 |
|
|
 |
 OSMEH NAKAZEiliAPPENDIXLICA : Pariz, 1943, 1945, Berlin, 1944. (Pošto su lica ove drame istorijski realne ličnosti svaka netačnost njihovih biografija je veoma namerna.) 1. SLIKA(Prefektura oslobodilačke vlasti. Pariz, 1945. Palata na Kej D Orseju. Mračna prostorija osvetljena nervoznim svetlom žute isledničke lampe. Neprestano se čuje brum elektrike. Osvetljena, na stolici Margareta. U polumraku, islednik.) MARGARETA: Ne. Ponovo vam kažem, ne. ISLEDNIK: Dobro, počnimo ispočetka. Mi imamo svo vreme ovog sveta, gospođice Diras, mi smo kupili Francuskoj svo vreme ovog sveta. Dakle? MARGARETA: Bio je tako nežan, ne bih rekla krhkog zdravlja jer to ne bi bila istina, štaviše, bio je jako lepo građen, Robert, možda pre lomnog zdravlja. Znate, kao maslačak. Obično se ne zna koliko je paperjasti cvet maslačka sklon raspršivanju. Prvo je tu, beličast, postojan a zatim... samo jedan jedini dah vetra... Takav je bio. ISLEDNIK: Vratimo se 1942. godini, aprilu mesecu. Kako je gospodin Lijanž primio tu vest? MARGARETA: Samo se sećam njegovih slepoočnica. Bile su nekako zelene, sivo maslinaste kada se vratio iz grada. Tako su kontrastirale od njegovog bledog lica. Pogled mu je, usred tog zelenila, bio izgubljen. Tada još uvek vojnici nisu dolazilil na vrata. Svakog utorka, ovde, u hali Kej D Orseja objavljivali su nove spiskove. Bio je ubeđen da njega ne mogu staviti na spisak... Jevrejska krv ulivala se dva, tri kolena unazad, gotovo da je bilo nemoguće dokazati njegovo jevrejstvo. Više je reda radi obilazio Kej D Orsej. ISLEDNIK: U to doba, žalili ste prave Jevreje koje su odvodili? MARGARETA: Kakvo je to pitanje... Žalila sam, naravno. To su bili naši susedi, ljudi koje smo poznavali. ISLEDNIK: Još neko vama blizak deportovan je u logor? MARGARETA: Blizak, ne. Osim Roberta. Došao je sa tim ogromnim podočnjacima. Znala sam još sa vrata šta se desilo. Tako, bez reči. Taj čitav dan i jeste prošao u nekom jecaju. Spremio se, dugo se brijao, potom je samo klimnuo glavom. Kao dečačić koji je kažnjen. Sutradan je otišao vozom u Bergen Belzen. Niko nije uspeo da pomogne, promeni odluku štaba. ISLEDNIK: Čak ni vaš prijatelj, gospodin Žan Žirodu, u to vreme jedan od sekretara vlade u Višiju? MARGARETA: Ne. ISLEDNIK: Kada ste se upoznali sa majorom Ernstom Jingerom? MARGARETA: Nikada. Pisala molbe glavnom štabu jesam, čak sam jednom prilikom pokušala da dođem do referenta za 14. arondisman i Bulevar Volter, ne sećam se imena, ali me nisu pustili. ISLEDNIK: Major Ernst Jinger je bio referent za 14. arondisman. Od septembra 1941. do poraza. MARGARETA: Nikada ga nisam videla. ISLEDNIK: Čudno. I nikada niste čuli za njega, za vašeg kolegu, gospođice Diras, književnika Jingera. Bio je veoma zapažen pre rata u Nemačkoj. MARGARETA: Ne. Nikada nisam volela modernu nemačku književnost, čak ni pre rata. Nikada nisam čula za njega. ISLEDNIK: Kako onda jedanaest svedoka tvrdi da ste održavali vezu sa njim, tokom 1942. godine? MARGARETA: Zato što Francuzi vole da potkazuju, gospodine. Zato što je to nacionalni sport, odmah posle Tur D Fransa. ISLEDNIK: Dolazio je, kažu, često u vaš stan. Videli su vas kako pijete Pastis ili vino sa njim "Kod Leona" na Bulevaru Foš. MARGARETA: Kažu, ali to nije istina, gospodine. Nikada nisam primila nikakvog nemačkog oficira u svoj stan. Pre bih umrla. ISLEDNIK: Margareta, molim vas, prestanite, imamo potpisane izjave vaših komšija. MARGARETA: Nikada ga nisam poznavala. ISLEDNIK: Drugim rečima, ne znate ni kako je major Ernst Jinger dolazio do podataka vezanih za akcije pariske ćelije pokreta otpora? MARGARETA: Ne. (Mrak.) 2. SLIKA(Kej D Orsej. Ispred kancelarije majora Ernsta Jingera. Pariz, vreme okupacije. U čekaonici, među hladnim zidovima sede Margareta i Fransoa.) FRANSOA: Morala bi da jedeš, Margareta. Tako nećeš pomoći Robertu. Njemu je sada potrebna tvoja snaga, sada se on hrani tvojom energijom. Oduvek je zavisio od tebe, od tvoje izdržljivosti. MARGARETA: Ne mogu. Sve je počelo da bledi, Fransoa. Zašto su morali baš njega da odvedu? FRANSOA: A zar su morali da odvedu 20 000 francuskih Jevreja, dosad? MARGARETA: Ja ne poznajem 20 000 Jevreja, ja znam samo Roberta, on je mojih 20 000. A nije pravi Jevrejin. FRANSOA: Hoćeš da kažeš da bi bilo drugačije da je pravi Jevrejin? MARGARETA: Hoću da kažem da ne mogu više ovako. FRANSOA: Moraš. Da li ti znaš da samo nekoliko ljudi uspe da stigne do deportacione komisije, do majora Jingera!? MARGARETA: Znam. Stopala su mi hladna. Počeću da se poleđujem svud po telu. Pretvoriću se u kocku leda, a onda će me tvoj major staviti u čašu viskija i progutati. FRANSOA: Oni piju vino, možda šnaps, viski nikako. Oni mrze Engleze. MARGARETA: Možda i ja mrzim, i Engleze, i Nemce, i Jevreje, pa ih nisam okupirala, možda... FRANSOA: Smiri se. Neko će nas razumeti. Čekaću te ovde. Videćeš, ući ćeš, on će te sigurno već po imenu prepoznati. Sigurno je pročitao nešto od Margaret Diras... MARGARETA: Ne interesuju me ćaskanja o književnosti sa neprijateljima. To je možda lepa slika u nekoj Žiroduovoj drmai, dovoljno paradoksalna da bi bila moderna, ali ja u tome neću učestvovati. Mene interesuje samo Robert. Da li je živ, kako mu je... FRANSOA: Sve će biti u redu. Robert će se vratiti. Kada izađemo odavde odvešću te negde na Senu, na kafu i Pastis, videćeš, sunce će ti prijati, poješćeš jedan veliki sendvič i biće ponovo dobro. Onda ćemo kupiti hleb na kartice i otići kući... MARGARETA: Dobro. I sada je dobro, i biće dobro... koliko su mi samo hladna stopala. (Mrak.) 3. SLIKA(Kancelarija majora Jingera. Uobičajen, sterilan, nenaklonjen prostor. Za stolom Jinger u urednoj uniformi. Pored stola Margareta.) ERNST: Sedite, gospođo Diras. MARGARETA: Gospođica. ERNST: Gospođice. Sa vama je došao gospodin Fransoa Miteran? Novinar, publicista, gospodin Miteran? MARGARETA: Da, mislim da nikada ne bih smela sama da dođem. ERNST: Zašto, pa mi ne ujedamo, gospođice Diras... Smem li vas zvati Margareta? MARGARETA: Zašto? ERNST: Zato što mi se čini da vas poznajem godinama. Rekoh, mi ne ujedamo. Francuska je zrelo prihvatila naš dolazak. Ako izuzmemo sporadičan otpor svi će kad-tad prihvatiti dolazak Vermahta. Vi ste, kao zreo, formiran organizam prihvatili dolazak jednog novog virusa na koji je telo otporno, ali koji treba da još više ojača postojeći organizam. Kao što je i Napoleon nekada uradio. MARGARETA: Pokušavate da me impresionirate vašim intelektom, gospodine Jinger!? Došla sam samo zbog slučaja Roberta Lijanža, Bulevar Volter 73, deportovanog u aprilu u radni logor Bergen Belzen. ERNST: Drski ste, iako bi trebalo da se ponašate ponizno. To mi se dopada. Pobuna je znak svakog pravog umetnika po vokaciji. MARGARETA: Ne vidim da ste vi pobunjeni! ERNST: Znači li to da ste ipak čuli za mene u književnim krugovima, gospođice Diras? MARGARETA: Možda. ERNST: Mislio sam da nisam čitan u Francuskoj, iako je moj roman "Na mermernim liticama" preveden pre rata. Video sam knjigu u jednoj knjižari na Sen Žermenu. No, varate se. I ja sam pobunjenik. Svako ko veruje u red u Nemačkoj, do juče rascepanoj u hiljadu malih tumora, bradavica, izraslina na karti Evrope, svako ko veruje u hiruršku intervenciju nad tim tumorima mora biti buntovnik. Više nego što mislite. MARGARETA: Molim vas. Robert Lijanž, Bulevar Volter 73, deportovan u aprilu prošle godine u Bergen Belzen. ERNST: (Počinje da lista spiskove.) Polako, ja imam svo vreme ovog sveta predamnom. (Pauza.) Gospodin Lijanž je vaš suprug? MARGARETA: Rekla sam vam da sam gospođica. ERNST: Ah, da. To je još jedna od paganskih tekovina Gala - divlji brak. Da vidimo... April... Ne, bojim se da nisam lično vodio taj slučaj. MARGARETA: Kako to... Vi ste glavni referent deportacije!? ERNST: Znate kako je to: Svaka košnica nudi mnoštvu pčela svoju toplinu, možda bolje, dom. Ali često se desi da u preteranoj ažurnosti, da upotrebim više ljudsku metaforu, u nekoj vrsti tetanusa, povišenog zanosa, pčele pune i tuđa saća, tuđe košnice. Taj slučaj je možda vodio Fon Bine. MARGARETA: (Slomljeno.) Majore Jinger... Ja, sve ću učiniti... ERNST: Ernst, molim vas. Znate, uvek mi se dopadao vaš roman "Ljubavnik". Ta devojačka, nevina a ipak vlažna pohlepa za kožom druge boje, za ljubavnikom druge rase... Nije vam dobro? MARGARETA: (Slabo.) Prekinite, molim vas. ERNST: (Sipa vode u čašu.) Oprostite, popijte malo. (Margareta drhtavim rukama prihvati čašu sa vodom. Otpije malo. Donekle se povrati.) MARGARETA: Da li je istina da ih ubijate, već u vozu, na nekim sporednim kolosecima...? ERNST: Molim vas. MARGARETA: ...Da ih u snegu, još uvek tople ostavljate čoporima vukova? ERNST: Gospođice, vaš prijatelj je deportovan u aprilu. Tada još nema snega. MARGARETA: ...Da im prvo vadite zlatne zube, da topite njihove naočari, burme, da čitavi garnizoni siluju nevine devojčice terajući njihove očeve da sve to gledaju... ERNST: (Prekine je, naglo.) Žalite Jevreje!? MARGARETA: Robert nije pravi Jevrejin. ERNST: Žalite li prave Jevreje!? MARGARETA: Žalim Roberta, druge ne poznajem. ERNST: Da li ste, negde u dubini svog bića srećni što iza reči "Jevreji" možete da se zaklonite od mržnje, od nepogode koja vas može oduvati sa lica zemlje? MARGARETA: Prekinite, došla sam zbog Roberta Lijanža... ERNST: ...Bulevar Volter 73, deportovanog u aprilu 1941. Ne brinite, Margareta, pronaći ćemo podatke o tom slučaju. Javiću vam, imam vaše generalije... MARGARETA: O meni, zašto o meni? ERNST: A zašto ne? Pre svega, u biografiji na koricama vaših knjiga stoje svi podaci. I vi možete naći moje podatke. Nemanje privatnosti je cena koju pisci plaćaju zbog svoje taštine. Znam puno o vama. MARGARETA: Da li se neko vratio iz logora? ERNST: Iz radnog logora, preciznije. Naravno, pa i ime to govori. Kada se završi posao koji se ne bi mogao završiti bez njihove pomoći, oni su ponovo slobodni. I vraćaju se. MARGARETA: Gospođa Bord, naša kućepaziteljka je ostala bez svoja dva sina u tim radnim logorima. Nju niko ne može ubediti da se oni vraćaju. ERNST: Ali vas ona može ubediti da se ne vraćaju. Šta je ta vaša gospođa Bord, referent za deportacije, nemački oficir!? MARGARETA: Ne. ERNST: Onda verujte na reč nekome ko sve to jeste. Uostalom, da li vi želite da se vaš prijatelj vrati? MARGARETA: Naravno. ERNST: Onda poverujte da se vraćaju. Vera, to je jedina stvar jača od ustaljenog poretka nekog organskog sistema. MARGARETA: Verujete da je Treći Rajh organski sistem? ERNST: Naravno, sazdan je od ljudi. Nažalost. Da je to tehnološki sistem pobeda bi bila sigurna i pre nego što je rat počeo. ... Kada sam prekomandovan u Pariz trebalo je da budem referent za korenspodenciju oficira sa njihovim porodicama u Nemačkoj. Bila je to nagrada za zasluge u prethodnom ratu... MARGARETA: A ipak ste zaduženi za deportovanje živih bića. ERNST: Upravo. To je posledica organskog sistema. MARGARETA: Plašite se borbe? Možda ste slabi? ERNST: Naravno. Plašim se poraza. A u borbi, koliko god ga predupredili, poraz je moguća opcija. MARGARETA: Plašite se poraza Trećeg Rajha? ERNST: Poraza života. Kao i vi, zar ne? (Jinger izvuče iz fioke bombonjeru. Ponudi Margaretu) ERNST: Izvolite uzeti. MARGARETA: Ne, hvala. (Jinger uzme jednu bombonu. Ustane i mirno priđe Margareti. Stavi joj bombonu na usne. Ona pokuša da se otme. Jinger joj razmrlja čokoladu po ustima i licu. Ona zadrhti.) ERNST: Šteta, veoma su dobre. Nemačke. MARGARETA: (Uplašeno.) Ne želim. ERNST: Dobro, gospođice Diras. Želim vam prijatan dan. Ne plašite se, odmah ću početi da prikupljam podatke o vašem prijatelju. MARGARETA: Nemojte, više ne želim to. ERNST: Sada je gotovo. Doviđenja. (Mrak.) 4. SLIKA(Margaretin stan. Ukusno ali skromno uređen prostor. Pomalo prašnjav i zapušten. Kao da se miris prašine probija iz svakog komada nameštaja. Za kuhinjskim stolom sede Fransoa i Žirodu.) ŽIRODU: Još uvek je nema. Prošlo je pola pet. FRANSOA: Nisam smeo da je ostavim samu... Ali sama pomisao da sam u zgradi Vrhovnog Okupacionog štaba... Mislio sam da ću pasti u nesvest ili skočiti na prvog vojnika da ga zadavim. Kej D Orsej... Ti često odlaziš tamo? Zar je moguće da ti ne smetaju sitnice? ŽIRODU: Kakve sitnice? FRANSOA: Na krupne stvari se brzo navikneš, hoću da kažem. Sve racionalizuješ kao odrastao čovek. Nespremna vojska, nesigurni saveznici, rat koji lupa na vrata, velika francuska kultura koja nas, Francuze, drži poput talaca, i sve to. Ali sitnica! Lupanje njihovih ulaštenih čizama po mermernim hodnicima Kej D Orseja, zveckanje njihovih lenti po bakalnicama, to grumenje ravne plave kose na podu obične, zabačene pariske berbernice u kojoj podbrijavaju svoje potiljke... ŽIRODU: Hoćeš reći da nema Francuza plave kose? FRANSOA: Uvek se strašno trudiš da deluješ hladno. ŽIRODU: Možda sam zaista hladan. Možda sam samo zalutao u pokret. Mislio sam da pokretu trebaju smireni ljudi. FRANSOA: Naprotiv, možda ja nisam za pokret. Razdražljiv sam, možda sam previše patriota? ŽIRODU: Ne lupaj. "Previše patriota". Patetičan si. U to nikada nisam verovao. Zašto si uopšte ostavio Margaretu samu? FRANSOA: Uplašio sam se. ŽIRODU: To i jeste tvoj glavni problem, Miteran. Suviše ne plašiš. FRANSOA: Ali gospodin Žan Žirodu se ne plaši. Možda položaj u izdajničkoj vladi, položaj bivšeg diplomate i rado izvođenog pisca čini da se gospodin Žirodu ne plaši? ŽIRODU: Ne, gospodin Žirodu samo ne mrzi. FRANSOA: Zašto ne dovedeš svoju formulu do kraja i ne kažeš: "Rat, to je društvo naroda". To bi bilo smelije! ŽIRODU: Rat, to je kompromis između vrhovnog štaba i potčinjenih klasa u jednoj zemlji. To je demokratsko pravo na rat, to je opšte odobravanje rata za svakog Francuza i svakog Nemca. FRANSOA: Ti si izdajnik. ŽIRODU: A ti budala. Zašto bi izdajnik, umesto da pobegne u Afriku, u francusku Afriku, ostao ovde da radi za pokret? FRANSOA: Zato što se možda plašiš da bi Nemačka mogla da izgubi. ŽIRODU: Ne plašim se ni poraza ni pobede. Šta god da se desi, neko će to krvavo platiti. Mi ili oni. Zbog izazivanja rata ili zbog otpora. FRANSOA: Podsetio bih te da mi nismo Trojanci a oni Grci. Čak i prema tom ratu imati toliki intelektualni, filozofski odmak je licemerno. Još manje prema ovom ratu, u kome si, koji te, poput snažnog vira, neprestano vuče na dole. ŽIRODU: Grešiš. Ja težim da imam takav odmak. Ali nemam ga. Samo ne vidim da su krivi Nemci i njihove čizme, njihova plava kosa. Vidiš, nedavno sam počeo da pišem nešto novo. Drama. Zvaće se "Zigfrid". FRANSOA: Već vidim. Veličanje Nibelunga iz trube Valkira. Samo nedostaje Vagner. ŽIRODU: Nemačka pred bunu u Vajmaru. Zigfrid - glavni lik. Kancelar Nemačke, izmišljena ličnost, ujedinitelj kneževina. Čovek od šest godina. FRANSOA: Kako to? ŽIRODU: Jednostavno. Nemačka bolničarka je pronašla nagog, polumrtvog, ranjenog vojnika u rovu. Posle bitke sa Francuzima. Recimo 1915. godine. Ranjenik pati od amnezije. Ponovo uči sve od početka. Jezik, običaje, najprostije ljudske radnje. Njegov identitet je nemoguće utvrditi. Postaje političar, predvodnik nacije. Ali, neprestano ga muči jedan isti, pomalo neuhvatljivi svrab. Prošlost. Jednog dana dolazi njegova francuska verenica i bivši prijatelj. Dolaze u zvaničnu posetu. I počinju da ga podsećaju na jednu drugu domovinu. FRANSOA: Patetično. Eto, to je patetično. ŽIRODU: Možda, Hoćeš da prestanem? FRANSOA: Ne, pričaj dalje. ŽIRODU: I jedna reč na francuskom: "predivno", svojim zvukom počinje da ga proganja. FRANSOA: Da li se seti da je Francuz? ŽIRODU: Da. I onda ostaje zaglavljen između dve domovine. Jedne, čiji je on smisao i druge, kojoj pripada telom, no u kojoj nikoga ne poznaje. FRANSOA: Da li i sebe doživljavaš kao Zigfrida, mislim, misliš li o sebi kao o kolaboracionisti? ŽIRODU: Molim te. Uvek kada si nervozan i uplašen, iživljavaš se na prijateljima. Ljudski život nije glista. Ne možeš ga preseći na dva dela pa da svaki deo može pojedinačno da opstane. Možda će jednom, ovi naši izgubljeni dani, ti sitni delići izgubljeni pa nađeni izgraditi logičan splet i omogućiti jednostavan život. Ne sme se tvrditi da u ljudskoj duši, gde naporedo borave najrazličitiji oblici, jedino reči "Nemac" i "Francuz" ne mogu da se slože. Ne pristajem da kopam rovove u sopstvenoj duši. FRANSOA: A da li i Robert deli tvoje mišljenje? ŽIRODU: Šta hoćeš time da kažeš? FRANSOA: Jesi li ga pitao da li on u svojoj duši pristaje da kopa rovove. Ili je sada već zakopan u jednom od tih rovova. ŽIRODU: Nisu Nemci krivi zbog Roberta i logora. Kriva je 1940. Hitler, neki od ovih živih Nemaca - pojedinačno. Krivi su loši ljudi među Nemcima. FRANSOA: A da li su krivi loši ljudi među Jevrejima? ŽIRODU: Karikiraš moje reči. FRANSOA: Svejedno. Moram da krenem. Počeće sastanak. Javićeš mi kada Margareta bude došla? ŽIRODU: Naravno. Uskoro će i Kuki doći iz nabavke. Moramo da pronađemo neke kartice za hranu i damo im. Margareta je živi kostur. FRANSOA: Mogla bi da puši manje. Ubiće sama sebe. Uostalom, zar ti nemaš pristup štampariji kartica? ŽIRODU: Ne mogu da kradem. Uzeo bih od drugih. FRANSOA: Plemenito... Zbogom, Žan. ŽIRODU: Zbogom, Fransoa. Prestani da mi se podsmevaš. (Mrak.) 5. SLIKA(Margaretin stan. Za kuhinjskim stolom sede Žirodu i Margareta. Ona je vidno uznemirena, velikim gutljajima satire crno vino iz čaše za vodu.) MARGARETA: Odvratno čudovište. Bilo mi je muka. Još uvek mi je muka. Svaki čas sam mogla povratiti nasred njegovog uglancanog stola. ŽIRODU: Grešiš, siguran sam da grešiš. Ako postoji jedan jedini nemački oficir koji upravo nije takav, to je Jinger. On je pravi evropski intelektualac... MARGARETA: Znam, stigao je da mi se pohvali. "Na mermernim liticama"! Ne želim da znam šta ti podrazumevaš pod tim "intelektualac". ŽIRODU: Šta ti je rekao za aprilske deportacije? MARGARETA: Navodno nije on vodio Robertov slučaj. Znam da laže. ŽIRODU: Možda je to i istina. U aprilu je Jinger možda još uvek bio referent korenspondencije. MARGARETA: Zašto si me onda uputio kod njega? Znao si? ŽIRODU: Zato što je on naša jedina nada... Kako ne vidiš? Znaš li ti da je on kao heroj prošlog rata, odlikovan gvozdenim krstom sam podneo molbu da se u Parizu bavi prepiskama!? MARGARETA: Zašto? ŽIRODU: Da ne bi bio na frontu, u poziciji da ruši francuske kulturne spomenike. Razgovarao