГА: Мој први пољубац! Био је то неки господин Џонсон или Џонстен, или бих можда могла да га назовем Џонстеном. Врло чупави бркови, врло жутомрки. (С поштовањем.) Готово као ђумбир. (Пауза.) У једној шупи, мада немам представу у чијој. Ми нисмо имали шупу, а ни он, свакако, није имао шупу. (Зажмури.) Видим гомиле ћупова и неке трице и кучине. (Пауза.) И све дубље и дубље сенке међу гредама.

(Друга плаче. Први се прави да чита новине и да је не слуша. Ни он не може да задржи сузе. Она врло гласно издувава нос у рукав сакоа, а онда лаганом дамском кретњом склони прамен са чела. Први и даље дискретно шмрца. А онда, одлучно да разбије непријатну тишину, наглас прочита из новина.)

ПРВИ: Дворски пријем за фину омладину!

ДРУГА: Дворски пријем?

(Она се ухвати за груди, као да јој недостаје даха. Осврну се као да су тек схватили где се налазе. Она му панично притрчава у загрљај. Почиње да дува ветар. Они се збијају једно уз друго. Ветар их лагано љуља. Помешан је са кич-копијом католичке црквене музике. Први прочишћава грло, покушава да прати мелодију, али фалшира.)

ДРУГА: (Тихо.) Понекад чујем звуке. (Ослушкује. Нормалним гласом.) Али не тако често. (Пауза.) Они су благослов, звуци су благослов божији, они ми помажу... Да превалим дан... Преко главе.

(Осмех.)

ОФ-ДРУГА: Стари стил!

(Осмех се изгуби.)

ДРУГА: Да, срећни су ти дани кад има звукова.

(Одједном мукла тишина. Друга не обраћа пажњу, али је Први истински уплашен наглим муком.)

ОФ-ДРУГА: Кад чујем звуке...

ДРУГА: (Поверљиво.) Мислила сам... (Пауза.) Кажем, мислила сам да су они у мојој глави. (Осмех.) Али не. (Шири осмех.) Била је то само чиста логика...

ПРВИ: (Утешен.) Била је то само чиста логика...

ОФ-ДРУГА: Ја нисам изгубила разум.

ДРУГА: Нисам цео. (Пауза.) Нешто је остало...

(Први се у страху одваја од ње. Она га држи грчевитим, самртничким стиском. Он се отима.)

ДРУГА: Нешто као мало... цепање, мало... раздирање. (Пауза. Тихо.) То је од ствари! (Пауза. Нормалним гласом.) У торби, изван торбе.

(Први се и даље грчевито отима. Њен стисак је челичан.)

ОФ-ДРУГА: Понекад чујем звуке, звонце...

ДРУГА: Понекад чујем звуке, звонце... Колико... (Пауза.) Колико сам пута рекла себи: не обраћај пажњу на то, игнориши звонце, мани га, само спавај и буди се...

(Први успева да се отргне од њеног лудачког стиска. Хистерично и упаничено је удара да би ућутала. Друга пада на тло, али и даље наставља да говори као да га и не примећује.)

ПРВИ: Ћути! Ћути! Ћути!

ДРУГА: ...почев од саме утробе, где је живот и почињао, мала Милдред има своје успомене и она ће...

(Први се уморио од ударања, лежи на њој дахћући.)

ДРУГА: ...имати своје успомене, сећаће се утробе пре него што умре, мајчине утробе. (Пауза.) Она сад има четири године, или већ пет, и недавно је добила велику лутку од воска... Потпуно одевену...

(Први покушава да ухвати дах. Друга лежи на леђима, мрмљајући као у трансу. Глас јој је задовољан, све тиши и тиши, док не постане потпуно неразумљив.)

ДРУГА: А очи... Одлебде тамо где се чини да ће се затворити на миру... Да гледају... У душевном миру...

ПРВИ: Душевном... Миру?

ДРУГА: Не мојем.

ПРВИ: Не?

ДРУГА: Не сада.

