 |
Dr
Svetozar Stanković - Nani
(1948–1996)
Avgusta meseca 1996. godine iznenada je preminuo naš dragi kolega i dugogodišnji saradnik Odeljenja za arheologiju dr Svetozar Stanković - Nani. Gimnaziju je završio u Ćupriji, a Filozofski fakultet u Beogradu. Od 1981. godine član je Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, zaposlen u Arheološkoj zbirci kao stručni saradnik, a kasnije po doktoriranju 1994. godine unapređen je u zvanje naučnog saradnika.
U srpskoj arheologiji ostavio je dubok trag, o čemu govori opus njegovih radova, kao i velika terenska aktivnost. Duga je lista arheoloških nalazišta na kojima je radio, bilo kao član istraživačkih ekipa ili kao samostalni rukovodilac, stalno tragajući za novim izazovima koje pružaju arheološka otkrića. Ovo nagomilano iskustvo pomoglo mu je da duboko prodre u tajne arheološke nauke, uvek insistirajući na modernom metodološkom pristupu i inovacijama koje on donosi. Među prvima je shvatio preimućstvo i korist kompjuterske obrade podataka koju je široko primenjivao u svojim istraživanjima. Nikada se u metodološkom pristupu nije zadovoljavao prosečnim ili dovoljnim već apsolutnim.
Takođe je važio za izvanrednog organizatora rada na terenu, bilo da se odnosilo na proces i dinamiku istraživanja ili na organizovanje života ekipe, pri čemu se stalno trudio da svojim saradnicima obezbedi što bolje i prijatnije uslove rada i boravka. U svojim istraživanjima nesebično je obučavao studente od kojih je stvarao prave specijaliste za određene poslove vezane za terenska iskopavanja.
Svoj puni stručni i naučni doprinos pružio je u istraživanju više praistorijskih i antičkih lokaliteta na području Donjeg Đerdapa - Ušće Kameničkog potoka, Knjepište, Mora Vagei, Borđej, kao i istraživanjem nalazišta sa teritorija opština Trstenik - Stragari, Lađarište, Blagotin. Ovde treba naročito istaći njegov rad na istraživanju lokaliteta Blagotin.
Posedovao je izuzetan umetnički talenat koji je pretočio u brojne arheološke publikacije slikajući tušem predmete u njihovoj punoj verodostojnosti. Važio je za jednog od vrhunskih ilustratora u jugoslovenskoj arheologiji, čiji su radovi predstavljali uzor mlađim kolegama koji su pronicali u tajne ilustrovanja arheoloških nalaza.
Svetozar Stanković - Nani, ili Toza kako smo ga često zvali, bio je oštrouman čovek, ponekad ironičnog nastupa, ali izvanrednog i raskošnog duha i nema onoga koji ga je poznavao da se sa ovim ne bi složio. I danas, skoro svakodnevno, među njegovim kolegama i prijateljima prepričavaju se šale i dosetke koje su iz njega bujicom izvirale.
Nažalost, sada možemo jedino živim sećanjem da ublažimo surovu istinu da Nani nije više među nama.
Miodrag Sladić, Beograd
Petar
Petrović
(1938–1997)
Kada je 1994. godine Petar Petrović došao na mesto direktora Arheološkog instituta u Beogradu, iza sebe je već imao dugogodišnje istraživačko iskustvo, raspolažući ujedno višestrukim znanjem iz antičke arheologije i klasične filologije. Rođen je 1938. godine u Beogradu, školovao se u Kraljevu, Nišu i Beogradu, gde je diplomirao na Odeljenju za klasičnu filologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu 1960. godine. Magistrirao je sa temom "Istorija Niša od osnivanja do 441. godine" a doktorat je stekao na Filozofskom fakultetu 1971. godine, sa tezom "Paleografija rimskih natpisa u Gornjoj Meziji". Od 1962. godine radio je u narodnom muzeju u Nišu, da bi 1971. prešao u Arheološki institut u Beogradu. Na osnovu svog rada na Filozofskom fakultetu u Prištini i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, dobio je 1989. godine zvanje redovnog profesora Univerziteta.
