МИОМИР ПЕТРОВИЋ

ОСМЕХ НАКАЗЕ

или

APPENDIX

ЛИЦА :
МАРГАРЕТА - Маргарета Дирас, списатељица
ЕРНСТ - мајор Ернст Јингер, немачки официр, зоолог, писац
ФРАНСОА - Франсоа Митеран, новинар, истакнути члан покрета отпора
ЖИРОДУ - Жан Жироду, бивши дипломата, функционер владе у Вишију, драмски писац
КУКИ - Ку Кијан Ган, Вијетнамка, Маргаретина послуга
ФРАНЦУСКИ ИСЛЕДНИК - може га играти Франсоа
НЕМАЧКИ ИСЛЕДНИК - може га играти Жироду

Париз, 1943, 1945, Берлин, 1944.

(Пошто су лица ове драме историјски реалне личности свака нетачност њихових биографија је веома намерна.)

1. СЛИКА

(Префектура ослободилачке власти. Париз, 1945. Палата на Кеј Д Орсеју. Мрачна просторија осветљена нервозним светлом жуте иследничке лампе. Непрестано се чује брум електрике. Осветљена, на столици Маргарета. У полумраку, иследник.)

МАРГАРЕТА: Не. Поново вам кажем, не.

ИСЛЕДНИК: Добро, почнимо испочетка. Ми имамо сво време овог света, госпођице Дирас, ми смо купили Француској сво време овог света. Дакле?

МАРГАРЕТА: Био је тако нежан, не бих рекла крхког здравља јер то не би била истина, штавише, био је јако лепо грађен, Роберт, можда пре ломног здравља. Знате, као маслачак. Обично се не зна колико је паперјасти цвет маслачка склон распршивању. Прво је ту, беличаст, постојан а затим... само један једини дах ветра... Такав је био.

ИСЛЕДНИК: Вратимо се 1942. години, априлу месецу. Како је господин Лијанж примио ту вест?

МАРГАРЕТА: Само се сећам његових слепоочница. Биле су некако зелене, сиво маслинасте када се вратио из града. Тако су контрастирале од његовог бледог лица. Поглед му је, усред тог зеленила, био изгубљен. Тада још увек војници нису долазилил на врата. Сваког уторка, овде, у хали Кеј Д Орсеја објављивали су нове спискове. Био је убеђен да њега не могу ставити на списак... Јеврејска крв уливала се два, три колена уназад, готово да је било немогуће доказати његово јеврејство. Више је реда ради обилазио Кеј Д Орсеј.

ИСЛЕДНИК: У то доба, жалили сте праве Јевреје које су одводили?

МАРГАРЕТА: Какво је то питање... Жалила сам, наравно. То су били наши суседи, људи које смо познавали.

ИСЛЕДНИК: Још неко вама близак депортован је у логор?

МАРГАРЕТА: Близак, не. Осим Роберта. Дошао је са тим огромним подочњацима. Знала сам још са врата шта се десило. Тако, без речи. Тај читав дан и јесте прошао у неком јецају. Спремио се, дуго се бријао, потом је само климнуо главом. Као дечачић који је кажњен. Сутрадан је отишао возом у Берген Белзен. Нико није успео да помогне, промени одлуку штаба.

ИСЛЕДНИК: Чак ни ваш пријатељ, господин Жан Жироду, у то време један од секретара владе у Вишију?

МАРГАРЕТА: Не.

ИСЛЕДНИК: Када сте се упознали са мајором Ернстом Јингером?

МАРГАРЕТА: Никада. Писала молбе главном штабу јесам, чак сам једном приликом покушала да дођем до референта за 14. арондисман и Булевар Волтер, не сећам се имена, али ме нису пустили.

ИСЛЕДНИК: Мајор Ернст Јингер је био референт за 14. арондисман. Од септембра 1941. до пораза.

МАРГАРЕТА: Никада га нисам видела.

ИСЛЕДНИК: Чудно. И никада нисте чули за њега, за вашег колегу, госпођице Дирас, књижевника Јингера. Био је веома запажен пре рата у Немачкој.

МАРГАРЕТА: Не. Никада нисам волела модерну немачку књижевност, чак ни пре рата. Никада нисам чула за њега.

ИСЛЕДНИК: Како онда једанаест сведока тврди да сте одржавали везу са њим, током 1942. године?

МАРГАРЕТА: Зато што Французи воле да потказују, господине. Зато што је то национални спорт, одмах после Тур Д Франса.

ИСЛЕДНИК: Долазио је, кажу, често у ваш стан. Видели су вас како пијете Пастис или вино са њим "Код Леона" на Булевару Фош.

МАРГАРЕТА: Кажу, али то није истина, господине. Никада нисам примила никаквог немачког официра у свој стан. Пре бих умрла.

ИСЛЕДНИК: Маргарета, молим вас, престаните, имамо потписане изјаве ваших комшија.

МАРГАРЕТА: Никада га нисам познавала.

ИСЛЕДНИК: Другим речима, не знате ни како је мајор Ернст Јингер долазио до података везаних за акције париске ћелије покрета отпора?

МАРГАРЕТА: Не.

(Мрак.)

2. СЛИКА

(Кеј Д Орсеј. Испред канцеларије мајора Ернста Јингера. Париз, време окупације. У чекаоници, међу хладним зидовима седе Маргарета и Франсоа.)

ФРАНСОА: Морала би да једеш, Маргарета. Тако нећеш помоћи Роберту. Њему је сада потребна твоја снага, сада се он храни твојом енергијом. Одувек је зависио од тебе, од твоје издржљивости.

МАРГАРЕТА: Не могу. Све је почело да бледи, Франсоа. Зашто су морали баш њега да одведу?

ФРАНСОА: А зар су морали да одведу 20 000 француских Јевреја, досад?

МАРГАРЕТА: Ја не познајем 20 000 Јевреја, ја знам само Роберта, он је мојих 20 000. А није прави Јеврејин.

ФРАНСОА: Хоћеш да кажеш да би било другачије да је прави Јеврејин?

МАРГАРЕТА: Хоћу да кажем да не могу више овако.

ФРАНСОА: Мораш. Да ли ти знаш да само неколико људи успе да стигне до депортационе комисије, до мајора Јингера!?

МАРГАРЕТА: Знам. Стопала су ми хладна. Почећу да се полеђујем свуд по телу. Претворићу се у коцку леда, а онда ће ме твој мајор ставити у чашу вискија и прогутати.

ФРАНСОА: Они пију вино, можда шнапс, виски никако. Они мрзе Енглезе.

МАРГАРЕТА: Можда и ја мрзим, и Енглезе, и Немце, и Јевреје, па их нисам окупирала, можда...

ФРАНСОА: Смири се. Неко ће нас разумети. Чекаћу те овде. Видећеш, ући ћеш, он ће те сигурно већ по имену препознати. Сигурно је прочитао нешто од Маргарет Дирас...

МАРГАРЕТА: Не интересују ме ћаскања о књижевности са непријатељима. То је можда лепа слика у некој Жиродуовој дрмаи, довољно парадоксална да би била модерна, али ја у томе нећу учествовати. Мене интересује само Роберт. Да ли је жив, како му је...

ФРАНСОА: Све ће бити у реду. Роберт ће се вратити. Када изађемо одавде одвешћу те негде на Сену, на кафу и Пастис, видећеш, сунце ће ти пријати, појешћеш један велики сендвич и биће поново добро. Онда ћемо купити хлеб на картице и отићи кући...

МАРГАРЕТА: Добро. И сада је добро, и биће добро... колико су ми само хладна стопала.

(Мрак.)

3. СЛИКА

(Канцеларија мајора Јингера. Уобичајен, стерилан, ненаклоњен простор. За столом Јингер у уредној униформи. Поред стола Маргарета.)

ЕРНСТ: Седите, госпођо Дирас.

МАРГАРЕТА: Госпођица.

ЕРНСТ: Госпођице. Са вама је дошао господин Франсоа Митеран? Новинар, публициста, господин Митеран?

МАРГАРЕТА: Да, мислим да никада не бих смела сама да дођем.

ЕРНСТ: Зашто, па ми не уједамо, госпођице Дирас... Смем ли вас звати Маргарета?

МАРГАРЕТА: Зашто?

ЕРНСТ: Зато што ми се чини да вас познајем годинама. Рекох, ми не уједамо. Француска је зрело прихватила наш долазак. Ако изузмемо спорадичан отпор сви ће кад-тад прихватити долазак Вермахта. Ви сте, као зрео, формиран организам прихватили долазак једног новог вируса на који је тело отпорно, али који треба да још више ојача постојећи организам. Као што је и Наполеон некада урадио.

МАРГАРЕТА: Покушавате да ме импресионирате вашим интелектом, господине Јингер!? Дошла сам само због случаја Роберта Лијанжа, Булевар Волтер 73, депортованог у априлу у радни логор Берген Белзен.

ЕРНСТ: Дрски сте, иако би требало да се понашате понизно. То ми се допада. Побуна је знак сваког правог уметника по вокацији.

МАРГАРЕТА: Не видим да сте ви побуњени!

ЕРНСТ: Значи ли то да сте ипак чули за мене у књижевним круговима, госпођице Дирас?

МАРГАРЕТА: Можда.

ЕРНСТ: Мислио сам да нисам читан у Француској, иако је мој роман "На мермерним литицама" преведен пре рата. Видео сам књигу у једној књижари на Сен Жермену. Но, варате се. И ја сам побуњеник. Свако ко верује у ред у Немачкој, до јуче расцепаној у хиљаду малих тумора, брадавица, израслина на карти Европе, свако ко верује у хируршку интервенцију над тим туморима мора бити бунтовник. Више него што мислите.

МАРГАРЕТА: Молим вас. Роберт Лијанж, Булевар Волтер 73, депортован у априлу прошле године у Берген Белзен.

ЕРНСТ: (Почиње да листа спискове.) Полако, ја имам сво време овог света предамном. (Пауза.) Господин Лијанж је ваш супруг?

МАРГАРЕТА: Рекла сам вам да сам госпођица.

ЕРНСТ: Ах, да. То је још једна од паганских тековина Гала - дивљи брак. Да видимо... Април... Не, бојим се да нисам лично водио тај случај.

МАРГАРЕТА: Како то... Ви сте главни референт депортације!?

ЕРНСТ: Знате како је то: Свака кошница нуди мноштву пчела своју топлину, можда боље, дом. Али често се деси да у претераној ажурности, да употребим више људску метафору, у некој врсти тетануса, повишеног заноса, пчеле пуне и туђа саћа, туђе кошнице. Тај случај је можда водио Фон Бине.

МАРГАРЕТА: (Сломљено.) Мајоре Јингер... Ја, све ћу учинити...

ЕРНСТ: Ернст, молим вас. Знате, увек ми се допадао ваш роман "Љубавник". Та девојачка, невина а ипак влажна похлепа за кожом друге боје, за љубавником друге расе... Није вам добро?

МАРГАРЕТА: (Слабо.) Прекините, молим вас.

ЕРНСТ: (Сипа воде у чашу.) Опростите, попијте мало.

(Маргарета дрхтавим рукама прихвати чашу са водом. Отпије мало. Донекле се поврати.)

МАРГАРЕТА: Да ли је истина да их убијате, већ у возу, на неким споредним колосецима...?

ЕРНСТ: Молим вас.

МАРГАРЕТА: ...Да их у снегу, још увек топле остављате чопорима вукова?

ЕРНСТ: Госпођице, ваш пријатељ је депортован у априлу. Тада још нема снега.

МАРГАРЕТА: ...Да им прво вадите златне зубе, да топите њихове наочари, бурме, да читави гарнизони силују невине девојчице терајући њихове очеве да све то гледају...

