SKASKA O KOSMIČKOM JAJETU

(Guši se. Pokušava da uhvati dah od napora.)

OF-PRVI: U kujnu uđe pas... I koru leba zdipi..

PRVI: Baš se lepo zabavljamo...

(I Drugi počinje da diše u skladu sa svemirskim pulsom. Prvi načulji uši. Disanje Drugog je sve brže i teže, pretvara se u cviljenje.)

PRVI: Prestani da cviliš!

(Drugi i dalje cvili. Prvi krajnjim naporom pomera prst, mišići mu se grče i on uspeva da drhtavu šaku pomeri do svog lica i strgne biljnog parazita sa očiju. Pogleda preko ramena u druga, ovaj i dalje cvili. Oči Prvog žmirkaju, nenaviknute na gledanje.)

PRVI: Već sam sit tvoje kuknjave.

(Prvi prinosi šaku licu svog druga i lagano počinje da ga davi. Ovaj se koprca, Prvi je nasmešen. Onda ga pusti.)

PRVI: Picajzlo...

(Drugi se bori za dah, napokon uspeva da izgovori.)

DRUGI: U pomoć...

(Prvi je iznenađen kada začuje njegov glas.)

PRVI: De... de... Tu sam ja... Ne boj se.

(Drugi načulji uši. Smireno klimne glavom.)

DRUGI: Hladno mi je... Padao sam...

PRVI: Prošlo je, prošlo je.

DRUGI: Nismo valjda vezani?

(Prvi počinje da se migolji, ne bi li se nekako iskobeljao, ali ne uspeva. Drugi mrmlja sebi u bradu, vrlo uplašeno. Prvi pažljivo skida biljku koja spaja njihove kičmene stubove. Još jedan napor, i on počinje da vlada svojim torzom.
Isprobava mišiće. Pokušava da ustane, ali ne može. Drugi u panici uspeva da pokrene svoje ruke pipajući u prazno.)

DRUGI: Gde smo mi?

(Prvi uspeva teturavo da ustane.)

PRVI: Razmisli, natenane.

(Drugi razmišlja.)

DRUGI: Pa, na rukama i kolenima...

(Prvi razgibava mišiće nogu, ironično se nasmeši prema drugu.)

PRVI: Zar smo tako nisko pali?

(Drugi u panici pokušava da ga dosegne prstima. Prvi se sažali i pažljivo skida mahovinu sa očiju svog druga koji urla. Kada se ovaj napokon navikne na svetlost, začuđeno pogleda Prvog, a onda životinjski vrisne. Prvi ga zagrli.)

DRUGI: Prestravio si me!

(Prvi se nasmeje i pljune ga. Onda nastavi da se čisti od parazita. Drugi razmišlja, a onda se strese od neke unutrašnje hladnoće.)

DRUGI: Padao sam... Nalazio sam se na vrhu jedne...

PRVI: Ne pričaj mi! Hajde da to šetnjom odagnamo.

(Uhvati Drugoga za mišicu i pokuša da ga natera da ustane. Drugi padne nazad na tlo, kao klada, i histerično se obrecne na Prvoga.)

DRUGI: Dosta! Umorio sam se!

PRVI: Zar više voliš da se tu ukipiš i da ne radiš ništa?

DRUGI: Da.

PRVI: Izvoli.

DRUGI: Da.

PRVI: Ostaviću te.

(Prvi se još malo razgibava, a onda lagano krene u mrak, čekajući da ga Drugi zaustavi. Ovaj ćuti. Ali, u poslednjem trenu, kada Prvi već korakne u mrak, Drugi vrisne.)

DRUGI: Neeee!!!

(Prvi se zadovoljno vrati.)

DRUGI: Poljubi me. (Pauza.) Nećeš da me ljubiš?

PRVI: Ne.

DRUGI: U čelo?

(Prvi skida mahovinu sa lica, napravi gadljiv izraz.)

PRVI: Nigde neću da te ljubim.

(Drugi mu pruži ruku.)

DRUGI: Bar mi ruku daj. (Pauza.) Nećeš da mi daš ruku?

PRVI: Neću ni da te dotaknem.

DRUGI: Onda ću da te ostavim!

(Prvi ga sažaljivo pogleda. Drugi se upinje da ustane, vrlo odlučno. Prvi se razgibava i posmatra kako mu se drug koprca. Onda ga odlučno osovi na noge. Drugi nestabilno održava ravnotežu. Lice mu sija.)