Rukovodio je nizom projekata, među kojima su najznačajniji "Antički Nais" i "Timacum Minus - Ravna". Vodio je takođe Odeljenje za arheologiju Centra za naučna istraživanja SANU u Nišu, kao i Centra za dokumentaciju u Nišu (Mediana) i Knjaževcu (Timacum Minus).
Postao je član Nemačkog arheološkog instituta u Berlinu 1996. godine, učestvujući takođe aktivno u nizu međunarodnih projekata posvećenih antičkoj arheologiji, kao što su Tabula Imperii Romani ili Corpus Signorum Imperii Romani. Bio je i dugogodišnji član Centra za antičku epigrafiku i numizmatiku Filozofskog fakulteta u Beogradu, kao i Međunarodne komisije za proučavanje indo–evropeizacije i trakološke studije Instituta za trakološke studije u Bukureštu.
Bio je predsednik Srpskog arheološkog društva i urednik Glasnika Srpskog arheološkog društva.
Bibliografija Petra Petrovića uključuje brojne monografije, studije, priloge i vodiče. Vrlo su vredna njegova sistematska istraživanja Istočne Srbije i Ponišavlja, čiji su rezultati prikupljeni u knjigama, kao što su "Niš u antičko doba" 1976, "Medijana - rezidencija rimskih careva" 1994; posebno vredi naglasiti kritičku obradu natpisa na nadgrobnim spomenicima: "Naisus - Remisiana - Horeum Margi", 1979 i "Timacum Minus - Romuliana" 1995. Urednik je (i autor) Zbornika radova međunarodnog simpozijuma "Rimski limes na srednjem i donjem Dunavu", održanom 1994. godine u Kladovu.
Delujući kao direktor Arheološkog instituta u otežanim prilikama društvene zajednice u celini, Petar je ovoj kući vratio istraživački zamah, unapredivši pre svega posustalu izdavačku delatnost. Okrenut novoj metodologiji savremene arheologije, on je uveo - prvenstveno u informatici - dugo očekivanu interdisciplinarnost u projekte Instituta. Učinio je veoma mnogo i za osnivanje institutskog računskog centra, osposobljenog da služi kao stecište naučnih informacija i dokumentacije, uz opremanje tekućih publikacija Instituta.
Bila bi neizbežna duga nabrajanja svih naučnih i organizacionih poslova koje je Petar stigao da obavi. Ostvarivanje tako usmerenog rada, čiju je osnovnu zamisao Petar očevidno dugo nosi o u sebi, zahtevalo je međutim, izuzetne napore. Ne odustajući od svog stalno povećavanog i svestranog angažovanja, on se uhvatio u koštac sa sve nepovoljnijim okolnostima, sve brojnijim institutskim potrebama i najzad, sa sopstvenim istraživanjima ali i sopstvenom životnom snagom.
Pokazalo se, kao i mnogo puta ranije, da usklađivanje onog što treba uraditi i onog što je moguće uraditi, istrajni poslenici konačno prebace na svoja pleća. Za kratko vreme svog vođenja Instituta, Petar se očevidno odlučio za takav izbor, ne razmišljajući da cena može biti i previsoka. Ostao je do samog tog neočekivanog i tragičnog kraja dosledan, okrenut nastojanjima da postigne sve što je želeo Institutu i što je naumio u svom naučnom radu.
Petar je ostavio Institut i saradnike u trenutku kada je trebalo očekivati dalji uspon njegovog istraživačkog rada, utemeljenog na napretku ove institucije u svim njenim aktivnostima. Zalažući se da taj napredak bude što potpuniji i to do kraja sopstvenih snaga, Petar prerano napušta Institut, ostavljajući ujedno nezavršena svoja izuzetna arheološka i epigrafska istraživanja.