sam sa njim o tome. MARGARETA: Ali da ruši ljude... To da! I otkud on na deportacijama? ŽIRODU: Podneo je molbu. Ne shvataš zašto? Jer nije imao vere u humanost svojih kolega. Da bi pomogao ljudima. MARGARETA: Vidim da ti je i to sam rekao. Podneo je molbu da bi se napio krvi! ŽIRODU: Umukni... To je naša jedina nada. MARGARETA: On je nemački heroj. A heroji nisu nikome nada. ŽIRODU: On je primer nemačke dijalektike, ako baš želiš da znaš. On je entomolog, pre svega, naučnik. Prvo je objavljivao studije o insektima a potom književne radove. On je prijatelj prognanog Bertolta Brehta. Ko proučava prirodu ne može biti ubica! MARGARETA: I bogomoljke su insekti. Čula sam jednom da ženka bogomoljke uvek ubija mužjaka posle polaganja jaja. ŽIRODU: Za njega je i ovaj rat, i njegovo oficirsko ovlašćenje samo jedan u nizu... MARGARETA: (Prekine ga.) Eksperimenata! Biofilozofskih! A! On je gori od svih njih. Sigurna sam da želi da mu platim telom za bilo kakvu informaciju o Robertu. ŽIRODU: Preteruješ. Bila si pola sata kod njega i već je stigao to da ti kaže... Preteruješ. On želi da pomogne. MARGARETA: Kada je Robert bio u svojim dubokim depresijama i ti si spavao sa mnom. Iz želje da mi pomogneš. ŽIRODU: Molim te, ne želim da se ponovo vraćamo u tvoje histerične maštarije. Uvek sam jednako voleo i Roberta i tebe. MARGARETA: Pa ipak nisi pokušao da spavaš sa njim. Možda i tvoj Jinger želi da mi pomogne. Da prodre u mene a potom me pridavi kao prvi mužjak koji je sredio ženku bogomoljku. Znaš li ti uopšte zašto si spavao sa mnom? ŽIRODU: Prekini. Ne želim da te slušam. MARGARETA: Reći ću ti. Da bi i na tom planu, životinjskom, krvi i mesa slomio Roberta koga si i ovako svojim umetničkim uspehom inhibirao! ŽIRODU: On to nikada nije saznao. MARGARETA: Pa da. Tebi je bilo važno da samo ti znaš, da ti i ja delimo tajnu tvoje superiornosti. ŽIRODU: Nije istina. Voleo sam ga. MARGARETA: Možda si i najzad u pravu. Možda o njemu i treba govoriti samo u prošlom vremenu. Ponekad osetim kako je mrtav. Njegovo telo, lice sa razrogačenim očima, otvorenim ustima, možda modrim, leži u nekom jarku u Nemačkoj. I osetim njegovu glad, prazninu stomaka koja ostaje u svom grču i posle smrti. Mrtav a još uvek gladan. ŽIRODU: Ti sama sebe ubijaš. Odbijaš nadu. Ti si samoživo, razmaženo biće koje želi sve i odmah. Niko ga ne može vratiti na letećem ćilimu, kao da ga nije ni bilo u logoru. Niko! MARGARETA: Mogao si ga spasiti, imao si dovoljno veza u Višiju. ŽIRODU: Ovo je okupacija. Ništa se ne može u okupacijama. On će nam pomoći, ako iko može. MARGARETA: Ako toliko voli da pomaže, kaži mi, zašto ne juri mrežicom leptiriće po nekoj bavarskoj livadi, već lovi ljude? ŽIRODU: Okupacija je za sve. I za njega. (Vrata se otvaraju. U kuhinju ulazi Kuki. To je mlada, niska mulatkinja sitnih kostiju. Dolazi sa ulica, još uvek u kaputu, sa namirnicama u rukama.) KUKI: Francuzi su stalno to ponavljali u Sajgonu. Da je zatvor - zatvor, i za stražare i za zatvorenike. Francuski oficir u čijoj je kući moja majka prala, dobio je malariju. Danima je čitava njegova porodica optužujuće, s nekim čudnim sjajem u očima gledala nas decu. Sve Azijate oko sebe. Neprestano su mrmljali o tome kako je zemlja prokleta i kako samo životinje mogu da žive u oblastima u kojima vladaju tolike boleštine. Bili smo krivi i za komarce, i malariju i kiše i venerične bolesti. I nikada im nije palo na pamet da se jednostavno pokupe i odu. MARGARETA: Kuki, jesi li pronašla nešto? KUKI: Malo zeleniša, dobila sam i kilogram krompira za muštiklu gospodina Roberta. I osam pakli Goloaza. MARGARETA: Za onu od slonovače? ŽIRODU: Fransoa i ja smo doneli malo hleba i jedan paketić mesa. Ostaviću ti kartice. MARGARETA: A ti? ŽIRODU: Snaći ću se već. KUKI: Francuzi se uvek nekako snađu. Ili malo prodaju svoje spomenike kulture, ili svoje kolonijalne narode, ili svoje vinske podrume... Ne bi me čudilo da prodaju, recimo, onaj egipatski stub sa Trga Konkord. Egipćani se uopšte ne bi ljutili. Ni Marokanci, Tunižani, Alžirci... Jedino Kanadu više ne možete prodati. Kvebek. ŽIRODU: Zbogom, Kuki. Ti si osoba koja neobično jasno ume da mrzi. Kristalno jasne mržnje. (Žan Žirodu obuče svoj mantil, stavi šešir i demonstrativno, kočoperno izađe iz stana. Margareta i Kuki same. Napolju već jasno pada mrak.) MARGARETA: Opet nemamo ogreva. KUKI: Sutra će gospođa Bord dobiti četiri kubika drveta. Iz Bulonjske šume. Mali Pjer posle policijskog časa seče park tankom pilom. Tajna je u krpama. MARGARETA: Kako to? KUKI: Čim zareže prvih desetak santimetara, uvije stablo, na mestu reza debelim krpama. Tako piljevina guši zvuk rezanja. MARGARETA: Umorna sam. Hoćemo li se grejati? KUKI: Naravno. (Margareta i Kuki nameste krevet. Skinu se u spavaćice koje nose pod odećom. Ugase svetlo. Legnu jedna pored druge. Isprepletu svoja tela u oblik nalik na fetusni.) MARGARETA: Danas sam upoznala tog nemačkog oficira. KUKI: I? MARGARETA: Pokušaće da pomogne. KUKI: Zaista će pokušati? MARGARETA: Ne. Ne znam. Možda. Ne. KUKI: A vi ćete to uraditi? MARGARETA: Šta to? KUKI: Pomoći ćete mu da vam pomogne? MARGARETA: Neću. KUKI: Moja sestra je već od dvanaeste godine spavala sa francuskim oficirima da bi nas prehranila. Posle mamine smrti. MARGARETA: Ja sam spavala sa azijskim naslednikom u četrnaest godina. Da bi nas prehranila. Bilo je to sa druge strane reke. Tamo smo, za razliku od Sajgona, mi bili vaši robovi. KUKI: U svojoj knjizi opisali ste to kao ljubav. MARGARETA: To je i bila istina. KUKI: I posle njega nikog više. MARGARETA: Nije istina. KUKI: Voleli ste gospodina Roberta? I gospodina Žana? MARGARETA: Zašto govoriš o Robertu u prošlom vremenu? KUKI: Zbog te ljubavi. Koje nije bilo. Nas dve to znamo. MARGARETA: Zabranjujem ti da tako govoriš. KUKI: Dobro. Je li vam toplo? (Mrak.) 6. SLIKA(Islednička kancelarija u polumraku. Berlin, 1944. Spolja dopiru zvuci bliskih borbi i bombardovanja. Osvetljen isledničkom lampom, sedi Jinger. Iznad njega islednik. Može ga igrati i Žirodu.) ERNST: Ne. Nikada. ISLEDNIK: Dajete svoju oficirsku reč? ERNST: Dao sam je. Do sada više puta zbog ovog predmeta. ISLEDNIK: Majore Jingeru, vi znate da imamo četiri potpisane oficirske izjave da je gospođica Diras dolazila kod vas. ERNST: Ja ne kažem da ona nikada nije ušla u Kej D Orsej. Tamo je bila javna služba. ISLEDNIK: Ali nikada nije ušla u vašu kancelariju? ERNST: Nikada. Nisam je poznavao. ISLEDNIK: Poznavali ste njena dela? ERNST: U Vajmaru sam čitao njenu zbirku priča. Na francuskom. Čini mi se da sam čitao i njen roman "Ljubavnik". ISLEDNIK: Vi to niste bili? ERNST: Šta to? ISLEDNIK: Ljubavnik. ERNST: Ponavljam. Nikada nisam poznavao gospođicu Diras. ISLEDNIK: Vaš sin, Ernst, poginuo je na Istočnom frontu? ERNST: Ne vidim zašto je to sada važno? ISLEDNIK: Da li je ovo pismo koje vam je poslao u oktobru 1942? (Islednik pokazuje Ernstu parče papira.) ERNST: Ne mogu da tvrdim sa ove daljine. ISLEDNIK: (Čita.) "Rat je naš otac, on nas je rodio u zažarenoj utrobi rovova, kao novu rasu, i mi svoje poreklo ističemo sa ponosom. Zato naše vrednosti treba da budu vrednosti herojske, vrednosti ratnika, a ne trgovčića koji želi svet meriti svojim aršinom..." ERNST: To bi moglo biti njegovo pismo. ISLEDNIK: Zašto je to pismo zaplenjeno sa ostalim stvarima prilikom pretresa stana gospođice Diras? ERNST: Nije mi poznato. Možda je njoj pismo prosledio pokret otpora. ISLEDNIK: Poričete da ste imali ikakve veze sa pariskom ćelijom pokreta otpora? ERNST: Pobogu, čoveče, pa ja sam ih sve pohapsio! ISLEDNIK: U Parizu ste se družili sa Pikasom, Žiroduom, Židom, Koktoom... Sve levičarima i simpatizerima pokreta. ERNST: Ta druženja bila su intelektualne prirode. Uostalom, intelektualci u bilo kojoj okupiranoj zemlji moraju biti simpatizeri lokalnog otpora. ISLEDNIK: Spremni ste da odgovarate pred vojnim sudom? ERNST: Da. ISLEDNIK: Ne plašite se? ERNST: Ne. Kada sam prestao da se plašim za život svog sina, prestao sam, čini mi se, da se uopšte plašim. (Mrak.) 7. SLIKA(Kafe "Kod Leona". Luksuzni pariski kabare. U zadimljenoj sali, intimno osvetljenoj, nekoliko nemačkih oficira među gostima. Za jednim stolom sede Margareta i Jinger. Ona je primetno pijana. Govori odsutno.) ERNST: Na studijama zoologije, jedne godine sam volontirao kod veterinara. MARGARETA: Mislim da vam to i pristaje. ERNST: Zašto ste onda ovde sa mnom? MARGARETA: Znate vi. ERNST: Hoćete da ćutimo? MARGARETA: Ne. Nastavite. ERNST: Pri prvom susretu sa bolesnim životinjama počeo sam da stupam u kontakt sa smrću. Šta drugo može objasniti tu osetljivost prema sopstvenom kraju od prizora tek progledalog psića što uživa u arlaukanju, ujedanju, skakanju do izbezumljenja. Ljudi misle da je to igra. A da li ste razmišljali, ne anticipiraju li životinje u tim početnim okrutnostima ono što ih čeka. Isprobavaju li čula pred grozotom koja ih i sama može čekati? Isprobavaju li samu smrt, proizvodeći je, fingirajući je? Nije li to samo jedna velika generalna proba uloge koja se mora odigrati? MARGARETA: Nemački ovčar je pas sa najgroznijim lavežom na svetu. Odmah se vidi da je "nemački". ERNST: Prirodno. To je vuk, a ne pas. Koliko god isprobavali i vežbali scenu sopstvene smrti, taj strah koji je odmah ispod kože ili krzna, tu zebnju nikada ne uspevaju da isključe. MARGARETA: Tako se i osećam. Kao prekrivena nekom opnom koja steže sve više i više. ERNST: Životinje stalno sanjaju svoju smrt. MARGARETA: Da li i Robert to sanja? Ili je već sam postao svoj san? Kada bi mi samo rekli da li je živ... ERNST: Bilo bi vam lakše? MARGARETA: Odvratni ste. Odlazim. ERNST: I dalje sedite? Hajde, idite. MARGARETA: Znate vi dobro zašto. ERNST: Ponovo vam kažem. To su radni logori u kojima ljudi rade. MARGARETA: Dokle rade? ERNST: Dok se posao ne završi. U prvom ratu izgubio sam svoju jedinicu kod Perloa. Tu su prvi put u istoriji upotrebljeni bojni otrovi. "Krilit 6". Lutao sam. Čitavo popodne. Bila je zima. Jedino sam se orijentisao po lavežu pasa okolnih kuća. Onda sam sišao u jednu udolinu. MARGARETA: Zašto mi sve to pričate? ERNST: Sve je bilo kao san. Udolina prekrivena belim prahom. Vetar ga nije rasterao. Sasušene grane, polegla trava, francuski vojnici. Ukočeni. Zaleđeni u trenutku ručka, svi oko komore. Lica i tela prekrivena belim prahom. Kao zavejani. Jedan konj. Beo, mrtav, ukočen na četiri noge. Uhvaćen u trenutku ravnoteže. Zavrtelo mi se u glavi. Uniforma mi je postala bela. Otrov je i dalje padao. Jedva sam pobegao. MARGARETA: Izvukli ste živu glavu. Robert ne. ERNST: Da sam ostao tu, moja uniforma bi bila istovetna sa njihovim, moje telo sa njihovim. I niko ne bi nikada saznao da je jedan nemački potporučnik ostao sa Francuzima. Ujedinjen u smrti. MARGARETA: Žao mi je što niste umrli tada. Videli bi da Francuzi nisu tako loši. ERNST: Razlike nema. Uniforme ne postoje. Mislite li da se bolje osećam u ovoj uniformi usred Pariza nego vaš Robert u logoraškoj uniformi usred Nemačke? MARGARETA: Da li je zaista u Bergen Belzenu? ERNST: Saznaću. (Kroz gužvu i stolove probije se Fransoa. Spazi Margaretu i priđe njihovom stolu. Fransfoa je iznenađen. Margareta još više. Jedino je Jinger veoma pribran.) FRANSOA: Dobro veče, Margareta. MARGARETA: Fransoa, otkud ti...? ERNST: Gospodine, skinite šešir kada razgovarate sa damom. FRANSOA: Oprostite. (Skine šešir.) MARGARETA: Šta tražiš ovde, pratiš me? FRANSOA: Zašto? Došao sam na čašicu Pastisa, sa prijateljima. Oprostite ako sam vas uznemirio. Doviđenja. (Krene.) ERNST: (Gleda za njim.) Fransoa Miteran. MARGARETA: (Uplašeno.) Da. Moj prijatelj. Zašto me već drugi put pitate za njega? ERNST: Ni sam ne znam zašto. Karmin vam je prešao na zube. MARGARETA: (Postiđeno.) Oprostite. ERNST: Ništa, to je prilično šarmantno. Zašto sedite sa mnom? MARGARETA: A zašto me vi tako gledate? ERNST: Znate zašto. Krenimo. (Mrak.) 8. SLIKA(Margaretin stan. Duboka noć. Policijski čas. Neko besno zvoni pred vratima. Kuki istrči iz kuhinje uvijena u mnogobrojne krpe, ešarpe i jedno ćebe. Otvori vrata. U predvorje stupe Margareta i Ernst Jinger. Margareta je vidno pijana. Jedva se drži na nogama. Jinger je pridržava.) KUKI: Gospođice, gde ste dosad, nije vam dobro...? MARGARETA: Dobro mi je. Pridrži gospodinu kaput. ERNST: Šinjel. Ne kaput. Šinjel. Izvolite. Kakvo milo lice. Kambodža? KUKI: Vijetnam. ERNST: Ah, da. Vijetnam. Pen-Hao, predivna zemlja. KUKI: Da. Zato sam u Francuskoj. I Nemačka je lepa zemlja, ako dozvolite, gospodine. Pa i vi ste ovde. MARGARETA: Kuki, kakvo je to ponašanje... Odlazi! (Kuki se bez reči pokupi i vrati u kuhinju. Margareta i Jinger ostanu sami.) ERNST: Čudno. Francusku vole da brane i oni koje ste opljačkali. MARGARETA: Nemačku neće niko braniti. ERNST: Neće biti potrebe. (Iz of-a se čuje grozničavo okretanje telefonskog brojčanika... Kukin glas iz of-a, telefonira.) KUKI: (OF) Halo... Oprostite, gospodina Žirodua, hitno je. (Margareta navije gramofon i pusti neku sladunjavu ploču Žilijet Greko. Možda "Je sui bien".) ERNST: Pijani ste. MARGARETA: Nesrećna. ERNST: Žuti su lukavi. Greše oni koji ih smatraju nižom rasom. Oni su najopasnija bića. MARGARETA: Ljudi su najopasnija bića. ERNST: Žive kao skakavci. Na prvi pogled najezda skakavaca ljudskom oku izgleda haotično. Ipak, nijedan skakavac ne skače ako njegov prethodnik ne stane na zemlju. Oni se kreću veoma organizovano. Kao par ljudskih nogu. U skladu. MARGARETA: Žuti se plaše smrti. Drhte od smrti. ERNST: Svi se plaše smrti. Priđite. MARGARETA: Zašto? ERNST: Da vam nešto šapnem. (Ona priđe.) Robert Lijanž se nalazi u Hopjerhampfenu. MARGARETA: Živ? ERNST: Polako. MARGARETA: Želite da spavate sa mnom? ERNST: Ne. Vi želite da spavate sa mnom. MARGARETA: Zašto to mislite? ERNST: Zato što čekate da vas život slomi. Zato što se podmećete. Zato što ćete govoriti sa bolom, ali operskim, romantičnim bolom kako vas je imao nemački oficir za vreme okupacije. Možda ćete napisati i knjigu o tome. MARGARETA: Govno jedno. ERNST: Zato što pisci ne žive svoj život. Oni ga glume. MARGARETA: Gade jedan. Smrdljivi gade. ERNST: Šta ako ja sada odem? Ako vam ne pružim priliku da budete žrtva najženstvenijeg oblika ratnog nasilja? MARGARETA: Odvratni ste mi ERNST: (Lupi joj jak šamar.) I vi meni. MARGARETA: Izvući ćete Roberta iz logora? ERNST: Izvući ćete moj opasač iz pantalona? (Margareta mu bojažljivo priđe. Počne da mu izvlači opasač iz pantalona. Mrak.) 9. SLIKA(Kasnije. Margaretina kuhinja. Kuki sedi za stolom. Grčevito se rukama drži za glavu. Pokriva uši kao da je oko nje neka zaglušujuća buka. Umesto toga, tišina. Margareta se umiva u sudoperi. U penjoaru je. I nad njom tišina.) MARGARETA: Otišao je. KUKI: Nije. MARGARETA: Otišao je. KUKI: Zašto? MARGARETA: Ne postoji izbor. KUKI: Zašto? MARGARETA: Moralo je. KUKI: Nije. Vi ne volite gospodina Roberta, nikada i niste. Ja to znam. Otkada ste zajedno i ja sam sa vama. Ponekad, kada se grejemo u mraku, čini mi se kada osetim vašu toplu ruku na butini ili struku, da više želite mene nego gospodina Roberta. MARGARETA: Prestani! KUKI: Zašto bi žena koja voli jednog muškarca neprestano odlazila sa drugima. MARGARETA: Šta ti znaš o tome? Upravo zato, iz ljubavi. Robert nikada nije bio hrabar. Tražila sam hrabrost u drugim muškarcima da bi očuvala nežnost za njega. KUKI: Da li je nemački oficir hrabriji od gospodina Žirodua? MARGARETA: On će spasiti Roberta. KUKI: Sujetni ste kao muškarac. Ne možete nikoga da odbijete. To hrani vašu sujetu, vi ih hladno, besomučno, nimfomanski proždirete ostavljajući ih u uverenju da to oni čine vama. MARGARETA: Prestani! Izbaciću te na ulicu, zmijo žuta... (Iz predvorja se čuje tresak vratima. U kuhinju uđe Žirodu. Zadihan je.) ŽIRODU: Ko koga izbacuje na ulicu? Šta se desilo? KUKI: Gospodine Žirodu, došli ste... MARGARETA: Prekini, gusko... Otkud ti? ŽIRODU: Vrata su bila otvorena. Zvala me je Kuki! MARGARETA: Zašto? KUKI: Sve sam mu ispričala, sve. MARGARETA: I ti si došao da me spaseš!? Od Ernsta Jingera koji je do maločas spavao sa mnom!? ŽIRODU: Ja... Ti... MARGARETA: Šta je? Zar dramski pisci nemaju repliku odmah, na bilo šta? A ti samo ponavljaš to glupo "ja" i "ti". ŽIRODU: Kako je moglo doći do toga? MARGARETA: Do čega, mili moj? Ne veruješ da je tvoj Jinger "Na Mermernim liticama", Jinger "ne želim da budem član nemačke akademije", Jinger "izabrao sam sebi visoko mesto odakle posmatram ljude koji se proždiru kao insekti"... i ostale njegove gluposti - spavao sa mnom!? Zbog nekoliko informacija o Robertu. ŽIRODU: Đubre. MARGARETA: Ko? Ja ili on? ŽIRODU: Ja... MARGARETA: Ti? Nisi ti, mili moj. ŽIRODU: Zakleo bih se da on to ne bi nikad učinio. MARGARETA: Ne valja se zaklinjati. Zašto stojiš kao da ti je ulično kuče zapišalo nogavice? Da li je povređen muškarac koji me smatra za svoju, telesnu svojinu? Ili patriota, čija prijateljica patriota leže sa okupatorom? ŽIRODU: Ne vidim šta želiš time da kažeš. MARGARETA: I ne možeš da vidiš. Ti ne znaš kako se oseća neko čiji jedan deo tela, možda ud, deo organizma leži mrtav, sasvim moguće, a da to nije ni potvrđeno. Možda nosim Roberta sa sobom kao osušenu ruku, kao gnojavu nogu... Ti si jedan intelektualni masturbator koji ne zna kako to boli. ŽIRODU: A možda si to ti! Sa tom patetičnom ulogom koju si sebi dala. Možda je to podnošenje telesne, opipljive "Žrtve" samo jedan perfidniji vid tvoje praznine, bolesti... Kurvo. MARGARETA: Odlazi! Gubi se... Ti, đubre! (Margareta počne da udara šakama Žirodua u glavu. Žirodu se ne pomera sa mesta. Kuki vrisne i skoči na Margaretu. Mrak.) 10. SLIKA(Neki podrum. Oskudno je adaptiran u salu za sastanke. Drveni sto, stolice, paučina. Vodovodne cevi. Za stolom sedi Fransoa i čita neki rukopis kada u prostoriju uđe Žirodu.) FRANSOA: (Čita.) "Ti možeš navući svoja odela, Zigfride, ali se nećeš osloboditi slojeva koje su na tebe ostavile onih sedam nemačkih godina. Onaj koga je stara nemačka zima sedam puta zaledila, onaj koga je sedam puta grejalo najmlađe i najtreperavije proleće u Evropi, veruj mi, ostaje zauvek neosetljiv za umerena osećanja i podnevlja. Tvoji običaji nisu vezani za kafanske terase, već za naše džinovske bukve, za naše prenaseljene gradove, veličanstvene pejsaže i neobuzdane strasti, što jedino