ЕРНСТ: (Прекине је, нагло.) Жалите Јевреје!?

МАРГАРЕТА: Роберт није прави Јеврејин.

ЕРНСТ: Жалите ли праве Јевреје!?

МАРГАРЕТА: Жалим Роберта, друге не познајем.

ЕРНСТ: Да ли сте, негде у дубини свог бића срећни што иза речи "Јевреји" можете да се заклоните од мржње, од непогоде која вас може одувати са лица земље?

МАРГАРЕТА: Прекините, дошла сам због Роберта Лијанжа...

ЕРНСТ: ...Булевар Волтер 73, депортованог у априлу 1941. Не брините, Маргарета, пронаћи ћемо податке о том случају. Јавићу вам, имам ваше генералије...

МАРГАРЕТА: О мени, зашто о мени?

ЕРНСТ: А зашто не? Пре свега, у биографији на корицама ваших књига стоје сви подаци. И ви можете наћи моје податке. Немање приватности је цена коју писци плаћају због своје таштине. Знам пуно о вама.

МАРГАРЕТА: Да ли се неко вратио из логора?

ЕРНСТ: Из радног логора, прецизније. Наравно, па и име то говори. Када се заврши посао који се не би могао завршити без њихове помоћи, они су поново слободни. И враћају се.

МАРГАРЕТА: Госпођа Борд, наша кућепазитељка је остала без своја два сина у тим радним логорима. Њу нико не може убедити да се они враћају.

ЕРНСТ: Али вас она може убедити да се не враћају. Шта је та ваша госпођа Борд, референт за депортације, немачки официр!?

МАРГАРЕТА: Не.

ЕРНСТ: Онда верујте на реч некоме ко све то јесте. Уосталом, да ли ви желите да се ваш пријатељ врати?

МАРГАРЕТА: Наравно.

ЕРНСТ: Онда поверујте да се враћају. Вера, то је једина ствар јача од устаљеног поретка неког органског система.

МАРГАРЕТА: Верујете да је Трећи Рајх органски систем?

ЕРНСТ: Наравно, саздан је од људи. Нажалост. Да је то технолошки систем победа би била сигурна и пре него што је рат почео. ... Када сам прекомандован у Париз требало је да будем референт за коренсподенцију официра са њиховим породицама у Немачкој. Била је то награда за заслуге у претходном рату...

МАРГАРЕТА: А ипак сте задужени за депортовање живих бића.

ЕРНСТ: Управо. То је последица органског система.

МАРГАРЕТА: Плашите се борбе? Можда сте слаби?

ЕРНСТ: Наравно. Плашим се пораза. А у борби, колико год га предупредили, пораз је могућа опција.

МАРГАРЕТА: Плашите се пораза Трећег Рајха?

ЕРНСТ: Пораза живота. Као и ви, зар не?

(Јингер извуче из фиоке бомбоњеру. Понуди Маргарету)

ЕРНСТ: Изволите узети.

МАРГАРЕТА: Не, хвала.

(Јингер узме једну бомбону. Устане и мирно приђе Маргарети. Стави јој бомбону на усне. Она покуша да се отме. Јингер јој размрља чоколаду по устима и лицу. Она задрхти.)

ЕРНСТ: Штета, веома су добре. Немачке.

МАРГАРЕТА: (Уплашено.) Не желим.

ЕРНСТ: Добро, госпођице Дирас. Желим вам пријатан дан. Не плашите се, одмах ћу почети да прикупљам податке о вашем пријатељу.

МАРГАРЕТА: Немојте, више не желим то.

ЕРНСТ: Сада је готово. Довиђења.

(Мрак.)

4. СЛИКА

(Маргаретин стан. Укусно али скромно уређен простор. Помало прашњав и запуштен. Као да се мирис прашине пробија из сваког комада намештаја. За кухињским столом седе Франсоа и Жироду.)

ЖИРОДУ: Још увек је нема. Прошло је пола пет.

ФРАНСОА: Нисам смео да је оставим саму... Али сама помисао да сам у згради Врховног Окупационог штаба... Мислио сам да ћу пасти у несвест или скочити на првог војника да га задавим. Кеј Д Орсеј... Ти често одлазиш тамо? Зар је могуће да ти не сметају ситнице?

ЖИРОДУ: Какве ситнице?

ФРАНСОА: На крупне ствари се брзо навикнеш, хоћу да кажем. Све рационализујеш као одрастао човек. Неспремна војска, несигурни савезници, рат који лупа на врата, велика француска култура која нас, Французе, држи попут талаца, и све то. Али ситница! Лупање њихових улаштених чизама по мермерним ходницима Кеј Д Орсеја, звецкање њихових ленти по бакалницама, то грумење равне плаве косе на поду обичне, забачене париске бербернице у којој подбријавају своје потиљке...

ЖИРОДУ: Хоћеш рећи да нема Француза плаве косе?

ФРАНСОА: Увек се страшно трудиш да делујеш хладно.

ЖИРОДУ: Можда сам заиста хладан. Можда сам само залутао у покрет. Мислио сам да покрету требају смирени људи.

ФРАНСОА: Напротив, можда ја нисам за покрет. Раздражљив сам, можда сам превише патриота?

ЖИРОДУ: Не лупај. "Превише патриота". Патетичан си. У то никада нисам веровао. Зашто си уопште оставио Маргарету саму?

ФРАНСОА: Уплашио сам се.

ЖИРОДУ: То и јесте твој главни проблем, Митеран. Сувише не плашиш.

ФРАНСОА: Али господин Жан Жироду се не плаши. Можда положај у издајничкој влади, положај бившег дипломате и радо извођеног писца чини да се господин Жироду не плаши?

ЖИРОДУ: Не, господин Жироду само не мрзи.

ФРАНСОА: Зашто не доведеш своју формулу до краја и не кажеш: "Рат, то је друштво народа". То би било смелије!

ЖИРОДУ: Рат, то је компромис између врховног штаба и потчињених класа у једној земљи. То је демократско право на рат, то је опште одобравање рата за сваког Француза и сваког Немца.

ФРАНСОА: Ти си издајник.

ЖИРОДУ: А ти будала. Зашто би издајник, уместо да побегне у Африку, у француску Африку, остао овде да ради за покрет?

ФРАНСОА: Зато што се можда плашиш да би Немачка могла да изгуби.

ЖИРОДУ: Не плашим се ни пораза ни победе. Шта год да се деси, неко ће то крваво платити. Ми или они. Због изазивања рата или због отпора.

ФРАНСОА: Подсетио бих те да ми нисмо Тројанци а они Грци. Чак и према том рату имати толики интелектуални, филозофски одмак је лицемерно. Још мање према овом рату, у коме си, који те, попут снажног вира, непрестано вуче на доле.

ЖИРОДУ: Грешиш. Ја тежим да имам такав одмак. Али немам га. Само не видим да су криви Немци и њихове чизме, њихова плава коса. Видиш, недавно сам почео да пишем нешто ново. Драма. Зваће се "Зигфрид".

ФРАНСОА: Већ видим. Величање Нибелунга из трубе Валкира. Само недостаје Вагнер.

ЖИРОДУ: Немачка пред буну у Вајмару. Зигфрид - главни лик. Канцелар Немачке, измишљена личност, ујединитељ кнежевина. Човек од шест година.

ФРАНСОА: Како то?

ЖИРОДУ: Једноставно. Немачка болничарка је пронашла нагог, полумртвог, рањеног војника у рову. После битке са Французима. Рецимо 1915. године. Рањеник пати од амнезије. Поново учи све од почетка. Језик, обичаје, најпростије људске радње. Његов идентитет је немогуће утврдити. Постаје политичар, предводник нације. Али, непрестано га мучи један исти, помало неухватљиви свраб. Прошлост. Једног дана долази његова француска вереница и бивши пријатељ. Долазе у званичну посету. И почињу да га подсећају на једну другу домовину.

ФРАНСОА: Патетично. Ето, то је патетично.

ЖИРОДУ: Можда, Хоћеш да престанем?

ФРАНСОА: Не, причај даље.

ЖИРОДУ: И једна реч на француском: "предивно", својим звуком почиње да га прогања.

ФРАНСОА: Да ли се сети да је Француз?

ЖИРОДУ: Да. И онда остаје заглављен између две домовине. Једне, чији је он смисао и друге, којој припада телом, но у којој никога не познаје.

ФРАНСОА: Да ли и себе доживљаваш као Зигфрида, мислим, мислиш ли о себи као о колаборационисти?

ЖИРОДУ: Молим те. Увек када си нервозан и уплашен, иживљаваш се на пријатељима. Људски живот није глиста. Не можеш га пресећи на два дела па да сваки део може појединачно да опстане. Можда ће једном, ови наши изгубљени дани, ти ситни делићи изгубљени па нађени изградити логичан сплет и омогућити једноставан живот. Не сме се тврдити да у људској души, где напоредо бораве најразличитији облици, једино речи "Немац" и "Француз" не могу да се сложе. Не пристајем да копам ровове у сопственој души.

ФРАНСОА: А да ли и Роберт дели твоје мишљење?

ЖИРОДУ: Шта хоћеш тиме да кажеш?

ФРАНСОА: Јеси ли га питао да ли он у својој души пристаје да копа ровове. Или је сада већ закопан у једном од тих ровова.

ЖИРОДУ: Нису Немци криви због Роберта и логора. Крива је 1940. Хитлер, неки од ових живих Немаца - појединачно. Криви су лоши људи међу Немцима.

ФРАНСОА: А да ли су криви лоши људи међу Јеврејима?

ЖИРОДУ: Карикираш моје речи.

ФРАНСОА: Свеједно. Морам да кренем. Почеће састанак. Јавићеш ми када Маргарета буде дошла?

ЖИРОДУ: Наравно. Ускоро ће и Куки доћи из набавке. Морамо да пронађемо неке картице за храну и дамо им. Маргарета је живи костур.

ФРАНСОА: Могла би да пуши мање. Убиће сама себе. Уосталом, зар ти немаш приступ штампарији картица?

ЖИРОДУ: Не могу да крадем. Узео бих од других.

ФРАНСОА: Племенито... Збогом, Жан.

ЖИРОДУ: Збогом, Франсоа. Престани да ми се подсмеваш.

(Мрак.)

5. СЛИКА

(Маргаретин стан. За кухињским столом седе Жироду и Маргарета. Она је видно узнемирена, великим гутљајима сатире црно вино из чаше за воду.)

МАРГАРЕТА: Одвратно чудовиште. Било ми је мука. Још увек ми је мука. Сваки час сам могла повратити насред његовог угланцаног стола.

ЖИРОДУ: Грешиш, сигуран сам да грешиш. Ако постоји један једини немачки официр који управо није такав, то је Јингер. Он је прави европски интелектуалац...

МАРГАРЕТА: Знам, стигао је да ми се похвали. "На мермерним литицама"! Не желим да знам шта ти подразумеваш под тим "интелектуалац".

ЖИРОДУ: Шта ти је рекао за априлске депортације?

МАРГАРЕТА: Наводно није он водио Робертов случај. Знам да лаже.

ЖИРОДУ: Можда је то и истина. У априлу је Јингер можда још увек био референт коренспонденције.

МАРГАРЕТА: Зашто си ме онда упутио код њега? Знао си?

ЖИРОДУ: Зато што је он наша једина нада... Како не видиш? Знаш ли ти да је он као херој прошлог рата, одликован гвозденим крстом сам поднео молбу да се у Паризу бави препискама!?

МАРГАРЕТА: Зашто?

ЖИРОДУ: Да не би био на фронту, у позицији да руши француске културне споменике. Разговарао сам са њим о томе.