Borislav Jovanović
Dragoslav
Srejović
(1931–1996)
Reč o profesoru
Dragoslavu Srejoviću izgovorena na komemorativnom skupu u amfiteatru Filozofskog
fakulteta u Beogradu
Kada se jednog dana bude pisala istorija arheologije u Srbiji, jedna od centralnih ličnosti biće svakako profesor Dragoslav Srejović. Slutim da će savesni priređivač i tumač rada na polju arheologije profesora Srejovića biti na velikim mukama da sažeto i stručno prikaže celokupnu delatnost ovog svestranog naučnika. Naime, mladim generacijama biće teško objasniti da se neko u poslednjim decenijama 20. veka, kada se arheološka nauka podelila na čitav niz uskih specijalnosti, podjednako uspešno bavio različitim praistorijskim i antičkim periodima. Profesor Srejović je, čini nam se, sa lakoćom preskakao čitave milenije, istražujući, na primer, paralelno najstarija paleolitska i mezolitska staništa u kanjonima brzih rečica severne Crne Gore i poznorimsku carsku arhitekturu u Istočnoj Srbiji. Odgovor kako je to moguće davao je sam profesor Srejović. Govorio je da nem bitnih razlika između paleolitskog homo sapiensa i čoveka današnjice, i da je arheologija zapravo nauka o čoveku. Arheologija po njemu nije sam priča o izgubljenim stvarima, nego je pre svega priča o duhovnim vrednostima čoveka, kao što su umetnost i religija, na osnovu kojih čovek savlađuje praiskonski strah od smrti svakog pojedinca i kulture u celini.
Profesor Srejović je bio neobično savestan i marljiv naučni radnik, koji je napisao oko 200 naučnih radova, 20 monografija i posebnih publikacija i desetak manjih i većih kataloga i vodiča. Šira naučna i kulturna javnost ga pamti najpre po sledećim monografijama, i to: Lepenski vir; Nova praistorijska kultura u Podunavlju (Beograd, SKZ 1969); Europe's First Monumental Sculpture. New Discoveries at Lepenski Vir (London 1972); Umetnost Lepenskog vira (Beograd 1983), koautor Lj. Babović; Rečnik grčke i rimske mitologije (Beograd 1979), koautor A. Cermanović–Kuzmanović; Leksikon religija i mitova drevne Evrope (Beograd 1992), koautor A. Cermanović–Kuzmanović; Carski mauzoleji i konsekrativni spomenici u Feliks Romuliani (Beograd 1994), koautor Č. Vasić.
Poslednjih godina veliki deo svog vremena posvetio je radu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu, čiji je dopisni član postao 1974. godine, a redovni 1983. godine. Bio je uspešan upravnik Odeljenja društveno–istorijskih nauka SANU; odličan upravnik Galerije SANU i na kraju i jedan od potpredsednika ove ugledne ustanove. Veoma je doprineo stvaranju novog imidža Galerije, savremenom koncipiranju galerijskog prostora i izdavanju izuzetno atraktivnih, često raskošno oblikovanih kataloga koji su pratili izložbe. Svojim nadahnutim istupima u javnosti, poslednji put povodom novog otkrića carskog mauzoleja u Šarkamenu kod Negotina, veoma je doprineo afirmaciji arheološke nauke u našoj zemlji. Dobitnik je najviših jugoslovenskih priznanja Sedmojulske i Vukove nagrade, a bio je dopisni član Deutsches Archaeologisches Institutes u Berlinu.
Kao učenik profesora Srejovića i njegov bliski saradnik u poslednjih desetak godina na Katedri za Praistorijsku arheologiju teško da bi u ovom trenutku mogao nepristrasno i hladne glave da se upustim u ocenu njegovog naučnog doprinosa srpskoj i evropskoj arheologiji. S toga sam sebi postavi znatno skromniji cilj, da u nekoliko reči skiciram lik profesora Srejovića kao predavača, onako kao ga pamti moja, danas već srednja generacija arheologa.