može dati punoću duše." ŽIRODU: "Zigfrid". Sviđa ti se? FRANSOA: Čudno, nisam se nadao ovakvom komadu. Čini mi se da patiš od krize identiteta. ŽIRODU: Zašto? Gladan si krvi. Ti ne praktikuješ praštanje, rekao bih. FRANSOA: Kako možeš da pišeš pronemački komad usred okupacije. Oni su gladni krvi, ne ja. Počinjem da sumnjam u tvoju... ŽIRODU: ...Odanost ideji? FRANSOA: Koketiraš praštanjem. ŽIRODU: Pocepaj onda rukopis. FRANSOA: Zašto? Ja sam ti prijatelj, nisam partijski cenzor. ŽIRODU: Ja samo ne verujem u fetišizam, u spaljivanje veštica. FRANSOA: Oni spaljuju Jevreje. ŽIRODU: Upravo zato ih ne treba spaljivati. (Pauza.) Fransoa Miteran, ti imaš kukavičku hrabrost. Pucao bi pre nego što bi i otpočeo dvoboj, dvoboj duha, sve bi ih još pre toga pobio. Zašto si me zvao? Nadam se ne zbog drame? FRANSOA: Margareta i Jinger. ŽIRODU: Znaš? FRANSOA: Naravno. Pratimo svaki njegov pokret. ŽIRODU: Ona zaista nije pri sebi. FRANSOA: Zašto si iznenađen? Nije li Margareta Ženevjen iz tvog komada, a Jinger - Zigfrid? Ti voliš paradokse, to je jako moderno. Možda se ispostavi da je Jinger Francuz sa dubokom amnezijom. Rodoljubivom amnezijom. ŽIRODU: Umukni. FRANSOA: Kada pokret pobedi sudiće Margareti. I nama. Šta god uradili za pokret, poznanstvo sa njom će nas okužiti. ŽIRODU: Možda ga... Ne, ne znam... FRANSOA: Spali ovu dramu. Jednom si rekao da bez iskrenosti nema prave umetnosti. No, čak i kada bi ga ubili. Ostalo bi isto. ŽIRODU: Ona ima slabost prema ugnjetavačima. To je njena borba sa sopstvenim strahom od smrti. FRANSOA: Braniš svog posrnulog anđela. Bilo je lepo maštati o Jingeru kao o, recimo, Filoktetu. Ratnik protiv svoje volje. ŽIRODU: A ako je stvarno primorana? FRANSOA: Da li bi ti na njenom mestu poverovao da će zbog tvog tela jedan okupator spasiti jednog zarobljenika? ŽIRODU: Počeo sam da je mrzim. Čak i ja. Da mrzim. FRANSOA: Da li to iz tebe govori sujetni ljubavnik? ŽIRODU: Da li iz tebe govori kukavički kvazirevolucionar, uplašen da će zbog poznanstva izgubiti čin? FRANSOA: Kada bolje razmislim, čini mi se da si baš ti mogao prijaviti Roberta deportacionoj komisiji. Zbog nje. ŽIRODU: Prekinimo ovo. FRANSOA: Samo da ovo ne prekine nas. (Mrak.) 11. SLIKA(Margaretina soba. Polumrak. Ponovo otužna ploča Žilijet Greko, "Je sui bien". Oko kreveta nekoliko praznih flaša Pernoa, prepune pepeljare. Na krevetu leži Jinger, polunag, u delovima oficirske uniforme. Na ivici kreveta sedi Margareta, vidno pijana, sa pogledom zamrlim negde u zidu. Puši.) ERNST: Vaša služavka ponovo prisluškuje. MARGARETA: Čini vam se. ERNST: Gadite se? MARGARETA: Ne. ERNST: Mene? MARGARETA: Možda. ERNST: Sebe? MARGARETA: Sigurno. ERNST: I o čemu još razmišljate? MARGARETA: Analna fisura je uzdužna pukotina u sluzokoži, dugačka oko dva centimetra, najčešće u sredini zadnje strane anusa. Pri vršenju nužde, bolesnici imaju strašne bolove koji traju i po nekoliko sati. Neki lekari tvrde da može nastati usled trpljenja, odlaganja stresa. ERNST: Pokušavate da mi nagovestite da ste napeti. MARGARETA: Pre nego što je izašao na ova vrata, sedela sam na ovom istom mestu, na ivici, i niz kičmu su mi silazili ledeni mravi. Da, baš kao mravi, samo od leda. Neki pritisak, odasvud počeo je da potiskuje moja creva nadole. I sada to osećam. ERNST: To je samo običan strah od smrti. I ljudi sanjaju jedan isti san - svoju smrt. I niko, ustvari, ne može da izdrži tu neprestanu a neosetnu promenu. Truljenje, propadanje sopstvenog tela. I to je sve. Nije to strašno. MARGARETA: Samo, šta je čovek spreman da uradi ne bi li nekako stao na put tom strašnom svrabu? ERNST: Recimo, da spavate sa mnom? MARGARETA: Recimo. ERNST: I? MARGARETA: Hojerhampfen. Da li je živ? ERNST: Jeste. Provereno. Živ. MARGARETA: Vratiće se? ERNST: Možda. MARGARETA: Ako vi tako naredite? ERNST: Moguće. MARGARETA: Kada? ERNST: Još uvek je rano. MARGARETA: Zavisi od mene. ERNST: Da. Puno ga volite? MARGARETA: Ne. Samo, kada sam ga prvi put ugledala, bilo je to na terasi "Žudija", ugledala sam sebe. Te nemirne oči, kao na ulju, oči koje lete levo-desno, u potrazi. I njegov neurastenični falset. Taj strah. Kao u ogledalu. Taj pritisak koji gnječi. Kao mene. Ja. A sebe nisam nikada volela. ERNST: Dakle, ni njega. Voleli ste makar nekada ranije? MARGARETA: Kuki je u pravu. Nikada. ERNST: Prošle godine, u ulici Roajal, prvi put sam video žutu zvezdu. Nosile su je tri mlade devojke. Prošle su pored mene, držeći se za ruke. Odmah sam osetio neugodnost što nosim uniformu. Možda strah. (Jinger počne da se napadno smeje.) MARGARETA: Nakazo! Kako možete da se smejete!? Pa vi kačite te žute zvezde! A sada lažete! ERNST: Iz tog straha, samo iz tog straha sam podneo molbu za posao pri štabu. Znate? MARGARETA: Jer se bojite svoje smrti! Pa vi ste smešna, patetična osoba. Zver! ERNST: Možda. A onda, juče, video sam četiri mladića na Jelisejskim poljima kako nose žute zvezde na kojima piše "Idealista", "Romantik"... Nisu shvatili da je prošlo vreme polemike. Krenuli su da demonstriraju. MARGARETA: A zašto je vreme polemike prošlo? ERNST: Jer su Nemci otpočeli proces katarziranja od sopstvene odvratnosti. MARGARETA: Pa i vi. ERNST: Pa i ja. Otvoreno. Ne licemerno kao vaša služavka. MARGARETA: Kakve veze sada... ERNST: Zato što je sve vreme provela prislonjena uz zid, prisluškujući sve naše radnje, utapajući se u sve naše šumove, već satima špijunira puneći se mržnjom i prema meni i prema vama a da joj se sve to, pri mom odlasku uopšte neće videti na licu. Žuti su odvratni. Jer umeju da mrze. (Jinger skoči sa kreveta, dođe do zida i stane da energično udara otvorenom šakom o zid.) ERNST: Hajde služavko, pretvorićeš se u zid! MARGARETA: (Odsutno.) Imam potrebu da sedim ovde. Zauvek. ERNST: I patite. Ljigavo ste patetični. (Mrak.) 12. SLIKA(Jingerova kancelarija. Sve je kao u prethodnoj slici. Sterilno, hermetično, kao zarobljeno u vremenskom vakuumu. Za stolom sedi Ernst Jinger. Pred njim su papiri, zapisnici. Na stolu do njega, Žan Žirodu.) ERNST: Robert A. Lijanž, novinar, 45 godina, Bulevar Volter 72, 14. Pariz. Deportovan 20. aprila 1942. godine. Po očevoj porodici Jevrejin. Član Komunističke partije Francuske do 1941. godine. Učesnik Velikog rata u činu kaplara. Deportovan u zbirni logor u Bergen Belzenu. Odatle prebačen u Hojerhampfen. Kvalifikovan za rad u štampariji. Živ. ŽIRODU: I, to je sve? ERNST: Da. I ne vidim zašto ste morali lično da dođete, gospodine Žirodu. Ja sam sve to preneo Margareti. ŽIRODU: Došao sam... Jer ste vi jedini Nemac sa kojim mogu otvoreno da razgovaram. ERNST: O umetnosti? ŽIRODU: Nadam se i o životu. Postoji li razlika? ERNST: Došli ste da me lično zamolite, kao intelektualac intelektualca, da prekinem da se viđam sa Margaretom. ŽIRODU: Da. ERNST: Hrabri ste. ŽIRODU: Ako vi tako kažete. Vi ste ratnik, to znate. ERNST: Jeste. Ustvari, došli ste da mi kažete, kao u nekom pozorišnom komadu koji režira Luj Žuve, da ste iznenađeni mojim iživljavanjem nad gospođicom Diras? ŽIRODU: Možda je moj problem nagon za idealizovanjem. ERNST: Sigurno. To počinje samoljubljem a završava u kolaboraciji. Vi ste, jednostavno, Francuz koji pati za nemačkom viteškom hrabrošću. ŽIRODU: Naprotiv. Znate koliko mrzim svaki rat. ERNST: Upravo zato. Da bi nešto postalo predmet mržnje, prethodno ga treba obožavati. Ili ga se stravično plašiti. Nismo li uvek najluđe zaljubljeni u žene kojih se plašimo? Da bi nas mogle proždrati. ŽIRODU: Strah od ljubavi i ljubav prema strahu nisu isto. ERNST: Ne. Možda ste samo ljubomorni na silu koju predstavlja ova uniforma? ŽIRODU: U kom smislu? ERNST: U smislu da ste, onda kada ste spavali sa Margaretom, i vi navukli uniformu intelekta i umetnosti na sebe. I onda, u toj uniformi, kolonijalizovali telo jedne žene. Dokazujući kako vam se diže i pored tolike pameti i finoće. U svojoj pedeset i nekoj, Žan Žirodu, potentniji od mnogih. ŽIRODU: Ne. I onda sam verovao samo u slobodu duha. I emocija. ERNST: Svog duha. Slobodu svog duha koja guši tuđa tela. ŽIRODU: Nisam došao da me vređate. ERNST: Jeste. Vi Francuzi stalno glumite život. Došli ste da vas vređam kako bi liznuli svoju hrabrost. Jer niste svesni da je imate. Proveravate. ŽIRODU: Zahtevam... ERNST: Napolje, smešni čoveče. Napolje! (Mrak.) 13. SLIKA(Trpezarija u Margaretinom stanu. Za luksuzno postavljenim stolom sede Fransoa i Margareta. Piju aperitiv. Naizgled, uobičajeni porodični ručak nedeljom. Jedino što razbija ovakvu konstataciju je zvuk teških transportera koji dopire sa ulice. Čelične gusenice paraju kaldrmu. Kuki povremeno uđe u trpezariju i poslužuje a ponekad i sama sedne za sto da ruča.) FRANSOA: Sve kartica za hranu čitavog Pariza, stavljene na gomilu ne mogu prirediti ovakav ručak! MARGARETA: (Pribrano.) Uvek se žališ, dragi Fransoa, samo se žališ. KUKI: Mislim da ono što gospodin Miteran želi da kaže nema nikakve veze sa prigovorom. Gospodin se samo pita odakle nam sve ovo. MARGARETA: Prodale smo Rive Gauche komodu, juče. KUKI: (Iz kuhinje.) Ja je, gospođo, nisam prodala, prodali ste je vi. MARGARETA: Dobro, Kuki, ja sam je prodala. KUKI: (OF) Odnosno, kada sam sinoć