(У једном кратком трену њих двоје мирују. Пуштају да их антиклимакс отрезни. Затим Друга устаје лагано се љуљајући на ветру који је опет почео. Насмеје се лако, као шипарица која се извињава. Покрети су јој лагани, неусиљени. Љупко покушава да уреди изгужвану одећу. Пажљиво пипа места на које је ударена. Онда направи пируету. Први подигне закрвављени поглед, посматра је. Она му радосно помаже да устане. Отреса га од прашине. Њему панталоне спадају.)

ДРУГА: Штета што немамо неки конопац.

(Он је сажаљиво погледа.)

ПРВИ: Хајдемо. Почиње да бива хладно.

ДРУГА: Подсети ме да сутра донесем један конопац.

(Он је повуче за руку, нестрпљиво као да има посла са лудакињом.)

ПРВИ: Да, да. Хајдемо.

(Вуче је, она безазлено успорава.)

ДРУГА: Колико смо већ дуго ти и ја заједно?

ПРВИ: Не знам. Можда педесет година.

ДРУГА: Је л се сећаш оног дана када сам скочила у реку?

ПРВИ: Сећам се. Брали смо грожђе.

(Она се задовољно присећа. Он са гађењем.)

ДРУГА: Ти си ме извукао из воде да се не удавим.

(Први је нагло ухвати за ревере, изнервиран.)

ПРВИ: Све је то већ давно мртво и покопано.

(Она се згрануто пипа по лицу и одећи да види да ли је стварна.)

ПРВИ: Све је то већ давно мртво и покопано.

ДРУГА: Мртво... И покопано? (Радосно се сети.) Одело ми се сушило на сунцу!

ПРВИ: Није добро подсећати се на то! Хајдемо.

ДРУГА: Куда? Мени је хладно.

(Први је гадљиво одгурне.)

ПРВИ: Питам се да л' нам не би било боље да смо сами...

(Њој није јасно.)

ПРВИ: Мислим, да живимо свако за свој рачун.

(Он крене сам у мрак. Она га не задржава.)

ПРВИ: Нисмо ти и ја створени за исти друм.

ДРУГА: (Без љутње.) То није извесно.

ПРВИ: (Саркастично.) Не, ништа није извесно.

ДРУГА: Ми још можемо да се растанемо, ако мислиш да би то било боље.

(Без окретања и сличних сентименталности Први одлази. Она дечије заинтересовано посматра његов одлазак.)

ДРУГА: Сад је већ ионако касно за то.

(Тишина.)

ОФ-ДРУГА: Да, сад је већ исувише касно.

(Тишина.)

ДРУГА: Па, да пођемо?

ОФ-ДРУГА: Да, хајдемо.

(Сви мишићи на телу јој подрхтавају не би ли некако кренули у ходање, међутим, она не може да се помакне. Кич копија црквене музике благо одјекује.
Дисање јој је измакло контроли. Мрак.)

Крај дејства првог

ДЕЈСТВО ДРУГО: ЧЕЛИЧНА СОБА

(Друга стоји у истом положају. Међутим, кроз таму се назиру челични зидови њене висине који јој скоро заклањају поглед. На моменте, њени мишићи се присећају своје намере, али она је и даље непокретна. Краткотрајан бљесак накратко осветли Првога који седи наслоњен на један од њених зидова, колена скупљених уз браду, дубоко замишљен. Одела су им се смањила. Он се мало осврне и погледа је. Лако уздахне.)

ПРВИ: Је л ти не мислиш да ово већ доста дуго траје?

ДРУГА: Да! (Пауза.) А шта?

ПРВИ: Ова... ова... Ствар.

ДРУГА: Ја сам увек тако мислила.

ПРВИ: Не могу да те оставим.

ДРУГА: Знам. А не можеш ни да идеш за мном.

(Пауза.)

ДРУГА: Ако ти мене оставиш, како ћу ја то да знам?

ПРВИ: (Живахно.) Па, ти једноставно дуни у пиштаљку и ако ја не дотрчим, то ће значити да сам те оставио.

