Bogdan Španjević

Nakaze

Svi ludaci ne mogu u ludnicu
Ni sve suze nijesu tuga.
Na trenutak si nečija tema
Preboliš zanos
i probudiš se u jutro
a jutra
više nema.
(Jutro - Rajko Šoć)

LICA:

MILOŠ
LANA
BELI
ŽAKLINA
ČASLAV

(Dva sprata predratne, teskobne zgrade.

Lana ulazi u sobu. Upali svetlo i osvetli: Miloša koji leći u krevetu, dve napola spakovane putne torbe, razbacanu garderobu, poluotvorenu torbicu za lične stvari, kutiju za violinu.)

LANA: Zašto ležiš u mraku, mačak?

MILOŠ: Ugasi svetlo.

LANA: Kako da se spremim, mačak? Sigurno ti ne smeta toliko.

MILOŠ: Lana, ugasi to. Smeta mi.

LANA: Jesi li mi negde video fen?

MILOŠ: Hoćeš li ugasiti to svetlo? Bolestan sam i smeta mi.

LANA: Utripovao si, Miloše. Grip ne traje dva meseca.

MILOŠ: I ne traje.

LANA: Sve je to iz glave, dragi moj. Kaži mačkici - jesi li tužan što idem?

MILOŠ: Beži.

LANA: Nećeš maziš macu?

MILOŠ: Neću mazim macu. Ugasi svetlo.

LANA: Ni ispod repa?

MILOŠ: Debilan fazon. A i nije mi do toga.

LANA: U pičku materinu, ovo nije opeglano.

MILOŠ: Ponesi tamo pa peglaj. I ugasi jebeno svetlo.

LANA: Šta radiš u tolikom mraku dva meseca? Nisi normalan.

MILOŠ: Razmišljam.

LANA: A, daješ mu ga. Kapiram.

MILOŠ: Rekao sam da razmišljam a ne da masturbiram.

LANA: Tebi je to isto. Fen i dalje nisi video?

MILOŠ: Vesela si, do jaja.

LANA: I ti ćeš biti.

MILOŠ: Kad dođem?

LANA: Aha.

MILOŠ: Razgovaraćemo i o tome.

LANA: Nema šanse da stignem. Gde je jebeni fen?!

MILOŠ: Ležim u mraku i razmišljam o tome kako si ti jedna obična kurvetina.

LANA: Ako hoćeš da vređaš, vređaj. Na čast ti je večeras.

MILOŠ: A, zašto ne večeras?

LANA: Jebi ga, Miloše, nećemo se videti pola godine. Ako to tebi ništa ne znači...

MILOŠ: A, ne uvaljuj mi taj fazon. Tebi ništa ne znači.

LANA: Nemoj da ideš za mnom.

MILOŠ: Samo da se razumemo. To što ti ideš da se kurvaš - sa mnom nema nikakve veze.

LANA: Ja ne idem da se kurvam nego da radim svoj posao.

MILOŠ: Upravo to.

LANA: Vidi, sačuvala sam jedno vino iz tatine kolekcije kad smo je prodavale mama i ja. Ostavila sam da ga popijemo večeras.

MILOŠ: Socijalističko mudo je sakupljalo skupa vina.

LANA: Moj otac je mrtav i nemoj da ga vređaš. Tvoji su živi pa kakvi su, takvi su.

MILOŠ: Što ne crknu, mamu im jebem, da mi ostave stan.

(Saplete se o pločicu parketa koja je ispala iz ležišta.)

MILOŠ: Jebem ti! Povadiću ga celog, poslednje mi bilo.

LANA: Miloše, nervozan si. Vidi kako si se zgrčio. Vidi ovo - kao struna. Violinska. Otvori vino.

MILOŠ: Neću.

LANA: Mmmm.

MILOŠ: Lana, neću, gadi mi se.

LANA: Dodaj mi čašu.

MILOŠ: Dodaj je sama.

LANA: Kakav si ti to čovek! Ja sutra ujutru putujem i pola godine se nećemo videti, a ti praviš sranja. Pa, jebi ga, Miloše.

MILOŠ: Ti znaš dobro kakav sam. A i ja znam da si ti jedna obična seoska kurva.

LANA: Neću da se svađam večeras, je l' ti jasno? Gde su mi lekovi?

MILOŠ: Boli te glava?

LANA: Ne - poneću ih.

MILOŠ: U Londonu možeš da kupiš i bolje.

LANA: Ali je skupo.

MILOŠ: A ne boli te glava?

LANA: Ne. Da li bi voleo?

MILOŠ: Šta?

LANA: Da me boli?

MILOŠ: Ne, samo mi je čudno.

LANA: Zajebavam se sa tobom, a neću stići da operem kosu. Gde je jebeni fen? I gde su lekovi? Ništa neću stići.

MILOŠ: Nije te uopšte bolelo u ova dva meseca? Baš nimalo?

LANA: Ne. Partitura!

MILOŠ: Kako to?

LANA: Šta, kako to?

MILOŠ: Da te godinama razvaljuje migrena i da puziš po patosu i da te vodim u hitnu i da onda to sve samo od sebe prestane?

LANA: Ne ponovilo se.

MILOŠ: Pa, kako to?

LANA: Ne znam -- vazdušni pritisak.

MILOŠ: Vazdušni pritisak -- kurac.

LANA: Ne znam uopšte šta hoćeš. Ako nećeš da se rastanemo lepo, onda nemoj da me maltretiraš.

MILOŠ: Malo je to koliko si zaslužila.

LANA: Šta hoćeš?! Da ne idem u London? Da prestanem da sviram i da sedim s tobom u Bitke na Neretvi?

MILOŠ: Ne.

LANA: Onda je sve okej? Vidi, nema nijedne stvari koja se nije ofucala. Tek kad se čovek pakuje pa vidi sve na gomili....

MILOŠ: Jebaćeš se s njim?

LANA: S kim, bre?

MILOŠ: Sa Foresterom?

LANA: Ti si bolestan. On ima sedamdeset godina. Albino.

MILOŠ: Nisu tebi problem ni godine ni albinizam.

LANA: Nisi normalan. Ali -, sutra je moj dan - i ne možeš da mi ga pokvariš. Evo, ljubim te, ludog.

MILOŠ: Ne, ja sam normalan a ti si kurva. Markantni gospodin iz londonske koncertne agencije, dobro - albino, to ga malo zeza, i seksi violinistkinja iz Srbije, tek izašla sa Akademije. Ima da padne jebanje - samo tako.

LANA: Ej, Miloše, dozovi se. Deda? Razumeš? Oćeš da pozovemo Batu i Milu, da se malo zezamo posle? Mila ima vutru.

MILOŠ: Pa, zatvorena je pošta.

LANA: Tip odozgo ima mobilni...

MILOŠ: Ne!!!

LANA: Šta ti je?

MILOŠ: Bata i Mila su mi dosadni.

LANA: Tebi su svi dosadni. Pasoš i garantno pismo su mi u torbici... da proverimo...

MILOŠ: Daj vino.

LANA: A, ipak hoćeš da se družiš? Za tvoj dolazak.

MILOŠ: Za kraj.

LANA: Kakav kraj?

MILOŠ: Ovog sranja.

LANA: Čekaj, bre, rekao si da dolaziš u London kad se ja tamo sredim. Pola godine...

MILOŠ: Jok. Ostajem u Bitke na Neretvi.

LANA: Je l' me zajebavaš?

MILOŠ: Je l' ti izgledam tako?

LANA: Kako ne ideš?!

MILOŠ: Lepo. Sa tobom više ništa.

LANA: Idiote.

MILOŠ: Ustašo.

LANA: Sad si preterao. Ja tri meseca vežbam, ti stvarno misliš da ja toliko volim Mendelsona, sve mislim - sviraću, namaknuću neku lovu, onda će idiot doći pa ćemo zajedno u Dablin. On voli Džojsa. Aha!

MILOŠ: Ma, boli tebe uvo za mene.

LANA: Boli me uvo, u pravu si. Ostani tu i žderi se ko i do sad. Ja idem. Ako uspem da se spakujem.

MILOŠ: A, nisi me pitala zašto neću.

LANA: Zašto nećeš, Miloše?

MILOŠ: Zato što si kurva i što se jebeš s kim stigneš.

LANA: Ja više nemam šta sa tobom da pričam.

MILOŠ: Dobro ti je ovo tatino vino.

LANA: Nosi se.

MILOŠ: Gde ga je kupio? U Parizu?

LANA: U Briselu. Piše, ali si ti nepismen.

MILOŠ: Odlično vino. U Briselu, kažeš?

LANA: Šta sad hoćeš?

MILOŠ: Jeste li bili zajedno kad ga je kupio?

LANA: Jesmo! U pičku materinu -- koliko je sati?

MILOŠ: Koje godine?

LANA: Ti stvarno nećeš sa mnom u London?

MILOŠ: Stvarno neću.

LANA: I, ovo je... sad gotovo?

MILOŠ: Tehnički - nije još.

LANA: Zbog tvojih tripova?

MILOŠ: Ne. Zbog činjenica.

LANA: Ti si bolesnik.

MILOŠ: Ne, ja samo dobro vidim. Vukovarska škola.

LANA: Da, vukovarska škola. Kakav li si bio pre nje?

MILOŠ: To sad nije bitno.

LANA: Naravno. Nikad i nije bilo.

MILOŠ: Pa, i nije. Nije sad Vukovar problem nego to što si ti kurva.

LANA: Tri meseca ne izlazim iz kuće, budalo.

MILOŠ: Jak ti je argument.

LANA: Nosi se!!!

(Saplete se o parket.)

LANA: Sve se raspalo.

MILOŠ: Koje godine?

LANA: Šta?

MILOŠ: Koje godine ste bili u Briselu i kupili ovo vino?

LANA: Osamdeset šeste.

MILOŠ: Kapetan JAT-ove desetke Radivoje Kovačević i njegova ćerkica sa besplatnom kartom. Kupuju vino u Briselu. Baš slatko.

LANA: Zamolila sam te da ne pominješ mog tatu.

MILOŠ: Zaista odlično vino. Kad malo bolje razmislim - nikada nisam pio bolje. Ovo je najbolje jebeno vino u mom životu!!!

(Tresne flašu o zid.)

LANA: I, šta sad?

MILOŠ: Ništa. Volim te.

LANA: Da.

(Pauza.)

LANA: Ovo nose svi vojnici?

MILOŠ: Nosi američka vojska. Naša ne nosi ali sam se ja kurčio pa sam dao da mi urade.

LANA: Onda kad si išao u Vukovar?

MILOŠ: Pusti to.

LANA: Zašto nikad nećeš da pričaš o tome?

MILOŠ: Nema tu šta da se priča.

LANA: A, vidiš, baš je praktično: na jednoj pločici ime i adresa, na drugoj krvna grupa i matični broj. Što ih ne skineš ponekad?

MILOŠ: Sujeverje. Pusti.

LANA: A, što ima rupice?

MILOŠ: Kad pogineš i kad te nađu onda prelome pločice. Dve polovine idu sa tobom u grob a druge dve u komandu.

LANA: Baš je sumorno. Pa, što to nosiš?

MILOŠ: Za sreću. Kad su me ranili.... ono kod Tovarnika.... tad su mi gledali u pločice da me prepoznaju.

LANA: One te onda stalno podsećaju na to?

MILOŠ: Pusti.

LANA: Pa, jesi li zato uvek sumoran?

MILOŠ: Ti znaš zbog čega sam takav.

LANA: Da, ja znam zbog čega si takav.

(Lana prelomi pločice.)

MILOŠ: Kurvo!!! Prelomila si mi pločice!!!

LANA: Moram da operem kosu.

MILOŠ: Meni je ovo spasilo život, mamu ti jebem!!! Ko si, bre, ti da ovo lomiš!? Šta misliš - ko si?! Čuješ li šta te pitam? Ko si ti da meni lomiš stvari, a?! Ja to nosim pet godina!

LANA: Što dižeš frku oko pločica. Kupićeš nove.

MILOŠ: Ali, ove su bile moje!!!

LANA: Biće i sledeće.

MILOŠ: Pička ti materina uobražena! Umetnička! Vozili smo se transporterom i mali Rade je hteo da veže pertle na čizmama. Bilo mu tesno na njegovom sedištu pa se zamenio sa mnom. Kad je udarila kumulativna njemu je odnela obe noge a samo minut ranije ja sam sedeo na tom sedištu. Ti si u to vreme šetala pičić u "Soul fudu" i ti ćeš meni da lomiš pločice!?

LANA: Sad moram da se spremim.

MILOŠ: Ne možeš sad da se spremaš!

LANA: Miloše, pusti me zakasniću. Let je rano ujutru.

MILOŠ: Zakasnićeš da legneš matorom albinu!

LANA: Pusti me!

MILOŠ: Što sam ja godinu dana kokao šaku "Bensedina" dnevno - jebe ti se. Da li to meni nešto znači - i to ti se jebe.

LANA: Da.

MILOŠ: Šta - da?

LANA: Da, jebe mi se.