МАРГАРЕТА: Али да руши људе... То да! И откуд он на депортацијама?

ЖИРОДУ: Поднео је молбу. Не схваташ зашто? Јер није имао вере у хуманост својих колега. Да би помогао људима.

МАРГАРЕТА: Видим да ти је и то сам рекао. Поднео је молбу да би се напио крви!

ЖИРОДУ: Умукни... То је наша једина нада.

МАРГАРЕТА: Он је немачки херој. А хероји нису никоме нада.

ЖИРОДУ: Он је пример немачке дијалектике, ако баш желиш да знаш. Он је ентомолог, пре свега, научник. Прво је објављивао студије о инсектима а потом књижевне радове. Он је пријатељ прогнаног Бертолта Брехта. Ко проучава природу не може бити убица!

МАРГАРЕТА: И богомољке су инсекти. Чула сам једном да женка богомољке увек убија мужјака после полагања јаја.

ЖИРОДУ: За њега је и овај рат, и његово официрско овлашћење само један у низу...

МАРГАРЕТА: (Прекине га.) Експеримената! Биофилозофских! А! Он је гори од свих њих. Сигурна сам да жели да му платим телом за било какву информацију о Роберту.

ЖИРОДУ: Претерујеш. Била си пола сата код њега и већ је стигао то да ти каже... Претерујеш. Он жели да помогне.

МАРГАРЕТА: Када је Роберт био у својим дубоким депресијама и ти си спавао са мном. Из жеље да ми помогнеш.

ЖИРОДУ: Молим те, не желим да се поново враћамо у твоје хистеричне маштарије. Увек сам једнако волео и Роберта и тебе.

МАРГАРЕТА: Па ипак ниси покушао да спаваш са њим. Можда и твој Јингер жели да ми помогне. Да продре у мене а потом ме придави као први мужјак који је средио женку богомољку. Знаш ли ти уопште зашто си спавао са мном?

ЖИРОДУ: Прекини. Не желим да те слушам.

МАРГАРЕТА: Рећи ћу ти. Да би и на том плану, животињском, крви и меса сломио Роберта кога си и овако својим уметничким успехом инхибирао!

ЖИРОДУ: Он то никада није сазнао.

МАРГАРЕТА: Па да. Теби је било важно да само ти знаш, да ти и ја делимо тајну твоје супериорности.

ЖИРОДУ: Није истина. Волео сам га.

МАРГАРЕТА: Можда си и најзад у праву. Можда о њему и треба говорити само у прошлом времену. Понекад осетим како је мртав. Његово тело, лице са разрогаченим очима, отвореним устима, можда модрим, лежи у неком јарку у Немачкој. И осетим његову глад, празнину стомака која остаје у свом грчу и после смрти. Мртав а још увек гладан.

ЖИРОДУ: Ти сама себе убијаш. Одбијаш наду. Ти си саможиво, размажено биће које жели све и одмах. Нико га не може вратити на летећем ћилиму, као да га није ни било у логору. Нико!

МАРГАРЕТА: Могао си га спасити, имао си довољно веза у Вишију.

ЖИРОДУ: Ово је окупација. Ништа се не може у окупацијама. Он ће нам помоћи, ако ико може.

МАРГАРЕТА: Ако толико воли да помаже, кажи ми, зашто не јури мрежицом лептириће по некој баварској ливади, већ лови људе?

ЖИРОДУ: Окупација је за све. И за њега.

(Врата се отварају. У кухињу улази Куки. То је млада, ниска мулаткиња ситних костију. Долази са улица, још увек у капуту, са намирницама у рукама.)

КУКИ: Французи су стално то понављали у Сајгону. Да је затвор - затвор, и за стражаре и за затворенике. Француски официр у чијој је кући моја мајка прала, добио је маларију. Данима је читава његова породица оптужујуће, с неким чудним сјајем у очима гледала нас децу. Све Азијате око себе. Непрестано су мрмљали о томе како је земља проклета и како само животиње могу да живе у областима у којима владају толике болештине. Били смо криви и за комарце, и маларију и кише и венеричне болести. И никада им није пало на памет да се једноставно покупе и оду.

МАРГАРЕТА: Куки, јеси ли пронашла нешто?

КУКИ: Мало зелениша, добила сам и килограм кромпира за муштиклу господина Роберта. И осам пакли Голоаза.

МАРГАРЕТА: За ону од слоноваче?

ЖИРОДУ: Франсоа и ја смо донели мало хлеба и један пакетић меса. Оставићу ти картице.

МАРГАРЕТА: А ти?

ЖИРОДУ: Снаћи ћу се већ.

КУКИ: Французи се увек некако снађу. Или мало продају своје споменике културе, или своје колонијалне народе, или своје винске подруме... Не би ме чудило да продају, рецимо, онај египатски стуб са Трга Конкорд. Египћани се уопште не би љутили. Ни Мароканци, Тунижани, Алжирци... Једино Канаду више не можете продати. Квебек.

ЖИРОДУ: Збогом, Куки. Ти си особа која необично јасно уме да мрзи. Кристално јасне мржње.

(Жан Жироду обуче свој мантил, стави шешир и демонстративно, кочоперно изађе из стана. Маргарета и Куки саме. Напољу већ јасно пада мрак.)

МАРГАРЕТА: Опет немамо огрева.

КУКИ: Сутра ће госпођа Борд добити четири кубика дрвета. Из Булоњске шуме. Мали Пјер после полицијског часа сече парк танком пилом. Тајна је у крпама.

МАРГАРЕТА: Како то?

КУКИ: Чим зареже првих десетак сантиметара, увије стабло, на месту реза дебелим крпама. Тако пиљевина гуши звук резања.

МАРГАРЕТА: Уморна сам. Хоћемо ли се грејати?

КУКИ: Наравно.

(Маргарета и Куки наместе кревет. Скину се у спаваћице које носе под одећом. Угасе светло. Легну једна поред друге. Испреплету своја тела у облик налик на фетусни.)

МАРГАРЕТА: Данас сам упознала тог немачког официра.

КУКИ: И?

МАРГАРЕТА: Покушаће да помогне.

КУКИ: Заиста ће покушати?

МАРГАРЕТА: Не. Не знам. Можда. Не.

КУКИ: А ви ћете то урадити?

МАРГАРЕТА: Шта то?

КУКИ: Помоћи ћете му да вам помогне?

МАРГАРЕТА: Нећу.

КУКИ: Моја сестра је већ од дванаесте године спавала са француским официрима да би нас прехранила. После мамине смрти.

МАРГАРЕТА: Ја сам спавала са азијским наследником у четрнаест година. Да би нас прехранила. Било је то са друге стране реке. Тамо смо, за разлику од Сајгона, ми били ваши робови.

КУКИ: У својој књизи описали сте то као љубав.

МАРГАРЕТА: То је и била истина.

КУКИ: И после њега никог више.

МАРГАРЕТА: Није истина.

КУКИ: Волели сте господина Роберта? И господина Жана?

МАРГАРЕТА: Зашто говориш о Роберту у прошлом времену?

КУКИ: Због те љубави. Које није било. Нас две то знамо.

МАРГАРЕТА: Забрањујем ти да тако говориш.

КУКИ: Добро. Је ли вам топло?

(Мрак.)

6. СЛИКА

(Иследничка канцеларија у полумраку. Берлин, 1944. Споља допиру звуци блиских борби и бомбардовања. Осветљен иследничком лампом, седи Јингер. Изнад њега иследник. Може га играти и Жироду.)

ЕРНСТ: Не. Никада.

ИСЛЕДНИК: Дајете своју официрску реч?

ЕРНСТ: Дао сам је. До сада више пута због овог предмета.

ИСЛЕДНИК: Мајоре Јингеру, ви знате да имамо четири потписане официрске изјаве да је госпођица Дирас долазила код вас.

ЕРНСТ: Ја не кажем да она никада није ушла у Кеј Д Орсеј. Тамо је била јавна служба.

ИСЛЕДНИК: Али никада није ушла у вашу канцеларију?

ЕРНСТ: Никада. Нисам је познавао.

ИСЛЕДНИК: Познавали сте њена дела?

ЕРНСТ: У Вајмару сам читао њену збирку прича. На француском. Чини ми се да сам читао и њен роман "Љубавник".

ИСЛЕДНИК: Ви то нисте били?

ЕРНСТ: Шта то?

ИСЛЕДНИК: Љубавник.

ЕРНСТ: Понављам. Никада нисам познавао госпођицу Дирас.

ИСЛЕДНИК: Ваш син, Ернст, погинуо је на Источном фронту?

ЕРНСТ: Не видим зашто је то сада важно?

ИСЛЕДНИК: Да ли је ово писмо које вам је послао у октобру 1942?

(Иследник показује Ернсту парче папира.)

ЕРНСТ: Не могу да тврдим са ове даљине.

ИСЛЕДНИК: (Чита.) "Рат је наш отац, он нас је родио у зажареној утроби ровова, као нову расу, и ми своје порекло истичемо са поносом. Зато наше вредности треба да буду вредности херојске, вредности ратника, а не трговчића који жели свет мерити својим аршином..."

ЕРНСТ: То би могло бити његово писмо.

ИСЛЕДНИК: Зашто је то писмо заплењено са осталим стварима приликом претреса стана госпођице Дирас?

ЕРНСТ: Није ми познато. Можда је њој писмо проследио покрет отпора.

ИСЛЕДНИК: Поричете да сте имали икакве везе са париском ћелијом покрета отпора?

ЕРНСТ: Побогу, човече, па ја сам их све похапсио!

ИСЛЕДНИК: У Паризу сте се дружили са Пикасом, Жиродуом, Жидом, Коктоом... Све левичарима и симпатизерима покрета.

ЕРНСТ: Та дружења била су интелектуалне природе. Уосталом, интелектуалци у било којој окупираној земљи морају бити симпатизери локалног отпора.

ИСЛЕДНИК: Спремни сте да одговарате пред војним судом?

ЕРНСТ: Да.

ИСЛЕДНИК: Не плашите се?

ЕРНСТ: Не. Када сам престао да се плашим за живот свог сина, престао сам, чини ми се, да се уопште плашим.

(Мрак.)

7. СЛИКА

(Кафе "Код Леона". Луксузни париски кабаре. У задимљеној сали, интимно осветљеној, неколико немачких официра међу гостима. За једним столом седе Маргарета и Јингер. Она је приметно пијана. Говори одсутно.)

ЕРНСТ: На студијама зоологије, једне године сам волонтирао код ветеринара.

МАРГАРЕТА: Мислим да вам то и пристаје.

ЕРНСТ: Зашто сте онда овде са мном?

МАРГАРЕТА: Знате ви.

ЕРНСТ: Хоћете да ћутимо?

МАРГАРЕТА: Не. Наставите.

ЕРНСТ: При првом сусрету са болесним животињама почео сам да ступам у контакт са смрћу. Шта друго може објаснити ту осетљивост према сопственом крају од призора тек прогледалог псића што ужива у арлаукању, уједању, скакању до избезумљења. Људи мисле да је то игра. А да ли сте размишљали, не антиципирају ли животиње у тим почетним окрутностима оно што их чека. Испробавају ли чула пред грозотом која их и сама може чекати? Испробавају ли саму смрт, производећи је, фингирајући је? Није ли то само једна велика генерална проба улоге која се мора одиграти?

МАРГАРЕТА: Немачки овчар је пас са најгрознијим лавежом на свету. Одмах се види да је "немачки".

ЕРНСТ: Природно. То је вук, а не пас. Колико год испробавали и вежбали сцену сопствене смрти, тај страх који је одмах испод коже или крзна, ту зебњу никада не успевају да искључе.