Profesor Srejović je punih četrdeset godina proveo na Filozofskom fakultetu, prolazeći kroz sva predviđena zvanja od daleke 1955. godine, kada je dodeljen na rad fakultetu kao profesor srednje škole, a zatim je postavljen kao asistent 1958, docent 1965, vanredni profesor 1970, i redovni profesor 1976. godine. Osnivanjem Odeljenja za arheologiju 1962. godine dolazi na Katedru za Praistorijsku arheologiju, kojom do 1982. godine rukovodi profesor Branko Gavela, i ostaje kao predavač i upravnik ove Katedre sve do svoje smrti.
Teško je ukratko oslikati atmosferu na predavanjima profesora Srejovića, koja su uvek bila izuzetno dobro posvećena. Neka mi bude dopušteno da to pokušam u ime moje generacije, upisane školske 1968/69. godine, najbrojnije generacije arheologa našeg Fakulteta, koji su neki prozvali i kineskom. Profesor Srejović se odlično snalazio u novim, vanrednim uslovima, sa preko stotinu studenata na časovima, u neadekvatnim prostorijama Seminara za arheologiju, koji se selio od Kapetan Mišinog zdanja, do starih zgrada današnjeg Filološkog fakulteta i sadašnje biblioteke grada Beograda.
Držao je redovno časove i seminarska vežbanja sa podjednakim žarom u podrumima Filološkog fakulteta, u maloj sali Kolarčevog narodnog univerziteta ili u starim, prašnjavim depoima Arheološke zbirke. Ništa mu nije smetalo, jer je voleo svoju publiku, odnosno svoje studente. Bio je veliki zaljubljenik u arheologiju i kao odličan govornik znao je sa lakoćom da predaje i da postepeno otkriva studentima tajne ove nauke.
Sećamo se divnih predavanja profesora Srejovića nekoliko godina nakon što je otkrio Lepenski vir. I začudo svi smo očekivali da će profesor naširoko pričati o ovom biseru svetske praistorije, a toga je bilo ponajmanje na redovnim predavanjima, ili na seminarskim vežbama. Često smo morali da idemo na otvorene tribine kao što su Kolarac ili Studentski kulturni centar da bi slušali nadahnuta izlaganja o čvrstoj organizaciji i neponovljivoj arhitekturi ovog protoneolitskog naselja ili vetilištu u Đerdapu. Tumačenja o čudesnim monumentalnim kamenim skulpturama Lepenskog vira, izuzetne snage i skrivene mitološke sadržine, zatvorene u džinovske oblutke, činila su nam se bar za nijansu svaki put drugačija.
Pored veoma korisnih predavanja o evropskoj, a posebno balkanskoj i egejskoj praistoriji, profesor Srejović nam je na svojim časovima otkrio i svet socijalne antropologije. Kasnije je u okviru interdisciplinarnog smera postdiplomskih studija na Filozofskom fakultetu više godina držao i predmet socio–kulturne antropologije.
Opravdano je ukazivao da je danas gotovo nemoguće podjednako dobro znati sve periode ljudske praistorije od najstarijih paleolitskih kultura do protoistorijskog doba i pojave prvih pisanih spomenika, ali je u dobrom starom maniru naučnika prošlih vremena uporno tragao za svim delovima ljudske prošlosti na našim prostorima.
Mada se nikada nije posebno bavio periodom mlađeg gvozdenog doba, prisećamo se serije sjajnih predavanja o dolasku Kelta na Centralni Balkan, održanim pre nekoliko godina, prilikom otvaranja izložbi sa materijalom latenske kulture u nekoliko gradova Srbije.
U našoj kulturnoj i naučnoj javnosti već je stvorena identifikacija profesora Srejovića sa Lepenskim virem i Gamzigradom, koji su, zahvaljujući njegovim istraživanjima i tumačenjima, postali pravi biseri srpske i evropske kulturne baštine. Manje je poznato da je neposredno bio inicijator i rukovodilac nekoliko većih arheoloških projekata u Srbiji i Crnoj Gori, unutar kojih je samostalno, ili sa brojnim saradnicima, istraživao blizu 70 nalazišta. Većem broju saradnika na ovim projektima odškrinuo je ili širom otvorio vrata nauke, u zavisnosti od njihovih ličnih ambicija. Prve arheološke korake i sticanje terenskog znanja proveo je na Kosovu, istražujući praistorijsko višeslojno naselje i nekropolu pod tumulima u Karagaču kod Žitkovca i nekropolu spaljenih pokojnika u Donjoj Brnjici kod Prištine. Zatim se posebno bavio pitanjem etnogeneze Dardanaca na Kosovu, izdvajajući ovaj starobalkanski narod u posebno Dako–Mizijsku skupinu, odvojenu i od Ilira i od Tračana. Nije se plaši da etnički atribuira neki značajniji arheološki nalaz i tako je u bogatom grobu iz rimskog doba u blizini Ulpijane kod Gračanice (Čerkesko polje) prepoznao uglednu Tračanku visokog roda.
Poslednje godine svog života ponovo se vraća Kosovu i inicira veliku izložbu Arheološkog blaga Kosova, koja se uveliko priprema i treba uskoro da se otvori u Galeriji SANU.
Jaka ličnost i ogromna energija koja je često više kočila nego što je bila stimulativna za njegove mlađe saradnike, uticala je da je profesor Srejović vremenom postao gotovo institucija za sebe. Kao veliki individualista, teško se uklapa u priču o postojanju Beogradske arheološke škole, mada je odnegovao generacije dobrih arheologa, koji se zbog njegovog uticaja pretežno bave praistorijskim periodima.
Uskoro treba da izađe iz štampe dugo pripremani Arheološki leksikon, koji je profesor Srejović napisao sa profesorkom Aleksandrinom Cermanović i mlađim saradnicima. Biće to svakako dragocen udžbenik i još jedan dar studentima arheologije, a verujemo i zanimljivo štivo široj čitalačkoj publici.
Miloš Jevtić
Filozofski fakultet, Beograd
Draga
Garašanin
(6.4.1921–12.10.1997)
Teškom lancu nestanaka dragih kolega dodat je još jedan beočug. Na prelazu jednog dana u dugi, pred svitanje, napustila nas je Draga Garašanin. Vinula se u Jelisejska polja, ostavljajući za sobom svetao i neizbrisiv trag. Retko se u našoj struci sreću ljudi koji su tako uspešno spojili izuzetno muzeološko znanje i ljubav prema muzeju, a sa druge strane se iskazali kao vrsni naučnici, kao što je to bila Draga Garašanin. Ona je i jedna od retkih ličnosti koja je dajući trajan pečat orijentaciji i fizionomiji jednog muzeja, već za života postala deo njegove istorije.
Rođena je 6. aprila 1921. godine u Parizu. Školovala se u Beogradu, gde je i pored prekida za vreme Svetskog rata, već 1946. godine završila studije klasične filologije i arheologije. Na Univerzitetu u Ljubljani odbranila je 1953. godine doktorsku disertaciju "Starčevačka kultura".
Već je 1942. godine asistent volonter Muzeja kneza Pavla, u kome sređuje i klasira neobrađen materijal sa brojnih predratnih iskopavanja. U kraćem izletu u Muzej grada Beograda postaje njegov upravnik i postavlja čvrste temelje rada na arheologiji, na kojima i danas počiva rad u ovom Muzeju. Povratkom u Narodni muzej 1950. godine, staje na čelo Praistorijskog odeljenja, kome je postavila osnove i dalje smernice radu na praistoriji. Od te godine, do 1979. kada odlazi u zasluženu, možda čak i preranu penziju, ona je svoju izuzetnu energiju usmerila u četiri osnovna pravca: rekognosciranje terena, sondažna i sistematska iskopavanja, naučna obrada i publikovanje materijala i postavka velikih i izuzetnih naučno–istraživačkih izložbi koje su obilazile Evropu, reprezentujući na najbolji način našu nauku i muzeologiju.
Draga Garašanin je smišljenom politikom dovela do uske saradnje Praistorijsko odeljenje Narodnog muzeja sa Arheološkim institutom i iz ove simbioze proistekle su i značajne publikacije koje su se ticale rekognosciranja zapadne i centralne Srbije. Dugačak bi bio spisak svih lokaliteta na kojima je iskopavala Draga Garašanin, još duži njenih objavljenih radova. Ipak bih pomenuo neke, čini mi se ključne radove potekle iz njenog pera. Na prvom mestu je njena doktorska disertacija o starčevačkoj kulturi, zatim "Katalog metala" bez kojih se ni danas ne može zamisliti ozbiljno proučavanje praistorijskih kultura. U nauku je unela pojmove kao što su Paraćinska grupa, nakit tipa Gučevo–Barajevo–Jajčić, Brestovik–Vinča, grivne tipa Janjevo. Dala je periodizaciju gvozdenog doba Srbije koja, i pored novih nalaza i istraživanja, mora još uvek široko da se koristi u proučavanju ovog perioda. Zajedno sa svojim suprugom Milutinom Garašaninom radila je i na čitavom nizu lokaliteta u Makedoniji i Crnoj Gori.
Moramo se ovde podsetiti i na velike i nezaboravne izložbe kojih je bila autor, a iznela ih sa timovima saradnika: "Neolit centralnog Balkana" koju prati dvotomna publikacija i koja je bila prezentovana u Danskoj i Engleskoj. zatim "Iliri i Dačani" u saradnji sa muzejom u Klužu; slede izložbe "Bronzano doba Srbije" i "Praistorija na tlu Srbije" koja je prikazana i u Danskoj. Kada sumiramo sve njene rezultate, oni bi bili dovoljni za dva života.
Pored toga što je bila neumoran radnik, katkada stroga, nekada bez razumevanja za one koji ne mogu da je prate u njenim stremljenjima, ona je bila beskrajno draga (nomen est omen) i beskrajno duhovita, tako da su se njeni sagovornici teško odvajali od prijatnog razgovora. To je i doprinelo da je imala širok krug prijatelja, kako kod nas tako i u inostranstvu gde je bila rado viđen gost i učesnik na kongresima i simpozijumima. Koliko je sa Lalkom moglo beskrajno da se priča, toliko mi sada nedostaju reči da iskažem svu tugu što nije više među nama. Uzdam se u svoje sećanje, ma koliko ono varljivo bilo, da će mi čuvati njen lik i uspomene na naš zajednički rad u Narodnom muzeju i kasnije na Pontesu.
Ladislav
Sekereš
(1931–1997)
Neočekivano, samim krajem 1997, u toku priprema za godišnju skupštinu Srpskog
arheološkog društva u Subotici, preminuo je Ladislav Sekereš, arheolog i ugledni
muzealac Vojvodine. Skoro 40 godina proveo je u Gradskom muzeju u Subotici,
radeći kao kustos arheolog, ali i kao direktor (1960–1967). Bio je poznat kao
vrstan poznavalac arheologije severnih predela Bačke, pa tako i dragocen domaćin
svojim kolegama iz drugih krajeva. Kolega Laslo Sekereš je bio otvoren i pristupačan
za saradnju, i zato je više puta biran za predsednika sekcije arheologa muzejskih
radnika SAP Vojvodine, Arheološkog društva SAP Vojvodine, a 1969–1972. godine
bio je predsednik Arheološkog društva Srbije.
Ceo vek je proveo u Subotici, gradu u kome se rodio 12.9.1931. I osnovnu školu
i gimnaziju, završio je u rodnom gradu. Još kao gimnazijalac postao je saradnik
Gradskog muzeja u Subotici. Trajno zavolevši arheologiju i muzejski posao, upisuje
studije arheologije na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, gde je diplomirao 1957,
kod profesora Josipa Korošeca. I već 1958, posle odsluženja vojnog roka, zaposlio
se kao kustos Gradskog muzeja.