MILOŠ: Vidim.

(Pauza.)

MILOŠ: Nosiš i ovu haljinu? Ima veliki dekolte. Hoćeš li u njoj svirati pred matorim? Sećam se - pre tri godine na Kolarcu, kad si svirala, - samo sam te u sise gledao, nisam te uopšte slušao. Jebo te, kako sam se te večeri smrzao. Samo u sakou na minus pet. Imao sam samo maskirni gunj a on ne ide uz sako. Ali, kako sise izgledaju u ovome, brate! Svako može da ih vidi. Posle verovatno drkaju kad dođu kući. Govore jedan drugom "Brate, ko ovo kara?". A, ti - moja. Jebi ga.

LANA: Jesam li spakovala regenerator?

MILOŠ: Jesi.

LANA: Šta radiš sa tom haljinom?

MILOŠ: Ništa, - iscepaću je.

LANA: Iscepaćeš je?

MILOŠ: Da.

LANA: Haljinu od hiljadu i sedamsto maraka koju mi je otac kupio kad sam upisala Akademiju? Da u njoj sviram na prvom koncertu?

MILOŠ: Sa zadovoljstvom.

LANA: Sa zadovoljstvom?

MILOŠ: Da. Nosićeš je pred Foresterom?

LANA: Uvek si bio seljak. Pred njim sviram poslepodne u maloj sali. To je večernja haljina. Miloše, dugo sam se spremala za ovo. Profesor je poslao snimke Foresteru i čovek treba da mi sredi nekoliko malih koncerata po britanskim muzejima. Živo mi se jebe da mu pokazujem sise.

MILOŠ: Utoliko pre.

LANA: Šta, utoliko pre?

MILOŠ: Utoliko pre ćeš mu pokazivati sise.

LANA: Daj mi to.

MILOŠ: 'Oćeš, kurac! Beži tamo.

LANA: Daj mi je!

MILOŠ: A, zašto bi ti otišla tek tako? Da vidiš malo kako guza boli.

LANA: Daj mi!

MILOŠ: Znam ja šta ti hoćeš. Da odeš u London i da te boli uvo za Miloša. E, ne može. Ima da me zapamtiš.

LANA: Jesam li te zvala da ideš sa mnom?

MILOŠ: Nemam ja šta tamo da tražim.

LANA: Daj mi to!!!

MILOŠ: Beži, bre!

LANA: Daj mi je, ja ću da je pocepam!!!

(Pocepa svoju haljinu.

Pauza.)

MILOŠ: Lana, volim te.

LANA: Pusti me.

(Pauza.)

LANA: Gde su mi lekovi?

MILOŠ: Boli te glava?

LANA: Seva.

MILOŠ: Migrena?

LANA: Gde su?

MILOŠ: Ne znam.

LANA: Ugasi svetlo.

MILOŠ: Zašto?

LANA: Smeta mi.

(Miloš gasi svetlo.

Zvoni mobilni telefon. Beli pali svetlo i traži telefon. On i Žaklina su do tada vodili ljubav u krevetu.)

BELI: Halo? 'De si, Rašo, brate! Ka'em: 'De si, Rašo, brate. Ka'em: 'de si brate, idiote! Kako ne čuješ!? Je l' čuješ, sad!? Baterije su oslabile!!! Šta!? Ba-te-ri-je! Jesi li nabavio!? Kad!? Deri se malo!? Deri se malo, pičko!!! Pičkica, ne može da se dere. Šta!? Šta!? Imam!? Pet soma sam ti dao - još šest kad vidim sošku!!! Ovo čuješ, mamu ti jebem. Ko? Baterije!!! Jebi svoju!!! Pel... Šta UNPROFOR?? Je l' to još uvek postoji?! Deri se, pičko!!!

(Miloš odozdo lupa u plafon.)

MILOŠ: Ne deri se seljačino.

BELI: Ako ti siđem, brate... Koji Finac?! Šta, bre? Govori da ti pičku ne razbijem!!! Pukovnik UNPROFORA Pelkonen?! Boli me uvo ko sređuje - sutra ujutru da si doneo. Ako zajebeš - muda si zajebao. Ka'em: ako zajebeš, zajebao si svoja muda!!! Rekao sam da ću te ubiti ako me ispališ. Rek... Ma...

ŽAKLINA: Ugasi svetlo.

BELI: Ko ti je rekao da smeš da upališ cigaretu?

ŽAKLINA: Izvini, Beli. Gde je pepeljara?

BELI: Lepo ustani pa u ve-ce šolju. 'Ajde.

ŽAKLINA: 'Ajmo negde.

BELI: Ćut!

ŽAKLINA: Beli...

BELI: Ćuti, - rekao sam!!!

ŽAKLINA: Što si grub?

BELI: Žaklina, glupa si k'o kurac. Zaveži.

(Na prvom spratu.)

MILOŠ: Šta je to lupkalo?

LANA: Šta je lupkalo?

MILOŠ: Sad je nešto lupkalo odatle.

LANA: To si ti lupao o plafon.

MILOŠ: Odavde se nešto čulo. Kao da neko udara o cevi.

LANA: Gde su jebeni lekovi?

MILOŠ: To si ti tukla o cevi, je l' tako ?

LANA: Zašto bih ja udarala o cevi?

MILOŠ: Šta je ovo? Ova bela tačka na četki?

LANA: Boli me glava, prestani.

MILOŠ: Ova četka je bila crna. A, sada ima belu tačku.

LANA: Pusti me.

MILOŠ: Ovo je antikorozivna boja. Gde su mi naočare? Ma, da. Antikorozivna boja sa radijatora. Nema greške. Neko je lupao po cevima.

LANA: O čemu ti pričaš?

MILOŠ: O tome da si ti kurva, draga moja.

(Na drugom spratu.)

ŽAKLINA: Beli. Ej, Beli. Je l' smem sad?

BELI: Šta?

ŽAKLINA: Da pitam nešto?

BELI: Aha.

ŽAKLINA: Nećeš da budeš grub?

BELI: Aha.

ŽAKLINA: Hoćeš?

BELI: Šta?

ŽAKLINA: Bićeš grub ako te pitam?

BELI: Govori, Žaklina i ne seri.

ŽAKLINA: Zašto si prodao auto?

BELI: To si htela da pitaš?

ŽAKLINA: Aha. Mnogo mi se sviđao tvoj "be-em-ve". Beli. Ej, Beli.

BELI: Šta je?

ŽAKLINA: Pa, što si prodao auto? Da bi kupio "mečku"? Znaš koje ja volim? One...

BELI: Žaklina.

ŽAKLINA: A?

BELI: Ne seri više. Koliko je sati?

ŽAKLINA: Ponoć.

BELI: Već?

ŽAKLINA: Izlaziš negde? Je l' mogu i ja?

BELI: Ne.

ŽAKLINA: A, sa kim ideš?

BELI: Jesi li čula nešto malopre?

ŽAKLINA: Šta?

BELI: Kao da neko lupka o cevi?

ŽAKLINA: Ne. Nervozan si, Beli. Zbog murije?

BELI: Murija. Nema više murije.

ŽAKLINA: Šta ti je večeras?

BELI: Koliko si rekla da je sati?

ŽAKLINA: Ponoć, jebo te.

BELI: Žaklina.

ŽAKLINA: Molim?

BELI: Čisti se.

ŽAKLINA: A?

BELI: Čisti se.

ŽAKLINA: Gde da se... čistim?

BELI: Super nam je bilo, lepo smo se zezali, odlično se jebeš - prosto da čovek zaboravi koliko si glupa. Evo ti... nešto love, kupi sebi krpice. Beli nije stipsa. Pali. Samo požuri.

ŽAKLINA: Šta...

BELI: Žaklina, nemoj da ti ponavljam. Kupi se i idi. Beli je uvek bio korektan prema svojim ribama. Uzmi lovu i izlazi.

ŽAKLINA: A kada ćemo se videti... ponovo?

BELI: Nećemo se videti.

ŽAKLINA: A?

BELI: Brže to, Žaklina.

ŽAKLINA: Što me teraš...

BELI: Brže.

ŽAKLINA: Čekaj, ne mogu tako brzo.

BELI: Brže.

ŽAKLINA: Stani... Beli...

BELI: Napolje!!!

(Izbaci je iz stana.

Žaklina kuca na vrata. Beli otvori.)

ŽAKLINA: Zaboravila sam... gaćice. Ne mogu da ih nađem.... Gde smo bili kad si...

BELI: Ne trebaju ti. Pali.

ŽAKLINA: Čekaj...

BELI: Ionako si više bez njih nego sa njima. Marš napolje!

(Žaklina se uhvati za nogu od kreveta.)

ŽAKLINA: Nemoj da me teraš, molim te!

BELI: Marš!

ŽAKLINA: Neću!

BELI: Molim? Beli nikad nije tuk'o žene. Da ne bude sranja - bolje sama.

ŽAKLINA: Kaži mi zašto?

BELI: Bolje izađi sama!!!

ŽAKLINA: Znam šta tripuješ... Pusti me da kažem... Ja znam da si ti utripovao da sam ja sa tobom zbog love... Ti si takav tip... Nikome ne veruješ. Beli, ovo nisam nikome rekla... Boli me uvo za lovu i za to što si prodao "bendžu", mada nisi morao, bio je "be-em-ve" do jaja.... Ne moraš više ništa da mi kupiš... Nigde da me izvedeš, boli me uvo da li će ona sisata kurvica iz IV/2 da me vidi da ulazim u "bendžu " ili u smrdljivu "petnaju"... Boli me uvo, Beli... Ja te volim. Kapiraš? Ja sam glupa ali nisam toliko glupa da ne znam šta osećam... Veruj mi. Nije lova.

BELI: Ti mene voliš? Jesi li ti to meni rekla da me voliš?

ŽAKLINA: Jesam, Beli.

BELI: Nemoj to više nikada da kažeš. Pali.

ŽAKLINA: A, gde ćeš ti?

BELI: Selim se.

ŽAKLINA: Stvarno!? Kad? Negde u centar?

BELI: Sutra ujutru. Više se nećemo videti.

ŽAKLINA: Neću, ubij me.

BELI: Pusti taj krevet! Lepo smo se tucali -- nemoj sad da delim šamare ovde.

ŽAKLINA: Zašto?

BELI: Dosta je bilo. Bio sam korektan prema tebi i....

ŽAKLINA: Ti imaš drugu!

BELI: Žaklina...

ŽAKLINA: Ko je kurva?!

BELI: Ma, pali, bre!

ŽAKLINA: Nemoj!

BELI: Pusti mi nogu, razbiću te!

ŽAKLINA: Noge ću da ti ljubim, samo nemoj da me teraš.

BELI: 'Oćeš da pustiš?

ŽAKLINA: Hoću da budem sa tobom!

BELI: Riba je luda, jebeš mi sve.

ŽAKLINA: Ti si moj!

BELI: Beži, bre!!!

ŽAKLINA: Beli...

(Beli je izbaci napolje.

Žaklina kuca na vrata. Beli otvori vrata i uperi joj pištolj u glavu.)

BELI: Šta ćemo sad?

ŽAKLINA: Ubij.

BELI: 'Ajde, lepo se spakuj i idi kući.

ŽAKLINA: Ja se u školu ne vraćam bez tebe. Ona sisata kurva da umre od sreće. A gde se seliš?

BELI: Palim preko crte.

ŽAKLINA: Pališ me da me otkačiš.

BELI: Dobro, selim se na Novi Beograd.

ŽAKLINA: Lažeš. Stalno govoriš da ti se povraća od blokova jer si odrastao tamo. Ti imaš kurvu - priznaj.

BELI: Hoćeš li sama ili da te ja...

ŽAKLINA: Ja sam tebe našla i ti si moj. Bez tebe ... ubij me.

BELI: Ja sam, bre, tebe pokupio u "Džoju". Nisi znala s kim ćeš pre da legneš.

ŽAKLINA: Al' sam tebe zavolela.

BELI: Jebo te, al' si ti glupa. Rekao sam ti da to ne govoriš! Marš dole!

ŽAKLINA: Jesam, ali nemoj da me teraš.

BELI: Žaklina, ne zajebavaj se!!!

(Žaklina lizne cev pištolja.)

ŽAKLINA: Kako si seksi sa utokom.

(Pauza.)

BELI: Ulazi unutra. Kako muškarac nisko padne. (Ulaze.) 'Ajde.

ŽAKLINA: Ono?

BELI: Aha.

ŽAKLINA: Ti i ja smo u vozu.

BELI: Aha.

ŽAKLINA: I putujemo.

BELI: To mi je jasno, glupačo.

ŽAKLINA: Dobro, Beli. Putujemo i....

BELI: Šta si obukla?

ŽAKLINA: Onu moju zlatnu haljinicu.

BELI: Sranje. Teraj dalje.

ŽAKLINA: Ti ulaziš - ja sedim u punom kupeu. Slobodno je samo mesto nasuprot mom.

BELI: Aha.

ŽAKLINA: Ti me gledaš... onako.