došla kući, gospodine, videla sam da komode nema. Gospođica je ustvrdila da ju je prodala. MARGARETA: (Fransoau.) Pa nisam je valjda iscepkala na komade i založila njome vatru u kaminu? Uostalom, Kuki, zar stalno moraš da zvocaš? Požuri sa tom patkom! (Kuki unese u trpezariju pečenu patku na srebrnom pladnju.) FRANSOA: Prava, seljačka, ugojena patka sa limunom! Ovo je koštalo na stotine franaka. MARGARETA: Sigurno. Pa danas slavimo! FRANSOA: A šta to, ustvari? MARGARETA: Vest da je Robert živ, da radi u štampariji logora Hojerhampfen u južnoj Pruskoj. FRANSOA: Ah, da... Robert je živ. MARGARETA: Osećam da će se vratiti. Više nema onog pritiska u vazduhu. Njegova lampa, njegove lule, njegove naočare, sve će ga čekati i jednom, kada se bude vratio svi ćemo, zar ne, Fransoa, baš svi glumiti pred njim da nikada nije ni odlazio. FRANSOA: (Zajedljivo.) I glumićemo da je jedna Rive Gauche komoda prodata da bi se priredio slavljenički ručak u njegovu čast. KUKI: Bravo, gospodine Miteran, ja već glumim! FRANSOA: Ovo je, znači, doneo major Jinger MARGARETA: Kako smeš... Kako se usuđuješ!? FRANSOA: Mogu, jer ubiće ga Pokret. A kada se oslobodimo Nemaca, umrećeš i ti. Bićeš streljana. MARGARETA: Tu smo, dakle, gospodin komandir pariske ćelije se uplašio za sebe! Kako si ti jedno nisko stvorenje, Fransoa! FRANSOA: Barem nisam nakaza sa široko raskrečenim nogama, ubljuvana rupa koja vapi za punjenjem, za prodiranjem... MARGARETA: A kada si ti pokušavao da prodreš u tu rupu...!? Ti si jedna glupava, nečovečna, odvratna svinja! FRANSOA: (Mirno.) Reč "svinja" na francuskom ne zvuči ni upola uvredljivo kao "swein"! Tek na nemačkom to je uvreda. KUKI: Ponekad se pitam ne bi li se gospodin Robert sam prijavio za logor. MARGARETA: Šta se ti mešaš!? Gnjido jedna, i ti si ljubomorna kao on. Šta je? Šta me tako gledaš? Ne maziš li se ti možda u svim onim trenucima koje provodiš naslonjena na zid dok je oficir kod mene? Ti misliš da posle, kada legnemo ja ne osećam kako si vlažna dole. Đubre! KUKI: Ja nikada ne spavam u vašem krevetu. Ja vas primam u svoj da se zagrejete. Ja i ne bi mogla da zaspim u lokvi znoja jedne nemačke svinje! MARGARETA: Robinjo! Vojske se menjaju a vi, žute bubašvabe, uvek ostajete robovi! KUKI: Sifilističarko! (Kuki skoči na Margaretu. Počne vrlo gruba tuča, nalik na muška batinanja. Fransoa nemo i pasivno posmatra prizor. Začuje se zvono na vratima. Žene prestanu da se tuku i preplašeno pogledaju prema vratima. Fransoa otvori vrata. U stan uđe Žan Žirodu. Slomljenog pogleda.) ŽIRODU: Gospode Bože! FRANSOA: Oh, gospodin Žan Zigfrid Žirodu! Dobrodošli na slavljenički ručak u čast primanja vesti o Robertu. Evo, dočekaćemo ga u ovoj atmosferi. Probamo sada. MARGARETA: Žan, zašto me tako gledaš...? Šta se desilo, Žan!? ŽIRODU: Ostrvo Žersi. Sve do obustave otpora na kontinentu. FRANSOA: Kakav sada Žersi? ŽIRODU: Okupacioni štab je dao samo tu mogućnost. Ili zatvor. MARGARETA: Zašto? ŽIRODU: U aktu o mom smenjivanju sa mesta sekretara stoji da su moje drame otvorena antinacistička propaganda. FRANSOA: Jinger te se otarasio. MARGARETA: Šta Jinger!? Šta opet Jinger!? ŽIRODU: Otarasio me se. FRANSOA: (Smeje se.) Ne mogu da verujem! Zigfrid je odbacio Zigfrida. Tvoj idol. Jinger, ratnik-pisac.... Ha, ha, ha! MARGARETA: Žan, mili moj... Budimo srećni što nije otkrivena tvoja veza sa pokretom! ŽIRODU: Nisi još stigla da je otkriješ! FRANSOA: (Ozbiljno.) Šta hoćeš time da kažeš? ŽIRODU: Naglo interesovanje, a? MARGARETA: Kako možeš tako nešto da kažeš? ŽIRODU: Jer sumnjam. Uostalom, došao sam samo da uzmem svoje stvari. Putujem sutra. Molim te, Margareta, ostavite nas same. MARGARETA: Ja... ŽIRODU: Ostavite nas. KUKI: Polazimo, gospođice! (Kuki i Margareta odu u kuhinju. Sami Fransoa i Žirodu.) FRANSOA: Dvadesetosmog, na utorak, između 9.00 i 10.00, Jingerov automobil, odleteće u vazduh. ŽIRODU: Pokret je odlučio. FRANSOA: On mora nestati. ŽIRODU: Zvanično, zašto? FRANSOA: Tek tako. Kao opomena Nemcima. ŽIRODU: Odmazda? FRANSOA: Neće je biti. Nema veliku zaleđinu. Priča se da je u sukobu čak i sa samim Hitlerom. Zaista ćeš otići? ŽIRODU: Da. Rok je do sutra uveče. Moći ću da izveštavam pokret o brojnom stanju ovaca na ostrvlju u Lamanšu. FRANSOA: Tvoje zasluge se neće zaboraviti. ŽIRODU: Zasluge kod jednog pokreta ili kod jedne žene? FRANSOA: Možda te žene neće biti kada se vratiš. ŽIRODU: Postaješ pravi političar. Imaćeš blistavu karijeru. FRANSOA: Tvoji cinizmi su sada izlišni. (Mrak.) 14. SLIKA(Margaretina kuhinja. Za stolom sedi Kuki i piše. Margareta je sklupčana na stolici, ispred otvorene pećnice. Greje se. Obe su u bademantilima, sa peškirima na glavama. Pored njih se puši korito. Očigledno, kupale su se.) MARGARETA: Izvini, Kuki. KUKI: Oprostila sam i svojoj sestri. Jeli smo hranu francuskog oficira, i ja sam joj oprostila. Da pišem? MARGARETA: Da. (Počne da joj diktira.) Mrtvi su istinski veoma brojni. Za sada je oko milion Jevreja istrebljeno. Transportovano furgonima i udavljeno. Niko ne govori o Jevrejima u Parizu. Njihova novorođenčad se poveravaju ženama zaduženim za davljenje dece. Stručnim pritiskom na vratne arterije, čine to brzo. Uz osmeh, bez bola. Kako još čovek da bude Nemac? Traže se slični događaji u drugim vremenima i mestima. Nema ih. Ostaće obeleženi, neizlečivi. Jedna od najcivilizovanijih nacija sveta metodski guši ljude, izvodi to poput državne industrije. Navodi se ime nemačkog literate koji je potresen i koji je postao jako tmuran, a koga je sve to ponukalo na razmišljanje. Ako se ovaj zločin ne proširi na nivo kolektiva, slučaj logoraša ubijenog u logoru ostaće lokalni problem. Jedini mogući odgovor je da zločin preuzmemo svi na sebe. Da ga podelimo. Na isti način na koji delimo jednakost, bratstvo. Da bismo uopšte podneli zločin. (Mrak.) 15. SLIKA(Margaretina spavaća soba. Na krevetu Jinger. Na ivici kreveta Margareta. Svuda prazne flaše od Pernoa i pepeljare. Jedino nema muzike. Sve ostalo je isto kao u jednoj od prethodnih slika.) ERNST: Ponovo prisluškuje. MARGARETA: Ja tu ništa ne mogu. Upozorila sam je, čak smo se i potukle zbog toga. Uostalom, ja je ne čujem. ERNST: Znam šta hoćete da kažete. Da je ja čujem jer mi savest nije mirna. MARGARETA: Ja to nisam rekla. ERNST: To pseto se naslađuje našim zvucima. Dahtanjima. To žuto pseto. MARGARETA: Toliko vam to smeta? Ili to što je žuta? ERNST: Odrastao sam pored očuha. Otac mi je umro još kada sam bio jako mali. Očuh je bio alkoholičar. Moj brat Georg se dobro slagao sa očuhom. Uvek je gledao u pod u njegovom prisustvu. Georg je bio bolešljiv. MARGARETA: Vi ne? ERNST: Ja sam samo bio daltonista, tada. MARGARETA: Neke određene boje? ERNST: Tada nisam razlikovao nijednu. Očuh nas je zvao bolešljivcima. Dreknuo bi "Bolešljivci" i uzeo flašu. Krio sam to dugo od njega. Nisam želeo da sazna za to. Onda je došlo vreme za regrutaciju. Prošao sam komisiju. Dobro sam se raspitao o testu za boje. MARGARETA: Bila je to stvar ponosa. ERNST: Tada, mržnje. U podne sam se vratio sa urednim regrutnim listom. Dočekao me je u dvorištu. Rekao sam mu. To je bio jedini uslov da se proda očev vinograd i da me pošalju na studije zoologije. Potegao je iz flaše. Potapšao me i pljunuo na stazu. Tada sam prvi put video mrku, smeđastu pljuvačku. Njegov braon šlajm bila je moja prva boja. MARGARETA: Braon kao humka. ERNST: Kasnije sam razaznavao i druge. Jednu po jednu. MARGARETA: Uvek šokom? ERNST: Uvek. MARGARETA: Čula sam da njihova koža postaje siva zbog ishrane. ERNST: Oni se hrane po standardima nemačke vojne kuhinje. Onisu samo radnici, obični radnici. MARGARETA: Zašto umiru? ERNST: Zar se samo u radnim logorima umire? MARGARETA: Tamo je planski. ERNST: Ubija se samo kada se mora. MARGARETA: Vratiće se? ERNST: Hoćete da nastavimo našu zagonetku? Rešenje za danas je: Robert Lijanž je postao Kapo svoje spavaonice. Zadužen za disciplinu. Sinoć je dobio svoju prvu porciju prženih jaja. To ide sa činom. MARGARETA: Robert nikada ne bi pristao da komanduje logorašima. Vi igrate šah sa mnom. ERNST: Ne. Samo želim da vas slomim. Vas. Ne njega. MARGARETA: Zašto? ERNST: Jer ne pružate otpor. Jer imate odmak, jer sve prihvatate, jer ste zbog nekog Roberta L. spremni na sve. MARGARETA: Mrzite me. ERNST: Užasavate me. MARGARETA: I vi mene. ERNST: Ali ne pokazujete. Strpaću vas u logor, Margareta. MARGARETA: Molim vas, sada idite. ERNST: Kakvo će to biti literarno iskustvo. Jebaće vas nemački oficiri pred polazak na Istočni front, sedeće vam na licu ne znajući da ste Margareta Diras. MARGARETA: (Histerično.) Odlazite! Ostavite me! (Jinger skoči na nju. Uhvati je za vrat. Primorava je da klekne. Želi da je uzme tako. Margareta počne da vrišti i da ga šamara. On joj uzvrati. U sobu uleti Kuki sa šivaćim makazama.) KUKI: Ostavi je! (Kuki skoči na Jingera. Pokuša da ga ubode. Počne rvanje Jingera i Kuki. Margareta skoči u stranu. Dohvati svećnjak sa stola. Zamahne da udari Jingera. Umesto toga udari Kuki. Ona se stropošta u lokvi krvi.) MARGARETA: Kuki... Kuki... Mila moja... Kuki! ERNST :(Jedva.) Vidite kako je lako. Samo treba zamahnuti. Je li mrtva? Dobro, pozvaću patrolu da pokupi njeno telo.MARGARETA: Nakazo! Šta si to učinio, nakazo! (Mrak.) 16. SLIKA(Margareta se kupa u svojoj keramičkoj kadi u kuhinji. Na stolu je gramofon na navijanje. Sa njega dopire ona ista pesma Žilijet Greko. Margareta je potpuno naga. Poliva se vodom iz lončeta. Počinje da plače. Poliva glavu. Trese se. Poliva lice. Plače. Poliva grudi. Duboko diše. Poliva leđa. Počne da se udara limenim lončetom po telu. Prvo sa dozom straha. Zatim jače. Udara se po grudima. Po stomaku. Po butinama, licu. Udara se svuda.) 