DRUGI: Oh! Sad mi je bolje.

(Prvi pogleda u njega, blago ga pomiluje po kosi, a onda ga uhvati za nos. Drugi se otrgne. Prvi se nasmeje i udahne punim plućima vazduh.)

PRVI: Idemo.

(Drugi se drži za bolan nos.)

DRUGI: Zar već?

PRVI: Samo trenutak.

(Prvi se osvrće oko sebe, onda pogleda u njihovu golotinju, pa još prilježnije nastavi da traži nešto. Uz malo mašte njemu bi se mogao pripisati muški, a Drugom ženski pol.
Drugi se zabavlja skidajući bilje sa lica. Iz mraka se pojavljuje Prvi sa dva para tesnih smokinga i polucilindara. Drugi ga upitno pogleda, Prvi slegne ramenima. Za tren razgledaju odela, a onda se sinhrono svale na tlo.)

PRVI: Umorio sam se.

DRUGI: I ja.

(Odsutno bulje u daljinu. Prvi vrlo koncentrisano čačka nos. Zatim i Drugi počinje isto da radi. Prvi prestaje, počinje odsutno da čačka uvo. Drugi takođe odsutno ponavlja. Prvi lako podrigne. Drugi ponovi, a onda se prenerazi sam sobom.)

DRUGI: (Izveštačeno.) Majmune!

PRVI: (Grubo.) Cepidlačka svinjo!

(Drugi podiže ruku da ga udari, ali mu ruka nemoćno pada. Prvi radosno dočeka svoj momenat i pokušava da ga udari nogom, međutim, ne može da je podigne. Zadihani, njih dvojica se opet umire. Setno gledaju u daljinu. Obojica se istovremeno pomirljivo okreću.)

DRUGI/PRVI: Jesi li ti...

PRVI: Oh, izvini!

DRUGI: Nastavi.

PRVI: Ne, ne, prvo ti.

DRUGI: Ne, ne, prvo ti.

PRVI: Ja sam tebi upao u reč.

DRUGI: Naprotiv.

(Zajapureno se gledaju.)

DRUGI: (Urla.) Konvencionalni majmune!

PRVI: (Urla.) Cepidlačka svinjo!

(Zbunjeno se zgledaju. Onda se nasmeju.)

DRUGI: Hi-hi-konvencionalni-hi-hi-majmune...

PRVI: He-he-svinjo... He-he-cepidlačka.

DRUGI: Ihi-hi-majmune... Uuuu-hi-hi-mune!

(Plače od smeha. Prvi se uozbilji, a onda mu udari jaku šljagu. Drugi se isto uozbilji i uzvrati mu.)

DRUGI: Maj...

PRVI: Svinj...

(Odjednom shvate da su uspeli da pokrenu udove. Skaču na noge u eksploziji veselja. Igraju dečije kolo. Navlače odela jedno drugom. Pretražuju džepove, nalaze sitnice. Drugi nalazi karmin i parče ogledala. Nespretno maže usne i postaje Druga. Prvi pronalazi u džepu lažne brčiće i tompus. Brčiće pažljivo lepi. Zadovoljno pokaže tompus Drugoj. Ona klimne sa prisećanjem. On bezuspešno traži šibicu. Onda pali tompus "kobajagi" i uživa u kolutovima dima koje "pravi". Druga se zadovoljno ogleda. Razmazala je ruž preko cele brade. Pevuši neki valcer. Sklopila je oči, priseća se. Lagano počinje da se okreće u ritmu. Nespretno, ali postojano.)

DRUGA: Moj prvi bal! (Duga pauza.) Moj drugi bal! (Duga pauza, zažmuri.) Moj prvi poljubac!

(Cmokne. Prvi pronalazi novine u džepu, pravi se da je ne sluša. Ona otvori oči sa negodovanjem.)

DRUGA: Moj prvi poljubac! Bio je to neki gospodin Džonson ili Džonsten, ili bih možda mogla da ga nazovem Džonstenom. Vrlo čupavi brkovi, vrlo žutomrki. (S poštovanjem.) Gotovo kao đumbir. (Pauza.) U jednoj šupi, mada nemam predstavu u čijoj. Mi nismo imali šupu, a ni on, svakako, nije imao šupu. (Zažmuri.) Vidim gomile ćupova i neke trice i kučine. (Pauza.) I sve dublje i dublje senke među gredama.

(Druga plače. Prvi se pravi da čita novine i da je ne sluša. Ni on ne može da zadrži suze. Ona vrlo glasno izduvava nos u rukav sakoa, a onda laganom damskom kretnjom skloni pramen sa čela. Prvi i dalje diskretno šmrca. A onda, odlučno da razbije neprijatnu tišinu, naglas pročita iz novina.)

PRVI: Dvorski prijem za finu omladinu!

DRUGA: Dvorski prijem?

(Ona se uhvati za grudi, kao da joj nedostaje daha. Osvrnu se kao da su tek shvatili gde se nalaze. Ona mu panično pritrčava u zagrljaj. Počinje da duva vetar. Oni se zbijaju jedno uz drugo. Vetar ih lagano ljulja. Pomešan je sa kič-kopijom katoličke crkvene muzike. Prvi pročišćava grlo, pokušava da prati melodiju, ali falšira.)

DRUGA: (Tiho.) Ponekad čujem zvuke. (Osluškuje. Normalnim glasom.) Ali ne tako često. (Pauza.) Oni su blagoslov, zvuci su blagoslov božiji, oni mi pomažu... Da prevalim dan... Preko glave.

(Osmeh.)

OF-DRUGA: Stari stil!

(Osmeh se izgubi.)

DRUGA: Da, srećni su ti dani kad ima zvukova.

(Odjednom mukla tišina. Druga ne obraća pažnju, ali je Prvi istinski uplašen naglim mukom.)

OF-DRUGA: Kad čujem zvuke...

DRUGA: (Poverljivo.) Mislila sam... (Pauza.) Kažem, mislila sam da su oni u mojoj glavi. (Osmeh.) Ali ne. (Širi osmeh.) Bila je to samo čista logika...

PRVI: (Utešen.) Bila je to samo čista logika...

OF-DRUGA: Ja nisam izgubila razum.

DRUGA: Nisam ceo. (Pauza.) Nešto je ostalo...

(Prvi se u strahu odvaja od nje. Ona ga ga drži grčevitim, samrtničkim stiskom. On se otima.)

DRUGA: Nešto kao malo... cepanje, malo... razdiranje. (Pauza. Tiho.) To je od stvari! (Pauza. Normalnim glasom.) U torbi, izvan torbe.

(Prvi se i dalje grčevito otima. Njen stisak je čeličan.)

OF-DRUGA: Ponekad čujem zvuke, zvonce...

DRUGA: Ponekad čujem zvuke, zvonce... Koliko... (Pauza.) Koliko sam puta rekla sebi: ne obraćaj pažnju na to, ignoriši zvonce, mani ga, samo spavaj i budi se...

(Prvi uspeva da se otrgne od njenog ludačkog stiska. Histerično i upaničeno je udara da bi ućutala. Druga pada na tlo, ali i dalje nastavlja da govori kao da ga i ne primećuje.)

PRVI: Ćuti! Ćuti! Ćuti!

DRUGA: ...počev od same utrobe, gde je život i počinjao, mala Mildred ima svoje uspomene i ona će...

(Prvi se umorio od udaranja, leži na njoj dahćući.)

DRUGA: ...imati svoje uspomene, sećaće se utrobe pre nego što umre, majčine utrobe. (Pauza.) Ona sad ima četiri godine, ili već pet, i nedavno je dobila veliku lutku od voska... Potpuno odevenu...

(Prvi pokušava da uhvati dah. Druga leži na leđima, mrmljajući kao u transu. Glas joj je zadovoljan, sve tiši i tiši, dok ne postane potpuno nerazumljiv.)

DRUGA: A oči... Odlebde tamo gde se čini da će se zatvoriti na miru... Da gledaju... U duševnom miru...

PRVI: Duševnom... Miru?

DRUGA: Ne mojem.

PRVI: Ne?

DRUGA: Ne sada.

(U jednom kratkom trenu njih dvoje miruju. Puštaju da ih antiklimaks otrezni. Zatim Druga ustaje lagano se ljuljajući na vetru koji je opet počeo. Nasmeje se lako, kao šiparica koja se izvinjava. Pokreti su joj lagani, neusiljeni. Ljupko pokušava da uredi izgužvanu odeću. Pažljivo pipa mesta na koje je udarena. Onda napravi piruetu. Prvi podigne zakrvavljeni pogled, posmatra je. Ona mu radosno pomaže da ustane. Otresa ga od prašine. Njemu pantalone spadaju.)

DRUGA: Šteta što nemamo neki konopac.

(On je sažaljivo pogleda.)

PRVI: Hajdemo. Počinje da biva hladno.

DRUGA: Podseti me da sutra donesem jedan konopac.

(On je povuče za ruku, nestrpljivo kao da ima posla sa ludakinjom.)

PRVI: Da, da. Hajdemo.

(Vuče je, ona bezazleno usporava.)

DRUGA: Koliko smo već dugo ti i ja zajedno?

PRVI: Ne znam. Možda pedeset godina.

DRUGA: Je l se sećaš onog dana kada sam skočila u reku?

PRVI: Sećam se. Brali smo grožđe.

(Ona se zadovoljno priseća. On sa gađenjem.)

DRUGA: Ti si me izvukao iz vode da se ne udavim.

(Prvi je naglo uhvati za revere, iznerviran.)

PRVI: Sve je to već davno mrtvo i pokopano.

(Ona se zgranuto pipa po licu i odeći da vidi da li je stvarna.)

PRVI: Sve je to već davno mrtvo i pokopano.

DRUGA: Mrtvo... I pokopano? (Radosno se seti.) Odelo mi se sušilo na suncu!

PRVI: Nije dobro podsećati se na to! Hajdemo.

DRUGA: Kuda? Meni je hladno.

(Prvi je gadljivo odgurne.)

PRVI: Pitam se da l' nam ne bi bilo bolje da smo sami...

(Njoj nije jasno.)

PRVI: Mislim, da živimo svako za svoj račun.

(On krene sam u mrak. Ona ga ne zadržava.)

PRVI: Nismo ti i ja stvoreni za isti drum.

DRUGA: (Bez ljutnje.) To nije izvesno.

PRVI: (Sarkastično.) Ne, ništa nije izvesno.

DRUGA: Mi još možemo da se rastanemo, ako misliš da bi to bilo bolje.

(Bez okretanja i sličnih sentimentalnosti Prvi odlazi. Ona dečije zainteresovano posmatra njegov odlazak.)

DRUGA: Sad je već ionako kasno za to.

(Tišina.)

OF-DRUGA: Da, sad je već isuviše kasno.

(Tišina.)

DRUGA: Pa, da pođemo?

OF-DRUGA: Da, hajdemo.

(Svi mišići na telu joj podrhtavaju ne bi li nekako krenuli u hodanje, međutim, ona ne može da se pomakne. Kič kopija crkvene muzike blago odjekuje.
Disanje joj je izmaklo kontroli. Mrak.)

Kraj dejstva prvog

DEJSTVO DRUGO: ČELIČNA SOBA

(Druga stoji u istom položaju. Međutim, kroz tamu se naziru čelični zidovi njene visine koji joj skoro zaklanjaju pogled. Na momente, njeni mišići se prisećaju svoje namere, ali ona je i dalje nepokretna. Kratkotrajan bljesak nakratko osvetli Prvoga koji sedi naslonjen na jedan od njenih zidova, kolena skupljenih uz bradu, duboko zamišljen. Odela su im se smanjila. On se malo osvrne i pogleda je. Lako uzdahne.)

PRVI: Je l ti ne misliš da ovo već dosta dugo traje?

DRUGA: Da! (Pauza.) A šta?

PRVI: Ova... ova... Stvar.

DRUGA: Ja sam uvek tako mislila.

PRVI: Ne mogu da te ostavim.

DRUGA: Znam. A ne možeš ni da ideš za mnom.

(Pauza.)

DRUGA: Ako ti mene ostaviš, kako ću ja to da znam?

PRVI: (Živahno.) Pa, ti jednostavno duni u pištaljku i ako ja ne dotrčim, to će značiti da sam te ostavio.

(Pauza.)

DRUGA: Nećeš da me poljubiš na rastanku?

PRVI: Oh, mislim da neću.

(Pauza. Prvi čačka nos.)

PRVI: Ali ti bi mogla biti, prosto, mrtva u svojoj... Kujni.

(Ona zabubnja po svojim zidovima radosno, kao po loncima.)

DRUGA: Kujni?!? (Osmeh.) Posledica će biti ista...

PRVI: Da, ali kako bih ja znao da si ti prosto mrtva?

DRUGA: Pa... Pre ili posle bih počela da zaudaram.

PRVI: Ti već sad zaudaraš.

(Duboko ušmrkne.)

PRVI: Smrdi na leševe...

DRUGA: Ceo svemir.

PRVI: Nek đavo nosi svemir! (Pauza.) Izmisli nešto.

DRUGA: Šta?

(Prvi počinje lagano i odlučno da rastavlja njene zidove. Ona nije bogznakako impresionirana. On lagano sastavi zidove tako da obrazuju jednu tešnju sobu. Onda uđe među njih, sedne u ugao i počne da je posmatra preko kolena. Ona pokuša da se pokrene. Uspeva. Živahna je.)

DRUGA: I ti mora da si u dubini duše zadovoljan, ako si svestan toga.

PRVI: Zašto ?

DRUGA: Zato što si se vratio i što si opet sa mnom.

(On podrigne. Zainteresovano gleda njeno lice, umazano ružem i krajnje izmučeno.)

PRVI: Misliš?

DRUGA: Reci, čak i ako to nije istina.

PRVI: Šta treba da kažem?

DRUGA: Reci: "Ja sam zadovoljan. I radujem se."

PRVI: Ja sam zadovoljan. I radujem se.

(On podrigne.)

DRUGA: I ja.

PRVI: I ja.

DRUGA: Mi smo zadovoljni. I radujemo se.

PRVI: ...i radujemo se.

(Podrigne. Češe se ispod pazuha i po stomaku.)

PRVI: Ovo možda nije jedan od mojih najsjajnijih dana, ali iskreno govoreći...

(Pogleda u nju, ona ga ne sluša.)

DRUGA: Oh!

PRVI: Šta je?

DRUGA: Je l mi ne počinjemo da... da... Nešto značimo?

PRVI: Ti i ja? Da značimo?

(Zanjišti od smeha. Ustane i privuče je sebi. Ona je i dalje koncentrisana na svoje misli.)

DRUGA: Pitam se... Zamisli da nas neko razumno biće vrati na Zemlju - da li bi u njegovoj glavi mogle da sinu neke ideje ako bi nas dovoljno dugo posmatrao? (Glasom razumnog bića.) "Ah, dobro, sad vidim na šta oni to ciljaju".

(Prvi se malo trgne ali ipak počinje da je ljubi po vratu. Ona vrlo pažljivo skida trunje sa njegovog sakoa. Ne ometa ga.)

PRVI: (Sa žarom.) Hajdemo odavde, nas dvoje! Idemo na jug!

(Ona lagano prihvata ideju.)

DRUGA: Ti bi mogao da napraviš jedan splav...

PRVI: ...a morska struja će nas odneti daleko, daleko...

DRUGA: ...do drugih!

(Zgledaju se.)

OBOJE: Drugih?

(Osvrnu se sa strahom. Osmotre tamu. Opet se zgledaju. Padnu jedno drugom u grčevit zagrljaj. Ćute. On stavi ruku na njene grudi. Čvrsto stegne. Ona se nasmeši; onda se brzo otrgne i poleti u mrak. Međutim, on je daleko brži: Obara je na zemlju. Pauza.
Ona se nasmeši. On takođe. Ona ga jako ugrize za šaku. On vrisne. Udari je nadlanicom. Ona se nasmeši. On je opet udari. Posle njenog ponovnog osmeha i on se nasmeši. Onda joj ludačkom žestinom počinje da kida odeću. Kada kroz njenu pocepanu nogavicu primeti zaostalu biljku on je skine. Posmatra parazita sa izrazitom ljubopitljivošću. Na momente se čuju njegovi neartikulisani zvuci: ni zagrcnutost, ni kikotanje, ni jecaj.
Druga za to vreme strpljivo čeka. On napokon stavlja parazita sebi u nedra i nastavlja sa kidanjem njene odeće. Ona komadiće svoje rascepljene odeće uredno slaže kraj sebe. Kratka pauza za njenu molitvu, on je zbunjen.
Snošaj: više liči na koreografisanu orijentalnu veštinu, nego na kečerski zahvat. Crkvena muzika sada zvuči kao da traka usporava. Momenat kao da je zaleđen u vremenu.
Zvezda blješće.
Odmor nakon čina. Ona leži na leđima ispitujući svoje ruke. Njegova glava leži na njenim stopalima. Ona je autoritativna.)

DRUGA: Odmah počni da praviš taj splav. Sutra ću otići. Zauvek.

PRVI: (Smeh.) Otići zauvek ?!?

DRUGA: Sama ću se ukrcati!

PRVI: (Veselo.) Odmah počinjem! (Zabrinuto.) Da li će na putu biti ajkula? Šta misliš?

DRUGA: Ako ih ima onda će ih biti.

PRVI: Ah, to je petlja!

(Druga slegne ramenima.)

DRUGA: Ne znam.

(Njegov smeh obliva prostor. Ona stisne svoje prnje jače uz sebe. Nasmeje se zajedno s njim. Mrak. Još traju odjeci smeha. Slabašan ali prepoznatljiv zvuk se meša: njena loša kopija njegovih zvukova - ni zagrcnutost, ni kikot, ni jecaj.)

Kraj dejstva drugog

DEJSTVO TREĆE: BREŽULJAK U SVEMIRU

(Kada počne da pada lišće, Prvi podigne glavu i ozbiljno se zagleda u noćno nebo. Njihova soba je rastavljena. Čelični zidovi leže krstasto oko njih, čineći Brežuljak-u-Svemiru. Druga pažljivo stavlja šarenu maramu na glavu, a svoj polucilindar zbunjeno drži u rukama. I po drugi put, njihova odela i šeširi su se smanjili, tako da sada deluju kao dečije replike prave odeće.
Prvi zadovoljno zakopčava svoj sako. Ogleda se u pločama, opipa svoju neobrijanu bradu. Malo se namršti. Osvežen obilazi oko brežuljka. Ona i dalje nervozno gnječi svoj šešir. On ne obraća pažnju na nju. Pokušava da uhvati profesorski modalitet glasa, od kojeg se očigledno odvikao.)

PRVI: Imajući u vidu gledište izneto u objavljenim delima Pančera i Votmena...

(Nezadovoljan je. Menja boju i visinu glasa dok ne pogodi odgovarajuću.)

PRVI: Imajući u vidu gledište izneto u objavljenim radovima Pančera i Votmena o postojanju jednog Boga, izvan vremena i prostora, koji nas sa visina svoje božanske apatije - svoje božanske atambije - svoje božanske afazije voli sa malim izuzecima iz nepoznatih...

(Pauza. Pogleda u nju da proveri delotvornost svog nekadašnjeg umeća. Ona ne reaguje, zagledana je prazno u daljinu. On nezadovoljno nastavlja.)

PRVI: ...iz nepoznatih razloga! Ali! Vreme će pokazati...

DRUGA: Oči...

PRVI: ...i pasti kao božanska miranda... (Pauza.) Oči?!

DRUGA: Kako tvoje oči?

(On mahne sebi pred očima.)

PRVI: Loše.

DRUGA: Ali ti vidiš.

PRVI: Sve što želim da vidim. (Nestrpljiv je da nastavi govor.) Bačeni na muke! Bačeni u oganj čija vatra i plamen...

DRUGA: Kako tvoje noge?

PRVI: (Iznervirano.) Loše!

DRUGA: Ali ti možeš da hodaš.

PRVI: Dolazim-odlazim!

(On taman zausti da nastavi govor kad ona počne mirno i ozbiljno da ga upozorava.)

DRUGA: Jednoga dana ćeš biti slep, kao ja. Sedećeš kao trunka u praznini, u mraku, kao ja.

(Tajac. On uplašeno priđe i mahne joj ispred očiju. Vrisne. Shvati da je ona slepa. Ona se samo blago nasmeši. On sav rastrojen staje naspram nje i laganim teškim koracima krene ka njoj.)

PRVI: Vidiš li da dolazi nešto?

DRUGA: Šta?

PRVI: Vidiš li da dolazi nešto?

DRUGA: Ne.

(Prvi je drmusa za ramena.)

PRVI: (Urla.) Vidiš li?

DRUGA: Nema potrebe da vičeš! (Pomirljivo.) Jednog dana ćeš reći sebi: "Umoran sam, sešću"...

(Ona umorno sedne.)

DRUGA: Pa ćeš onda otići i sesti.

(On tiho vrisne. Njoj glava klone. On pritrči da je pridrži pre nego što se ona strovali preko svojih kolena. On panično nastoji da je probudi iz ubilačkog dremeža. Udari joj par lakih šamara. Ona se trgne.)

DRUGA: Ah?!

PRVI: Hajde! Hajde! Hajde!

(On je grubo tera da hoda, da živne. Na silu je vuče s kraja na kraj brežuljka. Njene funkcije se bude, uspeva da se sama mehanički kreće. Levo-desno, levo-desno. On se od silnog lomatanja zadiše i pada iscrpljen. Ona nastavlja da se kreće, kao zombi, ali vrlo žustro. Oči su joj zatvorene, usta joj sline. Dah ne postoji. On je zgranuto posmatra. Odjednom, njeno telo počinje u hodu da se grči. Ona usporava. Svaki mišić na telu počinje da joj se trese teškim i bolnim vibracijama. Okrenuta je prema njemu. Na izobličenom licu joj je - pored stravičnog, nemog napora - i naznaka bliskog olakšanja, čak i zadovoljstva. Orgazmična smrt. Od napornog podrhtavanja ona se svaljuje na kolena. U beskrajnom naporu ona uspeva da otvori oči i pogleda Prvog koji je potpuno sluđen. Gleda ga u jednom beskrajnom momentu.)

DRUGA: Ho-hodi da te zagrlim...

(Ona pruža ruke prema njemu. Kao da će i ustati. Prvi se u panici povlači.)

PRVI: Ne dodiruj me!!!

(Prvi provrišti. Druga se lako nasmeši. Sa neviđenom snagom, iz njenih grudi izbija krik, više ratničko-pobednički, nego samrtnički. Ona pada napred, zabijajući suzno lice u travu. Umrla je ponovo.
Duga pauza. Sav u neverici Prvi kleči, lagano čupa travu i trlja njome lice, ne bi li se osvežio. Usuđuje se da ustane i da joj priđe. Sa ludačkom koncentracijom osluškuje joj srce, puls, masira prsa, podiže ruke, pokušava da da veštačko disanje. Njegovi pokreti su sve brži i brži. Čak počinje malo i da zapeva i pocikuje. Nosa njeno telo, tera ga na akciju. Uporan je i sve glasniji.)

PRVI: Hajde! Hajde! Hajde!

(Zapeva. Promuklo daje takt svojim naporima, kao da će je to oživeti. Onda zastane, predomisli se. Pogleda ploče. Očajnički povlači za ruku posmatrače, publiku.)

PRVI: Hajde! Hajde! Hajde!

(Kada vidi da mu niko ne pomaže on sam podiže čelične ploče i pokušava da napravi neku vrstu zaklona. Ne ide mu lako. Opet pokušava da namoli publiku. Kad vidi da nema nade, on nastavlja sam - još prilježnije. U napravljeno sklonište uvlači njeno telo i skuplja se s njim u zagrljaju. Kao da se plaši da ne pokisne od pljuska lišća koje pada. Njegovo zapevanje i podvriskivanje, davanje takta, postaje sve oštrije i više. Svetlo u ritmu njegovog glasa počinje da podrhtava i treperi.
Nagli mrak.)

Kraj dejstva trećeg

DEJSTVO ČETVRTO: SVEMIR

(Neizdržljiv, ritmički isprekidan bljesak bele zvezde. Svemir je u negativu. Lišće. Vetar. Ubrzana kič-kopija katoličke crkvene muzike. Iz of-a se čuje mrmljanje, beskrajne molitve bezbrojnih mrtvih duša. Zagrljeni, ogrnuti u bela platna, Prvi i Druga ludački pocupkuju i popevaju u vrlo iseckanom ritmu. Svetlo i zvuk su na granici fizičke izdržljivosti.
Oči su im zatvorene. Vrlo su koncentrisani na svoju aktivnost. Iz brojnih mrmljanja u of-u se izdvajaju dva glasa.)

OF-DRUGA: Časovi mraka... A sad ovo... Sve brže i brže... Reči... Mozak... Trepti kao lud... Brzo zgrabi pa idi dalje... A tamo ništa... Dalje na neku drugu stranu... Sve vreme proklinje... Nešto u njoj... Preklinje sve to da prestane... Neuslišena... Nastavi da pokušavaš... I ne znajući šta... Telo, kao da ga više nema... Samo usta... Pomahnitala... I tako dalje... Nastavi...

(Ponavlja. Zaneseni igrači ne obraćaju pažnju na muziku, buku i glasove koji se čuju jedan preko drugog.)

OF-PRVI: Poznavao sam nekada jednog ludaka koji je verovao da je došao smak sveta. Bio je slikar - i grafičar. Mnogo mi je bio drag. Posećivao sam ga, u duševnoj bolnici. Uzeo bih ga za ruku i odvukao do prozora. Gledaj! Gledaj ono zrelo žito! Svu tu lepotu! A on bi trgnuo ruku i vratio se u ćošak. Prestravljen. On je video samo pepeo...

(Ponavlja. U opštu kakofoniju, i dalje cupkajući, uključuje se i Druga.)

DRUGA: Napolje... Na ovaj svet... Malecko stvorenje... Pre vremena... U tuž-... Šta? Devojčica? Da... Mala sitna devojčica... Na ovaj... Napolje na ovaj... Pre nego što joj beše vreme... U tužnu jamu zvanu... Zvanu... Kasnije joj sinu da je ona to zapravo bila kažnjavana... Za svoje grehe od kojih su joj mnogi tada... Nije važno... Nije važno... Nije važno...

(Ponavlja. Kakofonija je sve jača i jača.)

PRVI: Ni lice ni bilo koji drugi deo tela nikad ne okrenu prema njoj niti ona prema tebi već stalno paralelni kao dva točka na osovini i nikad da se okrenete jedno drugom već u oku samo treperenje magličastih rubova žitnog polja bez dodira i uvek prazan prostor između vas dvoje bez vatanja ni manje ni više od senke već samo izjavljivanje ljubavi...

(Ponavlja. Glasovi, strasni i odsutni, sliveni u jedan organizam. Njih dvoje i dalje pocupkuju oblivani lišćem i vetrom. Tempo izgovaranja, pokreta i jačina muzike su sve jači i jači. Svetlo je nepodnošljivo jako. Odjednom Druga vrisne.)

DRUGA: Semjuele!!!

(Odjednom sve zamukne. Igrači stanu. Samo još strpljivo belo svetlo kopa po zenicama gledališta. Njih dvoje pogledaju gore, odakle im lišće dolazi. Druga skuplja snagu, a onda vrisne u rascepljeno nebo.)

DRUGA: Semjuele!!! Pružite nam priliku!!!

(Nagli tajac.
Mrak.)

Kraj Skaske

BELEŠKA ZA DESERT:

POENTA: Mnogi lažu da je starac po imenu Semjuel Beket svoje poslednje godine proveo zgrčen kao fetus na svom krevetu. Ljudi koji su se bavili istim poslom kao i on plašili su ga se, ali ga nisu ni poštovali ni voleli. Pitanje je i da li je on išta od pomenutog troga i zaslužio. U svakom slučaju, starac je umro, pa su i njegova osakaćena deca puštena na Drugu Stranu. Blagosloven neka je onaj kome je beketovski kič ostavio miran san.

KVAKA: U ovoj dramskoj etidi skoro da ne postoji nijedna replika koju nije napisao Semjuel Beket. "Skoro", jer je dodata jedna lična imenica koja je Beketu bila nesumnjivo bliska. Dakle, u fabulu dolepotpisanog bezobzirno su uklopljeni fragmenti dijaloga iz sledećih Beketovih drama: KRAJ IGRE, SREĆNI DANI, ČEKAJUĆI GODOA, TADA i NE JA. Lovorike ostaju onima koji se poslednji smeju. Dok imaju kiseonika.

U Beogradu, februara 1992.

Dramski pisac, filmski i TV scenarista. Urednik i producent. Rođen 1969. u Loznici. Diplomirao dramaturgiju i scenario na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti 1994.

Za svoje filmove, pripovetke, drame i stripove dobio desetak nagrada, od kojih su neke na nacionalnom rangu. Radovi prevođeni na makedonski, engleski, rumunski, slovenački i francuski jezik.

Osnivač poduhvata "Projekat Rastko - Biblioteka srpske kulture na Interentu", 1997. godine.

Više podataka: http://SOLAIR.EUnet.yu/~orfej

e-mail: orfej@eunet.yu

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]