BELI: Sranje... 'Ajde dalje.

ŽAKLINA: Vruće je i meni se znoje butine.

BELI: Aha.

ŽAKLINA: Hladim se... nečim.

BELI: Čitaš sport. Francuski L'Equipe. Njime se hladiš.

ŽAKLINA: L... Šta?

BELI: Teraj dalje.

ŽAKLINA: Gledam te... imaš bildersku majicu.

BELI: Glupačo, - imam Armanijevo letnje odelo.

ŽAKLINA: Vidim utoku ispod odela.

BELI: Aha.

ŽAKLINA: Sasvim malo razmaknem butine....

BELI: Aha.

ŽAKLINA: Ti me gledaš. Palim te.

BELI: Aha.

ŽAKLINA: Izlazim iz kupea.

BELI: Zašto sad izlaziš iz kupea?

ŽAKLINA: Vraćam se brzo. Malo razmaknem butine.

BELI: Aha.

ŽAKLINA: Više nemam gaćice ispod.

BELI: Aha. Rekao sam ti.

ŽAKLINA: Šta?

BELI: Teraj dalje.

ŽAKLINA: Ti možeš sve da vidiš.

BELI: Aha.

ŽAKLINA: Ulazimo u tunel.

BELI: Aha.

ŽAKLINA: Imamo deset minuta fore do Sutomora...

BELI: Sutomore!? Kakvo Sutomore, majku ti jebem seljačku?! Kakvo Sutomore, glupačo novobeogradska?! Jesi li nekad čula za Te-Že-Ve? A? 'Ajde, marš napolje!!!

ŽAKLINA: Beli....

BELI: Napolje!

(Izbaci je napolje.

Na prvom spratu.)

MILOŠ: Je l' čuješ narkomane kako divljaju po zgradi? To sve treba pobiti. Ajde sad reci - otkud antikorozivna boja na četki za kosu?

LANA: Ostavi me na miru, sadisto.

MILOŠ: A, počeli smo da gubimo živce. 'Ajde lepo reci.

LANA: Jesi li ti sakrio moje lekove?

MILOŠ: Šta tripuješ? Zašto bih ja sakrivao tvoje lekove?

LANA: Nigde ih nema. Koliko je sati?

MILOŠ: Prošla je ponoć.

LANA: Neću stići da se spakujem! Još samo sutra da dobijem napad migrene pred Foresterom...

MILOŠ: Ne skreći temu. Zašto si lupala četkom o cevi?

LANA: Gde su?

MILOŠ: Kome daješ signale?

LANA: Nemoj da me maltretiraš! Seva mi u slepoočnicama!!!

MILOŠ: Je l' onom tipu odozgo?

LANA: Ti si bolestan. Nikakvog lupkanja nije bilo. Ništa se nije čulo.

MILOŠ: Kaži slobodno. Njemu daješ signale?

LANA: Gde sam ih poslednje videla? Kupatilo.

(Začuju se nejaki udarci o cevi.

Na drugom spratu - Beli pokušava da čuje znake koji su mu već promakli.)

MILOŠ: Pa, dobro, kurvo je l' ' ti misliš da sam ja gluv?! Ili da sam budala!?

LANA: Ne mogu da verujem.

MILOŠ: Evo, sad se lepo čulo!!! Reci, kurvo - šta ćeš sad? Da kažeš da se ne čuje? (Saplete se o parket.) Celog ću ga počupati!!!

LANA: Ovo mi radiš da me mučiš? Da me sutra upropastiš, je l' tako?

MILOŠ: Jebala si se sa tipom odozgo? Dok Miloš prodaje čarape i kozmetiku po preduzećima? A? Jeste li na našem krevetu, a? A, na mojim stvarima? Je l' mi svršio na naočare? Imaju neobične fleke. Da ja to posle stavim na oči, a? Jesi li njemu davala signale?

LANA: Jesam.

(Pauza.)

MILOŠ: Šta jesi?

LANA: Bila sam sa tipom odozgo.

MILOŠ: Gde si bila?

LANA: Jebala sam se sa tipom sa drugog sprata. Jesi li sad zadovoljan?

MILOŠ: A?

LANA: Kad god okreneš leđa, po pet puta, po sedam puta na dan.

MILOŠ: Stvarno?

LANA: Je l' mogu sad u apoteku? Pretpostavljam da ti nećeš da mi kupiš lekove.

MILOŠ: Ti to meni ozbiljno?

LANA: Mrtvo.

(Pauza.)

MILOŠ: Nije trebalo da napustim studije.

LANA: Ti stvarno nisi normalan.

MILOŠ: Vidi na šta sam se napravio. Upropastile me komunjare, mamu im jebem. Vidi kako govorim - kao Gan-ci sa Kvantaša. Kad prodajem ženama čarape po firmama - bolje i ne može. Znaš da ne mogu da se setim kako počinje jebena Ilijada? Celo poslepodne pokušavam da se setim.

LANA: Koja apoteka je dežurna? Ići ću sa violinom i ručnom torbicom, vidim.

MILOŠ: Čekaj. Je l' ono istina?

LANA: Naravno. Tip je fenomenalno razvijen i sjajan je u seksu.

MILOŠ: Dobro....

LANA: Ima kurac od tridesetdva centimetra. Koliki je tvoj?

MILOŠ: Lana...

LANA: Radili smo to i na našem krevetu a naročito na tvojim naočarima. Tu smo najčešće.

MILOŠ: Ovaj...

LANA: Vozi "mečku". Šta ti voziš?

MILOŠ: Vozi crnog "be-em-vea". Gledam stalno na parking.

LANA: Suviše je on dobar frajer za crni "be-em-ve". Tip pliva u parama. Koliko ti zarađuješ?

MILOŠ: Ti se igraš. Je l' bilo nešto ili nije?

LANA: Rekla sam ti.

MILOŠ: Zezaš me, boli te uvo. A, opet - oni udarci. Bože.

LANA: Signali. Koliko puta lupnem o cevi toliko puta ćemo se kresnuti tog dana.

MILOŠ: Ja stvarno ponekad preteram...

LANA: Ne preteruješ uopšte.

MILOŠ: Patološki sam ljubomoran, znam, ali to je zato što...

LANA: Kad me je dohvatio na naočarima...

MILOŠ: Lako ti je da se zajebavaš. Izvini, jebi ga.

LANA: Nisam mogla da hodam posle.

MILOŠ: Dobro, ukapirao sam.

LANA: A, kako ima lepu guzu.

MILOŠ: Lana, ukapirao sam, nemoj više. Dođi da te mačak mazi.

LANA: A kad ga uhvatim za...

MILOŠ: Prestani!!! (Pauza.) Sačuvao sam sto maraka da ti dam kad kreneš. Više nisam mogao. (Lana uzme novčanicu i iscepa je.) E, jebi ga.

LANA: Mogu li sad u apoteku?

MILOŠ: Ma, boli tebe uvo za mene.

LANA: Ne mogu da verujem da se ovo dešava.

MILOŠ: Zaboravio sam i engleski.

LANA: Pa?

MILOŠ: Pa, šta ću ja tamo?

LANA: To više nije bitno. Ti si svoje rekao. Idem u apoteku.

MILOŠ: Nemoj da ideš.

LANA: Miloše, ionako neću stići da se spakujem. Pusti me bar da...

MILOŠ: U London.

LANA: Šta - u London?

MILOŠ: Nemoj da ideš u London. Ostani.

LANA: U Bitke na Neretvi? Sa tobom?

MILOŠ: Vratiću se na faks.

LANA: Ma, vraćaj se ti gde hoćeš. Tebe, Miloše, više nema. Skloni se.

MILOŠ: Nemoj, molim te.

LANA: Skloni se. Boli me.

MILOŠ: Šta ti je falilo? Bar si imala čarape.

LANA: Hoćeš li se skloniti?

MILOŠ: Šta hoćeš, u ratno vreme žene su se kurvale za čarape.

LANA: E, ja više neću da se kurvam za čarape.

MILOŠ: A, kurvala si se?

LANA: Rekla sam ti.

MILOŠ: Opet me zajebavaš. Je l' nećeš da ideš?

LANA: Skloni se odatle!

MILOŠ: Ja te neću pustiti da odeš. Ti si suviše dragocena.

LANA: Pičko muška!

MILOŠ: Boriću se za tebe.

LANA: Ma, pusti me da prođem!!!

MILOŠ: Nećeš otići.

LANA: Idem!

MILOŠ: Ne ideš!

LANA: Idem!!!

MILOŠ: E, da vidimo!!! (Vadi njene stvari iz torbi i baca ih po sobi.) Volim te, crkla dabogda!!!

(Pauza.)

LANA: Ni to više nije bitno, Miloše.

MILOŠ: Ono... za tipa je bila... zajebancija?

LANA: Naravno da je bila.

MILOŠ: Nemoj da ideš... Molim te.

LANA: Jadni moj Miloše. (Pauza.) Boli me.

MILOŠ: Evo, mačak.

(Gasi svetlo.

Zvono na vratima. Beli otvara. Pištolj je na krevetu.)

BELI: Jesam li ti, glupačo, rekao da se čistiš?! Ko si , bre, ti?

ČASLAV: Vidim, ne sjećaš se.

BELI: Šta 'oćeš, matori? 'Ajde, beži odatle.

ČASLAV: Mjenj'o si pare kod mene, pre mjesec dana, sjećaš se?

BELI: Ti mene zajebavaš, deda?

ČASLAV: Ost'o si mi dužan.

BELI: Beli nikome ne ostaje dužan. Sad ću da ti platim.

(Časlav uperi pištolj u Belog.)

ČASLAV: Ni makac, dijete.

(Pauza.)

BELI: Uuuuu, sad će da bude zezanja.

ČASLAV: Ulaz'.

BELI: Jesi li dobro, deda? A? Srce te drži? Bolje da te drži. Sad ćemo da se karamo ti i ja. Šta piješ?

ČASLAV: Ne pijem.

BELI: Ja ću da popijem. Da mi lakše padne kad te budem lomio.

ČASLAV: Ost'o si mi dužan.

BELI: Koliko je sati?

ČASLAV: Nemam sat.

BELI: Imamo fore do jutra. Rado bih te šibao i duže ali, jebi ga, putujem. Molićeš me da požurim.

ČASLAV: Rek'o si donijet'.

BELI: U to ime. Šta sam dužan?

ČASLAV: Zaboravio si. Mijenj'o si kod mog paše u barakama. Nisi im'o sitno i rek'o si donijet' dva'es' maraka. Na riječ.

BELI: Dvadeset maraka!? Zato se i ne sećam, jebi ga. Za dvadeset maraka da gubiš glavu, deda?! To je princip.

ČASLAV: Ne valja kad zajmiš a zaboraviš.

BELI: Jebi ga, brzo se živi. A, ko si ti - ja se tebe nešto slabo sećam.

ČASLAV: Časlav Kopriv'ca. Mijenj'o si kod mene.

BELI: To mi ništa ne znači. Nije bitno. Je l' smem? Evo, Časlave... pedeset.

ČASLAV: Rek'o si donijet dvaes.

BELI: Uvek problem sa sićom, brate. Pedeset, nema frke. Gledaj da ih potrošiš pre nego što izađeš odavde. Posle nećeš moći.

ČASLAV: Ne.

BELI: Duga je noć. Vikaćeš ti i "nemoj" - polako, deda.

ČASLAV: Daj kol'ko si dužan.

BELI: Može u dinarima?

ČASLAV: Jok.

BELI: Opusti se, matori. Slobodno uzmi. Daću ti i celih sto kad završim sa tobom.

ČASLAV: Jok.

BELI: Kapiram. Nema zezanja sa principima. Sa životom još i može da zeza, ali sa principom - ne.

ČASLAV: Sam' ti, dijete, izravnaj dug.

BELI: Žuriš? Meni je taman bilo dosadno. Ne mogu da spavam a imam avion tek ujutru.

ČASLAV: 'Oćeš dat' il' nećeš?

BELI: Nemoj da dižeš glas, matori. Ostaćeš bez njega.

ČASLAV: Ostav' se ti moga glasa nego vraćaj moje.

BELI: Čekaj, stvarno nećeš da uzmeš pedeset?

ČASLAV: Sam' što je moje.

BELI: Kako se ti zezaš, matori. A, odakle si?

ČASLAV: Iz Saraj'va.

BELI: Imao sam ortaka u Sarajevu. Dušketa. Duške je imao najbolju gud-ro u SFRJ. A, nešto mi ne zvučiš kao Sarajlija?

ČASLAV: Skoro sam doš'o u Saraj'vo. Živio sam u Prijedoru, odatle sam rodom.

BELI: Gde je jebeni Prijedor?

ČASLAV: Na Sani. Ispod Kozare. Al' neć' se ja više zajebavat' s tobom. Vrati moje i ja odo'. Inače...

BELI: Inače?

ČASLAV: Vidjećeš.

BELI: Opasno je počelo večeras. Poslednja noć u Beogradu - ko zna šta će još da bude. Stvarno ćemo da vidimo. Kakav si iznutra, deda?

ČASLAV: Ti, izgleda, ne'š da vratiš?

BELI: Ti, izgleda, ne znaš šta će sa buljom da ti bude?

ČASLAV: Ko te tako vaspitao?

BELI: Nisi ti baš svoj, deda. Mnogo se zajebavaš.

ČASLAV: Daj što si dužan i kvit smo.

BELI: Žao mi je, nemam sitno.

ČASLAV: Im'o si kad usitniti.

BELI: Sam ovo tražiš.

ČASLAV: Mislio si - izbjeglica, zajebaću ga kako volim.

BELI: Oslepećeš od batina.

ČASLAV: Sve sam ja to već vidio

BELI: Ovo još nisi.

ČASLAV: Još jednom te, dijete, pitam - 'oćeš vratit' moje il' ne?

BELI: Glup si ko kurac, Bosančino. Nemam dvadeset - imam pedeset maraka, idiote. Pedeset je veće od dvadeset. Dvadeset je manje od pedeset. Je l' te to neko u tvojoj planini učio, a, debilu?

ČASLAV: Ne psuj tol'ko, dijete. Vrati moje.

BELI: Nemam.

ČASLAV: 'Oćeš dat'?

BELI: Neću dat', Mujo.

(Časlav ga udari kundakom u glavu. Beli padne. Zvono na vratima.)

ČASLAV: Ne zovi me Mujo.

(Pauza. Zvono)

BELI: Pucaj.

ČASLAV: Prvo - moje.

BELI: Pucaj.

ČASLAV: Dijete, ne zajebavaj se. Daj, i da se sa mirom raziđemo.

BELI: Nemaš muda?

ČASLAV: Dijete...

BELI: Pucaj!!!

(Žaklina na vratima.

Prvi i drugi sprat.)

LANA: Šta je to bilo?

ŽAKLINA: Beli!!!

MILOŠ: Narkomani!

LANA: Bio je pucanj!?

ČASLAV: Ne boj se, dijete, puc'o sam u noge, živ je.

MILOŠ: Gde si krenula?

LANA: Nešto se desilo?

ŽAKLINA: Šta se desilo?

MILOŠ: Šta tebe briga šta se desilo?

LANA: Ubili su nekoga!

ŽAKLINA: Krv... mama... telefon... Gde je telefon!?

MILOŠ: Ostani tu!

LANA: Pusti me da izađem.

ČASLAV: Nema izlaska dok se ne izmire dugovi. Bac' to!

ŽAKLINA: Krvari...

ČASLAV: Niste vi ovdje ni omirisali krvi. Uvij mu to. Uzmi plahte i iscijepaj na tanko.

MILOŠ: To je zbog onog gore? Zbog njega? Sa se pitaš - da li je mrtav? Možda krvari? A možda je samo čistio pištolj?

LANA: Pusti me da prođem!

BELI: Pusti me, glupačo!

LANA: Pusti me!

ČASLAV: Pusti curu da te previje. Iskrvarićeš.

MILOŠ: Stalo ti je?

BELI: Boli me kurac za glupaču.

LANA: Stalo mi je!

ČASLAV: Veži ga, curo. Tim plahtama.

MILOŠ: E, tako je već bolje. Sad nećeš izaći.

BELI: Ubiću te.

MILOŠ: Ja sam to naslutio odavno, Lana.

ČASLAV: E, tako.

(Žaklina plače. Lana plače.

Na prvom spratu.)

MILOŠ: Ti stvarno zbog njega plačeš? Zbog njega. Istina je. Ležim u mraku. Počelo je svetlo da mi smeta. Znaš li zašto dva meseca ležim ovde? Nije grip. Čuvam stražu. Pazim da mi se devojka ne pojebe sa kriminalcem. Slušam. Prislanjam čašu uz plafon. Šunjam se na sprat pa mu virim kroz ključaonicu. Zgodan tip. Ali nema kurac od trideset dva centimetra. Kad ste to radili? Kad ja odem kod mojih? Jebo ih nedeljni ručak, sto puta sam im rekao da ne mogu da dolazim. Sa njim, Lana? Zbog para? Tatica? Te-Že-Ve? Francuska? Florida? A, ja mislio ona će da voli tipa koji je pukao ali je dobar. Propalog studenta? Bio je u Vukovaru, prodavao je gorivo, prodaje čarape ali je dobar ko leba. Mene su komunjare sjebale, njega digle. Jebi ga.

LANA: Nisu komunjare. Sam si se sjebao.

MILOŠ: Molim?

LANA: Sam si kriv. Što si takav.

MILOŠ: Sam sam kriv?

LANA: Aha. Izjel'i te kompleksi a muka te je samo dotukla.

MILOŠ: Ti nemaš prava da me analiziraš. Ti si ovde kurva a ne ja.

LANA: Nema više prava. Samo život. Tebe više nema, Miloše.

(Pauza.)

MILOŠ: Da, nema me.

LANA: Šta bih ja sa tobom?

MILOŠ: Ne znam.

LANA: Za mene postoji bolji. Neko živ.

MILOŠ: Neko živ.

LANA: Svi su bolji.

(Pauza.

Pauza.)

MILOŠ: Znaš, Lana...

LANA: Kaži, mačak.

MILOŠ: Neka si.

LANA: Šta?

MILOŠ: Bila sa njim.

LANA: Ha!

(Pauza.)

MILOŠ: Ostani. Evo, nema veze. Zaboravićemo. Sve što je bilo - briše se. Ja to mogu. Prošao sam i mnogo gore. Video sam strašne stvari. Šta ljudi rade jedni drugima. Ovo je ništa. Znaš kako kaže Rilke: Biće sve ponovo veliko i snažno. Ostani sa mnom.

LANA: Mene jako, jako boli glava i ja moram da spavam. Ujutru odlazim. Više nećemo razgovarati o tome. Laku noć.

(Ugasi svetlo i ostavi Miloša u mraku.)

ČASLAV: Lijepo daj moje pa da se razilazimo.

BELI: Mrtav si.

ČASLAV: Možda. 'Oćeš li mi vratit' moje?

BELI: Rekao sam ti, Mujo, da ne dam.

ČASLAV: Ne znaš ti šta je balija. Nemoj me tako zvat', očiju ti, jer ću te ubit'.

BELI: Mrtav si, Mujo. (Udarac.) Jače, Mujo. (Udarac.) Šta je, Mujo, ne možeš jače!? (Udarac.) Jače to. Muški, Mujo. (Udarac.) Jače, Mujo!!! (Udarac!) To... Mu...jo. Ja...če...

ŽAKLINA: Prestani, Beli!!!

BELI: Mmm...arš... glu...pačo.

ČASLAV: Ostavi ga, curo, sam će se on smiriti. (Pauza.) Daj moje.

BELI: Ne... dam... (Udarac.) Koliko... tražiš?

ČASLAV: Dvaes maraka.

BELI: Nemam... si...tno...

ŽAKLINA: Imam ja po pedeset

ČASLAV: Ja sam' tražim što je moje. Ništa više.

BELI: Koliko?

ČASLAV: Moje. Jes' gluv?

BELI: Nemam... sitno, čuješ?

ČASLAV: E, to ne valja.

BELI: Ti uteruješ... kamate?

ČASLAV: 'Oćeš li mi vratit'?

BELI: Koliko? Sto... Dvesta?

ČASLAV: Dijete, ne zamlaćuj me.

BELI: Ti si neki... veći igrač. Koliko?

ČASLAV: Moje.

BELI: Nabijem ti tvoje u bulju, Mujo!

(Udarac.)

ŽAKLINA: Dosta!!!

ČASLAV: Ti se, curo, ne miješaj. Ovo nije za žene. Men' su balije... Ne znaš ti ništa o tome, dete.

BELI: Naći ću te... iskopaću te... iz tvoje rupe.

ČASLAV: Lako ćeš me nać' - u Batajnici. Ranije sam bio u Pionirskom gradu. Moj je sin tu spav'o kad je iš'o na eskurziju. Možda je bio u istoj sobi gdje i ja. Mislim se - možda je ovo isti jastuk. Tu je Braca glavu drž'o. Imam i nešto rodbine ovdje. Pašu iz Zen'ce i ženu mu. U barakama u Zemunu. Tu si doš'o pare da mijenjaš. Ne bud' smiješan - neć' se ja krit' od tebe. Nemam ja više ni rašta ni od koga bježat'.

BELI: Koliko?

ČASLAV: Moje.

BELI: Petsto?

ČASLAV: Ti, bogami, dobro živiš.

(Pauza.)

BELI: Koliko je sati?

ČASLAV: Gluvo neko doba.

BELI: Reci - koliko.

ČASLAV: Rek'o sam ti, dijete.

BELI: Soma?

ČASLAV: A?

BELI: Hiljadu?

ČASLAV: Jok.

BELI: Onaj ko te poslao ti je rekao koliko da tražiš.

ČASLAV: Niko mene nije posl'o.

BELI: Nećeš hiljadu a hoćeš dvaes?

ČASLAV: Tako.

BELI: Još jednom - nemam sitno.

ČASLAV: Tvoja stvar.

BELI: Odveži me pa ću usitniti negde.

ČASLAV: Jok.

BELI: Može glupača da ide. Daj njoj da usitni.

ŽAKLINA: Hoću, Beli.

ČASLAV: Ni makac.

BELI: Pa, šta onda hoćeš?

ČASLAV: Moje.

BELI: Kako da dobiješ to!?

ČASLAV: Snađi se.

(Pauza.)

BELI: Koliko?

ČASLAV: I men' posle kažeš da sam glup?

BELI: Ne, ja sam glup. Koliko?

ČASLAV: Nemaš ti te pare, dijete.

BELI: Tu smo. Rešio si od mene da se skućiš, a? Da izvučeš od Belog lovu, da napraviš biznis i zaposliš ženu i decu. Je l' tako, deda?

ČASLAV: Nemam ja koga da uposlim.

BELI: Imaš, imaš. Pun vas je grad, pička vam materina.

ČASLAV: Ne psuj.

BELI: Kaži cifru.

ČASLAV: Rek'o sam. Daj što je moje.

BELI: Tebi je ovo zanimljivo?

ČASLAV: Jok.

BELI: Jebote. Dva soma... hiljade?

ČASLAV: Jok.

BELI: Dakle, profi.

ČASLAV: Nisam profa. Građevinski radnik.

BELI: Ko te pustio sa lanca, mamu mu jebem. Trebalo je da ostaneš da nosiš beton po Bosni dok ti kičma ne pukne, životinjo bosanska.

ČASLAV: K'o da nisi im'o roditelja no si u svinjcu rast'o. Puna su ti usta pogani. 'Oćeš vraćat?

BELI: Vratiću tebe u dupe iz kojeg si ispao. I ti i svi tvoji.

ČASLAV: Moje ne diraj!!!

(Udarac.)

BELI: Ubiću te!!!

ČASLAV: Ubij. Al' moje da vratiš. I to odma'.

BELI: Koliko? (Udarac.) Muuuuuu-joooooo.

(Udarac.)

ŽAKLINA: Nemoj ga više, molim te ko Boga.

BELI: Marš, glupačo, mamu ti jebem.

ČASLAV: Nemoj me, ćero, ko Boga molit'. Pogan sam ti ja za to.

BELI: Kaži... ko te poslao?

ČASLAV: Niko. Sam sam doš'o.

BELI: Kurac si ti... građevinski radnik. Pro...fesionalac a niko ga ne ...šalje?

ČASLAV: Niko.

BELI: Ukrug. (Pauza.) Koliko je sati?

ŽAKLINA: Svanuće uskoro.

(Pauza.)

BELI: Slušaj, Časlave. Ja ujutru putujem.

ŽAKLINA: Gde?

BELI: Marš, kučko!

ČASLAV: I?

BELI: Sa ovim ovde sam gotov. Palim iz zemlje. U dobro vreme si naišao. U ormaru, na gornjoj polici, ispod kutije za cipele imaš pet hiljada maraka. Piše "Iv Sen Loran" na kutiji. Uzmi i pusti me. Idem s mirom. Ja tebi pare - ti mene odvežeš i ćao. Ništa se nije desilo.

ČASLAV: Jok. Dok moje ne vratiš nema micanja.

BELI: Evo ti i kajla. To-zla. Skini mi je, slobodno. Vredi sigurno još dva soma... hiljade. Okej?

ČASLAV: Dijete, neć' ti ponavljat' više.

ŽAKLINA: Gde ideš, Beli?

BELI: Ćut'.

ŽAKLINA: Povedi i mene.

BELI: Marš, glupačo, mamu ti jebem!

ČASLAV: Što je ćeraš ko pseto?

BELI: Časlave, jesi li me čuo?

ČASLAV: Šta?

BELI: Uzmi lovu i pusti me!!!

ČASLAV: Kako si osjetljiv, dijete. I moj je Braco tako vriskao na najmanju sitnicu.

BELI: Svanuće, matori.

ČASLAV: Baš dobro.

BELI: Ja imam avion ujutru.

ŽAKLINA: Ideš avionom? Molim te, molim te, povedi i mene. Ja sam avionom letela samo do Tivta. Molim te, Beli.

BELI: Kaži, Časlave, je li poštena ponuda?

ČASLAV: Koja ponuda? Imaš moje?

BELI: Ovo se ne dešava.

ŽAKLINA: Vodi me.

BELI: Matori, pet soma i kajla. Umesto jebenih dvaes. Uzmi. Neće ti niko ništa kad me pustiš, kunem ti se. Idem odavde. Je l' pošteno?

(Čuju se jači udarci o cevi.

Na prvom spratu Miloš osluškuje.)

BELI: Jeste li čuli?!

ČASLAV: Da.

BELI: Šta je to?

ČASLAV: Koga briga. Vrati.

BELI: Zajebavaš me, dupe mi pomeraš. Je l' poštena ponuda?

ČASLAV: Jok

BELI: Nije?!

ČASLAV: Nije.

BELI: Šta hoćeš još!? Da ti popušim!?

ČASLAVA: Ne psuj, rek'o sam ti.

BELI: Šta hoćeš!?

ČASLAV: Moje.

BELI: Psihopato!

(Žaklina se najzad domogne pištolja.)

ŽAKLINA: Hoćeš li da me vodiš sa sobom?

BELI: To, ribo. Pucaj!

ŽAKLINA: Al' da me vodiš.

BELI: Raznesi mu glavu, mala. Odveži me!

ŽAKLINA: Vodiš me?

BELI: Naravno.

ŽAKLINA: Sigurno?

BELI: Sigurno, bebo. Ti i ja. Sami. Raznesi ga, mamu mu jebem.

ŽAKLINA: A, gde idemo?

BELI: U London. Razbićemo se po londonskim diskotekama. Ubij ga.

ŽAKLINA: Vodićeš me u London?!

BELI: Da. Samo pucaj. Odmah!

ŽAKLINA: A, nisam se spakovala. Ne znam ni za vize kako to ide...

BELI: Ma, to ćemo lako. Ne moraš ni da se pakuješ. Tamo ćemo ti kupiti krpice. Samo pucaj. Pazi. Uhvati sa obe ruke. Pucaj!!!

ČASLAV: Pucaj!

ŽAKLINA: Baci pištolj!

ČASLAV: 'Ajde, ćero.

BELI: 'Ajde, Žaklina.

ŽAKLINA: Baci, razneću ti lobanju!!!

ČASLAV: Raznesi, ćero.

BELI: 'Ajde, mala, šta čekaš!

ŽAKLINA: Razneću ti dupe matoro. Baci pištolj, mamu ti jebem.

ČASLAV: Pucaj... molim te.

BELI: Sad!

ČASLAV: Sad! Pucaj!!!

BELI: Sad!!!

(Pauza.)

ŽAKLINA: Ne... mogu.

BELI: Pucaj, kučko!!!

ŽAKLINA: Ne mogu.

BELI: Pucaj, droljo, da te ja ne ubijem.

ŽAKLINA: Ne mogu, Beli!!!

(Plače.)

ČASLAV: 'Ajde daj mi to.

ŽAKLINA: Ne... prilazi.

ČASLAV: Daj, povrijedićeš se.

BELI: Ubij ga, mamu mu jebem!!!

ČASLAV: Daj mi to, ćero.

ŽAKLINA: Ne...

ČASLAV: Eto, tako. Nije lako ubit', znam ja to. Ima svinja koje i ne trepnu a ubiju. Bolje je za tebe 'vako.

(Pauza.)

BELI: Svanulo.

(Na prvom spratu.)

LANA: Svanulo.

MILOŠ: Je l' te prošla glavobolja?

LANA: Migrena. Ide u napadima. Kako ružan kraj. Što neko ne pozove šintere da odvedu ove pse?

MILOŠ: Da bi lovci imali šta da ubijaju van sezone.

LANA: I ljudi su ružni.

MILOŠ: Niko ne izgleda lepo kad ide na posao ovako rano.

LANA: Ovaj narod obožava crno i sivo. Vidi, svi su isto obučeni.

MILOŠ: Vole i drap.

LANA: Izgledaju kao psi.

MILOŠ: Ne seri više, Lana.

LANA: U Monaku su svi, do poslednjeg, lepi. U javnom ve-ceu sedi devojka koja je sjajno sređena i super izgleda. Naplaćuje ulaz.

MILOŠ: Ne znam. Nisam bio.

LANA: Imaju dve vrste semafora: visoke i niske. Ovi niski su za vozače "ferarija", puno ih ima tamo, da ne moraju da krive vrat da vide semafor. Neki ćaletov prijatelj, naš čovek, ima kuću tamo. Proveli smo dva dana kod njega. Bili smo i na jahti, sunčali se, ja sam htela i da se kockam ali me ne bi pustili u kasino. I to sam zapamtila, mada sam bila klinka, da za ta dva dana nisam videla ni jednog jedinog ružnog čoveka. Pune su mi bile oči.

MILOŠ: Nisi pomenula da ste posetili i Okeanografski muzej.

LANA: Već sam ti pričala ovo?

MILOŠ: I to, i kako je bilo u kući Ernesta Hemingveja na Ki Vestu, i kako ste izgubili vikendicu u Portorožu kad je počeo rat i kako si bila u hotelu "Golden enčor" u Singapuru, - sve.

LANA: Sve je to bilo pre nego što sam tebe upoznala.

MILOŠ: Sve je to bilo pre nego što je počeo rat i pre nego što ti je otac umro. Kako ti ne dosadi?

LANA: Šta?

MILOŠ: Da žvaćeš istu priču.

LANA: Postoje priče koje je zdravo pričati. Zato ti ćutiš o Vukovaru. (Pauza.) Šteta što je moralo ovako. Idem.

(Stavlja nemarno nešto stvari u jednu torbu. Uzima violinu i otvorenu ručnu torbicu.)

LANA: Zdravo, Miloše. Nećeš ni "zdravo" da kažeš? To tako liči na tebe. (Pauza.) E, pa... Gde je?

MILOŠ: Šta, mačak?

LANA: Gde je!? Tu je bio.

MILOŠ: Što ne ideš, mačak?

LANA: Gde mi je jebeni pasoš!?

MILOŠ: Ovo tražiš?

LANA: Vrati mi pasoš!!!

MILOŠ: Kad budemo razgovarali.

LANA: Nemamo više o čemu da razgovaramo. Vrati mi!

MILOŠ: Imamo. Razmislio sam...

LANA: Miloše!

MILOŠ: Molim?

LANA: Daj mi moj pasoš, lepo te molim.

MILOŠ: Čekaj da ti objasnim...

LANA: Poslednji put te zovem da se rastanemo kao ljudi. Za dva sata imam avion. Nemoj više da mučiš i sebe i mene.

MILOŠ: Da ti objasnim....

LANA: Nemoj da mi objašnjavaš! Daj mi moj pasoš!

MILOŠ: Čekaćeš da ti objasnim. Svakome može da se desi to što si ti uradila. To je zanos. Ali - kad preboliš zanos...

LANA: Hoćeš li da mi vratiš jebeni pasoš ili nećeš?!

MILOŠ: Neću.

LANA: Nećeš!?

MILOŠ: I, šta ćeš sad?!

LANA: I, šta ću sad!?

MILOŠ: Zašto ideš kad sam ti oprostio?

LANA: Ti si... Gospode Bože...

MILOŠ: Lana, šta ti je?! Boli? Lana, je l' glava? Lana. Ej, je l' me čuješ? Hoćeš li da ti pričam priču da ti prođe? Je l' ' hoćeš? Mislim da sam tada bio najsrećniji - kada imaš migrenu i kada si popila lekove i kada ležimo u mraku i ja ti pričam priče da ti prođe bol. Tako bude mirno i toplo. Onda je sve to nestalo. Hoćeš li da ti pričam? Da nastavim? Još uvek se sećam gde sam stao. Okej. ... Duletov stan, međutim, nije bio običan stan. Bio je to stari, predratni stan na Vračaru u kome su nekada bile prostorije nekakve banke a koji su komunjare posle rata podelile na dava manja. Od tog vremena nije promenjen parket, evo kao naš - priča mi je i pala na pamet jednom kad sam se sapleo - stara riblja kost zlatne boje koji je jezivo škripao. Dule se jednog poslepodneva vratio iz škole, bio je novembar - baš kao sada, i padala je kiša. Nikoga nije zatekao kod kuće. Otac i majka se još nisu vratili sa posla a stariji brat je otišao nekuda -- da juri neke ribice, valjda. Dule je krenuo u kuhinju i sapleo se o pločicu parketa koja je ispala. Sagnuo se da pločicu vrati na mesto i ispod nje je ugledao nešto crno i metalno. Kariku velikog lanca. Pogledao je bolje - stvarno karika. Džinovska. Kao stopalo. Lana, slušaš li me? Sad dolazi najbolji deo. Prosto sam priželjkivao da te zaboli glava da bih ti ga ispričao. On otvori još jednu pločicu - vidi sledeću kariku. Otvori sledeću - još jedna. Počne da razvaljuje parket. Nije uopšte razmišljao šta će mu reći kada budu videli šta je uradio. Tako je skidao pločice idući od vrata salona ka centru i otkrio je da se ispod parketa nalazi ogromni, zarđali lanac koji se završavao negde ispod velikog stola u sredini sobe. Pomerio je sto i nastavio da skida pločice ukrug. Ispod parketa se nalazilo - šta? Šta je bilo ispod, Lana? A, šta misliš? Nikad ne bi pogodila. Ispod parketa se nalazilo veliko, zarđalo brodsko sidro na kome su se nahvatale školjke i morska trava. Pravo, pravcato brodsko sidro. Drugi kraj lanca je vodio do ulaznih vrata od stana. U hodniku je bila niša sa starudijama. Kada ih je rasklonio - otkrio je čekrk. Još uvek sa tragovima mašinskog ulja na sebi. Dule je nalegao na čekrk i ovaj se pokrenuo. Polako, sasvim polako namotavao je sidro na čekrk dok ga nije izvukao skroz. A, onda -- onda se ceo stan zaljuljao. Kod praga se napravila mala pukotina. Dule je gledao iz hodnika kako pukotina postaje sve veća. Kada je već postala velika za čitav korak - on je ukoračio u stan i ovaj se polako odvojio od zgrade. Ceo stan u Avalskoj ulici polako je isplovio iz zgrade i krenuo u kišu. Dule je stajao na pragu i gledao kako zgrada ostaje iza njega...

LANA: Ti si lud!!! Pusti me!!!

MILOŠ: Lana... stani...

LANA: Pusti me!!!

MILOŠ: Čekaj!!!

LANA: Policija!!! Pusti me!!!

MILOŠ: Ne viči!

LANA: Pusti me, je l' čuješ!!! Ostavi me na miru!!!

MILOŠ: Nemoj da vičeš!!!

LANA: Ti si lud!!! Ne dotiči me!!!

MILOŠ: Rekao sam ti da ne vičeš jer...

LANA: Beli!!! Beli!!!

MILOŠ: Marš, pizda ti materina!

(Udarac.)

MILOŠ: Nećeš ti zvati svoje jebače da te brane! I to od mene!? Koji te volim. Nigde ne ideš dok ti ne objasnim. (Vezuje je za stolicu.) E, tako. Ako ne možemo da vodimo normalan dijalog onda ćemo ovako. Razumeš, ja ti želim dobro. Želim da budemo ljudi i da normalno razgovaramo. Najjednostavnije je da te pustim da odeš. Da te ne volim to bih i uradio. Kapiraš? Sad ćemo lepo da razgovaramo. Imamo vremena. Evo, skuvaću nam kafu pa ćemo ko ljudi. Ti malo odmori. Nemamo šećera. Gorka kafa, može?

(Na drugom spratu.)

ŽAKLINA: Tebe je neko zvao? Bio je ženski glas. Ko je to? Šta ima tebe da zove? Beli. Šta ima da te zove?

BELI: Matori.

ČASLAV: A?

BELI: Beli još nikog nije molio...

ŽAKLINA: Zašto zove kurva?

BELI: Reci joj da začepi.

ČASLAV: Smir' se, ćero. Pusti muške da pričaju.

BELI: Matori... evo, Beli te... moli.

ČASLAV: Nemoj me molit', rek'o sam ti.

BELI: U torbi, na krevetu je lova koju sam ostavio da kupim sošku ujutru. Kupovao sam belgijski pasoš za jedanaest soma. Pukovnik UNPROFOR-a, neki Finac, to radi kao na pijaci. U torbi je drugi deo - šest hiljada. Prvi sam dao pre nedelju dana. Uzmi to. Ako hoćeš možeš i ženu i decu da dovedeš ovde. Jebeš barake. Ja ću uzeti samo ono što moram i otići ću. Sve što je u stanu - tvoje je. Ako si hteo da se skućiš - uradio si to. Zajedno sa onim u ormaru i "Roleksom"... Najbolja ponuda u tvom ćivotu. Uzmi, odveži i ja ću nestati. Dovedi ženu i decu. Da živite ko ljudi.

