БРАНИСЛАВ НЕДИЋ

Живот и прикљученије
војника Ивана Чонкина

По истоименом роману Владимира Војновића

ЛИЦА:
Иван Чонкин
Ана Бељашева - Њура
Капетан Завгородни
Водник Букашев
Командант
Курир
Кузма Гладишев
Фроска
Председник Голубјев
Капетан Миљага
Наредник Свинцов
Мојсеј Соломонович Стаљин

СЦЕНА 1.

(Канцеларија водника Букашева. Водник Букашев и капетан Завгородни седе заваљени у столице, гледају војника који тешком муком ради склекове. У паузи разговора пију вотку.)

ВОДНИК: Кажем вам, друже капетане, човек се у животу највише треба предавати раду. Видите, у последње време не стижем ни кући да одем од силног рада. (Војнику.) Још десет, ленштино. (Наставља.) Колико муке и труда да би се од њих направили људи, а после ни хвала да кажу.

КАПЕТАН: Оно, у праву си водниче. Ево, ја већ петнаест година радим са овом багром, и још ми ниједан није рекао хвала. Замисли само. (Војнику, који је престао да ради.) Шта си стао, бику! Ради док ти се не каже! (Наставља.) Је ли водниче, 'ел те она твоја још чека кући, а?

ВОДНИК: Ма чека, само не знам докле ће. К'о да је мени лако овде. (Испије, војнику.) Пет, шест... (Војник стаје, тешко дишући.) Што ме мучиш, да знаш само. Диг'се! (Војник устаје.) Спреман за вежбу број осам! Лези! (Војник се баци на под.) Диг' се! Лези! Лези! (Смех.) Где си кренуо? Мирно! Друже капетане, колико је сати на вашем златном сату?

КАПЕТАН: (Испије, лењо.) Пола једанаест.

ВОДНИК: Тако је рано, а већ врућина да цркнеш. (Војнику.) Лези! Диг' се! Лези! Диг'се!

(Улази курир.)

КУРИР: Друже водниче...

КАПЕТАН: Марш! Изађи, куцај, поново уђи!

КУРИР: Разумем.

(Излази, куца.)

ВОДНИК: Напред!

(Курир улази.)

КУРИР: Друже водниче, дозволите да се обратим.

ВОДНИК: 'Ајде.

КУРИР: Друже водниче, зову вас из купатила. Питају да ли ћете сами да подигнете сапун или ћете некога послати?

ВОДНИК: Зар не видиш да сам заузет! Иди и подигни сам!

КУРИР: Разумем!

(Излази.)

ВОДНИК: (Војнику.) Лези! Диг' се! Лези! Диг' се! Лези!

КАПЕТАН: Водниче, где нађе овог?

ВОДНИК: То вам је прави шкарт, друже капетане. Диг' се! Већ му истиче рок, а још не уме ни да поздрави. Лези! Уместо да поздрави по пропису, он прислони раширене прсте уву и не иде стројевим кораком, него као да се шета. Диг' се. (Вади марамицу из џепа, брише се.) Лепо се измори човек са њима, друже капетане. Петљаш се, васпитаваш, кидаш живце, а једва да има вајде. Лези!

КАПЕТАН: Дедер, потерај га мало стројевим по канцеларији мало. Нека прође десет пута. И нек' поздравља!

ВОДНИК: Што да не. Та вам ваља, друже капетане. Диг' се! Војниче Чонкин! Чуо си шта је рекао друг капетан. (Чонкин стоји, тешко дишући.) Како само то изгледаш! Ти ниси борац, ти си несрећан случај! Напред... Марш!

(Чонкин неспретно маршира.)

КАПЕТАН: (Весело.) Тако, брате. Водниче, нареди му да боље диже врх стопала, четрдесет сантиметра од земље. Ех, шкарте један.

ВОДНИК: (Чонкину.) Више ногу, руку сави у лакту, прсте на слепоочницу. Научићу те ја како се поздрављају старешине!

КАПЕТАН: Водниче, погледај, размотао му се опасач. Сад ће да се саплете и падне. Да цркнеш од смеха. Што ли само узимају у војску ова страшила, је ли водниче?

(Смеју се. Улази курир.)

КУРИР: Друже водниче, дозволите...

ВОДНИК: Марш! Изађи, куцај, поново уђи. (Чонкину.) Стој ти!

(Курир куца.)

ВОДНИК: 'Ајде!

(Улази курир.)

КУРИР: Дозволите, друже водниче, да се обратим другу капетану.

ВОДНИК: Дозвољавам.

КУРИР: Друже капетане, дозволите да вас известим.

КАПЕТАН: Дозвољавам.

КУРИР: Поручнику Мелешку отказао мотор на авиону, па се принудно спустио.

КАПЕТАН: Где се спустио?

КУРИР: На земљу.

КАПЕТАН: Питам где се тачно спустио Мелешко!

КУРИР: Па поред неке њиве, крај речице.

КАПЕТАН: А где су та њива и та речица?

КУРИР: Па код тог села.

КАПЕТАН: Ког села, бре!?

КУРИР: Красно.

КАПЕТАН: Бићеш ти красан у затвору!

КУРИР: Поред села Красно.

КАПЕТАН: (Устаје, прилази мапи на зиду. Гледа, затим се окрене.) Вас двојица, напоље!

(Војник и курир излазе.)

КАПЕТАН: (Гледа у мапу.) Ево га. Красно. Шта ћемо сад?

ВОДНИК: Ви сте дежурни официр, ви најбоље знате. Ја мислим да треба известити команданта пука.

КАПЕТАН: Кога!?

ВОДНИК: (Тихо.) Па њега.

КАПЕТАН: Да л' бисмо смели да га узнемиравамо због тога?

ВОДНИК: Баш ме брига, ви сте дежурни, ви треба да знате.

КАПЕТАН: Тако, а? Лези!

ВОДНИК: Али...

КАПЕТАН: Лези кад кажем! Диг'се! Лези! Диг'се!

(Водник час легне, час устане. Улази командант.)

КАПЕТАН: (Не гледајући.) Изађи, куцај, поново уђи.

КОМАНДАНТ: Даћу ти ја куцање! Десет дана затвора! Обојица!

(Капетан и водник стају мирно.)

КАПЕТАН: Друже команданте, за време вашег одсуствовања у чети, догодиле су се неке ствари, дозволите да вас известим.

КОМАНДАНТ: Дозвољавам, само кратко.

КАПЕТАН: Поручник Мелешко принудно слетео. Село Красно. Отказао мотор. Потребна помоћ.

КОМАНДАНТ: Предлог?

КАПЕТАН: Предлажем транспорт авиона у деловима, камионом.

КОМАНДАНТ: Двадесет дана затвора. Нема горива! Водниче?

ВОДНИК: Па... (Стидљиво.) Можда ако би га превукли конопцем...

КОМАНДАНТ: Двадесет дана затвора. Авион би се распао. Наређење: Послати једног војника да чува авион, до приспећа новог мотора.

ВОДНИК: (Уплашено.) Извините, али то неће моћи.

КОМАНДАНТ: А зашто неће моћи?

ВОДНИК: Цела штабска чета је већ другу недељу на стражи и нема ко да је смени. (Крене руком ка џепу.) Ако дозволите?

КОМАНДАНТ: Дозвољавам.

ВОДНИК: (Узима нотес, чита.) "Лаке болести: грип, кијавица, тифус -- комада три. Тешке болести: туберкулоза -- комада два. Полне болести: трипер -- комада два."

КОМАНДАНТ: Те са полним, стрељати.

ВОДНИК: Разумем! (Наставља да чита.) "...Поштеда: комада седам, сеча дрва, комада дванаест, одсуство, комада један."

КОМАНДАНТ: Зар нема баш ниједног? Макар неки забушант. Нека дрема тамо поред авиона, важно је да неко одговора.

КАПЕТАН: Нема ниједног, друже команданте.

КОМАНДАНТ: Да, гадна ствар. Је ли, а ко је овај борац испред врата? Смрдуцка на шталу, а не зна ни да поздрави како ваља.

ВОДНИК: То је редов Чонкин.

КОМАНДАНТ: Дабоме, Чонкин.

ВОДНИК: Али он...

КОМАНДАНТ: Шта он?

ВОДНИК: Неће имати ко да довози дрва за кухињу.

КОМАНДАНТ: Месец дана притвора, обојица! Код нас нема незаменљивих људи.

(Изађе. Водник испије пиће, капетан такође.)

ВОДНИК: Тога сам се плашио.

КАПЕТАН: Ако нешто забрља, ми ћемо одговарати. У шта ме ували, бику један!

ВОДНИК: Нисам ја крив. Ви нисте поднели рапорт како треба.

КАПЕТАН: Ја! Моје рапорте су официри из других касарни долазили да слушају! Био сам у томе најбољи у гарнизону. А сад... Позови ону будалу.

ВОДНИК: Чонкин, уђи!

(Чонкин улази.)

ВОДНИК: Лези!

КАПЕТАН: Диг'се!

ВОДНИК: Лези!

КАПЕТАН: Диг'се! Идеш у село Красно!

ВОДНИК: Лези! Задатак: чување авиона у селу Красно, до даљњег! Суву храну подигни код Трофимовича.

КАПЕТАН: Диг'се! Марш на извршење задатка!

(Чонкин устане, неспретно поздрави без капе, затим стави капу, крене ка излазу, опет поздрави, изађе.)

ВОДНИК: (Испије.) Месец дана, друже капетане?

КАПЕТАН: (Испије.) Месец богами.

СЦЕНА 2.

(У позадини лево се налази олупина авиона покривена цирадом, на средини је мала башта, кућа испод чијег трема се налази сто са столицама и клупом уз зид, поред којег су улазна врата. Десно је дрвена ограда, и башта са чудним шареним биљкама. Чонкин са пушком о рамену, шета испред авиона, повремено гледајући у правцу куће. Из куће излази Њура, млада жена, позамашних облина, лепушкаста, носи мотику, почиње да ради у башти, не обраћајући пажњу на Чонкина. Чонкин је "мери" са свих страна, почиње да пева.)

ЧОНКИН: "Јахао козак кроз долину, све кроз кавкаски крај... "

(Њура подигне главу, погледа Чонкина, затим настави са радом.)

ЧОНКИН: Извините, страшно сам жедан.

ЊУРА: (Престане да копа.) Што да не. Само ми је вода топла.

ЧОНКИН: Каква је да је.

(Њура спусти мотику, оде до трема, захвати кутлачу воде из канте, даје му.)

ЧОНКИН: (Узима кутлачу, попије, остатак проспе себи на главу.) Охо, што је добра. Зар није?

ЊУРА: Вратите кутлачу на место.

ЧОНКИН: Јесте ли сами, или са мужем?

ЊУРА: Одакле вам толика храброст! Како вас није срамота! (Пауза.) Зашто питате?

ЧОНКИН: Занима ме.

ЊУРА: Сама или не, то се вас не тиче.

(Чонкин се насмеши, и задовољно протрља руке.)

ЧОНКИН: Јел' ако да помогнем?

ЊУРА: Не треба, могу и сама.

(Чонкин је не слуша, наслања пушку на авион, скида блузу, заврће рукаве, узима мотику од Њуре, почиње да ради. Она га прво гледа, затим узима другу мотику поред трема, придружује му се.)

ЊУРА: Ви сте изгледа са села?

ЧОНКИН: Зар се то види?

ЊУРА: Како да не. Долазили су овамо и варошани да помогну. Просто човека срамота да гледа. Не умеју ни мотику да држе. Волела бих да знам чему их уче тамо у градовима?

ЧОНКИН: Зна се чему. Да ждеру сељачку сланину.

ЊУРА: Наравна ствар.

(Пауза, настављају да раде.)

ЊУРА: А ти ако се умориш, слободно стани. Ионако ниси требао.

ЧОНКИН: (Настављајући са радом.) Их, није ово ништа, могу ја. Него, како се ти оно зовеш?

ЊУРА: Њура.

ЧОНКИН: Ја сам Чонкин, Иван Чонкин. А, јел' имаш ти неког, Њурка?

ЊУРА: Имам.

ЧОНКИН: А кога од живих?

ЊУРА: Имам кокошке, своју краву Лепојку и свог крмка Борка.

ЧОНКИН: (У чуду.) Аха, а јел' имаш мужа?

ЊУРА: (Погне главу.) Немам. Баш сам ожеднела.

(Оде по воду. Чонкин још јаче прионе на рад. Појављује се Фроска, код ограде.)

ФРОСКА: Па комшинице, јел' загрну кромпир?

ЊУРА: Има још мало.

ФРОСКА: Сад је лакше кад имаш помоћника.

ЊУРА: И јесте, чим је више руку.

ФРОСКА: А јел' добар момак?

ЊУРА: (Слегне раменима.) Ко то зна? Из првине се не може знати. Није неки снагатор, али је радишан. Како је кренуо мотиком низ бразду, никако да га стигнем.

ФРОСКА: Аха, а како му је име?

ЊУРА: (Поносито.) Иван.

ФРОСКА: Нежења?

ЊУРА: Не знам, нисам питала.

ФРОСКА: Требало је одмах да питаш.

ЊУРА: Па некако ми је незгодно, одмах.

ФРОСКА: Незгодно је с неба па у ребра... ал' онако, изокола, то може. Мада ће свакако слагати.

ЊУРА: А што би лагао?

ФРОСКА: Како да не лаже. Цео наш живот је у томе што мушкарци лажу, а жене им верују. Тако и онај мој мене превари. А овај је још и војник.

ЊУРА: Значи безнадежна ситуација.

ФРОСКА: Тако излази.

ЊУРА: Не знам зашто, али ја му верујем. Не изгледа к'о лажов.

ФРОСКА: Ако му верујеш, твоја ствар. Али ја му не би дала унапред.

ЊУРА: А ја ћу као да му дам.

ФРОСКА: То не знам. Ја оном мом нисам унапред дала. Мада, да сам знала какав је, дала би' му и двапут унапред, само да га више не видим. Да не миришем она говна по кући и једем ове његове смрдљиве експерименте. (Показује на биљке. Уздахне.) Одо' дете да нахраним.

(Излази.)

ЊУРА: Уморили сте се?

ЧОНКИН: Ма какви. Ово је тек загревање.

ЊУРА: Сад ћу ја да поставим нешто за јело. (Креће ка кући.)

ЧОНКИН: Како? Ја не могу. (Покаже руком на авион.) Због онога.

ЊУРА: За бога милога, ко би га дирао? Наш свет ни куће не закључава.

ЧОНКИН: Е?

ЊУРА: Озбиљно.

ЧОНКИН: Истина?

ЊУРА: Најозбиљније.

ЧОНКИН: Па добро. Ал' само десет минута.

(Седа за сто. Њура из куће износи тањире, флашу вотке и две чаше. Чонкин сипа, наздравља.)

ЧОНКИН: За наш сусрет! (Испије, сипа одмах још једну испије. Раскопча блузу, налије чашу. Пијано се осмехне.) Дођи.

ЊУРА: (Стидљиво.) Зашто?

ЧОНКИН: Онако.

ЊУРА: Ако је онако можемо и преко стола.

ЧОНКИН: (Тужно.) Дођи, нећу те ујести.

(Њура обилази сто, седа крај њега.)

ЊУРА: Па ја не би'.

(Седе, ћуте неколико тренутака. Чонкин уздахне, приближи се Њури, она се лагано одмакне. После неколико покушаја успева да је загрли.)

ЧОНКИН: Нешто залад'ило.

ЊУРА: Није баш толико.

ЧОНКИН: 'Де није. Смрзле ми се руке.

(Завлачи руке испод њеног капута.)

ЊУРА: Да ли ви увек летите авионом?

(Чонкин отвара врата и гура Њуру кроз њих.)

ЧОНКИН: Увек.

(Врата се затварају.)

СЦЕНА 3.

(Сцена непромењена. Комшија Гладишев поред ограде, залива своје чудно цвеће. Слуша радио.)

ГЛАС: "Својим најновијим научним достигнућима из области експерименталног изумитељства и иновационих новина, друг Мичурин се са правом убраја у праве синове наше социјалистичке револуције, такође се потврђујући и као борац за даљи развој и јачање система..."

ГЛАДИШЕВ: (Искључује радио.) Прљави преварант и плагијатор. Лажов.

(Чонкин излази из куће, протеже се. Види Гладишева.)

ЧОНКИН: 'Еј, комшија, здраво да си!

ГЛАДИШЕВ: Добро јутро желим.

ЧОНКИН: Како је?

ГЛАДИШЕВ: Ето трудим се. А код тебе, 'ел има шта ново?

ЧОНКИН: Ништа још. Ево, већ петнаест дана, нит' добијам каква наређења, нит' ми ко шта јавља... Шта би комшија?

ГЛАДИШЕВ: Буба!

(Скаче на земљу, хвата бубу, гњечи је.)

ГЛАДИШЕВ: Проклетнице!

ЧОНКИН: Лепа ти та биљка.

ГЛАДИШЕВ: Сто пута сам ти рекао комшија, то није обична биљка. то је специјални хибрид, кромпира са парадајзом. Доле расте кртола кромпира, а на врху исовремено расте парадајз. То је будућност, па сам га зато и назвао "Пут ка социјализму", Скраћено "ПУКС".

ЧОНКИН: А што ти не расте тај твој "ПУКС"?

ГЛАДИШЕВ: Још је рано. Чекај док процвета, све у своје време.

ЧОНКИН: А шта ако ни ове године не успе?

ГЛАДИШЕВ: (Уздахне.) Ово мора да успе. Стабљика је већ као у кромпира, а лист је изрецкан као у парадајза. Јел' видиш?

ЧОНКИН: Ко ће га знати, нешто се баш и не разликује.

ГЛАДИШЕВ: Како не разликујеш. Гледај само како је густо жбуње.

ЧОНКИН: Што се тиче густоће, то је истина. Је ли, а зар не би могло, да парадајз буде доле, а кромпир на врху?

ГЛАДИШЕВ: Не може. То би било супротно природним законима. Тако нешто је могуће само код оног преваранта Мичурина. Кромпир мора бити доле, а парадајз горе.

ЧОНКИН: Штета, а то би било врло занимљиво. (Вади дуван.) Комшија, може дуван?

ГЛАДИШЕВ: Знате ли, комшија, да је дуван штетан по здравље. Научници су израчунали, да капљица никотина убије коња.

(Узима дуван, завијају цигарете, припаљују.)

ГЛАДИШЕВ: Нема шта, добро је љут.

ЧОНКИН: Дуван ти је добра ствар, да га пуши стар и млад. Него имао бих с тобом један послић, комшија.

ГЛАДИШЕВ: Какав послић?

ЧОНКИН: Онако, ситница.

ГЛАДИШЕВ: Добро, ипак.

ЧОНКИН: Па, малопре ти рече. Петнаес' дана, нити каквих вести, нити следовања муниције, а камоли хране. Не иде да од срамоте живим на рачун жене.

ГЛАДИШЕВ: То није лепо, стварно.

ЧОНКИН: Због тога сам и одлучио следеће. Да напишем писмо свом командиру, шта је и како са мном. Ти си писмен човек, а ја се у слова слабо разумем. У школи још и некако, ал' у колхозу и у војсци само на коњу, те повуци дизгине улево, те удесно, а за то никаква писменост није потребна.

ГЛАДИШЕВ: А умеш ли да се потпишеш?

ЧОНКИН: А, то могу. Помало да читам, и да се потпишем. И то онако, уметнички.

ГЛАДИШЕВ: Добро, а 'ел имаш папир и оловку?

ЧОНКИН: Него шта. Па Њурка ради као поштарка. И да ти кажем, тај посао није за сваког. Треба имати повећу главу.

(Улази Њура, носи поштанску торбу.)

ЊУРА: Здраво да сте.

ЧОНКИН: Ти к'о поручена. Дај папир и оловку.

(Њура вади из торбе.)

ЊУРА: А што?

ЧОНКИН: Пишем извештај команди, па замолио комшију за помоћ.

(Гладишев узима папир и оловку.)

ГЛАДИШЕВ: Па добро. Прво, ово је озбиљна ствар, мора се писати, онако, политички уздржано. Рецимо, овако: (Пише.) "Командиру батаљона, другу..."

ЧОНКИН: Завгородни, капетан.

ЊУРА: Како има чудно име!?

ЧОНКИН: То му је чин, Њурка.

ГЛАДИШЕВ: Дакле: (Пише.) "Другу капетану Завгородном, од редова, црвеноармејца Чонкина Ивана". Тачка, нови ред. Великим словима: "Рапорт!" (Пауза.)

ЧОНКИН: 'Ел би могло: "Ако би сте могли да ми пошаљете суву храну... "

ЊУРА: Не, боље: "Мени је овде добро, и не желим да идем."

ГЛАДИШЕВ: Не, не, мора суптилније, политички уздржано. Овако: "Дозволите да известим да се за време вашег одсуства и ... "

ЧОНКИН: Твог!

ЊУРА: Нашег!

ГЛАДИШЕВ: (Наставља.) "...И мог присуства на месту опредељења..."

ЧОНКИН: Месту опредељења?! (Гладишев га бесно погледа.) Да, да, то ми баш звучи политички уздржано.

ЊУРА: Ћути, Вања, ти си се определио.

ГЛАДИШЕВ: (Наставља.) "...Односно на чувању ратне технике авиона, није било никаквих догађаја, о чему извештавам у писменом облику."

ЊУРА: Ја мислим да је то доста.

ЧОНКИН: Ово задње ти је добро. 'Оћеш сад да поменеш суву храну?

ГЛАДИШЕВ: Доћи ће и она на ред. Полако. (За себе.) Сад треба убацити великог вођу, и показати своју лојалност. "...Такође, дозволите да известим да сам ја, васпитан у духу оданости нашој Партији, Народу и Великом Генију Другу Ј. В. Стаљину...", све то великим словима!

ЧОНКИН: Великим, него шта!

ЊУРА: Шта више писати, доста је.

ГЛАДИШЕВ: (У заносу наставља.) "...Спреман да и даље безпоговорно служим у циљу заштите наше Социјалистичке отаџбине и одбране њених граница, чега ради молим да ми се изда сува храна на неодређено време, а исто тако и следовање муниције, ради што веће сигурности објекта."

ЧОНКИН: Помени Њуру!

ЊУРА: То!

ГЛАДИШЕВ: Не може. За крај: "Молим да моју молбу не одбијете. Са тим остајем...", још само твој потпис.

ЧОНКИН: (Узима оловку, потписује се.) Складно, нема шта.

ГЛАДИШЕВ: Стварно уметнички потпис.

ЧОНКИН: Хвала ти комшија к'о брату. Још само адресу, на коверти, па идем по вотку.

ГЛАДИШЕВ: Јел' а која адреса?

ЧОНКИН: Откуд знам. Па, гарнизон, поред школе... Е, код Алексејеве пекаре!

ГЛАДИШЕВ: Ваљда ће поштар бити паметнији од тебе. (Пише.) "Поред Алексејеве пекаре". И нема ваљда сто касарни у граду, наћи ће је већ.

ЧОНКИН: Хоће. Види како је моја Њура паметна. Одо' по вотку.

(Уђе у кућу. Гладишев убаци папир у коверту, олиже крајеве и залепи. Спусти је на сто. Појављује се председник општине, код ограде.)

ПРЕДСЕДНИК: (Тихо.) Псст, Гладишев, дођи овамо. (Гладишев прилази.) А што ти ту седиш?

ГЛАДИШЕВ: Ето тако, позвао ме нови комшија, па мало причамо.

ПРЕДСЕДНИК: А о чему то причате?

ГЛАДИШЕВ: О свему помало. О стању у селу, пољопривреди, највише о овим мојим Пуксовима, не знам да ли сам вам причао...

ПРЕДСЕДНИК: Јеси, јеси, него о чему још?

ГЛАДИШЕВ: Рецимо о његовом задатку овде, и извештају који треба да пошаље у команду.

ПРЕДСЕДНИК: (Препаднуто.) Извештају! Ви знате да сам ја издвајао довољно народних пара за развој нашег колхоза, као и за развој графикона раста индустријске производње. И све сетве и жетве су на време изведене. А и оно што се прича да сам повећао цифру млечног доприноса за прошли квартал, то је лаж!

ГЛАДИШЕВ: (Збуњен.) Јесте, овај, није... Извините ме.

(Изађе. Председник полако прилази столу, гледа писмо.)

ПРЕДСЕДНИК: Као да им није доста што ме муче са писањем извештаја, него морају и да шаљу којекакве шпијуне да ме лично контролишу. Ко зна шта је напис'о, чини ми се да је доста лукав.

(Улази Чонкин, носи вотку.)

ЧОНКИН: Комшија... А где је... ви сте... ?

ПРЕДСЕДНИК: Дозволите, Голубјев, председник колхоза, на услузи.

ЧОНКИН: Чонкин, Иван Чонкин. А каквим послом сте ви дошли?

ГОЛУБЈЕВ: Тек онако. Просто сам свратио да видим како живите. Знате, ја као председник колхоза, просто осећам дужност да се старам о својим мештанима. Пишете извештај? (Показује на коверат.)

ЧОНКИН: Пишем онако, шта ми падне на памет.

(Пауза.)

ГОЛУБЈЕВ: Кес-ке-се? Хау ду ју ду?

ЧОНКИН: (Уплашено устукне.) Шта?

ГОЛУБЈЕВ: (Спорије.) Кес-ке-се? Хау ду ју ду?

ЧОНКИН: Ди ду ли ду ду. Ама шта ти је човече? Шта причаш то? 'Оћеш чашицу да ти буде лакше? (Сипа.) Знаш шта? Батали ти такве речи. Говори ти како треба. Нисам ти ја пао са Марса.

ГОЛУБЈЕВ: (Одлучно.) Видим и ја да ниси пао са Марса! Ви из врха мислите да смо ми овде будале, а? Да не знамо да су нам поставили присмотру, а? Е па, данас су се и будале опаметиле. Можда код нас овде није све најбоље, али није горе него код осталих! Ево, узмите било које суседно село за пример! (Пауза.) А то што смо зимус сејали по мразу, то је било наређење! Одозго наређују, а на нама ситнима се ломе кола. А ви само летите и пишете извештаје. Лако је вама. Уосталом, пишите шта хоћете! Напишите да је председник упропастио колхоз, напишите и да је пијаница! (Испије вотку.) Ево већ цео дан пијем. (Дуне му у нос, Чонкин се намршти.)

ЧОНКИН: Шта сам ја урадио? Ја радим само оно што ми нареде.

ГОЛУБЈЕВ: (Обрадован.) Па што не кажеш одма' да су ти наредили, него се претвараш, глумиш. Кажи какво ти је наређење? Да вратим партијску књижицу? Вратићу. На робију? (Чонкин покушава да му каже, не успева.) Боље и робија, него овакав живот. Молим лепо, спреман сам. Имам шесторо деце, па сваком торбу о раме, па нека просе по селима. Некако ће се прехранити. (Готов да бризне у плач.) Само ти пиши!

(Бесно излази. Чонкин у чуду гледа за њим. Узима писмо, гледа га, сипа чашу ракије, попије. Излази Њура из куће.)

ЊУРА: Вања, шта ти је? Шта је хтео председник?

ЧОНКИН: Не знам. Дошао је, па је... А онда... Не знам. Ко ће га знати? Него, ово писмо, Њурка, сутра да предаш у пошту.

ЊУРА: (Узима писмо, уплашена.) Је ли, Вања, а ти ћеш отићи?

ЧОНКИН: Ако буде такво наређење, мораћу. (Одлази до ограде.) Комшија!

ЊУРА: Значи они кад добију ово писмо, ти ћеш отићи одавде?

ЧОНКИН: Врло могуће. Комшија!

ЊУРА: Добро, однећу га.

(Цепа писмо и улази у кућу. Чонкин укључује радио, обешен о ограду.)

ГЛАС: "...За сада нашој земљи не прети никаква ратна опасност, биле су речи друга председника. Из земље, стопа индустријског развоја је у порасту... "

(Улази Гладишев, Чонкин искључује радио.)

ЧОНКИН: Где побеже комшија, остави ме са оним манијаком.

ГЛАДИШЕВ: Ма добар је он човек, само како да кажем, мало је несхваћен. Јел' те комшија, шта ти каже Њура?

ЧОНКИН: Ништа, дадо јој писмо. Што питаш?

ГЛАДИШЕВ: Нешто се размишљам, мислиш ли ти да останеш са њом и када изађеш из војске?

ЧОНКИН: Још нисам одлучио. Њура је жена на месту, али и ја сам млад, треба да проживим мало, па тек онда да оснујем закониту породицу.

ГЛАДИШЕВ: А шта имаш да проживиш, Ожени се и готово. Њурка има и кућу и краву. Где још такву можеш да нађеш.

ЧОНКИН: Оно, истина је...

ГЛАДИШЕВ: Лепо ти кажем. Ожени се. Њурка је добра девојка, нико за њу ништа ти лоше рећи. Колико год да је живела сама, никад се ни са ким није спетљала. У животу није имала мушкарца. Једино је кажу живела са Борком.

ЧОНКИН: Са којим Борком?

ГЛАДИШЕВ: (Извлачећи се.) Ма то су само сеоске приче. (Пауза.) Па са њеним крмком Борком.

ЧОНКИН: (Љутито.) Не шегачи се. Каква је то глупост с крмком?

ГЛАДИШЕВ: Па шта сам ти рек'о. Није то ништа. Него знаш село. Кад је женска сама, и она има ону потребу, јел' тако. И још што је давно требао да буде на столу, а она не да да га кољу. Чак их видели заједно и у постељи. Али све су то измишљотине, комшија...

(Чонкин се полако окреће, иде ка кући. Гладишев се изгуби. Улази Њура, носи вечеру.)

ЊУРА: Чекај док вечерамо, па ћемо онда да се...

ЧОНКИН: (Улази у кућу, излази носећи пушку.) Немам ја шта да чекам.

ЊУРА: Шта ти је?

ЧОНКИН: (Проверава пушку.) Ништа.

ЊУРА: (Стане испред њега.) Шта си то наумио, шта ће ти пушка?

ЧОНКИН: Пусти ме.

ЊУРА: Реци зашто.

ЧОНКИН: (Спусти пушку низ ногу, загледа се Њури право у очи.) Е па кад баш хоћеш: шта си имала с Борком?

ЊУРА: Шта то причаш, са којим Борком?

ЧОНКИН: Зна се с којим. Са крмком. Одавно спаваш са њим, а?

ЊУРА: (Бледо се осмехујући.) Вања ти се шалиш, јел' да?

ЧОНКИН: (Подиже кундак, изнервиран.) Показаћу ти ко се шали! Кажи, курво, кад си се спанђала са њим!

ЊУРА: (Јецајући.) Боже, шта се ово збива?

(Седне на клупу. Пауза.)

ЧОНКИН: Чујеш, Њурка, не марим и ако је било нешто. Даћу му шансу. Кокнућу га поштено, и готово. Биће барем, каквог таквог меса. Ионако само јурца по дворишту као какво псето, џабе га само храниш.

(Њура заплаче још јаче.)

ЧОНКИН: Добро, ако није било ништа, онда ми кажи. Нисам хтео да те вређам. Залетео сам се. Комшија Гладишев ми је натрабуњао нешто о томе како село прича. (Њура и даље плаче.) Е, Њурка, шта ти је? Нисам хтео, у ствари ја сам све то измислио. Да бих се нашалио, јесте. Ја сам будала, Њурка, ето шта сам. Гађај ме, удари ме нечим, само немој да плачеш. (Њура га гађа тањиром.)

ЊУРА: (Брише сузе.) 'Оћеш да једеш?

ЧОНКИН: (Радосно.) Не браним. (Узима тањир са земље.) Како сам само могао да поверујем у то. (Крене да седне, чује гроктање, застане, приђе Њури, спусти је на клупу.) Чуј, Њурка, љутила се ти или не, ја ћу Борка сутра да уцмекам!

ЊУРА: Зашто?

ЧОНКИН: Нема ту зашто да се пита. Низашто. Чим је свет почео да шушка, значи има да се уцмека, и онда више неће бити никаквих прича.

ЊУРА: Значи, мислиш ако га убијеш, свет ће престати да оговара. Е, мој Вања, не познајеш ти наше људе. Па они ће тек онда да скачу од радости. Тек ће онда кренути рекла- казала. "Што ли је он одједанпут убио крмка?" Други: "Па зна се што, зато што је Њура живела с њим." И тако редом. Један каже једну, други дода две, све док не испреду такву причу да ни у једној бољу не можеш наћи. "Изашла Њура једно вече да помузе краву, а Иван остао у кући. Чекао мало, чекао, нема Њурке. Хајде да погледам да није заспала," помисли он. "Наврати у шталу, кад Њурка..."

ЧОНКИН: (Дрекне.) Куш бре ти! (Скочи по наслоњену пушку, Њура се испречи испред.) Пусти ме!

(Отимају се о пушку.)

ЊУРА: Нећу.

ЧОНКИН: Та пусти ме!

ЊУРА: Нећу кад кажем!

(Прекину са борбом, затим седну.)

ЧОНКИН: Сад је јасно, Њурка, да село говори истину. Да између тебе и Борка нема ништа, ти му не би држала страну. Он је већ одавно требао да буде на столу, претопљен у чварке, а ти га једнако чуваш. Е, па кад је тако, ми немамо шта да тражимо заједно. И, сада, Њурка, овакво питање: или један, или други. Или ја, или крмак. Размисли добро. Иначе купим прње и одлазим.

(Обоје загледани у једну тачку. После дуже паузе, Чонкин је погледа.)

ЧОНКИН: Дакле, шта си смислила?

ЊУРА: Немам шта да смишљам. Ти си Вања, све сам одлучио. Чини како ти је воља. Али ја не дам да убијеш Борка. Тебе познајем тек неку недељу, а он је овде већ две године. Појила сам га млеком на цуцлу, грејала му трбушчић топлом водом кад је био болестан. Можеш да се смејеш колико 'оћеш, али он је мени као син. И нико ми није дражи од њега. Понекад ми се, Вања, срце тако стегне, да чучнем крај Борка и плачем к'о луда, а ни сама не знам да л' од радости или туге. Ма колико, Вања, да сам се навикла на тебе, и заволела те као рођеног мужа, али ти си данас овде, сутра онде, наћи ћеш себи другу, лепшу, Борку сам ја најбоља. Кад останем сама, он ће бити ту, и биће ми лакше. И он је живи створ.

ЧОНКИН: Шта онда да радимо, Њурка? То је баш начисто брука.

ЊУРА: Твоја ствар, Вања.

ЧОНКИН: Добро кад је тако.

(Улази у кућу, износи своје ствари, шињел, пушку, лончић и сл. Приђе Њури.)

ЧОНКИН: Одох ја онда, Њурка.

ЊУРА: (Одсутно.) Иди.

ЧОНКИН: Збогом остај.

(Чонкин одлази ка авиону, Спушта ствари, леже преко шињела. Из правца Гладишеве куће се чују вести са радија.)

ГЛАС: "...Немачка се исто као и Совјетски савез непоколебљиво придржава услова совјетско-немачког пакта о ненападању, у вези са чим су према мишљењу совјетских кругова, гласови о намерама Немачке да прекрши пакт и изврши напад на Совјетски Савез, лишени сваке подлоге."

(Улази Гладишев.)

ГЛАДИШЕВ: За'ладнело, комшија, а ти баш решио да обављаш дужност. Чуо си вести, неће Немци нас.

ЧОНКИН: Ма није мени ни до Немаца, ни до дужности. А јака ми па и дужност. Уосталом, нама скитницама је свеједно. Ја сам се, знаш, посвађао са Њуром, напустио сам је.

ГЛАДИШЕВ: А што, црни комшија?

ЧОНКИН: Па онако, како то обично иде. Ја њој једну, она мени две, ја њој да мора да се зна газда у кући... И тако ти се ја лепо покупим.

ГЛАДИШЕВ: Е, видим ја, како сам изашао из куће, неко лежи под авионом. И баш кажем жени, оно мора да је Иван.

(Улази Фроска, носећи дете.)

ГЛАДИШЕВ: (Наставља.) Јел' тако, Афродита.

ФРОСКА: Ја сам Фроска.

ГЛАДИШЕВ: 'Ајде, Афродита, додај ми из куће канту са витаминском течношћу. Време је да залијем своје Пуксиће.

ФРОСКА: Узми сам своју смрдљиву воду.

ГЛАДИШЕВ: Е, жене. Него, Иване, ти мора да си гладан. 'Ајдемо к мени. Зачас ћу да распалим ватру, па да спремим кајгану, а има и вотке. (Намигне му.) Таман да видиш како живим.

ЧОНКИН: Па ја не бих смео...

(Сакрива пушку, креће за Гладишевим. Фроска седи крај врата, држи дете.)

ГЛАДИШЕВ: Подметни неку мушему испод детета, усмрдеће ти сукњу.

ФРОСКА: Боље помириши по кући. И нека гост помирише.

ГЛАДИШЕВ: Јеси ли чуо како разговара са мном? И тако сваког дана. Прљава глупача. (Фроски.) Код мене смрди са научним циљем, а код тебе због прљавштине!

(Фроска пљуне у правцу мужа. Ови уђу у кућу.)

СЦЕНА 4.

(Соба Гладишева. Пуна лонаца са земљом растурених по целој соби. По зидовима излепљени исечци из новина, слике чудних биљака и неколико фотографија. Столице и сто са прљавом мушемом, две чаше. Улазе Чонкин и Гладишев. Чонкин се затетура од смрада, Гладишев га придржи.)

ГЛАДИШЕВ: На столу имаш штипаљке. Узми док се не навикнеш. Раскомоти се, сад ће јело.

(Излази, Чонкин ставља штипаљку, прави болну гримасу. Шета по соби, разгледа слике. Чита неке натписе, као "Клип сунцокрета", "Дрво парадајза", и сл. Улази Гладишев, носи тигањ са јајима и флашу вотке. Све то спусти на сто. Чонкин седе и приближи тигањ себи.)

ЧОНКИН: Нешто ме стеже ова штипаљка.

ГЛАДИШЕВ: (Скида му штипаљку.) Нормално кад није твој број. Четворка. За тебе је седмица. (Даје му већу штипаљку.)

ЧОНКИН: (Гледа у јело.) Нека, навикао сам се. Хоћемо ли?

ГЛАДИШЕВ: Причекај.

(Узима две чаше, загледа их, пљуне и истрља их крајем кошуље. Сипа.)

ГЛАДИШЕВ: Видиш, Вања, ми смо навикли да се према измету односимо са таквом гадљивошћу, као да је то нешто рђаво. Али, ако се боље погледа, то је можда најдрагоценија материја на земљи, јер цео наш живот произилази из гована и опет одлази у говна.

ЧОНКИН: Јесте, јесте. (Прене се.) Овај, како то мислиш?

ГЛАДИШЕВ: Свакојако. Просуди сам. За добар принос, земља мора да се нађубри балегом. Од балеге ниче трава, коров и поврће, које једемо ми и стока. Стока нам даје млеко, месо, вуну и остало. Ми све то употребљавамо и прерађујемо у говна. Ето, тако да кажем, настаје циркулисање гована у природи. Поставља се логично питање, зашто би смо та говна употребљавали у виду меса, млека, па чак и хлеба, односно, прерађена. Зар није боље да одбацимо предубеђење и лажну гадљивост, и да говно употребљавамо у чистом виду као витамин. (Чонкин се стресе.) У почетку, наравно, можемо да отклонимо природни задах, а затим кад се човек навикне, да оставимо онакво какво је. Али то је већ ствар далеке будућности и успешних достигнућа науке.

ЧОНКИН: У праву си.

(Узме виљушку и стрпа парче кајгане у уста. Испече се, почне да дува.)

ГЛАДИШЕВ: (Наставља.) Предлажем, Вања, да наздравимо за успехе наше науке, за нашу совјетску власт и лично генија светских размера, друга Стаљина!

ЧОНКИН: (Обрише уста.) Па, живели!

(Испије на екс. Гладишев га посматра. Чонкин почне да дува још јаче да дува, сузе му пођу на очи.)

ГЛАДИШЕВ: (Насмеје се надмоћно.) Шта велиш, Вања, каква је?

ЧОНКИН: Као гром! (Брише сузе из очију.) Просто ти истера ваздух.

(Гладишев сипа мало вотке у тањир, принесе шибицу, течност се запали.)

ГЛАДИШЕВ: Јеси видео?

ЧОНКИН: Од жита или од цвекле? (Сипа још једну, креће да је попије.)

ГЛАДИШЕВ: Од гована, Вања. (Чонкин испљуне.)

ЧОНКИН: (Са неверицом.) Како то мислиш?

ГЛАДИШЕВ: То је врло прост рецепт, Вања. На кило гована, узмеш кило шећера...

(Чонкин устаје од стола, обара столицу, одлази до прозора, почиње да повраћа. Гладишев му прилази.)

ГЛАДИШЕВ: (Са саучешћем.) Шта ти је Вања? То је чиста вотка, видео си како гори.

(Чонкин подигне главу, али на помен вотке опет почне да повраћа. Улази Фроска.)

ФРОСКА: (Види Чонкина.) Још једног си напојио говнима, куго проклета! Не било те дабогда! (Пљуне га.)

ГЛАДИШЕВ: (Увређено.) Уместо што пљујеш, боље би било да донесеш киселе јабуке из подрума. Зар не видиш да је човеку позлило.

ФРОСКА: Ама какве јабуке! И те јабуке су се усмрделе од гована! (Чонкин застење.) Цела кућа у самим говнима. (Чонкин се зацени.) Па дабогда се и удавио у њима, несрећо идиотска! Напустићу те мучитељу, радије ћу да просим са дететом него да страдам у говнима!

(Истрчи напоље. Гладишев приђе прозору.)

ГЛАДИШЕВ: Куда јуриш, Афродита! Врати се, немој да брукаш и себе и мене! Еј, Афродита!

ФРОСКИН ГЛАС: Ама каква сам ти ја Афродита! Ја сам Фроска, ја сам Фроска! Чујте људи, ја сам Фроска!

ГЛАДИШЕВ: (Поред Чонкина, крај прозора.) Е, луда жена. (Погледа кроз прозор, викне.) Њуро! Шта то радиш? Па склони ту краву из моје баште! Њуро! Не дај јој ! Па поједе ми све Пуксове! Њуро! Вања, учини нешто! (Чонкин опет почне да повраћа.) Мој рад. Мој понос. А био сам толико близу. (Седа на столицу.) Друже Чонкине, марш из моје куће! Марш! Осветићу вам се због овога!

ЧОНКИН: Али шта сам ја крив...

ГЛАДИШЕВ: Твоја жена је то урадила! Твоја жена, и њена крава, друже Чонкин! Марш! (Гађа га столицом.) Запамтићеш ти мене!

ЧОНКИН: (Измакне се, застане крај врата. Поносно.) Моја жена.

(Изађе. Гладишев седне, сломљен.)

ГЛАС: (Радио.) "... Другови, грађани, браћо и сестре! Издајнички напад Хитлерове Немачке на нашу отаџбину који је почео двадесетдругог јуна, се наставља. Без обзира на херојски отпор Црвене армије, непријатељ и даље напредује, бацајући на фронт нове снаге... "

СЦЕНА 5.

(Канцеларија Обласне управе, тзв. Установа, канцеларијски сто, изнад стола Стаљинова слика, испод слике плакат са његовим говором. Улази капетан Миљага, спушта торбу на сто, поздравља слику, чита говор.)

МИЉАГА: "Ми морамо да организујемо немилосрдну борбу против свих подривача позадине, паничара, ширитеља гласина, да уништавамо шпијуне, диверзанте, непријатељске падобранце, пружајући у свему хитну помоћ нашим ударним јединицама." (Задовољно се насмеје.) Свинцов!

(Улази наредник Свинцов.)

МИЉАГА: Рапорт!

СВИНЦОВ: Ништа, друже капетане.

МИЉАГА: Како ништа?

СВИНЦОВ: У ствари, момци су пронашли залуталог коња.

МИЉАГА: А где је сад тај коњ?

СВИНЦОВ: Привезан за дрво у дворишту.

МИЉАГА: Јесте ли му дали сена?

СВИНЦОВ: А што да 'ранимо туђег коња?

МИЉАГА: Е, Свинцове, Свинцове, види се да не волиш много животиње.

СВИНЦОВ: Не волим ја много ни људе.

МИЉАГА: У реду, шта има још?

СВИНЦОВ: Јуче, сам друже капетане у'ватио шпијуна!

МИЉАГА: (Обрадован.) Шпијуна? Где је?

СВИНЦОВ: Одма' ћу да га доведем.

(Излази. Капетан Миљага задовољно трља руке, гледа ка слици и говору.)

МИЉАГА: "...Уништити шпијуне, диверзанте, непријатељске падобранце... ". Е па лепо. Онда да уништавамо.

(Улази рђаво одевени старчић, у пратњи Свинцова.)

СВИНЦОВ: Друже капетане, шпијун. Поздрави капетана, багро капиталистичка!

СТАРЧИЋ: (Пружајући руку.) Добар дан.

(Свинцов га удари.)

СВИНЦОВ: Ко ти је дозволио да се обратиш? (Смех.)

МИЉАГА: Нека, добар дан, добар дан. Седите.

СТАРЧИЋ: (Седа.) Слушам вас.

МИЉАГА: (Смешећи се.) Ви -- мене? Боље ће бити обртно. Хајде да ја саслушам вас.

СТАРЧИЋ: Добро, али пре свега, молио бих вас да пошаљете некога до моје жене Циле. Она седи на клупици поред моје капије, да јој кажете да ћу ускоро доћи.

МИЉАГА: А како ви то знате, да је она тамо?

СТАРЧИЋ: Па нисам сигурно код швалерке.

МИЉАГА: Мислим, зар не би могла помислити, на... срчани напад... због ваших година. Или да сте на пример пали под ауто?

СТАРЧИЋ: Ма шта говорите, побогу? Моја Цила је страшна паничарка, она увек помисли на најгоре.

МИЉАГА: (Задовољно.) Аха. Значи ви сматрате да је горе пасти нама у руке, него под ауто. Видим да сте врло паметан човек и свиђате ми се што врло тачно процењујете ситуацију. Али у том случају морате признати да би било преурањено слати некога вашој супрузи и уливати јој наду да ћете се скоро вратити. Ви знате да се ми баш не растајемо драге воље са нашим гостима, и кад се то има у виду, да ли онда вреди забадава узнемиравати стару жену? То би било у извесној мери, нехумано.

СТАРЧИЋ: Ја вас разумем. Врло добро разумем. И мени је пријатно у вашем друштву, али ћемо ускоро морати да се растанемо, а рећи ћу вам и зашто, чим из просторије избаците овог идиота. (Показује на Свинцова.)

МИЉАГА: Ког идиота?

СТАРЧИЋ: Па него шта је? Питајте га зашто се закачио за мене на пијаци.

МИЉАГА: Заиста, шта је урадио Свинцове?

СВИНЦОВ: Нека вам сам исприча.

СТАРЧИЋ: И испричаћу.

МИЉАГА: Са задовољством ћу вас саслушати. (Вади из торбе лист.) Записник са саслушања. Наставите.

СТАРЧИЋ: (Поласкан.) Ви хоћете да запишете оно што ћу рећи?

МИЉАГА: Неизоставно.

СТАРЧИЋ: Добро, пишите. Имам плату од дванаест рубаља. Прошлог јутра моја Цила ме пробудила у 7 и 20. Каже она мени:"Мошо, ми немамо шта да једемо, мораш да одеш на пијац и продаш неку ствар."Ја сам обућар, па узмем неке старе саре од бокса и одем на пијац. Тада ми је пришао овај ваш идиот, и питао ме откуд мени право да шпекулишем. Затим ме је ухватио за јакну, и одвукао у ваше оделење. Око нас се био скупио свет и почео да прича како сам ја шпијун. А ја то нисам. А ако се њему није допало моје презиме...

МИЉАГА: А какво је ваше презиме?

СТАРЧИЋ: Моје презиме је Стаљин.

МИЉАГА: (Тргне се.) Како сте рекли?

СТАРЧИЋ: Добро сте чули како сам рекао.

(Миљага климне Свинцову, овај измакне столицу, Старчић падне.)

СТАРЧИЋ: (Устаје стењући.) Јао, шефе, овај ваш идиот се туче, нека и то уђе у записник!

МИЉАГА: (Насмеши се.) Не мари ништа. Изнервирао се човек, вређате га. А кроз његову личност, вређате и оне органе које он представља. Да и не говорим што сте се усудили да себе назовете именом које нам је исувише драгоцено, које у нашој земљи може да носи само један човек, ви добро знате на кога мислим.

СТАРЧИЋ: Јао, шефе, зашто тако строго разговарате са мном. Ви ни не можете замислити шта ће се догодити када погледате моје исправе. Заједно са вашим идиотем лизаћете моју крв са пода! А онда ћу ја да скинем панталоне, а ви ће те заједно са вашим идиотем да ме љубите у стражњицу!

(Миљага климне, Свинцов га обори ударцем у главу. Старчићу испадне вештачка вилица од ударца, и заједно са њим падне на земљу. Старчић јаукне, држећи се за главу.)

МИЉАГА: Свинцов, где су у ствари његове исправе?

СВИНЦОВ: Не знам, нисам гледао.

МИЉАГА: Погледај.

(Свинцов претура по џеповима, вади умашћени пасош, додаје га Миљаги. Овај га гадљиво узима, отвара, престаје да се смеје. Пали лампу на столу, загледа.Гледа час у старчића, час у пасош. Узима лупу, загледа.)

МИЉАГА: Свинцов, изађи напоље.

(Свинцов збуњен, излази. Миљага узима хартије са стола, сређује их, затим лагано одгурне пасош до ивице стола. Заузме став "мирно".)

МИЉАГА: (Гласно.) Добар дан, друже Стаљин!

СТАРЧИЋ: (Без протезе.) Добар дан, добар дан. Ми смо се већ видели.

МИЉАГА: (Дрхтећи.) Ви сте ... (Олиже усне.) ... тата друга Стаљина?

СТАРЧИЋ: (Пузи, скупља парчиће вилице.) Јао, све ме боли. Моји зуби! Боже мој, шта ћу да радим без њих? (С муком устане, погледа Миљагу.) Шта си се препао, разбојниче? Седи, ђубре једно, куга те однела! Где да нађем ја сад овакве зубе?

МИЉАГА: (Снисходљиво.) Ми ћемо вам направити нове.

СТАРЧИЋ: (Подругљиво.) Нове! Баш бих волео да знам где ћете наћи нове? Ове ми је намештао мој син.

МИЉАГА: Ове зубе је направио лично друг Стаљин? (Пружи руку.) Смем ли да их пипнем?

СТАРЧИЋ: Будало, твоје руке су крваве, а ти би хтео све да пипаш!

МИЉАГА: Ја се извињавам, али чини ми се да је тата друга Стаљина имао другачије презиме. Зашто се ви, ако ћемо право, представљате као тата друга Стаљина?

СТАРЧИЋ: Зато што ја и јесам тата друга Стаљина. Мој син, друг Зиновиј Стаљин, најпознатији је зуботехничар у Гомељу.

МИЉАГА: (Радосно.) Тако дакле! Па шта, ни наши зуботехничари не раде лоше. Свинцов!

СТАРЧИЋ: (Узнемирено.) Ви поново хоћете да зовете оног идиота? Знате шта, не саветујем вам да то чините. Ви сте млад човек, живот је пред вама. Зашто да кварите каријеру? Послушајте савет старог човека.

МИЉАГА: (Са осмехом.) Ја сам вас већ слушао. Свинцов!

СТАРЧИЋ: Слушајте још! Даћу вам савет бесплатно. Хоћу да вам кажем: Ако неко сазна да сте ухапсили и тукли Стаљина, па макар не онога Стаљина нити његовог тату, него просто било ког Стаљина, боже мој, не можете ни да замислите шта ће с вама бити!

(Улази Свинцов.)

СВИНЦОВ: (Трља руке.) Извол'те друже капетане!

МИЉАГА: Марш напоље!

(Свинцов збуњен излази.)

МИЉАГА: Чујте... Мојсеју...

СТАРЧИЋ: Соломонович!

МИЉАГА: Мојсеју Соломоновичу, зашто носите то име? Па ви знате коме оно припада?

СТАРЧИЋ: Пре свега оно припада мени! Зато што је мој отац био Стаљин, мој деда такође. Ми смо то презиме добили још за време цара.

МИЉАГА: Ипак та подударност није згодна...

СТАРЧИЋ: То вама није згодно, а мени је сасвим згодно. Јер да се презивам Шпулман, или рецимо Иванов, онда би онај ваш идиот могао да ми намешта зубе колико год хоће. Уосталом, шеф полиције у Гомељу ми је много пута предлагао да променим презиме, али ја сам му рекао само једну реч- не!. Узгред буди речено, он много личи на вас. Да вам то није брат?

МИЉАГА: (Тужно.) Ја немам браће.

СТАРЧИЋ: (Саосећајно, помилује Миљагу по глави.) Ипак ми вас је жао. Једно дете у породици, то је увек лоше. Може дете да израсте у егоисту.

(Миљага цепа записник.)

МИЉАГА: Е, па драго ми је што смо се упознали и довиђења. (Пружи му руку.)

СТАРЧИЋ: Прво ако бисте ми вратили моје саре за чизме и да ми напишете упут за израду нове протезе.

МИЉАГА: Добро, то ћемо средити. Свинцов!

(Улази Свинцов.)

СВИНЦОВ: Извол'те друже капетане.

МИЉАГА: Врати другу... другу, његову робу. И кажи секретарици да му напише упут за обласну поликлинику, за израду нове зубне протезе.

СВИНЦОВ: (Подругљиво.) Да нећете да га пошаљете и у бању?

СТАРЧИЋ: Ја много волим бање, нарочито Крим. Само тамо ће ускоро бити Немци, па не бих баш ишао.

СВИНЦОВ: А Немци би вас баш лепо излечили!

СТАРЧИЋ: Ја се озбиљно плашим за будућност овог вашег идиота! (Свинцов крене да га удари.)

МИЉАГА: Свинцов! Нека Маша то напише што пре, и нека испрати друга... Друга.

СВИНЦОВ: (Изнервиран, креће ка вратима.) На које презиме?

МИЉАГА: Није потребно никакво презиме. Нека напише на доносиоца.

СТАРЧИЋ: Ја имам своје презиме!

МИЉАГА: Оно је тајно. Рекао сам на доносиоца. Молим те иди и уради шта ти је речено. Доносилац се упућује...

(Свинцов излази.)

СТАРЧИЋ: Захваљујем. И да вам кажем, моја жена Цила би баш волела да вас упозна...

МИЉАГА: И ја бих исто, али други пут. Навратите опет, понекад, кад узмогнете, што ређе можете. До виђења друже... Друже, и пуно среће у животу... Збогом.

СТАРЧИЋ: До виђења, до виђења... (Излази.)

МИЉАГА: И што даље од мене! (Враћа се столу, седа.) Свинцов!

(Улази Свинцов.)

СВИНЦОВ: Извол'те, стигла данашња пошта.

МИЉАГА: Одлично, таман да ме мало орасположи. Шта имамо данас?

СВИНЦОВ: Слабије него иначе. Три пријаве против трговаца, две против песника, две у којима предлажу реформе...

МИЉАГА: То баци одмах.

СВИНЦОВ: (Гужва два коверта, баца.) И једно пријављивање дезертера.

МИЉАГА: Дај шта даш. Дедер, прошарај мало.

СВИНЦОВ: (Чита.) "Овако нешто се не би смело толерисати. Речи дотичног песника, директна су претња нашем систему и држави... "

МИЉАГА: То је добро, читај даље.

СВИНЦОВ: "У песми 'Нема ништа лепше на овом свету' која се чује са плоча и радија широм Совјетског Савеза, истичу се следећи стихови: 'Видим у даљини стогова наших...'"

МИЉАГА: Како, прочитај поново?

СВИНЦОВ: "'Видим у даљини стогова наших', (Миљага климне главом.) али ако пажљиво будете слушали, чућете: 'Види муда, сто гована...' "

МИЉАГА: Каква будала.

СВИНЦОВ: "У потпису Будни друг." (Узима друго.) Ово је добро. Пише да трговац који живи испод њега држи америчке цигарете и то...

МИЉАГА: Свинцов...

СВИНЦОВ: Извол'те, друже капетане!

МИЉАГА: Рече ли ти -- дезертер?

СВИНЦОВ: Када мислите... А, писмо. Да, друже капетане, стигло из села Красно.

МИЉАГА: (Намести се у столици.) Читај!

СВИНЦОВ: Овако: (Отвара писмо, чита.) "Извештавамо да се у нашем селу Красно крије дезертер и издајник Отаџбине... "

МИЉАГА: Дезертер и издајник Отаџбине!

СВИНЦОВ: (Чита.) Друг Чонкин Иван, који живи у кући поштоноше Бељашове Ане -- Њуре, и има узасе оружје... "

МИЉАГА: Прави дезертер, и то у нашем крају.

СВИНЦОВ: "...И исто тако ратну технику у виду аероплану, чиме директно ускраћује помоћ..."

МИЉАГА: Ма није могуће!

СВИНЦОВ: "...Нашим снагама на фронту.Такође упражњава разврат и пијанство, као и силеџијство, не поштујући марксистичко-лењинистичко учење."

МИЉАГА: Какав издајник! Маркса и Енгелса не поштовати!

СВИНЦОВ: "...А као приде горе поменутом, он је дозволио да крава Ане Њуре Бељашеве, нанесе злочиначку штету башти познатог месног одгајивача и природњака, Гладишева Кузме... Нанео велику штету Совјетској пољопривреди... молимо ухватите дрског дезертера... Житељи села Красно."

МИЉАГА: (Насмеје се. Узме оловку и писмо подвуче и прочита речи.) "Дезертер, издајник, Чонкин... Гладишев". (Свечано.) Свинцов, сутра полазимо у село Красно да ухапсимо државног непријатеља. Трчи по наредбу од државног тужиоца.

СВИНЦОВ: Разумем. (Изађе.)

СЦЕНА 6.

(Канцеларија председника Голубјева. Голубјев за писаћим столом, саставља извештај.)

ГОЛУБЈЕВ: (Рачуна.) Жито петсто, кукуруз седамсто, не то је мало, деве'сто, прошлог месеца сто педесет. Од Ивановича узети још сто. (Гледа у папир.) Како опет фали? Двеста, триста, шесто. Па где да им нађем толико? (Рачуна.) Ако одузмем од идућег месеца четристо, па од прошлог фебруара седамсто, које додам на овосезонски март плус оно што ће се извадити овог месеца укључујући и она два магацина на крају села, и свему додам стопедесет од Ивановича и педесет од Трофича, не рачунајући додатак, имам вишка триста. Коначно добро израчунах. Значи, опет преко норме триста. У ствари, боље стопедесет, да не буде сумњиво. Ко зна шта је писао онај. Значи, враћам марту сто педесет. (Уздахне.) Таман.

(Чује се галама из суседне просторије. Чује се глас капетана Миљаге.)

МИЉАГИН ГЛАС: Где је председник? Хитно ми треба. Свинцов, построји људе и за мном!

(Голубјев уплашено гледа око себе, гужва папир и трпа га у уста. Са муком га жваће. Улази капетан Миљага.)

МИЉАГА: Ти си председник? (Голубјев замумла и климне потврдно главом.) Шта си ти, глувонем, а? Разумеш? Овде има један човек, (Почне да гестикулира рукама.) дезертер, разумеш? Непријатељ, бум, бум, а он... (Имитира човека који трчи.) А ми њега треба да... (Извади пиштољ, набије га Голубјеву у стомак.) Руке у вис!

(Голубјев зине, папир му испадне, затим тресне о земљу.)

МИЉАГА: Види врага! Чим је угледао пиштољ, одмах је пао у несвест. И још жваће хартију. (Подигне хартију гадљиво и баци је на сто.) Еј, дижи се, устај! (Шутне га полако ногом.) Свинцов! Долази овамо!

(Улази Свинцов.)

СВИНЦОВ: Извол'те!

МИЉАГА: Дај разбуди овога човека, не знам шта му је.

(Свинцов се савије, почне да шамара Голубјева.)

СВИНЦОВ: Неће.

МИЉАГА: (Савије се ослушне му срце.) Свинцов не трупкај, не чује се ништа.

СВИНЦОВ: Можда зато што је мртав. Дајте да ја пробам. (Савије се, ослушне. Подигне главу.) Мишеви.

МИЉАГА: Какви мишеви?

СВИНЦОВ: Гребу испод патоса. А можда су и пацови. Лане се накотили код мене у подруму, а ја испрва нисам знао да то нису мишеви, па им будала пустио мачку. Кад је они дочепали, оглодали јој реп, једва је жива остала.

МИЉАГА: Свинцове, срце, да ли куца или не?

СВИНЦОВ: Ко ће га знати? Нисам ја доктор, не разумем се ја у те ствари. Мислим да треба да се отвори прозор, поради свежег ваздуха. Ако је жив, повратиће се, а ако је мртав, помодреће му нос. Овако се ништа не зна.

МИЉАГА: Е и овај свет има слабе живце! И што се тол'ко уплашио од нас. Као да ми хапсимо ког стигнемо. Ми само по налогу.

СВИНЦОВ: Ево га, буди се.

МИЉАГА: Сад само полако. Ако се још једном уплаши, умреће. (Голубјев полако устаје.) Пази, ем глув, ем нем, ем слабо срце, ем глувонем...

ГОЛУБЈЕВ: Шта се десило?

МИЉАГА: (Гестикулирајући.) Ми смо из... Пази, проговорио. Ми смо из обласне управе и треба да приведемо... (Голубјев пада у несвест.) Човече, шта је са тобом? (Продрма Голубјева, који дође к свести. Покаже му писмо.) Дошли смо да ухапсимо извесног Ивана Чонкина.Познајеш ли га?

ГОЛУБЈЕВ: Кога да чукнем?

СВИНЦОВ: Дај да га ја чукнем.

МИЉАГА: Стани. Чонкин, Иван Чонкин.

ГОЛУБЈЕВ: Нешто ми је познато, али нисам сигуран.

МИЉАГА: Како ниси сигуран! Па, јеси ли ти председник овог колхоза! Твоја дужност је да знаш све становнике.

ГОЛУБЈЕВ: Сетио сам се! Последња кућа на излазу из села!

МИЉАГА: Коначно! Свинцов, идемо!

(Излазе, Голубјев са муком седа у фотељу, узима згужвани папир, вртећи главом.)

СЦЕНА 7.

(Иста као друга, Гладишеве биљке уништене, Чонкин седи на клупи, штрика. Улази Њура, задихана.)

ЊУРА: Вања, брзо, неки људи су у селу. Кажу да су дошли да хватају дезертера!

ЧОНКИН: Клот-фркет-клот... Па нека их, нека га хватају, шта ме брига... Фркет -- смичем на трећу, или беше на четврту...

ЊУРА: О, Боже, па зар не можеш да схватиш! Па ти си тај дезертер!

ЧОНКИН: Ја дезертер!?

ЊУРА: Па нисам ваљда ја?

ЧОНКИН: Ти, Њуро, причаш свашта. Мене су овамо послали да чувам авион. Колико пута сам се обраћао јединици -- ништа. Ја не смем да напустим стражарско место, док не пошаљу замену. То је по правилнику, па према томе, ја нисам дезертер.

ЊУРА: Вања, молим те, ухапсиће те, одвешће те одавде. Иди сакриј се у шуму, а ја ћу да лажем за тебе.

ЧОНКИН: (Устаје, оставља штрикање.) Не, Њурка, мени не приличи да се кријем, јер ја немам право да оставим стражарско место. И нико не може да ме уклони, осим разводника, командира страже, дежурног у јединици... (Улази у кућу, излази носећи опрему.) И... И команданта лично! Јесте, команданта.

ЊУРА: Па шта ћеш да радиш?

ЧОНКИН: А шта могу? Идем на стражарско место, и нека само неко проба да ми приђе. (Крене.)

ЊУРА: Пуцаћеш у њих?

ЧОНКИН: (Стане.) Ако ме не дирају, нећу. Али ако ме дирају, онда нека извине.

(Притрчи, загрли га.)

ЊУРА: Вања, предај се, убиће те.

ЧОНКИН: (Уздахне.) Шта да се ради, Њурка? Ја сам стражар. Хајде да се опростимо, за сваки случај.

(Пољубе се три пута, Њура га невешто прекрсти. Чонкин оде до авиона, Њура уђе у кућу. Чонкин почне да патролира поред авиона, неспретним стројевим кораком. Чују се гласови, појављује се капетан Миљага и Свинцов, код ограде.)

ЧОНКИН: Стој, ко иде? (Склони се иза авиона.)

МИЉАГА: Ту је! Свинцов, спреми људе за интервенцију.

СВИНЦОВ: Разумем. 'Ајде људи, силаз'те!

ЧОНКИН: Стој, не прилази!

МИЉАГА: (Полако прилази.) Баци оружје, ухапшен си!

ЧОНКИН: Стој пуцаћу, стој, пуцаћу, стој пуцаћу, пуцам! (Опали.)

МИЉАГА: На земљу! (Залегну.) Еј, ти! Ти си ухапшен! Ево налога за твоје хапшење, потписао га је државни тужилац!

ЧОНКИН: Зар је тужилац лично потписао?

МИЉАГА: (Увређено.) Не мислиш ваљда да лажем? Ми не хапсимо без тужиочевог наређења.

ЧОНКИН: Тужилац зна и моје презиме?

МИЉАГА: Него шта! (Вади налог.) Зар ти ниси Чонкин?

ЧОНКИН: Јесам, ко би други био.

МИЉАГА: Дакле, како ћеш да се предаш?

ЧОНКИН: Не могу, друже капетане, никако не могу. Разумем ја вас, ви сте добили наређење. Али да си ти разводник или командир страже, или макар дежурни у јединици...

МИЉАГА: Ево, сматрај да сам дежурни у јединици.

ЧОНКИН: Не могу. У нашој јединици нема таквих. Ја познајем све командире лично, јер сам служио у трпезарији. Разумеш? И униформа ти је другачија.

МИЉАГА: (Љутито.) У реду. Ако нећеш милом, онда ћеш силом.

(Извади пиштољ и устане, носећи високо подигнуто налог. Свинцов такође устане, крене за Миљагом.)

СВИНЦОВ: Јуриш другови, напред!

ЧОНКИН: Еј! Еј! Боље станите, ја сам на стражи.

(Почне да пуца, Миљага и Свинцов падну на земљу. Миљага погледа налог.)

МИЉАГА: Види шта си урадио, уштво! Упропастио си документ који је потписао тужилац. Погодио си у печат са грбом Совјетског Савеза! Платићеш ти за ово! (Одјекне пуцањ. Миљага се прибије уз земљу.) Свинцове, отпузи са друге стране да га заварамо, и реци људима... Где су људи, Свинцове?

СВИНЦОВ: Побегли, друже капетане. (Одјекне нови пуцањ. Свинцов јаукне.)

МИЉАГА: Шта ти је Свинцове, јеси ли рањен?

(Свинцов настави да јауче од болова.)

МИЉАГА: Где си погођен?

СВИНЦОВ: (Болно.) У понос. (Држи се за стражњицу.)

МИЉАГА: Јак ти је понос.

ЧОНКИН: Баците оружје, ако нећете све да вас побијем!

СВИНЦОВ: А много нас је остало.

МИЉАГА: Ћути! Војниче Чонкин! Ти треба да се предаш, а не ми. Сваког тренутка треба да нам стигне појачање, а онда си наш.

ЧОНКИН: (Пауза.) Њуро, Њурка!

(Излази Њура.)

ЊУРА: Шта се дешава, Вања? Јел' рат почео?

ЧОНКИН: Слушај Њуро, одузми оружје овим непријатељским друговима, а затим их вежи канапом. А, ви, јесте ли чули? Ако се ко противи, убићу га на месту! Јел' јасно? Са мном нема шале!

ЊУРА: Јуначина моја! (Приђе Миљаги.) Пиштољ, молим.

МИЉАГА: Губи се, кујо, убићу те!

ЊУРА: Ја куја? (Удари му ћушку.) Ти ћеш да ми кажеш! Види какве су ти уши клемпаве.

МИЉАГА: Склањај се да не би страдала!

ЊУРА: Вања!

ЧОНКИН: Шта је?

ЊУРА: Он се издева.

ЧОНКИН: Тај? Склони се онда мало у страну. (Нишани.)

МИЉАГА: Еј, не пуцај, само сам се шалио!

(Баца пиштољ у страну, Њура га узима.)

ЊУРА: Вања, пиштољ!

ЧОНКИН: Добро, добро. Узми и други, па их вежи.

(Њура узима од Свинцова, затим их везује канапом.)

СВИНЦОВ: Ја сам рањен душо. Требало би да се превијем. Истећи ће ми сва крв. Имам троје ситне дечице, коме да их оставим.

ЊУРА: Тако вам и треба кад ударате на мог Вању. Још сте и добро прошли.

ЧОНКИН: Сматрајте се ратним заробљеницима!

(Прилази им, улазе у кућу.)

СЦЕНА 8.

(Иста као прва. Водник Букашев и курир. Улази капетан.)

КАПЕТАН: Водниче, јеси ли успоставио везу са обласном управом?

ВОДНИК: Извол'те друже капетане, још нисам.

КАПЕТАН: Ако нам Миљага не достави људе са регрутације, у сосу смо. Већ десет дана касни. Окрени опет.

(Водник окреће.)

КУРИР: Ако бих смео да кажем...

КАПЕТАН: Не смеш. Обрати се по пропису.

КУРИР: Друже капетане, дозволите да се обратим.

КАПЕТАН: Одобрено.

КУРИР: Ја сам ако дозволите, друже капетане, био јутрос на пијаци.

ВОДНИК: Шта кажу, 'оће ли да скаче цена вотке?

КАПЕТАН: Ја би' рек'о да је већ поскупела. Дакле?

КУРИР: Не бих знао, нисам питао.

КАПЕТАН: Десет дана затвора! Зашто ниси питао!

КУРИР: Али знам нешто друго, дозволите да завршим само. Видите, мало сам ослушнуо шта жене причају. Оне су најпоузданије кад су такве ствари у питању. Прича се дакле да је комплетна установа, на челу са капетаном Миљагом отишла у село Красно, да ухапси некаквог дезертера. Тада су последњи пут виђени.

ВОДНИК: Па јел' су то теби проверени подаци, је ли бику!

КАПЕТАН: Чекај мало. Зашто ми је познато то село Красно?

КУРИР: Ако дозволите, тамо сте послали војника Чонкина, да чува авион.

КАПЕТАН: Знао сам. Водниче, зови село Красно, одмах. Председника лично.

ВОДНИК: (Окреће.) 'Ало, село Красно... Председник ми треба... Ма не, нико га не вреба... 'Ало, а, ти си, слушај, овде је официр првог народног херојског пука. 'Ало, што муцаш, човече!

КАПЕТАН: Дај га мени! (Узима слушалицу.) Слушај бре ти овамо. Интересује ме где се налази одред који је дошао у село Красно, са задатком да ухвати дезертера... Дезертера, бре, јеси ли глув! (Воднику.) Много лоша веза, ништа се не чује. (У слушалицу.) 'Ало... Како, шта кажеш... Ухапсио их Чонкин! Аха... Чонкин са његовом... Бандом! (Воднику.) Чонкин са бандом! (У слушалицу.) Је ли, па јел' велика, та његова банда? Добра, а, поприлична... Има је свуда... 'Ало... Прекиде се. Да човек не поверује!

ВОДНИК: Ко би то очекивао од Чонкина. Мада... Био је он мени сумњив од почетка. Намерно је забушавао и правио се неспособан. Кад видиш, он обучени командос.

КАПЕТАН: Јесте, него шта.Приметио сам ја то у његовим покретима, него...

(Улази командант, сви стају мирно.)

КОМАНДАНТ: Шта се овде дешава?

КАПЕТАН: Друже команданте, страшна вест! Управо смо добили вест од наших шпијуна. Бивши војник ове јединице, Иван Чонкин, послат по задатку у село Красно, сакупио је банду са којом жари и пали селом и околицом.

КУРИР: Чуо сам да му је банда састављена искључиво од Немаца.

ВОДНИК: А како се је сећам, његов деда је био чисти Немац!

КУРИР: Јесте, имао је велику браду и нож...

КАПЕТАН: (Удара га.) Није будало, то су други. Моје је мишљење да је он командир немачких падобранаца, са задатком да организује рад у позадини и припреми терен за осталу војску.

КОМАНДАНТ: Тишина! Сви по десет дана затвора! Зашто о томе нисам пре обавештен? Капетане!

КАПЕТАН: Извол'те, друже команданте.

КОМАНДАНТ: Објави општу узбуну! Цео пук да је спреман за пола сата. Артиљерија такође! Показаћемо ђаволим Немцима да са нама нема шале!

СВИ: (У глас.) Разумем, друже команданте!

СЦЕНА 9.

(Полумрак. Капетан Миљага пузи ливадом. Појављује се Чонкин са фењером у руци. Креће се полако. Њурин глас допире из куће.)

ЊУРА: Шта видиш тамо? Јел' га има негде?

ЧОНКИН: Не види се ништа. Као да је у земљу пропао.

(Миљага је одмах поред Чонкина.)

ЊУРА: Па шта сад? 'Оћеш да га јуриш?

ЧОНКИН: Нисам луд. Шупље су ми чизме. Нећу бадава да газим по блату у њима. Ионако је већ далеко.

ЊУРА: Неће ваљда тебе да чека. Враћај се у кућу, немаш зашта да гацаш то блато. Овај рањени опет јауче.

ЧОНКИН: Ти си крива. Ниси га добро везала.

(Миљага устаје, блатњав. Неко му прилази с леђа, онесвешћује га и износи.)

СЦЕНА 10.

(Импровизовани војни штаб. На средини сто, столице, кревет десно, улазна врата и радио уређај лево. Командант нервозно шета, курир је за радио уређајем, покушава да успостави везу.)

КУРИР: Ластавице, овде орао, пријем. Ластавице, овде орао, пријем. Ластавице, ластавице, милу ли ти мајку, овде орао, кој' мој ћутиш!

КОМАНДАНТ: Нико се не јавља, а? Пет дана затвора. Трчи по извештај на лице места. Брзо!

(Курир истрчава, судара се са Водником, који носи онесвешћеног Миљагу.)

ВОДНИК: Друже команданте, дозволите да га спустим.

КОМАНДАНТ: (Збуњено.) 'Ајде.

ВОДНИК: Друже команданте, успео сам!

КОМАНДАНТ: Шта то?

ВОДНИК: Ухватио сам језик, друже команданте.

КОМАНДАНТ: Ово није језик, ово је леш!

ВОДНИК: Није, друже команданте, верујте ми. Дајем главу да му није ништа. Ја сам са Волге, друже команданте, а тамо је тих Немаца било к'о кусих паса. Много жилав народ. Да сам другог човека тако ударио, на месту би мртав остао. Али Немац, он ће остати жив! Ево, видите. (Притиска га по грудима.) Дише.

КОМАНДАНТ: (Загледа га.) Добро, де. У реду је. Него, што ли је умазан у блато оволико, не може да се распозна ни униформа ни чин. Водниче!

ВОДНИК: Извол'те.

КОМАНДАНТ: Који сте језик учили у школи?

ВОДНИК: Немачки, друже команданте, два разреда!

КОМАНДАНТ: Ако се заробљеник пробуди, приступите испитивању!

ВОДНИК: Ако дозволите...

КОМАНДАНТ: Не дозвољавам, друже водниче, петнаест дана затвора, због одуговлачења. Јасно!

ВОДНИК: (Скрушено.) Разумем.

КОМАНДАНТ: На извршење!

(Излази. Водник прилази Миљаги и почне да га шамара. Овај не реагује.)

ВОДНИК: Потребан је други приступ.

(Одлази до угла, узима кофу воде. Замахује да га полије. Миљага се освешћује, скаче из кревета.)

МИЉАГА: Аааааа!

(Водник испушта кофу, вади пиштољ.)

ВОДНИК: (Дере се.) Аааааа! Халт!

МИЉАГА: (Гледа око себе, полако.) Халт? (Пауза.) Гутен морген!

ВОДНИК: Немац! Гутен морген! (Спушта пиштољ.)

МИЉАГА: (Ободрен.) Гутен морген... Хер.

ВОДНИК: (Присећајући се.) Комен зи хер.

(Показује му рукама да му приђе. Миљага прилази, удворички се смешећи.)

ВОДНИК: Зицен зи. (Показује му на столицу. Миљага седне, клањајући се.) Намен?

(Миљага се замисли, па уплашено погледа водника.)

ВОДНИК: Намен? (Љутито.) Намен! Зи намен! Хер намен! (Уздахне.)

МИЉАГА: (Сетивши се.) Их бин капитан Милага!

ВОДНИК: (Живне.) Капетан Милег! (Седне за сто, извади записник, запише.)

МИЉАГА: (Журно, показујући рукама.) Их бин арбајтен... Арбајтн, ферштен? (Показује као да копа, или тестерише. Застане, па одједном.) Их бин арбајтен ин русиш гестапо!

ВОДНИК: (Скочи.) Гестапо! (Строго.) Ду ју комунистен стрелирт, бум, бум?

МИЉАГА: Ја, ја! (Одлучно.) Унд комунистен, унд ванпартијцен, све стрелирт! Бум, бум! (Имитира пуцање.)

(Водник заврти главом у неверици. Извади пиштољ и упери га у Миљагу. Затим га спусти, бесан.)

ВОДНИК: Вот ист ваш фербанд дислоцирт?

МИЉАГА: Вас?

ВОДНИК: (Љутито.) Вот ист ваш фербанд дислоцирт?

(Миљага гледа у чуду, Водник се хвата за пиштољ.)

МИЉАГА: (Уплашен.) Ес лебе геносе Хитлер! Хајл Хитлер! Стаљин капут!

(Водник уздахне, одустајући. Записује.)

ВОДНИК: Невиђени фанатик. (Миљаги.) Бандитен Чонкин?

МИЉАГА: Тамо, тамо! (Показује.) Ист хауз, наст хауз, ист Чонкин! Ферштен?

ВОДНИК: Ферштен.

МИЉАГА: Ист Чонкин, унд ајн зибен Русиш гестапо! (Ухвати се за главу, тетура се.) Ферштен? Унд Њура, унд ајн флиг, авионен... (Шири руке, имитирајући авион.)

ВОДНИК: (Сво време пише.) Ја, ја... Пилот Јура, издајник.

МИЉАГА: (Придржава се за кревет.) Их бин болестан. Ферштен? Глава мајн кампф. Бум-бум. Их бин хтети буји-паји. (Онесвести се, падне на кревет.)

(Улази командант и курир. Водник стаје мирно.)

КОМАНДАНТ: Шта каже ластавица?

КУРИР: Каже да располаже са једним топом од четрдесетпет милиметара. И једном гранатом уз њега, затим једним митраљезом, типа "Максим", без реденика, два батаљонска бацача мина, без мина, по две пушке са ограниченом резервом метака на свако одељење и по једном боцом запаљиве течности на три човека.

КОМАНДАНТ: Па где је остало оружје?

КУРИР: Војници били поспани, па заборавили.

КОМАНДАНТ: По повратку, свког десетог војника стрељати. Јасно?

КУРИР: Разумем! (Излази.)

КОМАНДАНТ: Водниче?

ВОДНИК: Задатак извршен, припадник немачке војске испитан.

КОМАНДАНТ: Изврсно. Да чујем.

ВОДНИК: Приликом истраге, заробљеник изјавио да је он официр Гестапоа Милег.

КОМАНДАНТ: Ма немој, ко би рек'о.

ВОДНИК: (Наставља, чита.) "За време службе у Гестапоу, одликовао се суровошћу и немилосрдношћу и лично учествовао у масовним стрељањима комуниста и ванпартијских совјетских грађана."

КОМАНДАНТ: Тај! (Вади пиштољ, упери га у Миљагу, спусти га.) Има времена. Даље!

ВОДНИК: Разумем! (Наставља.) "Истовремено је изјавио да се штаб немачког штрумбфирера Чонкина налази у оној кући тамо". (Показује кроз прозор.)

КОМАНДАНТ: Да, да.

ВОДНИК: Он је такође поправио авион, који је сада спреман за ваздушне нападе.

КОМАНДАНТ: Да, да.

ВОДНИК: (Наставља.) "Поред Чонкина, ту су и следећа лица: Јура, врхунски пилот, издајник заврбован од стране Чонкина. Такође, један појачани одред гестапоаца, повезан најтешњим везама."

КОМАНДАНТ: Сви су Немци такви, мајку им швапску!

ВОДНИК: Детаљније податке горе поменути Милег је избегао, упркос врхунском испитивању. Приликом испитивања се понашао изазивачки, са фанатизмом. Више пута је узвикивао фашистичке пароле, нарочито...

(Шапне команданту.)

КОМАНДАНТ: Није могуће. На глас? Хајл... ?

ВОДНИК: Да, друже команданте. Неколико превратничких испада се односило на политички систем наше земље, и лично на светлу личност друга Ј. В. Стаљина!

КОМАНДАНТ: Нема шта, драгоцени подаци. Двадесет дана наградног.

(Улази капетан Завгородни.)

КАПЕТАН: Друже команданте, дозволите да се обратим!

КОМАНДАНТ: Дозвољавам.

КАПЕТАН: Војска спремна, чека знак за напад.

КОМАНДАНТ: Врло добро. (Прилази мапи на зиду.) Промена плана. (Повлачи линије.) Овако...

(Миљага се буди, полако седа.)

КАПЕТАН: Па овај ми је нешто познат. Па да... Афанасиј Петрович... Друг Миљага?

МИЉАГА: Вук је твој друг. (Команданту.) Молим бите да се узме у обзир мој изјава. Овај швајн овде ист капитан оф русиш армија. Капетан Завгородни! Ферштен?

КАПЕТАН: (Збуњен.) Друже Миљага, шта је теби, прибери се!

МИЉАГА: Сад ће они тебе да приберу! Сад ће ти дати.

(Командант и капетан се збуњено погледају.)

КОМАНДАНТ: Шта је бре ово, милу му мајку? Ко је бре овај овде, водниче?

ВОДНИК: Рекох вам, друже команданте, капетан Гестапоа.

КАПЕТАН: Какве везе има Гестапо, са овим? То је друг Миљага из рејонског комитета.

ВОДНИК: Али ја сам га саслушавао. Он је рекао да је стрељао комунисте и ванпартијце!

КОМАНДАНТ: Е више ништа не разумем! (Миљаги.) Ко си бре ти?

МИЉАГА: (Ошамућен.) Их бин...

КОМАНДАНТ: (Капетану.) Видиш, Немац.

МИЉАГА: (Збуњен.) Најн, најн! Ја не Немац, ја никс Немац, ја Рус, друже генерал!

КОМАНДАНТ: Какав си ти то Рус, мајку ли ти твоју, кад ниједну реч не умеш да кажеш руски!

МИЉАГА: (Ватрено.) Ја могу! Ја могу много! Живео друг Хитлер! (Схвати шта је рекао, ухвати се за главу.)

КОМАНДАНТ: На стрељање!

(Водник извади пиштољ и изведе Миљагу.)

МИЉАГА: (Док излази.) Грешка... Их либе Совјетски Савез... Хитлер... Стаљин...

(Изађу.)

КАПЕТАН: Да човек не поверује! А исти капетан Миљага!

КОМАНДАНТ: (Узима двоглед са стола.) Доста приче. Курир! (Улази курир.) Зови ластавицу, наређујем напад!

(Прилази прозору, гледа двогледом. Капета такође. Курир седа за радио станицу, зове.)

КУРИР: Ластавице, овде орао, јави се. Ластавице, овде орао, јави се. О, ластавице, да ти јеб... 'Ало, ту сте. Наређење -- напад!

КОМАНДАНТ: (Гледа.) Ено, кренули су. Је ли, капетане, а што замахују рукама?

КАПЕТАН: Чини ми се да бацају запаљиве боце.

КОМАНДАНТ: Ако су запаљиве, што нема пламена?

КАПЕТАН: Не знам ни сам, друже команданте.

КОМАНДАНТ: Да ли су их потпалили шибицама? (Капетан ћути.) Тебе питам. Јесу ли или нису?

КАПЕТАН: Курир, питај!

КУРИР: 'Ало ластавице, да ли су боце паљене пре употребе или нису? (Слуша одговор.) Нису, друже капетане.

КАПЕТАН: Нису, друже команданте.

КОМАНДАНТ: Зашто нису?

КАПЕТАН: Курир...

КОМАНДАНТ: Зашто питам?

КАПЕТАН: Нисам знао да треба, друже команданте.

КОМАНДАНТ: На суду ћеш сазнати! Затвор до даљњег! Како се зваше онај водник што је испитивао Немца?

КАПЕТАН: Букашев.

КОМАНДАНТ: Предај му команду, и марш у затвор!

КАПЕТАН: Разумем, друже команданте.

(Изађе. Зачују се пуцњи и штектање митраљеза. Командант узима двоглед, гледа кроз прозор. Курир прилази, гледа такође.)

КОМАНДАНТ: Милу им ли мајку! Митраљез на авиону! Растера нам сву војску! (Удара курира у главу.) Како то може! Види, звезда на авиону. (Спушта двоглед, прилази радио уређају, укључује га.) Још један непријатељски трик. (Удара курира.) Мали, позови ту твоју ластавицу.

КУРИР: 'Ало, ластавице, орао овде. (Командант узима слушалицу.)

КОМАНДАНТ: 'Ало, слушај. Колико још граната имамо... Једну? Врло добро. Одвуците топ што ближе можете, и нишаните право у циљ. Јасно! ... Па шта ако ће изгинути људи? Рат је зато да људи гину! Превуците топ, кад наређујем! (Спушта слушалицу.) Мали, понеси ми пушку, идемо право на фронт! Напред марш!

(Излазе.)

СЦЕНА 11.

(Иста као прва, много дима, чује се пуцњава. Чонкин и Њура поред олупине сада откривеног авиона са митраљезом. Њура држи пушку.)

ЧОНКИН: Њурка.

ЊУРА: Шта је?

ЧОНКИН: (Осмехне се.) Жива си? Одмори се мало.

(Петлови кукуричу, паљба се стишала.)

ЧОНКИН: Њурка, јеси ли се одморила?

ЊУРА: А, што?

ЧОНКИН: Да донесеш мало воде. Жедан сам. Само трчећи, иначе ћете убити.

(Њура погнута утрчи у кућу. Чонкин се наслони на авион, поче да претура по џеповима. Извади своју слику из џепа, и оловку. Загледа слику.)

ЧОНКИН: Па нисам ја ни тако лош. (Окрене је, почне да пише.) Не... к' не... жни (Пауза, пише.) до... та... кне, (Пауза.) ... при... се... тити. И још посвета... Њу... ри... (Пауза.) ... жи... вота. Тако.

(Зачује се фијук гранате, и жестока експлозија на месту где се Чонкин налазио. Све је прекривено димом. Утрчава водник, за њим командант и курир.)

ВОДНИК: Ураааа! (Чује се хук људи који понављају усклик. Водник витла пиштољем. Застаје, изненађен призором. Дим се полако разилази, на земљи лежи Чонкин, над њим Њура плаче.) Шта је ово, где су непријатељи?

КОМАНДАНТ: (Гледа око себе.) Ко је овај борац на земљи?

ЊУРА: (Кроз сузе.) То је Вања Чонкин, мој муж.

КУРИР: Види стварно, јесте! (Командант га удари.)

ВОДНИК: (Стаје мирно.) Друже команданте, задатак ликвидације Чонкинове банде -- извршен!

КОМАНДАНТ: Ово је Чонкин?

ВОДНИК: Јесте, друже команданте!

КОМАНДАНТ: А где је банда?

(Из куће излази Свинцов, везан, храмљући.)

ВОДНИК: Ено банде! (Показује на Свинцова.)

СВИНЦОВ: Предајем се људи, немојте мене, тешко сам рањен, имам троје ситне дечице...

(Пада на колена.)

КОМАНДАНТ: Ово банда? Одвежи га!

ВОДНИК: (Удари курира.) Одвезати!

(Курир га одвезује. Улази председник Голубјев.)

ГОЛУБЈЕВ: Добро јутро свима. Као председник овог колхоза, осећао сам се одговорним...

ВОДНИК: Ти си председник? Друже команданте, мислим да бисмо њега требали питати. Он је јавио за банду. Јел'те друже, а где је та банда?

ГОЛУБЈЕВ: Која банда?

ВОДНИК: Која банда!? Бивши капетан Завгородни те је звао телефоном, питао за капетана Миљагу и другове, а ти си му одговорио:"Чонкин са својом бандом".

ГОЛУБЈЕВ: У питању је очигледан неспоразум. Ја нисам рекао банда, већ млада. Чонкин са својом младом. Са овом овде, с Њуром.

(Њура се на помен свог имена још више заплаче, приближивши се Чонкиновом лицу. Он се тргне и отвори очи. Један за другим, сви кажу "Жив је".)

ЊУРА: Вањице, жив си!

ЧОНКИН: Нешто сам дуго спавао. (Гледа око себе, загледа се у команданта.) Ко је то?

ЊУРА: Враг ће га знати. Неки начелник, не разумем се ја у чинове.

ЧОНКИН: Онда је то генерал, Њурка!

КОМАНДАНТ: Да, синко, ја сам генерал.

ЧОНКИН: Њурка, да ја случајно не спавам?

ЊУРА: Не, Вања, не спаваш.

(Чонкин неспретно потражи капу, стави је на главу погрешно, једва некако салутира.)

ЧОНКИН: Друже генерале, за време вашег одсуства, није било никаквог присуства... (Збуни се.)

КОМАНДАНТ: Је ли, синко, јеси ли се ти сам борио са целим пуком?

ЧОНКИН: Нисам сам, друже генерале!

КОМАНДАНТ: (Обрадован.) Значи ниси био сам? А са ким си био?

ЧОНКИН: Са Њурком, друже генерале! (Курир се насмеје, водник га удари.)

КОМАНДАНТ: Цео пук није могао да изађе на крај са једним говњивим војником! А, ти си, Чонкине, право да кажем, херој, иако изгледаш као прави јадов! У име команде, мајку ли ти твоју, награђујем те овим орденом. (Скида орден са блузе, качи га Чонкину.)

ЧОНКИН: (Поносито.) Захваљујем, друже генерале.

СВИНЦОВ: Дозволите да се обратим, друже генерале.

КОМАНДАНТ: Дозвољавам.

СВИНЦОВ: Молим да се упознате са овим документом. (Пружа му налог за хапшење.) То је налог за хапшење војника Чонкина Ивана.

КОМАНДАНТ: А где је печат?

СВИНЦОВ: Прострељен у борби.

КОМАНДАНТ: Па шта да се ради? Ако је тако, онда разуме се... Нема разлога да не верујем. Поступите по наређењу. (Свинцов прилази Чонкину, скида орден, даје генералу. Узима пиштољ са земље, упери га у Чонкина.) Другови моја наредба о одликовању војника Чонкина се укида. Војник Чонкин се претварао да је херој, да би освојио поверење. Јел' јасно?

СВИ: (У глас)Јасно!

КОМАНДАНТ: Водниче, поведи људе назад. (Изађе.)

ВОДНИК: Разумем! У строј сви! (Излази, удара курира.) 'Ајде и ти!

ГОЛУБЈЕВ: (Чонкину.) Кес-ке-се? Хау ду ју ду? Оде ти у затвор? (Смех.) Е, па збогом свима. (Излази.)

СВИНЦОВ: Војниче Чонкин, напред марш! (Гура га пиштољем у леђа.)

ЊУРА: (Кроз плач.) Вања! Вања!

ЧОНКИН: Њуро, слика. (Показује јој слику на земљи.) Узми је. Вратићу се ја, Њурка, не плачи! (Почиње да пева.) "Јахао козак кроз долину, све кроз кавкаски крај..."

(Изађу. Њура подигне слику, прочита посвету.)

ЊУРА: (Чита, кроз сузе.) "Нек' нежни поглед ока твога, дотакне слику лика мога. И тада ћеш се може бити, мене некад присетити. (Плач.) Њури Б. од Вање Ч. у дане заједничког живота."

(Пољуби слику и полако уђе у кућу.)

КРАЈ

Београд 1995.

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]