МАРГАРЕТА: Тако се и осећам. Као прекривена неком опном која стеже све више и више.

ЕРНСТ: Животиње стално сањају своју смрт.

МАРГАРЕТА: Да ли и Роберт то сања? Или је већ сам постао свој сан? Када би ми само рекли да ли је жив...

ЕРНСТ: Било би вам лакше?

МАРГАРЕТА: Одвратни сте. Одлазим.

ЕРНСТ: И даље седите? Хајде, идите.

МАРГАРЕТА: Знате ви добро зашто.

ЕРНСТ: Поново вам кажем. То су радни логори у којима људи раде.

МАРГАРЕТА: Докле раде?

ЕРНСТ: Док се посао не заврши. У првом рату изгубио сам своју јединицу код Перлоа. Ту су први пут у историји употребљени бојни отрови. "Крилит 6". Лутао сам. Читаво поподне. Била је зима. Једино сам се оријентисао по лавежу паса околних кућа. Онда сам сишао у једну удолину.

МАРГАРЕТА: Зашто ми све то причате?

ЕРНСТ: Све је било као сан. Удолина прекривена белим прахом. Ветар га није растерао. Сасушене гране, полегла трава, француски војници. Укочени. Залеђени у тренутку ручка, сви око коморе. Лица и тела прекривена белим прахом. Као завејани. Један коњ. Бео, мртав, укочен на четири ноге. Ухваћен у тренутку равнотеже. Завртело ми се у глави. Униформа ми је постала бела. Отров је и даље падао. Једва сам побегао.

МАРГАРЕТА: Извукли сте живу главу. Роберт не.

ЕРНСТ: Да сам остао ту, моја униформа би била истоветна са њиховим, моје тело са њиховим. И нико не би никада сазнао да је један немачки потпоручник остао са Французима. Уједињен у смрти.

МАРГАРЕТА: Жао ми је што нисте умрли тада. Видели би да Французи нису тако лоши.

ЕРНСТ: Разлике нема. Униформе не постоје. Мислите ли да се боље осећам у овој униформи усред Париза него ваш Роберт у логорашкој униформи усред Немачке?

МАРГАРЕТА: Да ли је заиста у Берген Белзену?

ЕРНСТ: Сазнаћу.

(Кроз гужву и столове пробије се Франсоа. Спази Маргарету и приђе њиховом столу. Франсфоа је изненађен. Маргарета још више. Једино је Јингер веома прибран.)

ФРАНСОА: Добро вече, Маргарета.

МАРГАРЕТА: Франсоа, откуд ти...?

ЕРНСТ: Господине, скините шешир када разговарате са дамом.

ФРАНСОА: Опростите. (Скине шешир.)

МАРГАРЕТА: Шта тражиш овде, пратиш ме?

ФРАНСОА: Зашто? Дошао сам на чашицу Пастиса, са пријатељима. Опростите ако сам вас узнемирио. Довиђења. (Крене.)

ЕРНСТ: (Гледа за њим.) Франсоа Митеран.

МАРГАРЕТА: (Уплашено.) Да. Мој пријатељ. Зашто ме већ други пут питате за њега?

ЕРНСТ: Ни сам не знам зашто. Кармин вам је прешао на зубе.

МАРГАРЕТА: (Постиђено.) Опростите.

ЕРНСТ: Ништа, то је прилично шармантно. Зашто седите са мном?

МАРГАРЕТА: А зашто ме ви тако гледате?

ЕРНСТ: Знате зашто. Кренимо.

(Мрак.)

8. СЛИКА

(Маргаретин стан. Дубока ноћ. Полицијски час. Неко бесно звони пред вратима. Куки истрчи из кухиње увијена у многобројне крпе, ешарпе и једно ћебе. Отвори врата. У предворје ступе Маргарета и Ернст Јингер. Маргарета је видно пијана. Једва се држи на ногама. Јингер је придржава.)

КУКИ: Госпођице, где сте досад, није вам добро...?

МАРГАРЕТА: Добро ми је. Придржи господину капут.

ЕРНСТ: Шињел. Не капут. Шињел. Изволите. Какво мило лице. Камбоџа?

КУКИ: Вијетнам.

ЕРНСТ: Ах, да. Вијетнам. Пен-Хао, предивна земља.

КУКИ: Да. Зато сам у Француској. И Немачка је лепа земља, ако дозволите, господине. Па и ви сте овде.

МАРГАРЕТА: Куки, какво је то понашање... Одлази!

(Куки се без речи покупи и врати у кухињу. Маргарета и Јингер остану сами.)

ЕРНСТ: Чудно. Француску воле да бране и они које сте опљачкали.

МАРГАРЕТА: Немачку неће нико бранити.

ЕРНСТ: Неће бити потребе.

(Из оф-а се чује грозничаво окретање телефонског бројчаника... Кукин глас из оф-а, телефонира.)

КУКИ: (ОФ) Хало... Опростите, господина Жиродуа, хитно је.

(Маргарета навије грамофон и пусти неку сладуњаву плочу Жилијет Греко. Можда "Је суи биен".)

ЕРНСТ: Пијани сте.

МАРГАРЕТА: Несрећна.

ЕРНСТ: Жути су лукави. Греше они који их сматрају нижом расом. Они су најопаснија бића.

МАРГАРЕТА: Људи су најопаснија бића.

ЕРНСТ: Живе као скакавци. На први поглед најезда скакаваца људском оку изгледа хаотично. Ипак, ниједан скакавац не скаче ако његов претходник не стане на земљу. Они се крећу веома организовано. Као пар људских ногу. У складу.

МАРГАРЕТА: Жути се плаше смрти. Дрхте од смрти.

ЕРНСТ: Сви се плаше смрти. Приђите.

МАРГАРЕТА: Зашто?

ЕРНСТ: Да вам нешто шапнем. (Она приђе.) Роберт Лијанж се налази у Хопјерхампфену.

МАРГАРЕТА: Жив?

ЕРНСТ: Полако.

МАРГАРЕТА: Желите да спавате са мном?

ЕРНСТ: Не. Ви желите да спавате са мном.

МАРГАРЕТА: Зашто то мислите?

ЕРНСТ: Зато што чекате да вас живот сломи. Зато што се подмећете. Зато што ћете говорити са болом, али оперским, романтичним болом како вас је имао немачки официр за време окупације. Можда ћете написати и књигу о томе.

МАРГАРЕТА: Говно једно.

ЕРНСТ: Зато што писци не живе свој живот. Они га глуме.

МАРГАРЕТА: Гаде један. Смрдљиви гаде.

ЕРНСТ: Шта ако ја сада одем? Ако вам не пружим прилику да будете жртва најженственијег облика ратног насиља?

МАРГАРЕТА: Одвратни сте ми

ЕРНСТ: (Лупи јој јак шамар.) И ви мени.

МАРГАРЕТА: Извући ћете Роберта из логора?

ЕРНСТ: Извући ћете мој опасач из панталона?

(Маргарета му бојажљиво приђе. Почне да му извлачи опасач из панталона. Мрак.)

9. СЛИКА

(Касније. Маргаретина кухиња. Куки седи за столом. Грчевито се рукама држи за главу. Покрива уши као да је око ње нека заглушујућа бука. Уместо тога, тишина. Маргарета се умива у судопери. У пењоару је. И над њом тишина.)

МАРГАРЕТА: Отишао је.

КУКИ: Није.

МАРГАРЕТА: Отишао је.

КУКИ: Зашто?

МАРГАРЕТА: Не постоји избор.

КУКИ: Зашто?

МАРГАРЕТА: Морало је.

КУКИ: Није. Ви не волите господина Роберта, никада и нисте. Ја то знам. Откада сте заједно и ја сам са вама. Понекад, када се грејемо у мраку, чини ми се када осетим вашу топлу руку на бутини или струку, да више желите мене него господина Роберта.

МАРГАРЕТА: Престани!

КУКИ: Зашто би жена која воли једног мушкарца непрестано одлазила са другима.

МАРГАРЕТА: Шта ти знаш о томе? Управо зато, из љубави. Роберт никада није био храбар. Тражила сам храброст у другим мушкарцима да би очувала нежност за њега.

КУКИ: Да ли је немачки официр храбрији од господина Жиродуа?

МАРГАРЕТА: Он ће спасити Роберта.

КУКИ: Сујетни сте као мушкарац. Не можете никога да одбијете. То храни вашу сујету, ви их хладно, бесомучно, нимфомански прождирете остављајући их у уверењу да то они чине вама.

МАРГАРЕТА: Престани! Избацићу те на улицу, змијо жута...

(Из предворја се чује тресак вратима. У кухињу уђе Жироду. Задихан је.)

ЖИРОДУ: Ко кога избацује на улицу? Шта се десило?

КУКИ: Господине Жироду, дошли сте...

МАРГАРЕТА: Прекини, гуско... Откуд ти?

ЖИРОДУ: Врата су била отворена. Звала ме је Куки!

МАРГАРЕТА: Зашто?

КУКИ: Све сам му испричала, све.

МАРГАРЕТА: И ти си дошао да ме спасеш!? Од Ернста Јингера који је до малочас спавао са мном!?

ЖИРОДУ: Ја... Ти...

МАРГАРЕТА: Шта је? Зар драмски писци немају реплику одмах, на било шта? А ти само понављаш то глупо "ја" и "ти".

ЖИРОДУ: Како је могло доћи до тога?

МАРГАРЕТА: До чега, мили мој? Не верујеш да је твој Јингер "На Мермерним литицама", Јингер "не желим да будем члан немачке академије", Јингер "изабрао сам себи високо место одакле посматрам људе који се прождиру као инсекти"... и остале његове глупости - спавао са мном!? Због неколико информација о Роберту.

ЖИРОДУ: Ђубре.

МАРГАРЕТА: Ко? Ја или он?

ЖИРОДУ: Ја...

МАРГАРЕТА: Ти? Ниси ти, мили мој.

ЖИРОДУ: Заклео бих се да он то не би никад учинио.

МАРГАРЕТА: Не ваља се заклињати. Зашто стојиш као да ти је улично куче запишало ногавице? Да ли је повређен мушкарац који ме сматра за своју, телесну својину? Или патриота, чија пријатељица патриота леже са окупатором?

ЖИРОДУ: Не видим шта желиш тиме да кажеш.

МАРГАРЕТА: И не можеш да видиш. Ти не знаш како се осећа неко чији један део тела, можда уд, део организма лежи мртав, сасвим могуће, а да то није ни потврђено. Можда носим Роберта са собом као осушену руку, као гнојаву ногу... Ти си један интелектуални мастурбатор који не зна како то боли.

ЖИРОДУ: А можда си то ти! Са том патетичном улогом коју си себи дала. Можда је то подношење телесне, опипљиве "Жртве" само један перфиднији вид твоје празнине, болести... Курво.

МАРГАРЕТА: Одлази! Губи се... Ти, ђубре!

(Маргарета почне да удара шакама Жиродуа у главу. Жироду се не помера са места. Куки врисне и скочи на Маргарету. Мрак.)

10. СЛИКА

(Неки подрум. Оскудно је адаптиран у салу за састанке. Дрвени сто, столице, паучина. Водоводне цеви. За столом седи Франсоа и чита неки рукопис када у просторију уђе Жироду.)

ФРАНСОА: (Чита.) "Ти можеш навући своја одела, Зигфриде, али се нећеш ослободити слојева које су на тебе оставиле оних седам немачких година. Онај кога је стара немачка зима седам пута заледила, онај кога је седам пута грејало најмлађе и најтреперавије пролеће у Европи, веруј ми, остаје заувек неосетљив за умерена осећања и подневља. Твоји обичаји нису везани за кафанске терасе, већ за наше џиновске букве, за наше пренасељене градове, величанствене пејсаже и необуздане страсти, што једино може дати пуноћу душе."

ЖИРОДУ: "Зигфрид". Свиђа ти се?

ФРАНСОА: Чудно, нисам се надао оваквом комаду. Чини ми се да патиш од кризе идентитета.

ЖИРОДУ: Зашто? Гладан си крви. Ти не практикујеш праштање, рекао бих.

ФРАНСОА: Како можеш да пишеш пронемачки комад усред окупације. Они су гладни крви, не ја. Почињем да сумњам у твоју...

ЖИРОДУ: ...Оданост идеји?

ФРАНСОА: Кокетираш праштањем.

ЖИРОДУ: Поцепај онда рукопис.

ФРАНСОА: Зашто? Ја сам ти пријатељ, нисам партијски цензор.

ЖИРОДУ: Ја само не верујем у фетишизам, у спаљивање вештица.

ФРАНСОА: Они спаљују Јевреје.

ЖИРОДУ: Управо зато их не треба спаљивати. (Пауза.) Франсоа Митеран, ти имаш кукавичку храброст. Пуцао би пре него што би и отпочео двобој, двобој духа, све би их још пре тога побио. Зашто си ме звао? Надам се не због драме?

ФРАНСОА: Маргарета и Јингер.

ЖИРОДУ: Знаш?

ФРАНСОА: Наравно. Пратимо сваки његов покрет.

ЖИРОДУ: Она заиста није при себи.

ФРАНСОА: Зашто си изненађен? Није ли Маргарета Женевјен из твог комада, а Јингер - Зигфрид? Ти волиш парадоксе, то је јако модерно. Можда се испостави да је Јингер Француз са дубоком амнезијом. Родољубивом амнезијом.

ЖИРОДУ: Умукни.

ФРАНСОА: Када покрет победи судиће Маргарети. И нама. Шта год урадили за покрет, познанство са њом ће нас окужити.

ЖИРОДУ: Можда га... Не, не знам...

ФРАНСОА: Спали ову драму. Једном си рекао да без искрености нема праве уметности. Но, чак и када би га убили. Остало би исто.

ЖИРОДУ: Она има слабост према угњетавачима. То је њена борба са сопственим страхом од смрти.

ФРАНСОА: Браниш свог посрнулог анђела. Било је лепо маштати о Јингеру као о, рецимо, Филоктету. Ратник против своје воље.

ЖИРОДУ: А ако је стварно приморана?

ФРАНСОА: Да ли би ти на њеном месту поверовао да ће због твог тела један окупатор спасити једног заробљеника?

ЖИРОДУ: Почео сам да је мрзим. Чак и ја. Да мрзим.

ФРАНСОА: Да ли то из тебе говори сујетни љубавник?

ЖИРОДУ: Да ли из тебе говори кукавички квазиреволуционар, уплашен да ће због познанства изгубити чин?

ФРАНСОА: Када боље размислим, чини ми се да си баш ти могао пријавити Роберта депортационој комисији. Због ње.

ЖИРОДУ: Прекинимо ово.

ФРАНСОА: Само да ово не прекине нас.

(Мрак.)

11. СЛИКА

(Маргаретина соба. Полумрак. Поново отужна плоча Жилијет Греко, "Је суи биен". Око кревета неколико празних флаша Перноа, препуне пепељаре. На кревету лежи Јингер, полунаг, у деловима официрске униформе. На ивици кревета седи Маргарета, видно пијана, са погледом замрлим негде у зиду. Пуши.)

ЕРНСТ: Ваша служавка поново прислушкује.

МАРГАРЕТА: Чини вам се.

ЕРНСТ: Гадите се?

МАРГАРЕТА: Не.

ЕРНСТ: Мене?

МАРГАРЕТА: Можда.

ЕРНСТ: Себе?

МАРГАРЕТА: Сигурно.

ЕРНСТ: И о чему још размишљате?

МАРГАРЕТА: Анална фисура је уздужна пукотина у слузокожи, дугачка око два центиметра, најчешће у средини задње стране ануса. При вршењу нужде, болесници имају страшне болове који трају и по неколико сати. Неки лекари тврде да може настати услед трпљења, одлагања стреса.

ЕРНСТ: Покушавате да ми наговестите да сте напети.

МАРГАРЕТА: Пре него што је изашао на ова врата, седела сам на овом истом месту, на ивици, и низ кичму су ми силазили ледени мрави. Да, баш као мрави, само од леда. Неки притисак, одасвуд почео је да потискује моја црева надоле. И сада то осећам.

ЕРНСТ: То је само обичан страх од смрти. И људи сањају један исти сан - своју смрт. И нико, уствари, не може да издржи ту непрестану а неосетну промену. Труљење, пропадање сопственог тела. И то је све. Није то страшно.

МАРГАРЕТА: Само, шта је човек спреман да уради не би ли некако стао на пут том страшном сврабу?

ЕРНСТ: Рецимо, да спавате са мном?

МАРГАРЕТА: Рецимо.

ЕРНСТ: И?

МАРГАРЕТА: Хојерхампфен. Да ли је жив?

ЕРНСТ: Јесте. Проверено. Жив.

МАРГАРЕТА: Вратиће се?

ЕРНСТ: Можда.

МАРГАРЕТА: Ако ви тако наредите?

ЕРНСТ: Могуће.

МАРГАРЕТА: Када?

ЕРНСТ: Још увек је рано.

МАРГАРЕТА: Зависи од мене.

ЕРНСТ: Да. Пуно га волите?

МАРГАРЕТА: Не. Само, када сам га први пут угледала, било је то на тераси "Жудија", угледала сам себе. Те немирне очи, као на уљу, очи које лете лево-десно, у потрази. И његов неурастенични фалсет. Тај страх. Као у огледалу. Тај притисак који гњечи. Као мене. Ја. А себе нисам никада волела.

ЕРНСТ: Дакле, ни њега. Волели сте макар некада раније?

МАРГАРЕТА: Куки је у праву. Никада.

ЕРНСТ: Прошле године, у улици Роајал, први пут сам видео жуту звезду. Носиле су је три младе девојке. Прошле су поред мене, држећи се за руке. Одмах сам осетио неугодност што носим униформу. Можда страх.

(Јингер почне да се нападно смеје.)

МАРГАРЕТА: Наказо! Како можете да се смејете!? Па ви качите те жуте звезде! А сада лажете!

ЕРНСТ: Из тог страха, само из тог страха сам поднео молбу за посао при штабу. Знате?

МАРГАРЕТА: Јер се бојите своје смрти! Па ви сте смешна, патетична особа. Звер!

ЕРНСТ: Можда. А онда, јуче, видео сам четири младића на Јелисејским пољима како носе жуте звезде на којима пише "Идеалиста", "Романтик"... Нису схватили да је прошло време полемике. Кренули су да демонстрирају.

МАРГАРЕТА: А зашто је време полемике прошло?

ЕРНСТ: Јер су Немци отпочели процес катарзирања од сопствене одвратности.

МАРГАРЕТА: Па и ви.

ЕРНСТ: Па и ја. Отворено. Не лицемерно као ваша служавка.

МАРГАРЕТА: Какве везе сада...

ЕРНСТ: Зато што је све време провела прислоњена уз зид, прислушкујући све наше радње, утапајући се у све наше шумове, већ сатима шпијунира пунећи се мржњом и према мени и према вама а да јој се све то, при мом одласку уопште неће видети на лицу. Жути су одвратни. Јер умеју да мрзе.

(Јингер скочи са кревета, дође до зида и стане да енергично удара отвореном шаком о зид.)

ЕРНСТ: Хајде служавко, претворићеш се у зид!

МАРГАРЕТА: (Одсутно.) Имам потребу да седим овде. Заувек.

ЕРНСТ: И патите. Љигаво сте патетични.

(Мрак.)

12. СЛИКА

(Јингерова канцеларија. Све је као у претходној слици. Стерилно, херметично, као заробљено у временском вакууму. За столом седи Ернст Јингер. Пред њим су папири, записници. На столу до њега, Жан Жироду.)

ЕРНСТ: Роберт А. Лијанж, новинар, 45 година, Булевар Волтер 72, 14. Париз. Депортован 20. априла 1942. године. По очевој породици Јеврејин. Члан Комунистичке партије Француске до 1941. године. Учесник Великог рата у чину каплара. Депортован у збирни логор у Берген Белзену. Одатле пребачен у Хојерхампфен. Квалификован за рад у штампарији. Жив.

ЖИРОДУ: И, то је све?

ЕРНСТ: Да. И не видим зашто сте морали лично да дођете, господине Жироду. Ја сам све то пренео Маргарети.

ЖИРОДУ: Дошао сам... Јер сте ви једини Немац са којим могу отворено да разговарам.

ЕРНСТ: О уметности?

ЖИРОДУ: Надам се и о животу. Постоји ли разлика?

ЕРНСТ: Дошли сте да ме лично замолите, као интелектуалац интелектуалца, да прекинем да се виђам са Маргаретом.

ЖИРОДУ: Да.

ЕРНСТ: Храбри сте.

ЖИРОДУ: Ако ви тако кажете. Ви сте ратник, то знате.

ЕРНСТ: Јесте. Уствари, дошли сте да ми кажете, као у неком позоришном комаду који режира Луј Жуве, да сте изненађени мојим иживљавањем над госпођицом Дирас?

ЖИРОДУ: Можда је мој проблем нагон за идеализовањем.

ЕРНСТ: Сигурно. То почиње самољубљем а завршава у колаборацији. Ви сте, једноставно, Француз који пати за немачком витешком храброшћу.

ЖИРОДУ: Напротив. Знате колико мрзим сваки рат.

ЕРНСТ: Управо зато. Да би нешто постало предмет мржње, претходно га треба обожавати. Или га се стравично плашити. Нисмо ли увек најлуђе заљубљени у жене којих се плашимо? Да би нас могле прождрати.

ЖИРОДУ: Страх од љубави и љубав према страху нису исто.

ЕРНСТ: Не. Можда сте само љубоморни на силу коју представља ова униформа?

ЖИРОДУ: У ком смислу?

ЕРНСТ: У смислу да сте, онда када сте спавали са Маргаретом, и ви навукли униформу интелекта и уметности на себе. И онда, у тој униформи, колонијализовали тело једне жене. Доказујући како вам се диже и поред толике памети и финоће. У својој педесет и некој, Жан Жироду, потентнији од многих.

ЖИРОДУ: Не. И онда сам веровао само у слободу духа. И емоција.

ЕРНСТ: Свог духа. Слободу свог духа која гуши туђа тела.

ЖИРОДУ: Нисам дошао да ме вређате.

ЕРНСТ: Јесте. Ви Французи стално глумите живот. Дошли сте да вас вређам како би лизнули своју храброст. Јер нисте свесни да је имате. Проверавате.

ЖИРОДУ: Захтевам...

ЕРНСТ: Напоље, смешни човече. Напоље!

(Мрак.)

13. СЛИКА

(Трпезарија у Маргаретином стану. За луксузно постављеним столом седе Франсоа и Маргарета. Пију аперитив. Наизглед, уобичајени породични ручак недељом. Једино што разбија овакву констатацију је звук тешких транспортера који допире са улице. Челичне гусенице парају калдрму. Куки повремено уђе у трпезарију и послужује а понекад и сама седне за сто да руча.)

ФРАНСОА: Све картица за храну читавог Париза, стављене на гомилу не могу приредити овакав ручак!

МАРГАРЕТА: (Прибрано.) Увек се жалиш, драги Франсоа, само се жалиш.

КУКИ: Мислим да оно што господин Митеран жели да каже нема никакве везе са приговором. Господин се само пита одакле нам све ово.