ČASLAV: Nemam ni žene ni đece.

BELI: Boli me kurac da li imaš ili nemaš!!! Meni više ništa ne treba. Ja palim. Kapiraš? Zauvek. Nekako ću se snaći. Ja sam završio sa ovom zemljom i ovim gradom. Pusti me.

ČASLAV: Prvo mi vrati moje.

BELI: Najbolja jebena ponuda u tvom jebenom životu. Ne odbijaj, Časlave.

ČASLAV: Daj što si dućan i odma' te pustim.

BELI: Da li možeš da shvatiš da nemam sitno dvadeset maraka? Da li razumeš? Još ima vremena. Ja ću se snaći za sošku. Raša mi to duguje. Uzmi sve. Ako misliš da imam još nešto pa tvrdiš pazar - zajebao si se.

ČASLAV: Dete, ja nikad nisam uzimao tuđe pa neću ni sad.

BELI: Zbog dvadeset maraka! (Pauza.) Jesi li nekad voleo nekoga?

ČASLAV: Ženu i đecu.

BELI: Reče da ih nemaš.

ČASLAV: I nemam.

BELI: Šta je bilo sa njima?

ČASLAV: Ti znači ne daš.

BELI: Nemam.

ČASLAV: Mog'o si da uzmeš a ne umeš da vratiš, a?

BELI: Mogao sam.

ČASLAV: E, daćeš moje, - vidjećeš.

(Pauza.)

BELI: Časlave, ja sam otkinuo na jednu ribicu.

ŽAKLINA: Beli!

BELI: Odlepio sam za devojkom.

ČASLAV: Šta si odlijepio?

BELI: Znaš ono... ljubav, jebi ga.

ŽAKLINA: Šta pričaš, bre, ti?!

BELI: Prvi put.

ČASLAV: Da nisi mator za prvi put?

BELI: Još ima vremena da se nagodimo. Ja palim sa njom. Sad. Odmah. Čim me odvežeš. Ako si voleo ženu i decu onda znaš. Prvi put ti je neko važniji od jebenih stvari, od bilo čega. Zbog nje. Odvezuj ili ubijaj. Sad.

ŽAKLINA: Mamu ti jebem!!!

(Udara ga.)

BELI: Skini mi, kučku!!!

ŽAKLINA: Prodao si me, pičko!!! Gde je kurva?

BELI: Skini mi je!!!

ŽAKLINA: To je ona kurva sa donjeg sprata. Jebaću joj...

(Pokuša da izađe.)

ČASLAV: Marš! Dok ne date moje nema izlaska.

ŽAKLINA: Šta je. deda. Pobili ti ženu i decu pa se na nama iživljavaš? Skloni se i idi umri, vreme ti je.

ČASLAV: Marš, kujo!

(Udarac.

Žaklina plače.)

ŽAKLINA: Kako si mogao?

BELI: Pobili su ti sve?

ČASLAV: Nisu.

BELI: Pa, je l' imaš nekoga?

ČASLAV: Imam.

BELI: Koga?

ČASLAV: Ženu i đecu.

BELI: Lud. (Pauza.) Lud si k'o struja ali valjda možeš da ukapiraš prost račun. Ja palim sa ribom koju... koju... volim a ti ostaješ, dovedeš ženu i decu, imao ih ili ne, uzmeš lovu i živiš ko kralj. To se tebi isplati. Da li me razumeš? To je dobro za tebe. Pusti me. Još ima vremena.

ČASLAV: Kad mi daš moje.

BELI: Jebote! A, kako ti se zove žena?

ČASLAV: Smiljana.

BELI: A, je l' živa Smiljana?

ČASLAV: Jeste.

BELI: Jeste?

ČASLAV: Jeste.

BELI: A, gde je?

ČASLAV: Saranjena na...

BELI: Matori, dosta je. Puštaj ili ubijaj ili se nosi u pizdu materinu!

ČASLAV: Dva puta ju je šlog udario.

ŽAKLINA: Meni si govorio da sam kurva.

BELI: Matori, pusti me.

ČASLAV: Mjesec dana pre nego što se zakuvalo u Sarajevu, moja Vjerica je avionom došla 'vamo - kod mog paše.

ŽAKLINA: Loše sam ti pušila, a?

BELI: Slušaj, matori - ja sam ovde jeo svoja govna.

ČASLAV: Bar nam se 'ćer spas'la. Braca je u to vreme još taksir'o.

BELI: Bilo je love, plivalo se u parama, pičke kolko hoćeš, kola do jaja — ali, brate, svakog dana grizeš muda i jedeš govna da to platiš.

ŽAKLINA: E, moram da ti kažem nešto.

ČASLAV: A, pre rata sam bio građevinski radnik i nikad ne bih dobio stan, tako ti je bilo, gradiš drugima a tebi dupe na livadi, al' je moj paša bio direktor stambenog. Dob'li Smilja i ja stan u Sarajevu. Na Miljacki. U vojnoj zgradi.

ŽAKLINA: Nikakav si frajer.

BELI: Spavaš sa utokom. Nikad ne znaš ko će da te skine. Napaljeni klinci sa kašikarama -, štangliranje po blokovima, bombe ispod auta - živci, brate, kao strune. Od violine, jebi ga.

ŽAKLINA: U stvari, ti si jedna obična pičkica.

ČASLAV: A, Vjerka, moja đinđuva, uvijek bila dobar đak al' ne mož' školu normalno završit' - otac joj se stalno seli. Kad smo dob'li stan - ona se najviše radovala. Njena soba gledala pravo na Izvršno vijeće i Miljacku.

BELI: Jednoga dana se prosto zamisliš i kažeš: Beli, otišao ti život u kurac.

ŽAKLINA: Neće da ti se digne.

ČASLAV: A., školovali smo je, Smilja i ja, da ima što mi nismo imali. Da bude pravi čovjek. Uč'la je talijanski. A, Braca zato - nikad ništa. Kad je prije rata pobegla za Beograd, rekosmo: Izvuče se, Vjerka.

ŽAKLINA: Mora čovek da ti priča da bi mogao da krešeš.

BELI: Kad to jednom shvatiš, okreneš se oko sebe - "be-em-ve" pred kućom, gu-dro kad treba, najbolje ribe - ali ti, brate, nemaš ništa.

ČASLAV: Poslije je počelo. Ispeli snajperiste na Izvršno vijeće i na Muzej, pa pravo tuku u moj stan. Vjerkina soba izgorje l'a skroz. Ubac'li zapaljivu granatu. Braco otiš'o u vojsku. Na Igman. A, Vjerka i ja, šta ćemo - u podrum. Poslije sam i ja otiš'o kod Brace. Sramota me bilo da ostavim dijete. Bolj' da nikad nisam.

ŽAKLINA: Slabo jebeš al si zato pun ko brod.

BELI: Zamisli, matori, da si bio sa... ne znam... sto ili stopedeset žena. Kao fabrika, opališ i baciš. I onda naiđe ta jebena jedna. Ona koja vredi.

ČASLAV: Al' što ti je žensko ludo. Bandoglava na oca, jadna. Dok je bila na studijama, upozna Bakira. Fin momak -- nije se tad gledalo ko je ko i čiji je. Lijepo vaspitan, dobar - nije čudo što ga je Vjerka zavoljela.

ŽAKLINA: A, imam još nešto da ti kažem.

BELI: I onda ukapiraš gde si se zajebao. Ukapiraš da si gubio vreme i da si pravio sranja. I poželiš da se to završi. Da jednom bude kako treba. Kapiraš - da bude obično. Kurac obično - vozi te, misliš, brate, da će srce da ti iskoči. Prosto poželiš da umreš u njenom krevetu - kao normalan čovek.

ŽAKLINA: Znaš li šta je Raša za tebe? Zakon.

BELI: Tucala si se sa Rašom?!

ŽAKLINA: Jok, ti si.

ČASLAV: Zajedno su i išli na one demonstrac'je prije rata. Onda kad su pucale i balije i ustaše i naši. Nisu htela đeca u rat. Sve đavo odnio.

BELI: Odveži me da joj kičmu polomim!!!

ŽAKLINA: Kad ti ne možeš, ima ko može.

ČASLAV: A, Bakir je Alijin unuk. Ni više ni manje. Pa, ti vid'.

BELI: Odveži me!!!

ŽAKLINA: Unervozio si se, frajeru? Prodao te ortak?

ČASLAV: Kasnije je Bakir post'o neki faktor u SDA. Stalno ga slika televizija.

BELI: Misliš, ribo, da ćeš da se izvučeš?

ČASLAV: Vjerka nam je za ove godine dolaz'la dvatriput. Donese ponešto - hranu, cigare, mi smo slabo imali da kupimo. Al' je budala taj put došla da vid' Bakira. Voljela ga ko oči. A nije smje l'a da priča - Braca bi joj ruke izlomio da zna. Ni mi ništa nismo znali. Poslije smo sve čuli od Senade, Vjerkine drugar'ce.

BELI: Brzo se to sazna.

ŽAKLINA: Raša je za tebe zakon u krevetu. Kapiraš?

ČASLAV: Poslala mu poruku. Dogovor'li se. Voleo i on nju. Od Alijinog kopileta kopile. Mi mislili da je otišla nazad za Beograd. A, ona, noću preko mosta - na drugu stranu. Kod Bakira. S kim je sred'la da se ne puca - ne znam. Senada ne ume da kaže. Kaže da ju je Bakir tamo u limuzini saček'o.

BELI: Neko će te moj sačekati. Najebala si.

ČASLAV: I vrat'la se. I ujutru otputovala preko Pala za Beograd. Kad nešto upre - ista je ja. Ko magarac. Dođe ponovo poslije pet mjeseci. Šta je tu sve bilo - đavo ga zna. Senada nam rekla da je Vjerka preko nekoga bila sa Bakirom u vezi. On je znao da će ona doć'. Stigla je do Lukav'ce i sad tu ima mali brisan prostor koji moraš pretrčat do prvih zgrada. Prešla ga je Vjerka - pet-šest puta do sad. Ovaj put ju je pogodio balija snajperom kako je iskoraknula. K'o da ju je ček'o. Možda ju je ček'o, možda nije. Vjerka je, jadna, bila teška. Trudna. Peti mjesec. Tad se Smilja prvi put šlogirala. Bakira sad viđam na televiziji. Rukuje se sa ovima iz SFOR-a. (Pauza.) E, sad lepo - vrati moje.

BELI: Nemoj ponovo, matori!

ČASLAV: 'Oćeš vratit'?

BELI: Nek ti vrati ona muslimančina što ti je karala ćerku!!!

(Udarci.)

ČASLAV: Vratićeš mi moje. (Pauza.) Žive.

(Na prvom spratu.)

MILOŠ: Uzmi kaficu. 'Ajde, mačak, mac - uzmi kaficu. Mac, mac - vidi kafa. Ej, Lana - je l' ti bolje? Daj da pričamo ko ljudi. Malo je bezveze što si vezana ali to si ti kriva. Ej, gledaj me. Digni glavu.

LANA: Pusti me.

MILOŠ: Pustiću te ako mi obećaš da nećeš da ideš.

LANA: Pusti me.

MILOŠ: Obećavaš? Jebi ga, onda ne smem da te pustim. Šta bi ti uradila da si na mom mestu? Da voliš nekoga i da će taj da te ostavi čim ga odvežeš. Sutra malo bi ga odvezivala. Loše izgledaš. Staviću ti obloge.

LANA: Skloni... to.

MILOŠ: Reci šta da uradim da ti bude bolje. Samo ne smem da te odvežem. Da odem po lekove? U stvari to ne smem. Zvaćeš onu džukelu.

LANA: Ja tebe... ne poznajem.

MILOŠ: Kako - ne poznaješ?

LANA: Ko si ti?

MILOŠ: Nemoj, bre, da me plašiš.

LANA: Šta hoćeš od mene?

MILOŠ: Kako šta hoću? Hoću da budeš sa mnom.

LANA: Ti nisi moj Miloš.

MILOŠ: Lana...

LANA: Zlo neko.

MILOŠ: Ma, nemoj da dramiš, samo sam te vezao.

LANA: Pusti me... molim te.

MILOŠ: Da te pustim sa stolice ili da te pustim u London?

LANA: Pusti me.

MILOŠ: Ne mogu.

LANA: Zlo. Ko zna šta si radio u Vukovaru... klao, silovao?

MILOŠ: Nemoj da dramiš. Nisam silovao. Znam, doduše, one koji su to radili. Ja ne. Klao... nisam ni to,

LANA: Šta si radio?

MILOŠ: Vojna policija. Čistio teren.

LANA: Šta je to?

MILOŠ: Bombe i "apovke". Samo to. Uglavnom bez noževa.

LANA: Uglavnom.

MILOŠ: Pa, da, uglavnom. Zajebano je bilo, znaš.

LANA: Koliko si ih ubio?

MILOŠ: Lana, to je bilo pre pet godina. Prošlo je. Ne spomenulo se. To nema veze sa ovim sad.

LANA: Ti si ubijao.

MILOŠ: Moralo se.

LANA: Čudno... sve sam to znala... i sama izabrala.

MILOŠ: Ne udaraj u patetiku, molim te. Bio je rat, prošao je kako drugima - tako isto i meni. I šta sad? Nije rat kriv što si ti meni nabila rogove.

LANA: Jesi li ubijao i žene?

MILOŠ: Lana...

LANA: A decu?

MILOŠ: Prestani! (Pauza.) Ti ne znaš kako deca pucaju. Kao veliki.

LANA: Znači i decu si...

MILOŠ: Nisam.

LANA: Lažeš.

MILOŠ: Ne lažem. Imao je šesnaest godina. To nije dete.

LANA: Šesnaest godina!?

MILOŠ: Zenga. Borbeno sposoban.

LANA: Ubio si dete od šesnaest godina!?

MILOŠ: Kurac dete. Ja sam tada imao dvadesetjednu. Ako je on bio dete i ja sam bio.

LANA: I koliko si ih još?

MILOŠ: Lana, ne seri više. Oni su ubijali naše, mi smo ubijali njihove - kraj. Pucalo se. Ubaciš bombu u kuću - piči dalje. Ne znaš, ne gledaš. Krv padne na oči.

LANA: Krv padne na oči?

MILOŠ: Radio sam što i drugi. Nisam klao, nisam silovao, nisam ubio nikoga ko ne bi ubio mene.

LANA: Koliko si ih pobio?

MILOŠ: Lana...

LANA: Koliko?

MILOŠ: Dosta o tome.

LANA: Odgovori mi!!!

MILOŠ: Ne znam! Ne znam koliko sam ih pobio! Jesi li sada zadovoljna? Ne znam. U pičku materinu.

LANA: A ja sam spavala pored tebe. Ja sam noću spavala pored čoveka koji ne zna koliko je ljudi ubio. Ljubila ga.

MILOŠ: Šta je sad? Nisi znala da sam bio u Vukovaru? Sad si saznala?

LANA: Mislila sam samo o tome kako je tebi bilo tamo. Nikad o tome šta si ti tamo radio. Drugima.

MILOŠ: A šta si mislila da se tamo radi?

LANA: Ti si sav u krvi.

MILOŠ: Ej...

LANA: Ne dodiruj me!!! Beži od mene!!!

MILOŠ: Dušo, slušaj...

LANA: Dalje od mene!!!

MILOŠ: Nemoj da vičeš jer ću te...

LANA: Ubiti. (Pauza.) Ubićeš me, zar ne? Kao onog dečka?

MILOŠ: Neću. Šta ti je? Iskuliraj. Ej, to sam ja - tvoj Miloš. Sve što sam bio ranije to sam i sad. Ništa novo. Nemoj sad da praviš sranja gde ih nema. Čim se malo smiriš, odvezaću te. Sad si histerična.

LANA: Kako se zvao?

MILOŠ: Ko?

LANA: Dečko.

MILOŠ: Ti još uvek o tome razmišljaš? Molim te, smiri se. I nemoj da se vadiš na njega jer...

LANA: Reci mi kako se zvao.

MILOŠ: Ostavi se toga.

LANA: Kako se zvao?

(Pauza.)

MILOŠ: Mladen Špoljar. Srpsko ime. Jebo nam je kevu snajperom. Iz svoje kuće. Nismo mogli preko dvorišta. Dva sata nas je tu držao.

LANA: Dečko je bio u svojoj kući?

MILOŠ: Da, posle sam mu pogledao iskaznicu.

LANA: On je branio svoju kuću.

MILOŠ: Milana u čelo, Batu u stomak - tako je branio.

LANA: A, gde si ti njega?

MILOŠ: Stukli smo ga zoljom. Još se koprcao kad smo ušli.

LANA: I?

MILOŠ: Šta - i?

LANA: Gde si ti njega?

(Pauza.)

MILOŠ: U oko.

(Pauza.)

LANA: Jebi ga, moj je problem što to nisam znala.

MILOŠ: To ne bi promenilo stvari.

LANA: Promenilo bi ali to sada nije bitno. U pravu si - ubijali su i oni nas.

MILOŠ: I to mnogo crnje i mnogo više, veruj mi. Našli smo kod Borovog Sela jamu...

LANA: Ti si samo bio deo nečega što je zlo. Nisi ti kriv.

MILOŠ: Lana, muda sam svoja jeo zbog toga godinu dana.

LANA: Izvini.

MILOŠ: A?

LANA: Izvini za moje ponašanje.

MILOŠ: Ti to... stvarno?

LANA: Stvarno. Kapiram - ja sam te isprovocirala i morao si da me vežeš.

MILOŠ: Pa... jesi. Isprovocirala si me i...

LANA: Ipak si ti meni oprostio. Ono što sam ti uradila.

MILOŠ: I to od srca. Ja tebe...

LANA: Ti si stvarno dobar.

MILOŠ: Lana.

LANA: Molim?

MILOŠ: Ti... mene zezaš?

LANA: Ne. Zaista to mislim.

MILOŠ: Kako to... odjednom?

LANA: Shvatila sam. Još jednom izvini.

MILOŠ: Hvala ti.

LANA: Tebi je bilo mnogo teže nego meni ako može da se poredi. Uvek je lakše da tebi učine zlo nego ti nekome. Ako je neko dobar kao ti, onda mnogo više pati.

MILOŠ: Ti si to ukapirala?

LANA: Da.

MILOŠ: I stvarno znaš kako mi je bilo?

LANA: Nikad neću znati. Samo mi te je mnogo žao.

MILOŠ: Nikad ne bih pomislio da neko kao ti može da kaže tako nešto.

LANA: Zašto kao ja?

MILOŠ: Neko negovan, mažen, pažen, sebičan.

LANA: Neko zaljubljen.

MILOŠ: U kriminalca sa drugog sprata.

LANA: U veterana.

MILOŠ: Kog veterana?

LANA: U tebe, budalo.

MILOŠ: Ma, zajebi.

LANA: Ozbiljno.

MILOŠ: Ti, bre, ne možeš očima da me vidiš. Moram da te vezujem.

LANA: Ponekad je potrebno vezati čoveka da bi shvatio.

MILOŠ: Šta ti je odjednom?

LANA: Ništa. Ljubav.

MILOŠ: Ljubav? A, što si zvala onu džukelu malopre?

LANA: Histerija.

MILOŠ: Histerija? Ništa drugo.

LANA: Ima i nešto drugo.

MILOŠ: Šta?

LANA: Ostajem ovde.

MILOŠ: Gde, bre, ostaješ?

LANA: Ovde. Sa tobom. U Bitke na Neretvi.

MILOŠ: A Forester, koncerti u Engleskoj, tri meseca vežbanja? Ti si violinista - za tebe je mnogo bolje da ideš. I ja serem - za svakoga je bolje da pobegne odavde.

LANA: Shvatiš da gubiš nešto mnogo vrednije.

MILOŠ: Mene?

LANA: Tebe.

MILOŠ: Lana, ništa ti ne verujem.

LANA: Ti si takav, nikome ne veruješ.

MILOŠ: Imam i razloga. Uvek se ustanovi da sam u pravu.

LANA: Zato ovo sebi i radiš.

MILOŠ: Kada god sam sumnjao - trebalo je da sumnjam. Kad god sam se opustio - sterali su mi ga. Vukovar nauči čoveka.

LANA: Veruj mi.

MILOŠ: Zašto bih ti verovao?

LANA: Zato što te volim.

MILOŠ: Ti mene?

LANA: Ja tebe.

MILOŠ: Ovakvog?

LANA: Divnog. I ostajem sa tobom.

MILOŠ: Ja sam ili lud ili si ti suviše dobar igrač za mene. Ovo nije istina, sigurno.

LANA: Dođi. Poljubi me.

(Ljube se.)

MILOŠ: Gadim se.

LANA: Još uvek?

MILOŠ: Sebe se gadim . Napravili su čudovište od mene. Možeš li da mi oprostiš? (Odvezuje je.) Lana, ja nekada tako strašno grešim da...

(Lana ga šutne u testise.)

LANA: U oko, a?! Daj mi pasoš!!! Daj pasoš!!! Beli! Beli! U oko?! Gde si ga stavio?! Gde si stavio moj pasoš!?

(Ponovo ga šutne.)

MILOŠ: Uuuuuu... biću te.

LANA: Otključaj vrata!!! Beli!!! Govori! Ključ i pasoš! Gde su!?

(Udarac.

Miloš izvadi pasoš iz džepa.)

LANA: Daj! Bože... u oko?! Daj mi!!!

(Miloš pocepa pasoš. Lana vrišti i drmusa kvaku na vratima. Miloš puzi.)

LANA: Ne prilazi!!! Beliiiiiiiiii!!!

(Tuča. Udarac. Lana klone.)

MILOŠ: Sada će ti Beli kosti izbrojati.

(Na drugom spratu.

Svetlo.)

ČASLAV: I noge mu veži. Brže! Ovu krpu mu turi u usta. Bolje to gurni! Gde su moji? Vrati Vjerku. (Udarac.) I Smilju. (Udarac.) I Bracu. (Udarac.) Vjerka. (Udarac.) Smilja. (Udarac.) Braca. (Udarac.) Vjerka.

(Udarac.)

ŽAKLINA: Ako ćeš da ga ubijaš, uradi to odmah.

ČASLAV: Sve da mi vrati. Žive. Ja ne mogu više čekat'.

ŽAKLINA: Matori, on nikada nije bio u Sarajevu.

ČASLAV: Nismo ni mi nikad bili.

ŽAKLINA: Svi ludaci ne mogu u ludnicu.

ČASLAV: Ni sve suze nijesu tuga.

(Na prvom spratu.)

MILOŠ: Znao sam. Znam ja sve. Sve Miloš zna. Ovde na stolu? Tu te kresnuo? Je l' ti bilo lepo? Bilo je odlično. Jesi li bila vlažna? Kao nikada sa mnom. Bila si luda od želje. Znam te. Zarivala si mu nokte u leđa? A on ima ogroman? Da, on ima ogroman. Iako nema. Rasturio te je. Kako vam je bilo dobro! On to odlično radi. On jebe pa rastura. Kako je dobro. Bolji je od mene? Mnogo bolji. On je živ. Ja nisam. Kako mrtav da jebe? Šta ste još radili? Ono što meni nisi? Dooobro je. Jeste li u kolima? Ja ih nemam. Žao mi je što vas nisam video. On je moćan. On odlično jebe. On je živ!

(Na drugom spratu.)

ČASLAV: Vjerka, jes' to ti?

ŽAKLINA: A?

ČASLAV: Vjer'ce, đinđuvice, kad si stigla?

ŽAKLINA: Koji ti je, matori?

ČASLAV: Zagrli oca!

ŽAKLINA: Ne 'vataj me, bre!!!

(Časlav uperi pištolj u nju.)

ČASLAV: Kad si stigla, ljepoto?

ŽAKLINA: Malopre, tata.

ČASLAV: E, samo nek si ti meni živa i zdrava. Mi ti i nemamo štogođ dobro reć' - majka ti je u bolnici. Kritično, kažu ljekari. Koma.

ŽAKLINA: Idem da je posetim.

ČASLAV: Zabranjene su posjete. Sjedi.

ŽAKLINA: Potpuno lud.

ČASLAV: Ispeci nam kafe, ljepoto. Ispek' o bi ja al' ne smijem ovoga pustit'. (Belom.) Jesam li ti rekao da ćeš vratit' moje. Kako si Vjerku, tako ćeš sad i Branislava. (Žaklini.) Viđam ti Bakira na televiziji.

ŽAKLINA: Kog Bakija?

ČASLAV: Bakira.

ŽAKLINA: A. I?

ČASLAV: Ti ko da ne nosiš njegovo dijete.

ŽAKLINA: Šta? Teraj se, matori, nemam ja ničije dete.

ČASLAV: Očistila... si?

ŽAKLINA: Šta? Očistila sam.

ČASLAV: A to može i u petom mjesecu?

ŽAKLINA: Može, tata, sve se sredi.

ČASLAV: Mora da je neki dobar ljekar bio.

ŽAKLINA: Najbolji jebeni doktor u gradu.

ČASLAV: Dođi da te otac poljubi, đinđuvice. Ja, Braci ništa nisam govorio, — ubio bi te da zna. Sad će i on stić'. (Belom.) Vrati Bracu. (Udarac.) Vratićeš, poslednje ti bilo. (Udarac.) Vrati mi sina. Vrati mi sina!!!

ŽAKLINA: Tata...

ČASLAV: Kaži, ćero.

ŽAKLINA: Mislim da ima nešto da ti kaže.

ČASLAV: Izvad' mu to.

(Pauza.)

BELI: Zašto ja?

ČASLAV: Eto.

(Na prvom spratu:

Miloš se presvlači u Laninu odeću.)