17. SLIKA(Margaretin stan. U dnevnoj sobi sede Margareta i Fransoa. Ona izgleda neispavano, podbulo. Ili kao senka nekoga ko je tako izgledao. Fransoa je nervozniji nego inače. Stalno ustaje i potom seda.) FRANSOA: Šta si drugo očekivala? MARGARETA: Ovo sigurno ne. Sada sama sebi počinjem da ličim na san. Znaš li da je ta ružičasta pena koja joj je poletela na usta ušla u sve pore parketa? Pogledaj i sam, nemoguće ju je oprati. FRANSOA: Nećeš odgovarati za ubistvo. I to je neko dobro od majora. Zar ti nije odmah bilo jasno, već onog prvog dana kada smo ušli u zgradu Kej D Orseja, da je Žan potpuno pogrešno procenio tog čoveka!? Zar si morala da uđeš u sve to!? Samo mi to nije jasno. Sve drugo je jasno. MARGARETA: Ubij me. Znam da imaš revolver. Probala sam to sinoć, ali nemam snage. Hajde, pucaj mi u glavu! (Margareta mu priđe. Gledaju se u tišini netremice. Margareta mu opali šamar.) MARGARETA: Hajde, izvadi ga, izvadi ga, izvadi ga, izvadi ga...! (Fransoa je udari pesnicom posred lica. Margareta padne.) FRANSOA: Kurvo! Kurvo!... Kuki te je odmah lepo nazvala. Kurva! Ti si htela da se jebeš sa njim, samo da se jebeš, sve to nikada nije imalo veze sa Robertom. MARGARETA: Jeste! Htela sam... Samo sam htela da sedim na njegovim providnim, švapskim očima, i da me jebe, jebe... Jer niko to nije mogao! FRANSOA: Odmah ću te obesiti, odmah, ovim rukama... (Fransoa počne da davi Margaretu. Ona se ne opire. Fransoa je baci od sebe. Tišina.) MARGARETA: Samo što to ti ne možeš! Zato što se i sada, dok me daviš, negde u dubini pitaš da li mi je vlažna, da li mi je ikada bila vlažna zbog tebe. I iz tog straha ti se ne diže, iz tog straha ne možeš ni da me udaviš. Iako to želiš. FRANSOA: Ubila si Kuki, ubićeš Roberta, pobićeš nas sve... Sve... Zbog nekog nemačkog oficira. Ne. Ne mogu da te ubijem. U pravu si. Ali oni će moći. MARGARETA: Koji oni? FRANSOA: U ponedeljak, Jinger će tačno u devet sati biti kod "Bagatela" na doručku. Kroasan, kafa, omlet. Kafa će biti sa bademom, malo preslađena. Njegov vozač će u 9.20 napustiti kola. Otići će do Etoala da kupi cigarete i novine za majora. Kada se bude vratio u 9.29 bomba će već biti postavljena ispod kola, u devet... MARGARETA: Nećeš smeti, niko od vas neće smeti! FRANSOA: U 9.35 Jinger će platiti doručak. U 9.40, tačno kod Marsovih polja... odleteće u vazduh. MARGARETA: A ja, hoću li i ja odleteti u vazduh sa njim? FRANSOA: Tebe će streljati, čim proteramo Nemce. Pre dolaska saveznika tebi, i tebi sličnima sudiće časni sud naroda. A ja neću moći niša da učinim. MARGARETA: Ili nećeš hteti? FRANSOA: Možda. I ne sanjaj, neće to izgledati kao sa Jovankom Orleankom. MARGARETA: Nego kako će biti? FRANSOA: Kao sa kučkom! Možda skotnom, izjebanom, buvljivom kučkom. MARGARETA: Ne misli da to nisam bila i pre Jingera. Zašto si mi sve ovo ispričao? FRANSOA: Da vidim hoćeš li mu reći. (Mrak.) 18. SLIKA(Jingerova kancelarija na Kej D Orseju. Osim nekoliko zastakljenih tabli koje se nalaze na zidu iza Jingerovog radnog stola, prepunih leptira probodnih čiodama, sve ostalo je isto kao u prethodnim slikama. Za stolom sedi Jinger, prekoputa njega Margareta. Sedi poput devojčice, izmučena, sa stopalima okrenutim ka unutra.) ERNST: Nemam više šta da kažem, Margareta. Izgleda da je i moj jezik prestao da me razume. MARGARETA: Shvatam. Oholo je, naime, biti normalan. ERNST: Uostalom, to sigurno nije vaša krivica. Krenula je na mene kao životinja. Znam da ste bili vezani. Ispalo je sve tako... Glupo. MARGARETA: Ne znam. Možda sve to i nije tako glupo. ERNST: Možda. MARGARETA: Vredi li njena smrt duplo? ERNST: Kako to mislite, duplo? MARGARETA: Mogu li vam ponuditi jedno mrtvo telo, umesto svog, živog? Za novu informaciju u našem rebusu? ERNST: Prekinite sa tim cinizmom. Robert. Čini mi se da su mnoge stvari počele da blede. Čak ste i vi počeli da bledite. Robert. Ponekad se pitam nije li to ime samo vaša i moja fikcija? Kao da je i važnost te osobe izbledela. MARGARETA: Nadam se da nije i ta osoba izbledela? ERNST: Opustite se, Margareta. Nismo li za sve ovo vreme uspeli da rastočimo tu demarkacionu liniju među nama? Robert je živ. Robert Lijanž će u ponedeljak ponovo biti u svom stanu. Ja sa druge strane više nikada neću stupiti u taj stan. MARGARETA: (Šokirano.) Ja... Kako to? ERNST: Izgledate nesrećno. A ja sam samo želeo da vas razveselim. Zbog Kuki, zbog sebe samog... Zbog svega. Pustiće ga iz logora. MARGARETA: Vi ste izdali naređenje, Ernst? ERNST: Čudno, Margareta. Prvi put ste me nazvali "Ernst". Podneo sam molbu i ona je prihvaćena. Nemojte ni pokušavati da mi kažete nešto. Ne bi bilo istinito. MARGARETA: Zašto? Zašto ste to uradili? ERNST: Zato što ste i vi na neki način daltonista. Ne umete da razlikujete sreću od nesreće. MARGARETA: Više se nećemo videti? ERNST: Neće biti potrebe. U nedelju će Robert poslednji put pozdraviti oficire Hojerhampfena. U ponedeljak, u 7.00 voz u kome će se nalaziti, u pratnji jednog bolničara, preći će francusku granicu. U ponedeljak u 10.00 Robert će stići na stanicu Gar D Lion. MARGARETA: (Odsutno.) Ponedeljak, 27. februar, u 10.00, ponedeljak... ERNST: Da. Ponovo izgledate nesrećno. MARGARETA: U ponedeljak će doći Robert. Ponedeljak. ERNST: Da. Biće to dan kao i svaki drugi. Vaš prijatelj će biti tu, vi ćete biti sa njim, ja za vas više neću biti tu. Možda ću u ponedeljak početi moj spori povratak kući. MARGARETA: Kući. Vi i Robert ćete se menjati. Razumem vašu setu. Postoji između vrana, buba i životinja ove i vaše zemlje neka nevidljiva razlika. Samo kada ponovo budete našli svoje životinje, svoje insekte, svoje biljke, čiji se miris razlikuje od mirisa istih u drugim zemljama, moći ćete da živite nekako, čak i sa praznom memorijom, jer oni su njena osnova. Jednom rečju, sve vas čeka u Nemačkoj, sem ljudi. Ovde, sem mene, niko vas ne poznaje, niko ne može da vas odgonetne. ERNST: Šta je to? MARGARETA: To je iz jednog komada. Napisao ga je naš zajednički prijatelj Žan Žirodu. ERNST: Ne pominjimo više ljude. MARGARETA: Da, taj ponedeljak proći će kao i svaki drugi. (Mrak.) 19. SLIKA(Margaretin stan. Margareta i Fransoa. Užurbane pripreme za Robertov dolazak. Kible, ćebad, vangle, lavor sa toplom vodom, čajnik koji pišti na štednjaku, marmelada, običan život.) FRANSOA: Čudno. Nisam očekivao da će mu to biti poslednja želja. Da spase Roberta. Kao da je nešto predosetio. MARGARETA: Nemoj danas, samo danas biti tako morbidan. Hoću li ga prepoznati? FRANSOA: Sumnjam. Biće toliko eksploziva da neće ništa ostati ni od automobila. MARGARETA: Mislila sam na Roberta. Kažu da se vraćaju poluživi. Mnogi ne uspeju da se oporave. Gase se kao biljke. FRANSOA: Ali, malo se njih i vraća, uopšte. Budi srećna, i nemoj misliti na Jingera. Shvati to kao smenu. Jedan mora umreti da bi se drugi podigao iz mrtvih. MARGARETA: Ne mislim na Jingera. U 11.00 Robertov voz stiže na Gar D Lion. To je za dva minuta. U 11.00 Jingerov automobil će odleteti u vazduh. I to je za dva minuta. MARGARETA: Ne volim što ga ne smemo dočekati na stanici. FRANSOA: Ne budi sitničava. Ako ti je rekao da ga ne smemo dočekati na stanici, onda i nećemo. Ko zna pod kojim i kakvim obrazloženjem ga i dovode. Možda čak prerušenog. To nikome ne može služiti na čast. MARGARETA: Šta to? FRANSOA: To da se za proteklu godinu jedan jedini pariski Jevrejin vraća kući. To će odmah biti sumnjivo. MARGARETA: Hoćeš li ti ikada prekinuti, samo na časak da misliš o posledicama? FRANSOA: Neko mora da misli o tome, Margareta. Kada već ne misliš ti. MARGARETA: Molim te, samo ne danas, samo ne danas... (Zazvoni telefon. Fransoa dotrči do aparata. Javi se.) FRANSOA: Halo... da, Morlan ovde... da. Gotovo. (Spusti slušalicu.) MARGARETA: Šta, šta je gotovo!? FRANSOA: Jingerov automobil je odleteo u vazduh. Baš ispred Marsovih polja. Gotovo je. (Pauza.) MARGARETA: Da. Gotovo je. A sada će doći Robert. FRANSOA: Svakog časa. Već osećam njegovo prisustvo u vazduhu. Možda je već na ulici, ispred ulaza. Nemački bolničar ga pridržava, Robert kašlje, francuski vazduh je mnogo suvlji od nemačkog, Robert ne sme da pogleda niz bulevar, ne želi da se podseti... I sada se penju stepeništem. Bolničar ćuti. Ne zna francuski. Ćutao bi i da ga zna. Robert celim putem pokušava da progovori par reči sa svojim tamničarem, sigurno i ne zna da se vraća kući, i oni se penju... (Zvono na vratima. Margareta samo pogleda prema vratima. Fransoa priđe i otvori vrata. Na vratima je nemački vojnik i osoba sa kapuljačom preko lica i ogromnom, prevelikom kabanicom na sebi. Oni uđu u stan.) VOJNIK: Gospođica Margareta Diras, Bulevar Volter 72!? MARGARETA: Da. VOJNIK: Očekujete dolazak gospodina Roberta Lijanža? MARGARETA: Da, šta sada... FRANSOA: Mirno, samo mirno. VOJNIK: (Pokaže na osobu sa kapuljačom.) Gospodin Lijanž. (Margareta ne sme da priđe Robertu. Okleva, zaobilazi osobu. Fransoa se samo nalakti da pripali cigaretu, vojnik se instinktivno lecne prema njemu. Margareta i dalje obilazi oko osobe. Osoba sa kapuljačom naglo svuče kapuljaču. Pred njima se pojavi Ernst Jinger. Jinger hitro izvuče pištolj. Kao po komandi to učini i vojnik. Upere pištolje na Fransoa.) ERNST: Dobro veče, moji dragi prijatelji. MARGARETA: Ja... FRANSOA: Šta ovo znači? Ko ste vi? ERNST: Gospodin Fransoa Miteran, novinar? FRANSOA: Da. ERNST: Zvani Morlan. Uhapšeni ste, gospodine Miteran. Zbog saučesništva u pokušaju atentata na oficira Vermahta. Vodi ga u kola. FRANSOA: Ja... (Margareti.) Umrećeš zbog ovoga! MARGARETA: Fransoa... Kunem ti se... (Vojnik priđe Fransoau, uzme mu revolver iz unutrašnjeg džepa. Izvede ga napolje. Jinger i Margareta ostanu sami.) ERNST: Razočarali ste me, Margareta. Veoma mnogo. Sada vas ostavljam zauvek. Samu. (Jinger izađe za vojnikom i Miteranom. Sa stepeništa se čuje gužva, verovatno otimanje Fransoa i borba. Margareta ostane sama. Stoji trenutak a onda potrči na stepenište.) MARGARETA: (OF) Nakazo!!! Nakazo!..... Vrati se! Vrati se! (Mrak.) 20. SLIKA(Berlin. Islednička soba vrhovnog štaba Vermahta. Napolju se čuje bombardovanje i zvuk karakterističan za dogorevanje materijala. Pucketanje. Na isledničkoj stolici sedi Ernst Jinger. Ispituje ga Islednik. Može ga igrati Žirodu.) ISLEDNIK: Počnimo ispočetka. Na koji način je Pokret otpora, odnosno Fransoa Miteran, bliski prijatelj gospođice Margarete Diras, dolazio do podataka nemačkih operacija? ERNST: U to vreme počeo sam da osećam kako sa mojih prstiju otpadaju otisci. Umeo sam da satima zurim u svoje šake ne bih li se uverio u suprotno. Jednog dana, kada smo prodirali u Francusku, moj vozač i ja bili smo zaustavljeni na putu zbog kolone izbeglica. Kolone koja je tekla sporije od ravničarske reke. ISLEDNIK: Majore, nemamo mnogo vremena. Zar želite da ostavite nepotpunim zapisnik, pre nego što izađete pred vojni sud? ERNST: Tučeni jakim suncem, u prikolici prikačenoj za stalno kvareći traktor, članovi jedne porodice, tupo i umorno, ugaslo su zurili u nas. Žvakali su neke dehidrirane jabuke. Držali su ih čvrsto, sa obe ruke. Njihove šake, svih njih, potpuno su bile crne, ispečene. Pitao sam se kakav su to požar preživeli. Ili, šta su to vadili iz vatre golim rukama? ISLEDNIK: Da li ste se viđali sa gospođicom Diras svakoga dana? ERNST: Te šake, od najmanjih do najvećih, među članovima te porodice, bile su crne. Ponegde i rumene. Kao ružin pupoljak ili sveži jastog. Sa pojedinih mesta otpadala je koža. Pre nego što bi vazduh stigao da je zaceli. Vi nikada niste bili na frontu? ISLEDNIK: Majore, nastavićemo ispitivanje u bunkeru. Pozvaću da vas sprovede. ERNST: Tako smo satima životarili jedni pored drugih. Porodica sprženih šaka i mi. Izvidnica 63. puka. Oni sa svojim crvenim i crnim šakama i ja i moj vozač sa svojim, do zaustavljanja krvi, čvrsto stegnutim oko volana. Tog momenta sam osetio po prvi put kako curim. Negde. (Mrak.) 21. SLIKA(Posle oslobođenja. Margaretin stan. Jedino što nagoveštava tu promenu je vreva koja dopire sa ulice. Kao da pomešani ljudski glasovi obrazuju vrevu koja neodoljivo podseća na neki mir. U dnevnoj sobi, Margareta i Fransoa. Užurbane pripreme za Robertov dolazak. Kao da se scena 19. ponavlja. Kible, ćebad, vangle, lavor sa toplom vodom, na štednjaku čajnik, marmelada.) FRANSOA: Nemoj se plašiti. I sam sam ga jedva prepoznao. Toliko je izmršaveo da kosti pri svakom pokretu probijaju kožu. MARGARETA: Šta onda sa stolicama. Gde će sedeti? FRANSOA: Postavićemo po dva jastuka na sedište a onda jedan veći na pod, da nasloni noge. Mora se odupirati o nešto. Stalno. MARGARETA: Jedanaest je. Ne mogu da dišem pravilno. Mislim da ne mogu da dišem pravilno... FRANSOA: Smiri se. Sve će biti u redu. Planktar i Žipres će biti jako pažljivi sa njim. Sreća je što smo uspeli da obzebedimo ambulantna kola. Od stanice će ići polako. Sporednim ulicama. Jako je izmučen. Jako. MARGARETA: A ti... Jesu li tebe tukli? FRANSOA: Samo prvog dana. Odmah, u Kej D Orseju, iste noći. Strašno mi je bilo samo to da me ne tuku nemački vojnici već francuski žandarmi. Očekivao sam Nemce. MARGARETA: Brzo su te prebacili u Vilnev? FRANSOA: Odmah. Ali tu sam ostao samo jedan dan. Posle su me odveli u Žoal. Tamo sam bio u samici. Uskoro sam otkrio da su u susednim samicama bili sve naši, akteri atentata. Kroz zidove se moglo govoriti. MARGARETA: Planktar, Danseni... FRANSOA: Planktar, Danseni, Migel, Lombsard... Ćutali smo mesec dana. Nisu nas tukli. Očekivali su da se sami odamo. Prešli smo ih. Kasnije je čitava Tuluška ćelija našla Žoal. Onda su nas oslobodili. MARGARETA: A da su stigli da te muče? FRANSOA: Ne znam. Dugo sam razmišljao o tome. Mislim da bih progovorio. Siguran sam. Ti si jedina kojoj sam to rekao. MARGARETA: Kada si čuo za Žana? FRANSOA: Mislim odmah. Čim smo pobegli. U Grinjiu. Jednostavno je jedan mladić sišao u podrum gde smo se krili. Raširio je "Pariz soar" i pročitao: "Književnik Žan Žirodu, pronađen obešen u gostionici na ostrvu Žersi." MARGARETA: Još uvek ne mogu da prođem njegovom ulicom. FRANSOA: Videlo se na njemu da će pući. Volela si ga? MARGARETA: Ne. FRANSOA: Nikada? MARGARETA: Možda kao i prijatelja... Pričaj mi o Robertu. Ponovo. FRANSOA: Plankart i ja smo krenuli istog dana. Obukao sam poručničku uniformu, Plankart uniformu francuskog majora. Vozili smo celu noć i stigli u Dahau ujutru. Nekoliko sati smo tragali za njim. I onda, čuli smo jedno promuklo "Fransoa". Plankart ga uopšte nije poznao. MARGARETA: Lice mu se izmenilo? FRANSOA: Ne. Lice se smanjilo. Pod našim odelima smo nosili treću uniformu francuskog oficira. Obukli smo ga. Trebalo ga je držati uspravno i sprečiti ga da pozdravlja pred barakama SS-ovaca. Zatim, provesti ga kraj čuvara i izbeći vakcinaciju. To bi ga dotuklo. MARGARETA: Radio je u štampariji? FRANSOA: Tamo nije bilo nikakve štamparije. Američki vojnici, crnci, nosili su gas-maske zbog tifusa. Da su ga prepoznali vratili bi ga u umiraonicu. Svakih pola sata smo se zaustavljali zbog proliva. Tek kada smo se udaljili počeo je da govori. MARGARETA: Pominjao me je? FRANSOA: I tebe. Nikoga nije optuživao. Možda ljude, uopšte. MARGARETA: Gospode Bože. FRANSOA: Volela si ga... Mislim, voliš ga? (Zvono. Margareta se ne pomera. Kao u slici 19. Fransoa otvori vrata. Dug razgovor pred vratima. Fransoa se vrati u tišini.) MARGARETA: Ne! (Mrak.) 22. SLIKA(Islednička kancerlarija u nekom De Golovom štabu u Parizu. Na stolici sedi Margareta. Ispituje je Islednik. Može ga igrati i Fransoa.) ISLEDNIK: Krenimo sa kraja. I dalje tvrdite da ne znate kako je major Jinger dolazio do podataka o operacijama Pokreta? MARGARETA: Tih dana, nad Parizom se čuo jedan brum. Na nebu sam mogla da vidim jedno široko, veliko lice, sa usnama rastegnutim u jedan veliki, ogromni osmeh. ISLEDNIK: Gospođice Diras, mi imamo svo vreme sveta pred sobom. Mi smo kupili Francuskoj svo vreme sveta, ali ne skrećite razgovor. Koliko ste se često viđali sa njim? MARGARETA: I plave oči, kao jezera, providne. Suzile su od tolikog smeha, od infantilne radosti zbog prizora dole. ISLEDNIK: Koliko ste se često viđali sa Jingerom? MARGARETA: Bilo je užasno i fantastično, istovremeno, gledati te tanke vratove logoraša koji su se vratili. Bilo je neverovatno kako su ti vratovi uopšte držali te glave. Nezemaljske glave. ISLEDNIK: Biće nam svima mnogo lakše ako priznate da ste održavali bliske veze sa majorom Jingerom. MARGARETA: I onda je jednog dana iz tog osmeha izleteo roj bogomoljki. One su letele, ulazile u oči, u grla, u uši, u anuse, u vagine i gušile ljude... A onda su se bogomoljke pretvorile u leptire. Prašnjavih krila. ISLEDNIK: Niste se skrivali od očiju javnosti? Nije vas bio strah kako će to izgledati? Da će se loše odraziti po oslobođenju? MARGARETA: Jedne večeri, pred oslobođenje, Paton je već bio sa tenkovima u Francuskoj, izašla sam. Kafane su bile prepune. Čak su i neke terase bile otvorene. Trg Konkord je ponovo blještao u svetlosti. Nisam izdržala. Pojurila sam kući. Osećala sam kako mir nadire. Ma, nezaustavljivo. Mir mi je bio za petama. Pratio me u stopu sve do kapije. I tada sam znala da mi više nikada neće biti potreban. (Mrak.) KRAJBeograd, februar 1997. Protesti. Miomir PetrovićDramski pisac i dramaturg. Rođen 1972. u Beogradu. Diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Slobodana Selenića i Nenada Prokića. Bavio se pozorišnom kritikom i teatrološkom esejistikom. Trenutno je na postdiplomskim studijama teatrologije na FDU. Radi kao dramaturg pozorišta Atelje 212 u Beogradu. Piše i prozu. Do sada objavio: Za knjigu drama "Argivski incident" dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za stvaralaštvo mladih za 1996. godinu. // Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |