 |
Др
Светозар Станковић - Нани
(1948–1996)
Августа месеца 1996. године изненада је преминуо наш драги колега и дугогодишњи сарадник Одељења за археологију др Светозар Станковић - Нани. Гимназију је завршио у Ћуприји, а Филозофски факултет у Београду. Од 1981. године члан је Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, запослен у Археолошкој збирци као стручни сарадник, а касније по докторирању 1994. године унапређен је у звање научног сарадника.
У српској археологији оставио је дубок траг, о чему говори опус његових радова, као и велика теренска активност. Дуга је листа археолошких налазишта на којима је радио, било као члан истраживачких екипа или као самостални руководилац, стално трагајући за новим изазовима које пружају археолошка открића. Ово нагомилано искуство помогло му је да дубоко продре у тајне археолошке науке, увек инсистирајући на модерном методолошком приступу и иновацијама које он доноси. Међу првима је схватио преимућство и корист компјутерске обраде података коју је широко примењивао у својим истраживањима. Никада се у методолошком приступу није задовољавао просечним или довољним већ апсолутним.
Такође је важио за изванредног организатора рада на терену, било да се односило на процес и динамику истраживања или на организовање живота екипе, при чему се стално трудио да својим сарадницима обезбеди што боље и пријатније услове рада и боравка. У својим истраживањима несебично је обучавао студенте од којих је стварао праве специјалисте за одређене послове везане за теренска ископавања.
Свој пуни стручни и научни допринос пружио је у истраживању више праисторијских и античких локалитета на подручју Доњег Ђердапа - Ушће Каменичког потока, Књепиште, Мора Вагеи, Борђеј, као и истраживањем налазишта са територија општина Трстеник - Страгари, Лађариште, Благотин. Овде треба нарочито истаћи његов рад на истраживању локалитета Благотин.
Поседовао је изузетан уметнички таленат који је преточио у бројне археолошке публикације сликајући тушем предмете у њиховој пуној веродостојности. Важио је за једног од врхунских илустратора у југословенској археологији, чији су радови представљали узор млађим колегама који су проницали у тајне илустровања археолошких налаза.
Светозар Станковић - Нани, или Тоза како смо га често звали, био је оштроуман човек, понекад ироничног наступа, али изванредног и раскошног духа и нема онога који га је познавао да се са овим не би сложио. И данас, скоро свакодневно, међу његовим колегама и пријатељима препричавају се шале и досетке које су из њега бујицом извирале.
Нажалост, сада можемо једино живим сећањем да ублажимо сурову истину да Нани није више међу нама.
Миодраг Сладић, Београд
Петар
Петровић
(1938–1997)
Када је 1994. године Петар Петровић дошао на место директора Археолошког института у Београду, иза себе је већ имао дугогодишње истраживачко искуство, располажући уједно вишеструким знањем из античке археологије и класичне филологије. Рођен је 1938. године у Београду, школовао се у Краљеву, Нишу и Београду, где је дипломирао на Одељењу за класичну филологију Филозофског факултета у Београду 1960. године. Магистрирао је са темом "Историја Ниша од оснивања до 441. године" а докторат је стекао на Филозофском факултету 1971. године, са тезом "Палеографија римских натписа у Горњој Мезији". Од 1962. године радио је у народном музеју у Нишу, да би 1971. прешао у Археолошки институт у Београду. На основу свог рада на Филозофском факултету у Приштини и Филозофском факултету у Новом Саду, добио је 1989. године звање редовног професора Универзитета.
Руководио је низом пројеката, међу којима су најзначајнији "Антички Наис" и "Timacum Minus - Ravna". Водио је такође Одељење за археологију Центра за научна истраживања САНУ у Нишу, као и Центра за документацију у Нишу (Медиана) и Књажевцу (Timacum Minus).
Постао је члан Немачког археолошког института у Берлину 1996. године, учествујући такође активно у низу међународних пројеката посвећених античкој археологији, као што су Tabula Imperii Romani или Corpus Signorum Imperii Romani. Био је и дугогодишњи члан Центра за античку епиграфику и нумизматику Филозофског факултета у Београду, као и Међународне комисије за проучавање индо–европеизације и траколошке студије Института за траколошке студије у Букурешту.
Био је председник Српског археолошког друштва и уредник Гласника Српског археолошког друштва.
Библиографија Петра Петровића укључује бројне монографије, студије, прилоге и водиче. Врло су вредна његова систематска истраживања Источне Србије и Понишавља, чији су резултати прикупљени у књигама, као што су "Ниш у античко доба" 1976, "Медијана - резиденција римских царева" 1994; посебно вреди нагласити критичку обраду натписа на надгробним споменицима: "Naisus - Remisiana - Horeum Margi", 1979 и "Timacum Minus - Romuliana" 1995. Уредник је (и аутор) Зборника радова међународног симпозијума "Римски лимес на средњем и доњем Дунаву", одржаном 1994. године у Кладову.
Делујући као директор Археолошког института у отежаним приликама друштвене заједнице у целини, Петар је овој кући вратио истраживачки замах, унапредивши пре свега посусталу издавачку делатност. Окренут новој методологији савремене археологије, он је увео - првенствено у информатици - дуго очекивану интердисциплинарност у пројекте Института. Учинио је веома много и за оснивање институтског рачунског центра, оспособљеног да служи као стециште научних информација и документације, уз опремање текућих публикација Института.
Била би неизбежна дуга набрајања свих научних и организационих послова које је Петар стигао да обави. Остваривање тако усмереног рада, чију је основну замисао Петар очевидно дуго носи о у себи, захтевало је међутим, изузетне напоре. Не одустајући од свог стално повећаваног и свестраног ангажовања, он се ухватио у коштац са све неповољнијим околностима, све бројнијим институтским потребама и најзад, са сопственим истраживањима али и сопственом животном снагом.
Показало се, као и много пута раније, да усклађивање оног што треба урадити и оног што је могуће урадити, истрајни посленици коначно пребаце на своја плећа. За кратко време свог вођења Института, Петар се очевидно одлучио за такав избор, не размишљајући да цена може бити и превисока. Остао је до самог тог неочекиваног и трагичног краја доследан, окренут настојањима да постигне све што је желео Институту и што је наумио у свом научном раду.
Петар је оставио Институт и сараднике у тренутку када је требало очекивати даљи успон његовог истраживачког рада, утемељеног на напретку ове институције у свим њеним активностима. Залажући се да тај напредак буде што потпунији и то до краја сопствених снага, Петар прерано напушта Институт, остављајући уједно незавршена своја изузетна археолошка и епиграфска истраживања.
Борислав Јовановић
Драгослав
Срејовић
(1931–1996)
Реч o професору
Драгославу Срејовићу изговорена на комеморативном скупу у амфитеатру Филозофског
факултета у Београду
Када се једног дана буде писала историја археологије у Србији, једна од централних личности биће свакако професор Драгослав Срејовић. Слутим да ће савесни приређивач и тумач рада на пољу археологије професора Срејовића бити на великим мукама да сажето и стручно прикаже целокупну делатност овог свестраног научника. Наиме, младим генерацијама биће тешко објаснити да се неко у последњим деценијама 20. века, када се археолошка наука поделила на читав низ уских специјалности, подједнако успешно бавио различитим праисторијским и античким периодима. Професор Срејовић је, чини нам се, са лакоћом прескакао читаве миленије, истражујући, на пример, паралелно најстарија палеолитска и мезолитска станишта у кањонима брзих речица северне Црне Горе и позноримску царску архитектуру у Источној Србији. Одговор како је то могуће давао је сам професор Срејовић. Говорио је да нем битних разлика између палеолитског хомо сапиенса и човека данашњице, и да је археологија заправо наука о човеку. Археологија по њему није сам прича о изгубљеним стварима, него је пре свега прича о духовним вредностима човека, као што су уметност и религија, на основу којих човек савлађује праисконски страх од смрти сваког појединца и културе у целини.
Професор Срејовић је био необично савестан и марљив научни радник, који је написао око 200 научних радова, 20 монографија и посебних публикација и десетак мањих и већих каталога и водича. Шира научна и културна јавност га памти најпре по следећим монографијама, и то: Лепенски вир; Нова праисторијска култура у Подунављу (Београд, СКЗ 1969); Europe's First Monumental Sculpture. New Discoveries at Lepenski Vir (Лондон 1972); Уметност Лепенског вира (Београд 1983), коаутор Љ. Бабовић; Речник грчке и римске митологије (Београд 1979), коаутор А. Цермановић–Кузмановић; Лексикон религија и митова древне Европе (Београд 1992), коаутор А. Цермановић–Кузмановић; Царски маузолеји и консекративни споменици у Феликс Ромулиани (Београд 1994), коаутор Ч. Васић.
Последњих година велики део свог времена посветио је раду у Српској академији наука и уметности у Београду, чији је дописни члан постао 1974. године, а редовни 1983. године. Био је успешан управник Одељења друштвено–историјских наука САНУ; одличан управник Галерије САНУ и на крају и један од потпредседника ове угледне установе. Веома је допринео стварању новог имиџа Галерије, савременом конципирању галеријског простора и издавању изузетно атрактивних, често раскошно обликованих каталога који су пратили изложбе. Својим надахнутим иступима у јавности, последњи пут поводом новог открића царског маузолеја у Шаркамену код Неготина, веома је допринео афирмацији археолошке науке у нашој земљи. Добитник је највиших југословенских признања Седмојулске и Вукове награде, а био је дописни члан Deutsches Archaeologisches Institutes у Берлину.
Као ученик професора Срејовића и његов блиски сарадник у последњих десетак година на Катедри за Праисторијску археологију тешко да би у овом тренутку могао непристрасно и хладне главе да се упустим у оцену његовог научног доприноса српској и европској археологији. С тога сам себи постави знатно скромнији циљ, да у неколико речи скицирам лик професора Срејовића као предавача, онако као га памти моја, данас већ средња генерација археолога.
Професор Срејовић је пуних четрдесет година провео на Филозофском факултету, пролазећи кроз сва предвиђена звања од далеке 1955. године, када је додељен на рад факултету као професор средње школе, а затим је постављен као асистент 1958, доцент 1965, ванредни професор 1970, и редовни професор 1976. године. Оснивањем Одељења за археологију 1962. године долази на Катедру за Праисторијску археологију, којом до 1982. године руководи професор Бранко Гавела, и остаје као предавач и управник ове Катедре све до своје смрти.
Тешко је укратко осликати атмосферу на предавањима професора Срејовића, која су увек била изузетно добро посвећена. Нека ми буде допуштено да то покушам у име моје генерације, уписане школске 1968/69. године, најбројније генерације археолога нашег Факултета, који су неки прозвали и кинеском. Професор Срејовић се одлично сналазио у новим, ванредним условима, са преко стотину студената на часовима, у неадекватним просторијама Семинара за археологију, који се селио од Капетан Мишиног здања, до старих зграда данашњег Филолошког факултета и садашње библиотеке града Београда.
Држао је редовно часове и семинарска вежбања са подједнаким жаром у подрумима Филолошког факултета, у малој сали Коларчевог народног универзитета или у старим, прашњавим депоима Археолошке збирке. Ништа му није сметало, јер је волео своју публику, односно своје студенте. Био је велики заљубљеник у археологију и као одличан говорник знао је са лакоћом да предаје и да постепено открива студентима тајне ове науке.
Сећамо се дивних предавања професора Срејовића неколико година након што је открио Лепенски вир. И зачудо сви смо очекивали да ће професор нашироко причати о овом бисеру светске праисторије, а тога је било понајмање на редовним предавањима, или на семинарским вежбама. Често смо морали да идемо на отворене трибине као што су Коларац или Студентски културни центар да би слушали надахнута излагања о чврстој организацији и непоновљивој архитектури овог протонеолитског насеља или ветилишту у Ђердапу. Тумачења о чудесним монументалним каменим скулптурама Лепенског вира, изузетне снаге и скривене митолошке садржине, затворене у џиновске облутке, чинила су нам се бар за нијансу сваки пут другачија.
Поред веома корисних предавања о европској, а посебно балканској и егејској праисторији, професор Срејовић нам је на својим часовима открио и свет социјалне антропологије. Касније је у оквиру интердисциплинарног смера постдипломских студија на Филозофском факултету више година држао и предмет социо–културне антропологије.
Оправдано је указивао да је данас готово немогуће подједнако добро знати све периоде људске праисторије од најстаријих палеолитских култура до протоисторијског доба и појаве првих писаних споменика, али је у добром старом маниру научника прошлих времена упорно трагао за свим деловима људске прошлости на нашим просторима.
Мада се никада није посебно бавио периодом млађег гвозденог доба, присећамо се серије сјајних предавања о доласку Келта на Централни Балкан, одржаним пре неколико година, приликом отварања изложби са материјалом латенске културе у неколико градова Србије.
У нашој културној и научној јавности већ је створена идентификација професора Срејовића са Лепенским вирем и Гамзиградом, који су, захваљујући његовим истраживањима и тумачењима, постали прави бисери српске и европске културне баштине. Мање је познато да је непосредно био иницијатор и руководилац неколико већих археолошких пројеката у Србији и Црној Гори, унутар којих је самостално, или са бројним сарадницима, истраживао близу 70 налазишта. Већем броју сарадника на овим пројектима одшкринуо је или широм отворио врата науке, у зависности од њихових личних амбиција. Прве археолошке кораке и стицање теренског знања провео је на Косову, истражујући праисторијско вишеслојно насеље и некрополу под тумулима у Карагачу код Житковца и некрополу спаљених покојника у Доњој Брњици код Приштине. Затим се посебно бавио питањем етногенезе Дарданаца на Косову, издвајајући овај старобалкански народ у посебно Дако–Мизијску скупину, одвојену и од Илира и од Трачана. Није се плаши да етнички атрибуира неки значајнији археолошки налаз и тако је у богатом гробу из римског доба у близини Улпијане код Грачанице (Черкеско поље) препознао угледну Трачанку високог рода.
Последње године свог живота поново се враћа Косову и иницира велику изложбу Археолошког блага Косова, која се увелико припрема и треба ускоро да се отвори у Галерији САНУ.
Јака личност и огромна енергија која је често више кочила него што је била стимулативна за његове млађе сараднике, утицала је да је професор Срејовић временом постао готово институција за себе. Као велики индивидуалиста, тешко се уклапа у причу о постојању Београдске археолошке школе, мада је однеговао генерације добрих археолога, који се због његовог утицаја претежно баве праисторијским периодима.
Ускоро треба да изађе из штампе дуго припремани Археолошки лексикон, који је професор Срејовић написао са професорком Александрином Цермановић и млађим сарадницима. Биће то свакако драгоцен уџбеник и још један дар студентима археологије, а верујемо и занимљиво штиво широј читалачкој публици.
Милош Јевтић
Филозофски факултет, Београд
Драга
Гарашанин
(6.4.1921–12.10.1997)
Тешком ланцу нестанака драгих колега додат је још један беочуг. На прелазу једног дана у дуги, пред свитање, напустила нас је Драга Гарашанин. Винула се у Јелисејска поља, остављајући за собом светао и неизбрисив траг. Ретко се у нашој струци срећу људи који су тако успешно спојили изузетно музеолошко знање и љубав према музеју, а са друге стране се исказали као врсни научници, као што је то била Драга Гарашанин. Она је и једна од ретких личности која је дајући трајан печат оријентацији и физиономији једног музеја, већ за живота постала део његове историје.
Рођена је 6. априла 1921. године у Паризу. Школовала се у Београду, где је и поред прекида за време Светског рата, већ 1946. године завршила студије класичне филологије и археологије. На Универзитету у Љубљани одбранила је 1953. године докторску дисертацију "Старчевачка култура".
Већ је 1942. године асистент волонтер Музеја кнеза Павла, у коме сређује и класира необрађен материјал са бројних предратних ископавања. У краћем излету у Музеј града Београда постаје његов управник и поставља чврсте темеље рада на археологији, на којима и данас почива рад у овом Музеју. Повратком у Народни музеј 1950. године, стаје на чело Праисторијског одељења, коме је поставила основе и даље смернице раду на праисторији. Од те године, до 1979. када одлази у заслужену, можда чак и прерану пензију, она је своју изузетну енергију усмерила у четири основна правца: рекогносцирање терена, сондажна и систематска ископавања, научна обрада и публиковање материјала и поставка великих и изузетних научно–истраживачких изложби које су обилазиле Европу, репрезентујући на најбољи начин нашу науку и музеологију.
Драга Гарашанин је смишљеном политиком довела до уске сарадње Праисторијско одељење Народног музеја са Археолошким институтом и из ове симбиозе проистекле су и значајне публикације које су се тицале рекогносцирања западне и централне Србије. Дугачак би био списак свих локалитета на којима је ископавала Драга Гарашанин, још дужи њених објављених радова. Ипак бих поменуо неке, чини ми се кључне радове потекле из њеног пера. На првом месту је њена докторска дисертација о старчевачкој култури, затим "Каталог метала" без којих се ни данас не може замислити озбиљно проучавање праисторијских култура. У науку је унела појмове као што су Параћинска група, накит типа Гучево–Барајево–Јајчић, Брестовик–Винча, гривне типа Јањево. Дала је периодизацију гвозденог доба Србије која, и поред нових налаза и истраживања, мора још увек широко да се користи у проучавању овог периода. Заједно са својим супругом Милутином Гарашанином радила је и на читавом низу локалитета у Македонији и Црној Гори.
Морамо се овде подсетити и на велике и незаборавне изложбе којих је била аутор, а изнела их са тимовима сарадника: "Неолит централног Балкана" коју прати двотомна публикација и која је била презентована у Данској и Енглеској. затим "Илири и Дачани" у сарадњи са музејом у Клужу; следе изложбе "Бронзано доба Србије" и "Праисторија на тлу Србије" која је приказана и у Данској. Када сумирамо све њене резултате, они би били довољни за два живота.
Поред тога што је била неуморан радник, каткада строга, некада без разумевања за оне који не могу да је прате у њеним стремљењима, она је била бескрајно драга (nomen est omen) и бескрајно духовита, тако да су се њени саговорници тешко одвајали од пријатног разговора. То је и допринело да је имала широк круг пријатеља, како код нас тако и у иностранству где је била радо виђен гост и учесник на конгресима и симпозијумима. Колико је са Лалком могло бескрајно да се прича, толико ми сада недостају речи да искажем сву тугу што није више међу нама. Уздам се у своје сећање, ма колико оно варљиво било, да ће ми чувати њен лик и успомене на наш заједнички рад у Народном музеју и касније на Понтесу.
Ладислав
Секереш
(1931–1997)
Неочекивано, самим крајем 1997, у току припрема за годишњу скупштину Српског
археолошког друштва у Суботици, преминуо је Ладислав Секереш, археолог и угледни
музеалац Војводине. Скоро 40 година провео је у Градском музеју у Суботици,
радећи као кустос археолог, али и као директор (1960–1967). Био је познат као
врстан познавалац археологије северних предела Бачке, па тако и драгоцен домаћин
својим колегама из других крајева. Колега Ласло Секереш је био отворен и приступачан
за сарадњу, и зато је више пута биран за председника секције археолога музејских
радника САП Војводине, Археолошког друштва САП Војводине, а 1969–1972. године
био је председник Археолошког друштва Србије.
Цео век је провео у Суботици, граду у коме се родио 12.9.1931. И основну школу
и гимназију, завршио је у родном граду. Још као гимназијалац постао је сарадник
Градског музеја у Суботици. Трајно заволевши археологију и музејски посао, уписује
студије археологије на Филозофском факултету у Љубљани, где је дипломирао 1957,
код професора Јосипа Корошеца. И већ 1958, после одслужења војног рока, запослио
се као кустос Градског музеја.
Још као студент је учествовао она ископавањима која је водио Растко Рашајски у Малом Иђошу. Као археолог, ишао је на усавршавање у СР Немачку. Водио је низ мањих и већих, углавном заштитних ископавања, и био је учесник бројних систематских ископавања, пре свега у Војводини. Учествовао је на многим археолошким скуповима, као што су конгреси археолога Југославије, скупштине Српског археолошког друштва, Конференције мађарских археолога, међународни конгреси итд.
Бавио се свим археолошким епохама. Саставио је археолошку карту северне Бачке, пре свега територије суботичког и сенћанског музеја. Чим се запослио почео је да објављује радове, прво у Раду војвођанских музеја (1958) и дугим нашим публикацијама, а потом и у Мађарској (1966). Објављивао је своје чланке на различитим језицима, јер је поред матерњег, српског и словеначког, говорио немачки, енглески и руски. Написао је и више популарних музеолошких радова, међу којима су одељци о археологији у монографијама Кањиже и Сенте, као и Суботице (са П. Рицом). Спремао се да публикује и своја драгоцена систематска ископавања, одлагана због недостатка средстава, али то није стигао.
Ђорђе Јанковић
Светлана
Вранић
(1947–1996)
У јесен 1996. опростили смо се од наше колегинице и пријатеља Светлане Вранић
рођене Перишић.
Рођена је 1947. године у Београду. Археологију уписује 1966. године и дипломира
1972. године код професора Бранка Гавеле. Током школовања испољава изузетну
марљивост и таленат. Већ на првој години проглашена је за најбољег студента
Филозофског факултета за 1966/67. годину.
Године 1973. и 1974. ради као секретар Издавачког савета САДЈ. 1975. постаје члан колектива Музеја града Београда, а наредне године именована је за руководиоца Одсека за праисторију. 1989. стиче звање вишег кустоса. Последњих година обављала је и дужност шефа Археолошког одељења МГБ–а.
Светлана се у потпуности предавала свом животном опредељењу - археологији. Радила је на свим пољима археолошке струке и науке, развијајући се у врсног и свестраног професионалца - археолога и музеалца.
Још од студентских дана, стиче огромно теренско искуство и знање, обављајући најодговорније послове на великим и значајним пројектима (Ђердап, Гомолава, Мокрин, Обреновац и др.). Касније као кустос Музеја стални је стручни сарадник на многим археолошким ископавањима (Бањица, Гомолава, Винча). Руководи радовима на истраживањима Музеја града Београда (Шљункара и Асфалтна база - Земун, Калуђерске ливаде - Сурчин...). Уз посебан смисао за организацију живота и рада на терену Светлана је у свим сегментима теренског рада испољавала изузетну педантност и систематичност. Многобројна теренска документација, која за њом остаје, може да послужи као узор свима који се овим ослом баве.
Свесно жртвујући своје личне професионалне афинитете, Светлана се руководила принципом општекорисног и сврсисходног. Сматрала је да јој је као кустос Музеја, основни задатак публиковање материјала и грађе из фонда МГБ–а. Кроз разне радове и каталоге она је то радила на најбољи могући начни. Навешћемо само неке: студијски каталог "Предмети од кости, рога и камена", рад "Предмети од кости и рога из Жаркова", "Предмети од камена са неолитског насеља у Жаркову", "Београд у праисторијско доба" у каталогу "Археолошко наслеђе Београда", кат. "Шљункара" и "Асфалтна база"...
Увек вредан и поуздан сарадник, Светлана је од стране својих старијих колега често била позивана да учествује у припреми нових, и оних најамбициознијих археолошких публикација. Не жалећи своје време и труд, она се ових послова прихватала дајући велики допринос издавачкој делатности археолога. Учествовала је у: "праисторија Војводине", "Скордисцима", "Археолошком благу Ђердапа", "Праисторији југословенских земаља", "Винчи у праисторији и средњем веку"...
Свом ужем научном интересовању периоду касног бронзаног доба - почетку халштата Светлана се посвећује у својој, на жалост, још необјављеној монографији "Белегиш".
Као врхунски музеалац организацији и реализацији изложби приступала је са посебном креативношћу и ентузијазмом. У оквиру изложбене делатности МГБ–а, као аутор или сарадник остварила је низ запажених поставки "Накит из збирке МГБ–а", "Археолошко наслеђе Београда", "Керамика у Београду", "Шљункара" и "Асфалтна база", "Скордисци и староседеоци" итд. Као коаутор, учествује на гостовањима у Будимпешти, Каиру, Варшави, Москви и другим градовима. Такође, успешно сарађује на реализацији комплексних изложби других музеја: "Неолит на тлу Србије" - Народни музеј, "Гомолава" - Војвођански музеј и Музејска збирка у Руми, "Келти" - народни музеј у Љубљани, Загребу и Београду и још низ других.
Увек вредна Светлана је радила предано и савесно. Сваком послу приступала је студиозно, постављала високе стандарде и испољавала критичност изузетног професионалца. Све што је у својој струци радила, а оставила је за собом заиста много тога, радила је на себи својствен начин, увек тихо и ненаметљиво. Признања за учињено никад није очекивала, а адекватна научна звања, из само њој знаних разлога, није желела.
Светлана је имала дивну људску особину да сваког саслуша, да да савет, увек логичан и разложан да помогне. Старији су у њој налазили марљивог и поузданог сарадника а млађим колегама је увек спремно и несебично преносила своје велико стручно искуство. Ми, њене колеге из Музеја кад год би започињали неки посао у њој смо тражили саговорника чије смо мишљење са највећим поштовањем уважавали.
Своју личност, свој животни став Светлана је изградила на темељу доброг домаћег васпитања, у коме су поштење, вредан рад, грађански ред и сличне традиционалне вредности основна начела. Од тих начела, Светлана није одступала ни у послу, ни у друштву, ни у породици. Ова наша тешка времена у којима су ове традиционалне вредности, била су претешко бреме за Светланину лако рањиву душу. С тешком муком је прихватала овакву свакодневицу и као да се од свега уморила, повукла у себе и престала да бори са опаком болешћу.
Светланиним одласком остајемо без онога што се у животу најтеже стекне, без поузданог колеге и искреног пријатеља.
Саша Тодоровић
// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
|