MILOŠ: Koje si nosila - sa tangom ili obične? Prvi put te je iznenadio - verovatno su bile obične. Posle - tangica. Ova majičica? Ne. Uuu - ova je dobra. Sto posto je ta. Sise... još malo... ne toliko... diskretnije. Parfem. Je l' bila noć ili dan? Jebeni nedeljni ručak. Dan. (Imitira njih dvoje.) Ćao, Beli. Senzualnije. Ćao, Beli. Uđi. Zdravo, mače. Kreten je otišao kod mamice. Boli me uvo gde je. Mmm.... Kakva usta. Tucaj me. Ako me zamoliš. Kreten je ko mrtav. Molim te, tucaj me. Tako je već bolje. (Pauza.) Cigaretu? Aha. Zašto si s njim? Žao mi ga je. Šta ima, koji moj, da ti ga bude žao? Tebi treba pravo muško. Sjebo ga Vukovar. Nekada je bio bolji. Ko ga jebe kad je glup. U pravu si. Meni treba neko pravi. Ti.

(Pauza.)

LANA: Potpuno lud.

MILOŠ: U ovoj zemlji su svi ludi. Samo to još ne znaju.

(Na drugom spratu.)

ČASLAV: Gde mi je sin?

BELI: Samo što nije. Otišao je kod majke u posetu.

ČASLAV: Lažeš! On je na Igmanu.

BELI: Sišao je sa Igmana i svratio kod majke.

ČASLAV: Nije mog'o sić' odande.

BELI: Pustili su ga da obiđe svoje.

ČASLAV: On je poginuo.

BELI: E, jebi ga.

ČASLAV: Men' si mislio lagat', a?

BELI: Iz koje si ti ludare pobegao?

ČASLAV: Koprivice nikad nisu bježale. Ni moj otac, ni ja, ni sin mi. (Belom.) Ajde, vraćaj mi sina.

BELI: Mrtvog?

ČASLAV: Jok. Živog. Šta će mi mrtav?

BELI: Što me ne ubiješ, matori?

ČASLAV: Kako ćeš mi mrtav vratit' moje?

BELI: Bolje ću ti ih dovesti mrtav nego živ.

ČASLAV: Ne laparaj više. Dosta sam ček'o.

BELI: Sad imamo vremena. Nigde ne žurimo.

(Na prvom spratu.)

MILOŠ: Da li se ti možda sećaš kako počinje Ilijada?

LANA: Nemoj da me ubiješ.

MILOŠ: Znači - ne sećaš se. Da imamo telefon sad bih zvao nekoga da pitam. Ne znam zašto mi se Ilijada danas uvrtela u glavu.

LANA: Je l' nećeš?

MILOŠ: Sećam se samo srdžbe. Nešto tako...

LANA: Mišo...

MILOŠ: Molim, mačak?

LANA: Nećeš da me ubiješ?

MILOŠ: Svašta pitaš.

LANA: Znači - nećeš?

MILOŠ: Neću, ne boj se.

LANA: Mogu... u ve-ce?

MILOŠ: Sa mnom.

LANA: Pomozi.

MILOŠ: Ništa ne pokušavaj. (Pauza.) Pravo žensko -- prvo se ogleda. Ja bih se uvek prvo umio. Kako, bre, možeš da nosiš ovu majicu? Ne mogu da dišem koliko je tesna. A ti imaš veće sise od mene.

LANA: Zatvori vrata.

MILOŠ: Pritvori. Srdžba... Poludeću, čoveče. Kako počinje? To sam nekada rasturao. Jebi ga, tad sam bio na faksu. Vozio "golfa", jurio ribice. Tad je bilo - do jaja. Ćale i keva posle čabrirali, prodali auto i ćao. Kao da ničeg nije bilo. Ko je mene tukao po ušima da se prijavljujem u dobrovoljce!? Jebote, sećam se kako je to izgledalo na televiziji - ubijaju naše, kolju, kopaju oči u dvorcu grofa Elca. Ja se budala upecao. Srbija je tamo gde su nam grobovi. U našim stanovima. Trebalo je da gledam svoje dupe. Uvukla mi se tanga. Kao što si ti gledala. Boli tebe uvo. I za Boga i za Srbe i za mene i za sve. Za mene naročito. I u pravu si. Samo sam nekada bio drugačiji. Ko će posle onoga da studira? Izađeš na ulicu da prodaješ gorivo onima koji imaju šta da voze. Bez veze. I šta mi je od svega ostalo? Ti. A, šta ostaje? Bog, nacija, posao, ljubav, kurac. Sa novobeogradskom primitivčinom, a?

(Jaki udarci o cevi.)

MILOŠ: Pa, je l' ti mene toliko zajebavaš!!!?

(Uleće u kupatilo. Tresak stakla.)

LANA: Nemoj!!!

(Pauza. Miloš izvodi Lanu iz ve-cea. Lice joj je krvavo.)

MILOŠ: Što mu sad ne daš znak?

(Na drugom spratu.)

ČASLAV: Ajde lepo. Kao Vjerku što si.

BELI: Znaš li ti, Mujo, da su muslimani obrezani.

ČASLAV: Ne zovi me tako, rek'o sam ti!

(Na prvom spratu.)

MILOŠ: Što se smeješ?

LANA: Ti si... mi smešan.

MILOŠ: Prestani.

(Na drugom spratu.)

BELI: Tvoja Verka voli takve? A, Mujo?

(Prvi sprat.)

MILOŠ: Prestani!!!

LANA: Ne... mogu. Užasno si ... smešan.

MILOŠ: Prestani, rekao sam!!!

(Prvi i drugi sprat.)

BELI: A, šta je sa Bracom bilo? Kako je on poginuo? Zbog neke muslimače, a, Mujo?

ČASLAV: Sina mi ne diraj!!!

LANA: Ti se tako trudiš.

BELI: Mora da je i on napravio neko sranje, Mujo.

LANA: Hteo bi da živiš.

BELI: A, ti Srbin, Mujo.

LANA: A, mrtav si.

BELI: Kako su ga ubili?

ČASLAV: Sina mi ne diraj, rek'o sam ti!!!

LANA: A mrtvi ne umeju da žive.

BELI: Treba vas pobiti.

LANA: Znaš li kako je piti kafu na Kroazeti ujutru? U aprilu. Ne znaš?

BELI: Svi ste vi rođeni nakaradni.

LANA: Ništa ne znaš.

BELI: Ništa nemate.

LANA: Ali si zato tragičan do imbecilnosti.

BELI: Ali što ste kurčeviti - to je neviđeno.

LANA: Nakazo.

BELI: Nosite se u pizdu materinu odavde. U stvari - ostanite ovde. Ovde vam je mesto.

ČASLAV: Sad se pomoli.

MILOŠ: Da, sada je gotovo.

(Iz džepa svojih pantalona koje su bile prebačene preko stolice izvadi Lanine lekove za migrenu.

Časlav uperi pištolj u Belog.)

MILOŠ: Nešto me boli glava. Dobri su ti ovi lekovi.

ČASLAV: Braco, ti li si?

(Miloš ispija punu bočicu lekova. Časlav se zagleda u Belog.)

MILOŠ: Sačekaćemo malo.

ČASLAV: Braco?!

MILOŠ: Ja sam stvarno nakaza. Jedna obična cirkuska nakaza. Žena sa bradom. Neću te dugo zamarati, Lana.

ČASLAV: Zamalo te ne ubih, sine.

BELI: A, ti si tako nepogrešivo, sablasno, fina. Nas nakaze to pali.

ČASLAV: Kao na Igmanu što su te ubili. Mogao sam te ubit', Branislave.

MILOŠ: Kafa. April. Ovde je uvek novembar.

ČASLAV: Po drugi put da te vidim mrtvog.

(Sedne na krevet i plače.)

BELI: Odveži me.

ŽAKLINA: Nećeš mi ništa?

BELI: Odveži me.

(Žaklina ga odvezuje.

Puca. Časlav padne.)

ŽAKLINA: Ono za Rašu je bilo samo da te povredi.

(Beli uzme svoje stvari i siđe na donji sprat. Razvali vrata.)

LANA: Beli!!!

BELI: Šta ti je to uradio?!

LANA: Idemo, odmah...

BELI: Čekaj, bebo. Šta ti je to? Šta si joj radio?!

MILOŠ: Razbio sam joj glavu o ogledalo.

(Udarac.)

BELI: O ogledalo? (Udarac.) Ženu si, siso, udarao o ogledalo!?

(Udarac.)

LANA: Nemoj!!!

BELI: A, pičko!?

(Udarac.)

LANA: Ostavi ga!

MILOŠ: Neka.

BELI: Ženu?

(Udarac.)

LANA: Beli!!! Ostavi ga! Idemo.

BELI: Idi gore, uzmi telefon i zovi taksi. (Milošu.) Sad ćemo ti i ja malo da popričamo.

MILOŠ: Može. Prolazi mi glavobolja.

BELI: Trebalo bi da te ukokam, pičko. Zahvali Lani za život.

MILOŠ: Zahvalan sam joj za život.

(Na drugom spratu.)

LANA: Gde... je... telefon?

ŽAKLINA: Tamo. Imaš lepu kosu.

LANA: Halo. Halo!!! Da li me čujete!? Taksi u Bitke na Neretvi broj devedeset i sedam!!! Da! Bitke na Neretvi devedeset sedam! Hvala!!!

(Lana izlazi.)

ŽAKLINA: Dugo nisam videla tako lepu.

ČASLAV: ... a sina su mi... ... a sina su mi...

(Žaklina uzima pištolj koji je ostao u sobi.

Na prvom spratu.)

LANA: Osam-jedan-jedan za pet minuta.

BELI: Idemo.

LANA: Nemam pasoš.

BELI: Šta je bilo sa pasošem?

LANA: Pocepao je.

BELI: Pocepao? (Udarac. Udarac. Udarac.) Sadisti i ludaci!!!

LANA: Šta je sa tvojim pasošem?

BELI: Zaboravi. Snaći ćemo se nekako. Ovih dana.

LANA: Miloše.

(Izuzetno jaki udarci o cevi.)

MILOŠ: Jebi ga.

(Izlaze.)

MILOŠ: Srdžbu mi boginjo pevaj
Ahileju, Peleju sinca,
zlosrećnog, što Trojancima
hiljade zadade jada.

(Pucanj spolja.)

MILOŠ: Zaboravljam osnovne stvari, bez veze. (Krene preko sobe. Saplete se o parket.) E, i ti dođeš na red.

(Besno vadi pločice i baca ih po sobi.

Zine rupa u podu.)

MILOŠ: A, to vi lupate?

(Na drugom spratu.)

ČASLAV: ...na Igmanu...

(Na prvom spratu.)

MILOŠ: Još malo pa kao u priči. Ne poznajem nikakvog Časlava. Poručiću mu. Ako ga sretnem. Mada sumnjam da ću ga sresti, I tebi, Branislave.

(Na drugom spratu.

Žaklina teško uvlači Belog u sobu. Ovaj ima krvavu mrlju na grudima. Dovuče ga na krevet.)

ŽAKLINA: Beli. Ej, Beli. Je l' može za one pare da se kupi "be-em-ve"?

BELI: Može...

ČASLAV: ... ubili na moje oči.

(Umre.)

BELI: ...polovan.

(Umre.)

MILOŠ: Još minut. Bože, da li mnogo tražim? Samo minut. Šezdeset sekundi, Bože. Minut jedan, daj mi, Gospode...

(Pauza.)

MILOŠ: ...radosti.

(Umre.

U sobu polako uđe Lana u krvavoj haljini. Izvadi violinu i počne da svira. Žaklina Belog postavi preko sebe kao da vodi ljubav sa njim. Ruke uvlače Miloša u grob. Napolju, već neko vreme, trubi taksista. Svakodnevica.)

N 98

KRAJ

U kripti, novembra 1997.

Bogdan Španjević

Dramski pisac i scenarista (rođen 1970). Diplomirao na katedri dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1997, gde trenutno pohađa magistarske studije na odseku Filmologija i teorija medija. Studirao i Filološki fakultet (Katedra za opštu književnost i teoriju književnosti). Tokom 1996-1997. bio član redakcije "Književne reči" gde je uređivao dramske priloge u okviru projekta "Sto drama do kraja veka" (osnivač Zoran Stefanović). Radio je kao saradnik Redakcije programa iz kulture na RTS (emisije "Kolektivne senke" i "Metropolis").

Drama "Nakaze" je bila njegov diplomski rad, a objavljena je i na Internetu u Biblioteci savremene srpske drame u okviru "Projekta Rastko -- Biblioteke srpske kulture na Internetu".

Važniji projekti: "Bajpas", emisija iz kulture, učesnik Međunarodnog TV festivala u Bijaricu (produkcija BK Telekom). Radio-drama "Glas u glavi" izvedena 1996. u režiji Vojina Paunovića (Radio Beograd); objavljena na Internetu u Biblioteci srpske drame. Dokumentarni film "Put" realizovan 1997. u režiji Aleksandre Jelić (produkcija B92). U realizaciji je naučnopopularna serija "Kosmos" u režiji Vladana Zdravkovića (kompjuterska animacija).

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]