(Пауза.)

ДРУГА: Нећеш да ме пољубиш на растанку?

ПРВИ: Ох, мислим да нећу.

(Пауза. Први чачка нос.)

ПРВИ: Али ти би могла бити, просто, мртва у својој... Кујни.

(Она забубња по својим зидовима радосно, као по лонцима.)

ДРУГА: Кујни?!? (Осмех.) Последица ће бити иста...

ПРВИ: Да, али како бих ја знао да си ти просто мртва?

ДРУГА: Па... Пре или после бих почела да заударам.

ПРВИ: Ти већ сад заудараш.

(Дубоко ушмркне.)

ПРВИ: Смрди на лешеве...

ДРУГА: Цео свемир.

ПРВИ: Нек ђаво носи свемир! (Пауза.) Измисли нешто.

ДРУГА: Шта?

(Први почиње лагано и одлучно да раставља њене зидове. Она није богзнакако импресионирана. Он лагано састави зидове тако да образују једну тешњу собу. Онда уђе међу њих, седне у угао и почне да је посматра преко колена. Она покуша да се покрене. Успева. Живахна је.)

ДРУГА: И ти мора да си у дубини душе задовољан, ако си свестан тога.

ПРВИ: Зашто ?

ДРУГА: Зато што си се вратио и што си опет са мном.

(Он подригне. Заинтересовано гледа њено лице, умазано ружем и крајње измучено.)

ПРВИ: Мислиш?

ДРУГА: Реци, чак и ако то није истина.

ПРВИ: Шта треба да кажем?

ДРУГА: Реци: "Ја сам задовољан. И радујем се."

ПРВИ: Ја сам задовољан. И радујем се.

(Он подригне.)

ДРУГА: И ја.

ПРВИ: И ја.

ДРУГА: Ми смо задовољни. И радујемо се.

ПРВИ: ...и радујемо се.

(Подригне. Чеше се испод пазуха и по стомаку.)

ПРВИ: Ово можда није један од мојих најсјајнијих дана, али искрено говорећи...

(Погледа у њу, она га не слуша.)

ДРУГА: Ох!

ПРВИ: Шта је?

ДРУГА: Је л ми не почињемо да... да... Нешто значимо?

ПРВИ: Ти и ја? Да значимо?

(Зањишти од смеха. Устане и привуче је себи. Она је и даље концентрисана на своје мисли.)

ДРУГА: Питам се... Замисли да нас неко разумно биће врати на Земљу - да ли би у његовој глави могле да сину неке идеје ако би нас довољно дуго посматрао? (Гласом разумног бића.) "Ах, добро, сад видим на шта они то циљају".

(Први се мало тргне али ипак почиње да је љуби по врату. Она врло пажљиво скида труње са његовог сакоа. Не омета га.)

ПРВИ: (Са жаром.) Хајдемо одавде, нас двоје! Идемо на југ!

(Она лагано прихвата идеју.)

ДРУГА: Ти би могао да направиш један сплав...

ПРВИ: ...а морска струја ће нас однети далеко, далеко...

ДРУГА: ...до других!

(Згледају се.)

ОБОЈЕ: Других?

(Осврну се са страхом. Осмотре таму. Опет се згледају. Падну једно другом у грчевит загрљај. Ћуте. Он стави руку на њене груди. Чврсто стегне. Она се насмеши; онда се брзо отргне и полети у мрак. Међутим, он је далеко бржи: Обара је на земљу. Пауза.
Она се насмеши. Он такође. Она га јако угризе за шаку. Он врисне. Удари је надланицом. Она се насмеши. Он је опет удари. После њеног поновног осмеха и он се насмеши. Онда јој лудачком жестином почиње да кида одећу. Када кроз њену поцепану ногавицу примети заосталу биљку он је скине. Посматра паразита са изразитом љубопитљивошћу. На моменте се чују његови неартикулисани звуци: ни загрцнутост, ни кикотање, ни јецај.
Друга за то време стрпљиво чека. Он напокон ставља паразита себи у недра и наставља са кидањем њене одеће. Она комадиће своје расцепљене одеће уредно слаже крај себе. Кратка пауза за њену молитву, он је збуњен.
Сношај: више личи на кореографисану оријенталну вештину, него на кечерски захват. Црквена музика сада звучи као да трака успорава. Моменат као да је залеђен у времену.
Звезда бљешће.
Одмор након чина. Она лежи на леђима испитујући своје руке. Његова глава лежи на њеним стопалима. Она је ауторитативна.)

ДРУГА: Одмах почни да правиш тај сплав. Сутра ћу отићи. Заувек.

ПРВИ: (Смех.) Отићи заувек ?!?

ДРУГА: Сама ћу се укрцати!

ПРВИ: (Весело.) Одмах почињем! (Забринуто.) Да ли ће на путу бити ајкула? Шта мислиш?

ДРУГА: Ако их има онда ће их бити.

ПРВИ: Ах, то је петља!

(Друга слегне раменима.)

ДРУГА: Не знам.

(Његов смех облива простор. Она стисне своје прње јаче уз себе. Насмеје се заједно с њим. Мрак. Још трају одјеци смеха. Слабашан али препознатљив звук се меша: њена лоша копија његових звукова - ни загрцнутост, ни кикот, ни јецај.)

Крај дејства другог

ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ: БРЕЖУЉАК У СВЕМИРУ

(Када почне да пада лишће, Први подигне главу и озбиљно се загледа у ноћно небо. Њихова соба је растављена. Челични зидови леже крстасто око њих, чинећи Брежуљак-у-Свемиру. Друга пажљиво ставља шарену мараму на главу, а свој полуцилиндар збуњено држи у рукама. И по други пут, њихова одела и шешири су се смањили, тако да сада делују као дечије реплике праве одеће.
Први задовољно закопчава свој сако. Огледа се у плочама, опипа своју необријану браду. Мало се намршти. Освежен обилази око брежуљка. Она и даље нервозно гњечи свој шешир. Он не обраћа пажњу на њу. Покушава да ухвати професорски модалитет гласа, од којег се очигледно одвикао.)

ПРВИ: Имајући у виду гледиште изнето у објављеним делима Панчера и Вотмена...

(Незадовољан је. Мења боју и висину гласа док не погоди одговарајућу.)

ПРВИ: Имајући у виду гледиште изнето у објављеним радовима Панчера и Вотмена о постојању једног Бога, изван времена и простора, који нас са висина своје божанске апатије - своје божанске атамбије - своје божанске афазије воли са малим изузецима из непознатих...

(Пауза. Погледа у њу да провери делотворност свог некадашњег умећа. Она не реагује, загледана је празно у даљину. Он незадовољно наставља.)

ПРВИ: ...из непознатих разлога! Али! Време ће показати...

ДРУГА: Очи...

ПРВИ: ...и пасти као божанска миранда... (Пауза.) Очи?!

ДРУГА: Како твоје очи?

(Он махне себи пред очима.)

ПРВИ: Лоше.

ДРУГА: Али ти видиш.

ПРВИ: Све што желим да видим. (Нестрпљив је да настави говор.) Бачени на муке! Бачени у огањ чија ватра и пламен...

ДРУГА: Како твоје ноге?

ПРВИ: (Изнервирано.) Лоше!

ДРУГА: Али ти можеш да ходаш.

ПРВИ: Долазим-одлазим!

(Он таман заусти да настави говор кад она почне мирно и озбиљно да га упозорава.)

ДРУГА: Једнога дана ћеш бити слеп, као ја. Седећеш као трунка у празнини, у мраку, као ја.

(Тајац. Он уплашено приђе и махне јој испред очију. Врисне. Схвати да је она слепа. Она се само благо насмеши. Он сав растројен стаје наспрам ње и лаганим тешким корацима крене ка њој.)

ПРВИ: Видиш ли да долази нешто?

ДРУГА: Шта?

ПРВИ: Видиш ли да долази нешто?

ДРУГА: Не.

(Први је дрмуса за рамена.)

ПРВИ: (Урла.) Видиш ли?

ДРУГА: Нема потребе да вичеш! (Помирљиво.) Једног дана ћеш рећи себи: "Уморан сам, сешћу"...

(Она уморно седне.)

ДРУГА: Па ћеш онда отићи и сести.

(Он тихо врисне. Њој глава клоне. Он притрчи да је придржи пре него што се она стровали преко својих колена. Он панично настоји да је пробуди из убилачког дремежа. Удари јој пар лаких шамара. Она се тргне.)

ДРУГА: Ах?!

ПРВИ: Хајде! Хајде! Хајде!

(Он је грубо тера да хода, да живне. На силу је вуче с краја на крај брежуљка. Њене функције се буде, успева да се сама механички креће. Лево-десно, лево-десно. Он се од силног ломатања задише и пада исцрпљен. Она наставља да се креће, као зомби, али врло жустро. Очи су јој затворене, уста јој слине. Дах не постоји. Он је згрануто посматра. Одједном, њено тело почиње у ходу да се грчи. Она успорава. Сваки мишић на телу почиње да јој се тресе тешким и болним вибрацијама. Окренута је према њему. На изобличеном лицу јој је - поред стравичног, немог напора - и назнака блиског олакшања, чак и задовољства. Оргазмична смрт. Од напорног подрхтавања она се сваљује на колена. У бескрајном напору она успева да отвори очи и погледа Првог који је потпуно слуђен. Гледа га у једном бескрајном моменту.)

ДРУГА: Хо-ходи да те загрлим...

(Она пружа руке према њему. Као да ће и устати. Први се у паници повлачи.)

ПРВИ: Не додируј ме!!!

(Први провришти. Друга се лако насмеши. Са невиђеном снагом, из њених груди избија крик, више ратничко-победнички, него самртнички. Она пада напред, забијајући сузно лице у траву. Умрла је поново.
Дуга пауза. Сав у неверици Први клечи, лагано чупа траву и трља њоме лице, не би ли се освежио. Усуђује се да устане и да јој приђе. Са лудачком концентрацијом ослушкује јој срце, пулс, масира прса, подиже руке, покушава да да вештачко дисање. Његови покрети су све бржи и бржи. Чак почиње мало и да запева и поцикује. Носа њено тело, тера га на акцију. Упоран је и све гласнији.)

ПРВИ: Хајде! Хајде! Хајде!

(Запева. Промукло даје такт својим напорима, као да ће је то оживети. Онда застане, предомисли се. Погледа плоче. Очајнички повлачи за руку посматраче, публику.)

ПРВИ: Хајде! Хајде! Хајде!

(Када види да му нико не помаже он сам подиже челичне плоче и покушава да направи неку врсту заклона. Не иде му лако. Опет покушава да намоли публику. Кад види да нема наде, он наставља сам - још приљежније. У направљено склониште увлачи њено тело и скупља се с њим у загрљају. Као да се плаши да не покисне од пљуска лишћа које пада. Његово запевање и подврискивање, давање такта, постаје све оштрије и више. Светло у ритму његовог гласа почиње да подрхтава и трепери.
Нагли мрак.)

Крај дејства трећег

ДЕЈСТВО ЧЕТВРТО: СВЕМИР

(Неиздржљив, ритмички испрекидан бљесак беле звезде. Свемир је у негативу. Лишће. Ветар. Убрзана кич-копија католичке црквене музике. Из off-а се чује мрмљање, бескрајне молитве безбројних мртвих душа. Загрљени, огрнути у бела платна, Први и Друга лудачки поцупкују и попевају у врло исецканом ритму. Светло и звук су на граници физичке издржљивости.
Очи су им затворене. Врло су концентрисани на своју активност. Из бројних мрмљања у off-у се издвајају два гласа.)