МАРГАРЕТА: Продале смо Риве Гауцхе комоду, јуче.

КУКИ: (Из кухиње.) Ја је, госпођо, нисам продала, продали сте је ви.

МАРГАРЕТА: Добро, Куки, ја сам је продала.

КУКИ: (ОФ) Односно, када сам синоћ дошла кући, господине, видела сам да комоде нема. Госпођица је устврдила да ју је продала.

МАРГАРЕТА: (Франсоау.) Па нисам је ваљда исцепкала на комаде и заложила њоме ватру у камину? Уосталом, Куки, зар стално мораш да звоцаш? Пожури са том патком!

(Куки унесе у трпезарију печену патку на сребрном пладњу.)

ФРАНСОА: Права, сељачка, угојена патка са лимуном! Ово је коштало на стотине франака.

МАРГАРЕТА: Сигурно. Па данас славимо!

ФРАНСОА: А шта то, уствари?

МАРГАРЕТА: Вест да је Роберт жив, да ради у штампарији логора Хојерхампфен у јужној Пруској.

ФРАНСОА: Ах, да... Роберт је жив.

МАРГАРЕТА: Осећам да ће се вратити. Више нема оног притиска у ваздуху. Његова лампа, његове луле, његове наочаре, све ће га чекати и једном, када се буде вратио сви ћемо, зар не, Франсоа, баш сви глумити пред њим да никада није ни одлазио.

ФРАНСОА: (Заједљиво.) И глумићемо да је једна Риве Гауцхе комода продата да би се приредио слављенички ручак у његову част.

КУКИ: Браво, господине Митеран, ја већ глумим!

ФРАНСОА: Ово је, значи, донео мајор Јингер

МАРГАРЕТА: Како смеш... Како се усуђујеш!?

ФРАНСОА: Могу, јер убиће га Покрет. А када се ослободимо Немаца, умрећеш и ти. Бићеш стрељана.

МАРГАРЕТА: Ту смо, дакле, господин командир париске ћелије се уплашио за себе! Како си ти једно ниско створење, Франсоа!

ФРАНСОА: Барем нисам наказа са широко раскреченим ногама, убљувана рупа која вапи за пуњењем, за продирањем...

МАРГАРЕТА: А када си ти покушавао да продреш у ту рупу...!? Ти си једна глупава, нечовечна, одвратна свиња!

ФРАНСОА: (Мирно.) Реч "свиња" на француском не звучи ни упола увредљиво као "сwеин"! Тек на немачком то је увреда.

КУКИ: Понекад се питам не би ли се господин Роберт сам пријавио за логор.

МАРГАРЕТА: Шта се ти мешаш!? Гњидо једна, и ти си љубоморна као он. Шта је? Шта ме тако гледаш? Не мазиш ли се ти можда у свим оним тренуцима које проводиш наслоњена на зид док је официр код мене? Ти мислиш да после, када легнемо ја не осећам како си влажна доле. Ђубре!

КУКИ: Ја никада не спавам у вашем кревету. Ја вас примам у свој да се загрејете. Ја и не би могла да заспим у локви зноја једне немачке свиње!

МАРГАРЕТА: Робињо! Војске се мењају а ви, жуте бубашвабе, увек остајете робови!

КУКИ: Сифилистичарко!

(Куки скочи на Маргарету. Почне врло груба туча, налик на мушка батинања. Франсоа немо и пасивно посматра призор. Зачује се звоно на вратима. Жене престану да се туку и преплашено погледају према вратима. Франсоа отвори врата. У стан уђе Жан Жироду. Сломљеног погледа.)

ЖИРОДУ: Господе Боже!

ФРАНСОА: Ох, господин Жан Зигфрид Жироду! Добродошли на слављенички ручак у част примања вести о Роберту. Ево, дочекаћемо га у овој атмосфери. Пробамо сада.

МАРГАРЕТА: Жан, зашто ме тако гледаш...? Шта се десило, Жан!?

ЖИРОДУ: Острво Жерси. Све до обуставе отпора на континенту.

ФРАНСОА: Какав сада Жерси?

ЖИРОДУ: Окупациони штаб је дао само ту могућност. Или затвор.

МАРГАРЕТА: Зашто?

ЖИРОДУ: У акту о мом смењивању са места секретара стоји да су моје драме отворена антинацистичка пропаганда.

ФРАНСОА: Јингер те се отарасио.

МАРГАРЕТА: Шта Јингер!? Шта опет Јингер!?

ЖИРОДУ: Отарасио ме се.

ФРАНСОА: (Смеје се.) Не могу да верујем! Зигфрид је одбацио Зигфрида. Твој идол. Јингер, ратник-писац.... Ха, ха, ха!

МАРГАРЕТА: Жан, мили мој... Будимо срећни што није откривена твоја веза са покретом!

ЖИРОДУ: Ниси још стигла да је откријеш!

ФРАНСОА: (Озбиљно.) Шта хоћеш тиме да кажеш?

ЖИРОДУ: Нагло интересовање, а?

МАРГАРЕТА: Како можеш тако нешто да кажеш?

ЖИРОДУ: Јер сумњам. Уосталом, дошао сам само да узмем своје ствари. Путујем сутра. Молим те, Маргарета, оставите нас саме.

МАРГАРЕТА: Ја...

ЖИРОДУ: Оставите нас.

КУКИ: Полазимо, госпођице!

(Куки и Маргарета оду у кухињу. Сами Франсоа и Жироду.)

ФРАНСОА: Двадесетосмог, на уторак, између 9.00 и 10.00, Јингеров аутомобил, одлетеће у ваздух.

ЖИРОДУ: Покрет је одлучио.

ФРАНСОА: Он мора нестати.

ЖИРОДУ: Званично, зашто?

ФРАНСОА: Тек тако. Као опомена Немцима.

ЖИРОДУ: Одмазда?

ФРАНСОА: Неће је бити. Нема велику залеђину. Прича се да је у сукобу чак и са самим Хитлером. Заиста ћеш отићи?

ЖИРОДУ: Да. Рок је до сутра увече. Моћи ћу да извештавам покрет о бројном стању оваца на острвљу у Ламаншу.

ФРАНСОА: Твоје заслуге се неће заборавити.

ЖИРОДУ: Заслуге код једног покрета или код једне жене?

ФРАНСОА: Можда те жене неће бити када се вратиш.

ЖИРОДУ: Постајеш прави политичар. Имаћеш блиставу каријеру.

ФРАНСОА: Твоји цинизми су сада излишни.

(Мрак.)

14. СЛИКА

(Маргаретина кухиња. За столом седи Куки и пише. Маргарета је склупчана на столици, испред отворене пећнице. Греје се. Обе су у бадемантилима, са пешкирима на главама. Поред њих се пуши корито. Очигледно, купале су се.)

МАРГАРЕТА: Извини, Куки.

КУКИ: Опростила сам и својој сестри. Јели смо храну француског официра, и ја сам јој опростила. Да пишем?

МАРГАРЕТА: Да. (Почне да јој диктира.) Мртви су истински веома бројни. За сада је око милион Јевреја истребљено. Транспортовано фургонима и удављено. Нико не говори о Јеврејима у Паризу. Њихова новорођенчад се поверавају женама задуженим за дављење деце. Стручним притиском на вратне артерије, чине то брзо. Уз осмех, без бола. Како још човек да буде Немац? Траже се слични догађаји у другим временима и местима. Нема их. Остаће обележени, неизлечиви. Једна од најцивилизованијих нација света методски гуши људе, изводи то попут државне индустрије. Наводи се име немачког литерате који је потресен и који је постао јако тмуран, а кога је све то понукало на размишљање. Ако се овај злочин не прошири на ниво колектива, случај логораша убијеног у логору остаће локални проблем. Једини могући одговор је да злочин преузмемо сви на себе. Да га поделимо. На исти начин на који делимо једнакост, братство. Да бисмо уопште поднели злочин.

(Мрак.)

15. СЛИКА

(Маргаретина спаваћа соба. На кревету Јингер. На ивици кревета Маргарета. Свуда празне флаше од Перноа и пепељаре. Једино нема музике. Све остало је исто као у једној од претходних слика.)

ЕРНСТ: Поново прислушкује.

МАРГАРЕТА: Ја ту ништа не могу. Упозорила сам је, чак смо се и потукле због тога. Уосталом, ја је не чујем.

ЕРНСТ: Знам шта хоћете да кажете. Да је ја чујем јер ми савест није мирна.

МАРГАРЕТА: Ја то нисам рекла.

ЕРНСТ: То псето се наслађује нашим звуцима. Дахтањима. То жуто псето.

МАРГАРЕТА: Толико вам то смета? Или то што је жута?

ЕРНСТ: Одрастао сам поред очуха. Отац ми је умро још када сам био јако мали. Очух је био алкохоличар. Мој брат Георг се добро слагао са очухом. Увек је гледао у под у његовом присуству. Георг је био болешљив.

МАРГАРЕТА: Ви не?

ЕРНСТ: Ја сам само био далтониста, тада.

МАРГАРЕТА: Неке одређене боје?

ЕРНСТ: Тада нисам разликовао ниједну. Очух нас је звао болешљивцима. Дрекнуо би "Болешљивци" и узео флашу. Крио сам то дуго од њега. Нисам желео да сазна за то. Онда је дошло време за регрутацију. Прошао сам комисију. Добро сам се распитао о тесту за боје.

МАРГАРЕТА: Била је то ствар поноса.

ЕРНСТ: Тада, мржње. У подне сам се вратио са уредним регрутним листом. Дочекао ме је у дворишту. Рекао сам му. То је био једини услов да се прода очев виноград и да ме пошаљу на студије зоологије. Потегао је из флаше. Потапшао ме и пљунуо на стазу. Тада сам први пут видео мрку, смеђасту пљувачку. Његов браон шлајм била је моја прва боја.

МАРГАРЕТА: Браон као хумка.

ЕРНСТ: Касније сам разазнавао и друге. Једну по једну.

МАРГАРЕТА: Увек шоком?

ЕРНСТ: Увек.

МАРГАРЕТА: Чула сам да њихова кожа постаје сива због исхране.

ЕРНСТ: Они се хране по стандардима немачке војне кухиње. Онису само радници, обични радници.

МАРГАРЕТА: Зашто умиру?

ЕРНСТ: Зар се само у радним логорима умире?

МАРГАРЕТА: Тамо је плански.

ЕРНСТ: Убија се само када се мора.

МАРГАРЕТА: Вратиће се?

ЕРНСТ: Хоћете да наставимо нашу загонетку? Решење за данас је: Роберт Лијанж је постао Капо своје спаваонице. Задужен за дисциплину. Синоћ је добио своју прву порцију пржених јаја. То иде са чином.

МАРГАРЕТА: Роберт никада не би пристао да командује логорашима. Ви играте шах са мном.

ЕРНСТ: Не. Само желим да вас сломим. Вас. Не њега.

МАРГАРЕТА: Зашто?

ЕРНСТ: Јер не пружате отпор. Јер имате одмак, јер све прихватате, јер сте због неког Роберта Л. спремни на све.

МАРГАРЕТА: Мрзите ме.

ЕРНСТ: Ужасавате ме.

МАРГАРЕТА: И ви мене.

ЕРНСТ: Али не показујете. Стрпаћу вас у логор, Маргарета.

МАРГАРЕТА: Молим вас, сада идите.

ЕРНСТ: Какво ће то бити литерарно искуство. Јебаће вас немачки официри пред полазак на Источни фронт, седеће вам на лицу не знајући да сте Маргарета Дирас.

МАРГАРЕТА: (Хистерично.) Одлазите! Оставите ме!

(Јингер скочи на њу. Ухвати је за врат. Приморава је да клекне. Жели да је узме тако. Маргарета почне да вришти и да га шамара. Он јој узврати. У собу улети Куки са шиваћим маказама.)

КУКИ: Остави је!

(Куки скочи на Јингера. Покуша да га убоде. Почне рвање Јингера и Куки. Маргарета скочи у страну. Дохвати свећњак са стола. Замахне да удари Јингера. Уместо тога удари Куки. Она се стропошта у локви крви.)

МАРГАРЕТА: Куки... Куки... Мила моја... Куки!

МАРГАРЕТА: Наказо! Шта си то учинио, наказо!

(Мрак.)

16. СЛИКА

(Маргарета се купа у својој керамичкој кади у кухињи. На столу је грамофон на навијање. Са њега допире она иста песма Жилијет Греко. Маргарета је потпуно нага. Полива се водом из лончета. Почиње да плаче. Полива главу. Тресе се. Полива лице. Плаче. Полива груди. Дубоко дише. Полива леђа. Почне да се удара лименим лончетом по телу. Прво са дозом страха. Затим јаче. Удара се по грудима. По стомаку. По бутинама, лицу. Удара се свуда.)

17. СЛИКА

(Маргаретин стан. У дневној соби седе Маргарета и Франсоа. Она изгледа неиспавано, подбуло. Или као сенка некога ко је тако изгледао. Франсоа је нервознији него иначе. Стално устаје и потом седа.)

ФРАНСОА: Шта си друго очекивала?

МАРГАРЕТА: Ово сигурно не. Сада сама себи почињем да личим на сан. Знаш ли да је та ружичаста пена која јој је полетела на уста ушла у све поре паркета? Погледај и сам, немогуће ју је опрати.

ФРАНСОА: Нећеш одговарати за убиство. И то је неко добро од мајора. Зар ти није одмах било јасно, већ оног првог дана када смо ушли у зграду Кеј Д Орсеја, да је Жан потпуно погрешно проценио тог човека!? Зар си морала да уђеш у све то!? Само ми то није јасно. Све друго је јасно.

МАРГАРЕТА: Убиј ме. Знам да имаш револвер. Пробала сам то синоћ, али немам снаге. Хајде, пуцај ми у главу!

(Маргарета му приђе. Гледају се у тишини нетремице. Маргарета му опали шамар.)

МАРГАРЕТА: Хајде, извади га, извади га, извади га, извади га...!

(Франсоа је удари песницом посред лица. Маргарета падне.)

ФРАНСОА: Курво! Курво!... Куки те је одмах лепо назвала. Курва! Ти си хтела да се јебеш са њим, само да се јебеш, све то никада није имало везе са Робертом.

МАРГАРЕТА: Јесте! Хтела сам... Само сам хтела да седим на његовим провидним, швапским очима, и да ме јебе, јебе... Јер нико то није могао!

ФРАНСОА: Одмах ћу те обесити, одмах, овим рукама...

(Франсоа почне да дави Маргарету. Она се не опире. Франсоа је баци од себе. Тишина.)

МАРГАРЕТА: Само што то ти не можеш! Зато што се и сада, док ме давиш, негде у дубини питаш да ли ми је влажна, да ли ми је икада била влажна због тебе. И из тог страха ти се не диже, из тог страха не можеш ни да ме удавиш. Иако то желиш.

ФРАНСОА: Убила си Куки, убићеш Роберта, побићеш нас све... Све... Због неког немачког официра. Не. Не могу да те убијем. У праву си. Али они ће моћи.

МАРГАРЕТА: Који они?

ФРАНСОА: У понедељак, Јингер ће тачно у девет сати бити код "Багатела" на доручку. Кроасан, кафа, омлет. Кафа ће бити са бадемом, мало преслађена. Његов возач ће у 9.20 напустити кола. Отићи ће до Етоала да купи цигарете и новине за мајора. Када се буде вратио у 9.29 бомба ће већ бити постављена испод кола, у девет...

МАРГАРЕТА: Нећеш смети, нико од вас неће смети!

ФРАНСОА: У 9.35 Јингер ће платити доручак. У 9.40, тачно код Марсових поља... одлетеће у ваздух.

МАРГАРЕТА: А ја, хоћу ли и ја одлетети у ваздух са њим?

ФРАНСОА: Тебе ће стрељати, чим протерамо Немце. Пре доласка савезника теби, и теби сличнима судиће часни суд народа. А ја нећу моћи ниша да учиним.

МАРГАРЕТА: Или нећеш хтети?

ФРАНСОА: Можда. И не сањај, неће то изгледати као са Јованком Орлеанком.

МАРГАРЕТА: Него како ће бити?

ФРАНСОА: Као са кучком! Можда скотном, изјебаном, бувљивом кучком.

МАРГАРЕТА: Не мисли да то нисам била и пре Јингера. Зашто си ми све ово испричао?

ФРАНСОА: Да видим хоћеш ли му рећи.

(Мрак.)

18. СЛИКА

(Јингерова канцеларија на Кеј Д Орсеју. Осим неколико застакљених табли које се налазе на зиду иза Јингеровог радног стола, препуних лептира прободних чиодама, све остало је исто као у претходним сликама. За столом седи Јингер, прекопута њега Маргарета. Седи попут девојчице, измучена, са стопалима окренутим ка унутра.)

ЕРНСТ: Немам више шта да кажем, Маргарета. Изгледа да је и мој језик престао да ме разуме.

МАРГАРЕТА: Схватам. Охоло је, наиме, бити нормалан.

ЕРНСТ: Уосталом, то сигурно није ваша кривица. Кренула је на мене као животиња. Знам да сте били везани. Испало је све тако... Глупо.

МАРГАРЕТА: Не знам. Можда све то и није тако глупо.

ЕРНСТ: Можда.

МАРГАРЕТА: Вреди ли њена смрт дупло?

ЕРНСТ: Како то мислите, дупло?

МАРГАРЕТА: Могу ли вам понудити једно мртво тело, уместо свог, живог? За нову информацију у нашем ребусу?

ЕРНСТ: Прекините са тим цинизмом. Роберт. Чини ми се да су многе ствари почеле да бледе. Чак сте и ви почели да бледите. Роберт. Понекад се питам није ли то име само ваша и моја фикција? Као да је и важност те особе избледела.

МАРГАРЕТА: Надам се да није и та особа избледела?

ЕРНСТ: Опустите се, Маргарета. Нисмо ли за све ово време успели да расточимо ту демаркациону линију међу нама? Роберт је жив. Роберт Лијанж ће у понедељак поново бити у свом стану. Ја са друге стране више никада нећу ступити у тај стан.

МАРГАРЕТА: (Шокирано.) Ја... Како то?

ЕРНСТ: Изгледате несрећно. А ја сам само желео да вас развеселим. Због Куки, због себе самог... Због свега. Пустиће га из логора.

МАРГАРЕТА: Ви сте издали наређење, Ернст?

ЕРНСТ: Чудно, Маргарета. Први пут сте ме назвали "Ернст". Поднео сам молбу и она је прихваћена. Немојте ни покушавати да ми кажете нешто. Не би било истинито.

МАРГАРЕТА: Зашто? Зашто сте то урадили?

ЕРНСТ: Зато што сте и ви на неки начин далтониста. Не умете да разликујете срећу од несреће.

МАРГАРЕТА: Више се нећемо видети?

ЕРНСТ: Неће бити потребе. У недељу ће Роберт последњи пут поздравити официре Хојерхампфена. У понедељак, у 7.00 воз у коме ће се налазити, у пратњи једног болничара, прећи ће француску границу. У понедељак у 10.00 Роберт ће стићи на станицу Гар Д Лион.

МАРГАРЕТА: (Одсутно.) Понедељак, 27. фебруар, у 10.00, понедељак...

ЕРНСТ: Да. Поново изгледате несрећно.

МАРГАРЕТА: У понедељак ће доћи Роберт. Понедељак.

ЕРНСТ: Да. Биће то дан као и сваки други. Ваш пријатељ ће бити ту, ви ћете бити са њим, ја за вас више нећу бити ту. Можда ћу у понедељак почети мој спори повратак кући.

МАРГАРЕТА: Кући. Ви и Роберт ћете се мењати. Разумем вашу сету. Постоји између врана, буба и животиња ове и ваше земље нека невидљива разлика. Само када поново будете нашли своје животиње, своје инсекте, своје биљке, чији се мирис разликује од мириса истих у другим земљама, моћи ћете да живите некако, чак и са празном меморијом, јер они су њена основа. Једном речју, све вас чека у Немачкој, сем људи. Овде, сем мене, нико вас не познаје, нико не може да вас одгонетне.

ЕРНСТ: Шта је то?

МАРГАРЕТА: То је из једног комада. Написао га је наш заједнички пријатељ Жан Жироду.

ЕРНСТ: Не помињимо више људе.

МАРГАРЕТА: Да, тај понедељак проћи ће као и сваки други.

(Мрак.)

19. СЛИКА

(Маргаретин стан. Маргарета и Франсоа. Ужурбане припреме за Робертов долазак. Кибле, ћебад, вангле, лавор са топлом водом, чајник који пишти на штедњаку, мармелада, обичан живот.)

ФРАНСОА: Чудно. Нисам очекивао да ће му то бити последња жеља. Да спасе Роберта. Као да је нешто предосетио.

МАРГАРЕТА: Немој данас, само данас бити тако морбидан. Хоћу ли га препознати?

ФРАНСОА: Сумњам. Биће толико експлозива да неће ништа остати ни од аутомобила.

МАРГАРЕТА: Мислила сам на Роберта. Кажу да се враћају полуживи. Многи не успеју да се опораве. Гасе се као биљке.

ФРАНСОА: Али, мало се њих и враћа, уопште. Буди срећна, и немој мислити на Јингера. Схвати то као смену. Један мора умрети да би се други подигао из мртвих.

МАРГАРЕТА: Не мислим на Јингера. У 11.00 Робертов воз стиже на Гар Д Лион. То је за два минута. У 11.00 Јингеров аутомобил ће одлетети у ваздух. И то је за два минута.

МАРГАРЕТА: Не волим што га не смемо дочекати на станици.

ФРАНСОА: Не буди ситничава. Ако ти је рекао да га не смемо дочекати на станици, онда и нећемо. Ко зна под којим и каквим образложењем га и доводе. Можда чак прерушеног. То никоме не може служити на част.

МАРГАРЕТА: Шта то?

ФРАНСОА: То да се за протеклу годину један једини париски Јеврејин враћа кући. То ће одмах бити сумњиво.

МАРГАРЕТА: Хоћеш ли ти икада прекинути, само на часак да мислиш о последицама?

ФРАНСОА: Неко мора да мисли о томе, Маргарета. Када већ не мислиш ти.

МАРГАРЕТА: Молим те, само не данас, само не данас...

(Зазвони телефон. Франсоа дотрчи до апарата. Јави се.)

ФРАНСОА: Хало... да, Морлан овде... да. Готово. (Спусти слушалицу.)

МАРГАРЕТА: Шта, шта је готово!?

ФРАНСОА: Јингеров аутомобил је одлетео у ваздух. Баш испред Марсових поља. Готово је.

(Пауза.)

МАРГАРЕТА: Да. Готово је. А сада ће доћи Роберт.

ФРАНСОА: Сваког часа. Већ осећам његово присуство у ваздуху. Можда је већ на улици, испред улаза. Немачки болничар га придржава, Роберт кашље, француски ваздух је много сувљи од немачког, Роберт не сме да погледа низ булевар, не жели да се подсети... И сада се пењу степеништем. Болничар ћути. Не зна француски. Ћутао би и да га зна. Роберт целим путем покушава да проговори пар речи са својим тамничарем, сигурно и не зна да се враћа кући, и они се пењу...

(Звоно на вратима. Маргарета само погледа према вратима. Франсоа приђе и отвори врата. На вратима је немачки војник и особа са капуљачом преко лица и огромном, превеликом кабаницом на себи. Они уђу у стан.)

ВОЈНИК: Госпођица Маргарета Дирас, Булевар Волтер 72!?

МАРГАРЕТА: Да.

ВОЈНИК: Очекујете долазак господина Роберта Лијанжа?

МАРГАРЕТА: Да, шта сада...

ФРАНСОА: Мирно, само мирно.

ВОЈНИК: (Покаже на особу са капуљачом.) Господин Лијанж.

(Маргарета не сме да приђе Роберту. Оклева, заобилази особу. Франсоа се само налакти да припали цигарету, војник се инстинктивно лецне према њему. Маргарета и даље обилази око особе. Особа са капуљачом нагло свуче капуљачу. Пред њима се појави Ернст Јингер. Јингер хитро извуче пиштољ. Као по команди то учини и војник. Упере пиштоље на Франсоа.)

ЕРНСТ: Добро вече, моји драги пријатељи.

МАРГАРЕТА: Ја...

ФРАНСОА: Шта ово значи? Ко сте ви?

ЕРНСТ: Господин Франсоа Митеран, новинар?

ФРАНСОА: Да.

ЕРНСТ: Звани Морлан. Ухапшени сте, господине Митеран. Због саучесништва у покушају атентата на официра Вермахта. Води га у кола.

ФРАНСОА: Ја... (Маргарети.) Умрећеш због овога!

МАРГАРЕТА: Франсоа... Кунем ти се...

(Војник приђе Франсоау, узме му револвер из унутрашњег џепа. Изведе га напоље. Јингер и Маргарета остану сами.)

ЕРНСТ: Разочарали сте ме, Маргарета. Веома много. Сада вас остављам заувек. Саму.

(Јингер изађе за војником и Митераном. Са степеништа се чује гужва, вероватно отимање Франсоа и борба. Маргарета остане сама. Стоји тренутак а онда потрчи на степениште.)

МАРГАРЕТА: (ОФ) Наказо!!! Наказо!..... Врати се! Врати се!

(Мрак.)

20. СЛИКА

(Берлин. Иследничка соба врховног штаба Вермахта. Напољу се чује бомбардовање и звук карактеристичан за догоревање материјала. Пуцкетање. На иследничкој столици седи Ернст Јингер. Испитује га Иследник. Може га играти Жироду.)

ИСЛЕДНИК: Почнимо испочетка. На који начин је Покрет отпора, односно Франсоа Митеран, блиски пријатељ госпођице Маргарете Дирас, долазио до података немачких операција?

ЕРНСТ: У то време почео сам да осећам како са мојих прстију отпадају отисци. Умео сам да сатима зурим у своје шаке не бих ли се уверио у супротно. Једног дана, када смо продирали у Француску, мој возач и ја били смо заустављени на путу због колоне избеглица. Колоне која је текла спорије од равничарске реке.

ИСЛЕДНИК: Мајоре, немамо много времена. Зар желите да оставите непотпуним записник, пре него што изађете пред војни суд?

ЕРНСТ: Тучени јаким сунцем, у приколици прикаченој за стално кварећи трактор, чланови једне породице, тупо и уморно, угасло су зурили у нас. Жвакали су неке дехидриране јабуке. Држали су их чврсто, са обе руке. Њихове шаке, свих њих, потпуно су биле црне, испечене. Питао сам се какав су то пожар преживели. Или, шта су то вадили из ватре голим рукама?

ИСЛЕДНИК: Да ли сте се виђали са госпођицом Дирас свакога дана?

ЕРНСТ: Те шаке, од најмањих до највећих, међу члановима те породице, биле су црне. Понегде и румене. Као ружин пупољак или свежи јастог. Са појединих места отпадала је кожа. Пре него што би ваздух стигао да је зацели. Ви никада нисте били на фронту?

ИСЛЕДНИК: Мајоре, наставићемо испитивање у бункеру. Позваћу да вас спроведе.

ЕРНСТ: Тако смо сатима животарили једни поред других. Породица спржених шака и ми. Извидница 63. пука. Они са својим црвеним и црним шакама и ја и мој возач са својим, до заустављања крви, чврсто стегнутим око волана. Тог момента сам осетио по први пут како цурим. Негде.

(Мрак.)

21. СЛИКА

(После ослобођења. Маргаретин стан. Једино што наговештава ту промену је врева која допире са улице. Као да помешани људски гласови образују вреву која неодољиво подсећа на неки мир. У дневној соби, Маргарета и Франсоа. Ужурбане припреме за Робертов долазак. Као да се сцена 19. понавља. Кибле, ћебад, вангле, лавор са топлом водом, на штедњаку чајник, мармелада.)

ФРАНСОА: Немој се плашити. И сам сам га једва препознао. Толико је измршавео да кости при сваком покрету пробијају кожу.

МАРГАРЕТА: Шта онда са столицама. Где ће седети?

ФРАНСОА: Поставићемо по два јастука на седиште а онда један већи на под, да наслони ноге. Мора се одупирати о нешто. Стално.

МАРГАРЕТА: Једанаест је. Не могу да дишем правилно. Мислим да не могу да дишем правилно...

ФРАНСОА: Смири се. Све ће бити у реду. Планктар и Жипрес ће бити јако пажљиви са њим. Срећа је што смо успели да обзебедимо амбулантна кола. Од станице ће ићи полако. Споредним улицама. Јако је измучен. Јако.

МАРГАРЕТА: А ти... Јесу ли тебе тукли?

ФРАНСОА: Само првог дана. Одмах, у Кеј Д Орсеју, исте ноћи. Страшно ми је било само то да ме не туку немачки војници већ француски жандарми. Очекивао сам Немце.

МАРГАРЕТА: Брзо су те пребацили у Вилнев?

ФРАНСОА: Одмах. Али ту сам остао само један дан. После су ме одвели у Жоал. Тамо сам био у самици. Ускоро сам открио да су у суседним самицама били све наши, актери атентата. Кроз зидове се могло говорити.

МАРГАРЕТА: Планктар, Дансени...

ФРАНСОА: Планктар, Дансени, Мигел, Ломбсард... Ћутали смо месец дана. Нису нас тукли. Очекивали су да се сами одамо. Прешли смо их. Касније је читава Тулушка ћелија нашла Жоал. Онда су нас ослободили.

МАРГАРЕТА: А да су стигли да те муче?

ФРАНСОА: Не знам. Дуго сам размишљао о томе. Мислим да бих проговорио. Сигуран сам. Ти си једина којој сам то рекао.

МАРГАРЕТА: Када си чуо за Жана?

ФРАНСОА: Мислим одмах. Чим смо побегли. У Грињиу. Једноставно је један младић сишао у подрум где смо се крили. Раширио је "Париз соар" и прочитао: "Књижевник Жан Жироду, пронађен обешен у гостионици на острву Жерси."

МАРГАРЕТА: Још увек не могу да прођем његовом улицом.

ФРАНСОА: Видело се на њему да ће пући. Волела си га?

МАРГАРЕТА: Не.

ФРАНСОА: Никада?

МАРГАРЕТА: Можда као и пријатеља... Причај ми о Роберту. Поново.

ФРАНСОА: Планкарт и ја смо кренули истог дана. Обукао сам поручничку униформу, Планкарт униформу француског мајора. Возили смо целу ноћ и стигли у Дахау ујутру. Неколико сати смо трагали за њим. И онда, чули смо једно промукло "Франсоа". Планкарт га уопште није познао.

МАРГАРЕТА: Лице му се изменило?

ФРАНСОА: Не. Лице се смањило. Под нашим оделима смо носили трећу униформу француског официра. Обукли смо га. Требало га је држати усправно и спречити га да поздравља пред баракама СС-оваца. Затим, провести га крај чувара и избећи вакцинацију. То би га дотукло.

МАРГАРЕТА: Радио је у штампарији?

ФРАНСОА: Тамо није било никакве штампарије. Амерички војници, црнци, носили су гас-маске због тифуса. Да су га препознали вратили би га у умираоницу. Сваких пола сата смо се заустављали због пролива. Тек када смо се удаљили почео је да говори.

МАРГАРЕТА: Помињао ме је?

ФРАНСОА: И тебе. Никога није оптуживао. Можда људе, уопште.

МАРГАРЕТА: Господе Боже.

ФРАНСОА: Волела си га... Мислим, волиш га?

(Звоно. Маргарета се не помера. Као у слици 19. Франсоа отвори врата. Дуг разговор пред вратима. Франсоа се врати у тишини.)

МАРГАРЕТА: Не!

(Мрак.)

22. СЛИКА

(Иследничка канцерларија у неком Де Головом штабу у Паризу. На столици седи Маргарета. Испитује је Иследник. Може га играти и Франсоа.)

ИСЛЕДНИК: Кренимо са краја. И даље тврдите да не знате како је мајор Јингер долазио до података о операцијама Покрета?

МАРГАРЕТА: Тих дана, над Паризом се чуо један брум. На небу сам могла да видим једно широко, велико лице, са уснама растегнутим у један велики, огромни осмех.

ИСЛЕДНИК: Госпођице Дирас, ми имамо сво време света пред собом. Ми смо купили Француској сво време света, али не скрећите разговор. Колико сте се често виђали са њим?

МАРГАРЕТА: И плаве очи, као језера, провидне. Сузиле су од толиког смеха, од инфантилне радости због призора доле.

ИСЛЕДНИК: Колико сте се често виђали са Јингером?

МАРГАРЕТА: Било је ужасно и фантастично, истовремено, гледати те танке вратове логораша који су се вратили. Било је невероватно како су ти вратови уопште држали те главе. Неземаљске главе.

ИСЛЕДНИК: Биће нам свима много лакше ако признате да сте одржавали блиске везе са мајором Јингером.

МАРГАРЕТА: И онда је једног дана из тог осмеха излетео рој богомољки. Оне су летеле, улазиле у очи, у грла, у уши, у анусе, у вагине и гушиле људе... А онда су се богомољке претвориле у лептире. Прашњавих крила.

ИСЛЕДНИК: Нисте се скривали од очију јавности? Није вас био страх како ће то изгледати? Да ће се лоше одразити по ослобођењу?

МАРГАРЕТА: Једне вечери, пред ослобођење, Патон је већ био са тенковима у Француској, изашла сам. Кафане су биле препуне. Чак су и неке терасе биле отворене. Трг Конкорд је поново бљештао у светлости. Нисам издржала. Појурила сам кући. Осећала сам како мир надире. Ма, незаустављиво. Мир ми је био за петама. Пратио ме у стопу све до капије. И тада сам знала да ми више никада неће бити потребан.

(Мрак.)

КРАЈ

Београд, фебруар 1997. Протести.

Драмски писац и драматург. Рођен 1972. у Београду. Дипломирао драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. Слободана Селенића и Ненада Прокића. Бавио се позоришном критиком и театролошком есејистиком.

Тренутно је на постдипломским студијама театрологије на ФДУ.

Ради као драматург позоришта Атеље 212 у Београду.

Пише и прозу.

До сада објавио:
"Вагабунд у градском врту", Сцена, Нови Сад, 1995.
"Аргивски инцидент", Јефимија, Крагујевац, 1996.
"Демијург", Јефимија, Крагујевац, коаутор С. Лазаревић, 1997.
У припреми роман "Сакаћење Романа", Просвета, Београд, 1997.

За књигу драма "Аргивски инцидент" добитник је Октобарске награде града Београда за стваралаштво младих за 1996. годину.