ОФ-ДРУГА: Часови мрака... А сад ово... Све брже и брже... Речи... Мозак... Трепти као луд... Брзо зграби па иди даље... А тамо ништа... Даље на неку другу страну... Све време проклиње... Нешто у њој... Преклиње све то да престане... Неуслишена... Настави да покушаваш... И не знајући шта... Тело, као да га више нема... Само уста... Помахнитала... И тако даље... Настави...

(Понавља. Занесени играчи не обраћају пажњу на музику, буку и гласове који се чују један преко другог.)

ОФ-ПРВИ: Познавао сам некада једног лудака који је веровао да је дошао смак света. Био је сликар - и графичар. Много ми је био драг. Посећивао сам га, у душевној болници. Узео бих га за руку и одвукао до прозора. Гледај! Гледај оно зрело жито! Сву ту лепоту! А он би тргнуо руку и вратио се у ћошак. Престрављен. Он је видео само пепео...

(Понавља. У општу какофонију, и даље цупкајући, укључује се и Друга.)

ДРУГА: Напоље... На овај свет... Малецко створење... Пре времена... У туж-... Шта? Девојчица? Да... Мала ситна девојчица... На овај... Напоље на овај... Пре него што јој беше време... У тужну јаму звану... Звану... Касније јој сину да је она то заправо била кажњавана... За своје грехе од којих су јој многи тада... Није важно... Није важно... Није важно...

(Понавља. Какофонија је све јача и јача.)

ПРВИ: Ни лице ни било који други део тела никад не окрену према њој нити она према теби већ стално паралелни као два точка на осовини и никад да се окренете једно другом већ у оку само треперење магличастих рубова житног поља без додира и увек празан простор између вас двоје без ватања ни мање ни више од сенке већ само изјављивање љубави...

(Понавља. Гласови, страсни и одсутни, сливени у један организам. Њих двоје и даље поцупкују обливани лишћем и ветром. Темпо изговарања, покрета и јачина музике су све јачи и јачи. Светло је неподношљиво јако. Одједном Друга врисне.)

ДРУГА: Семјуеле!!!

(Одједном све замукне. Играчи стану. Само још стрпљиво бело светло копа по зеницама гледалишта. Њих двоје погледају горе, одакле им лишће долази. Друга скупља снагу, а онда врисне у расцепљено небо.)

ДРУГА: Семјуеле!!! Пружите нам прилику!!!

(Нагли тајац.
Мрак.)

Крај Скаске

БЕЛЕШКА ЗА ДЕСЕРТ:

ПОЕНТА: Многи лажу да је старац по имену Семјуел Бекет своје последње године провео згрчен као фетус на свом кревету. Људи који су се бавили истим послом као и он плашили су га се, али га нису ни поштовали ни волели. Питање је и да ли је он ишта од поменутог трога и заслужио. У сваком случају, старац је умро, па су и његова осакаћена деца пуштена на Другу Страну. Благословен нека је онај коме је бекетовски кич оставио миран сан.

КВАКА: У овој драмској етиди скоро да не постоји ниједна реплика коју није написао Семјуел Бекет. "Скоро", јер је додата једна лична именица која је Бекету била несумњиво блиска. Дакле, у фабулу долепотписаног безобзирно су уклопљени фрагменти дијалога из следећих Бекетових драма: КРАЈ ИГРЕ, СРЕЋНИ ДАНИ, ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА, ТАДА и НЕ ЈА. Ловорике остају онима који се последњи смеју. Док имају кисеоника.

У Београду, фебруара 1992.

Зоран Стефановић

Драмски писац, филмски и ТВ сценариста. Уредник и продуцент. Рођен у Лозници 1969. Дипломирао драматургију и сценарио 1994. на Факултету драмских уметности у Београду.

За своје филмове, приповетке, драме и стрипове добио десетак награда, од којих су неке на националном рангу. Радови превођени на македонски, енглески, румунски, словеначки и француски језик.

Оснивач подухвата "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету" 1997.

Више података: http://SOLAIR.EUnet.yu/~orfej

E-mail: orfej@eunet.yu