Još kao student je učestvovao ona iskopavanjima koja je vodio Rastko Rašajski u Malom Iđošu. Kao arheolog, išao je na usavršavanje u SR Nemačku. Vodio je niz manjih i većih, uglavnom zaštitnih iskopavanja, i bio je učesnik brojnih sistematskih iskopavanja, pre svega u Vojvodini. Učestvovao je na mnogim arheološkim skupovima, kao što su kongresi arheologa Jugoslavije, skupštine Srpskog arheološkog društva, Konferencije mađarskih arheologa, međunarodni kongresi itd.
Bavio se svim arheološkim epohama. Sastavio je arheološku kartu severne Bačke, pre svega teritorije subotičkog i senćanskog muzeja. Čim se zaposlio počeo je da objavljuje radove, prvo u Radu vojvođanskih muzeja (1958) i dugim našim publikacijama, a potom i u Mađarskoj (1966). Objavljivao je svoje članke na različitim jezicima, jer je pored maternjeg, srpskog i slovenačkog, govorio nemački, engleski i ruski. Napisao je i više popularnih muzeoloških radova, među kojima su odeljci o arheologiji u monografijama Kanjiže i Sente, kao i Subotice (sa P. Ricom). Spremao se da publikuje i svoja dragocena sistematska iskopavanja, odlagana zbog nedostatka sredstava, ali to nije stigao.
Đorđe Janković
Svetlana
Vranić
(1947–1996)
U jesen 1996. oprostili smo se od naše koleginice i prijatelja Svetlane Vranić
rođene Perišić.
Rođena je 1947. godine u Beogradu. Arheologiju upisuje 1966. godine i diplomira
1972. godine kod profesora Branka Gavele. Tokom školovanja ispoljava izuzetnu
marljivost i talenat. Već na prvoj godini proglašena je za najboljeg studenta
Filozofskog fakulteta za 1966/67. godinu.
Godine 1973. i 1974. radi kao sekretar Izdavačkog saveta SADJ. 1975. postaje član kolektiva Muzeja grada Beograda, a naredne godine imenovana je za rukovodioca Odseka za praistoriju. 1989. stiče zvanje višeg kustosa. Poslednjih godina obavljala je i dužnost šefa Arheološkog odeljenja MGB–a.
Svetlana se u potpunosti predavala svom životnom opredeljenju - arheologiji. Radila je na svim poljima arheološke struke i nauke, razvijajući se u vrsnog i svestranog profesionalca - arheologa i muzealca.
Još od studentskih dana, stiče ogromno terensko iskustvo i znanje, obavljajući najodgovornije poslove na velikim i značajnim projektima (Đerdap, Gomolava, Mokrin, Obrenovac i dr.). Kasnije kao kustos Muzeja stalni je stručni saradnik na mnogim arheološkim iskopavanjima (Banjica, Gomolava, Vinča). Rukovodi radovima na istraživanjima Muzeja grada Beograda (Šljunkara i Asfaltna baza - Zemun, Kaluđerske livade - Surčin...). Uz poseban smisao za organizaciju života i rada na terenu Svetlana je u svim segmentima terenskog rada ispoljavala izuzetnu pedantnost i sistematičnost. Mnogobrojna terenska dokumentacija, koja za njom ostaje, može da posluži kao uzor svima koji se ovim oslom bave.
Svesno žrtvujući svoje lične profesionalne afinitete, Svetlana se rukovodila principom opštekorisnog i svrsishodnog. Smatrala je da joj je kao kustos Muzeja, osnovni zadatak publikovanje materijala i građe iz fonda MGB–a. Kroz razne radove i kataloge ona je to radila na najbolji mogući načni. Navešćemo samo neke: studijski katalog "Predmeti od kosti, roga i kamena", rad "Predmeti od kosti i roga iz Žarkova", "Predmeti od kamena sa neolitskog naselja u Žarkovu", "Beograd u praistorijsko doba" u katalogu "Arheološko nasleđe Beograda", kat. "Šljunkara" i "Asfaltna baza"...
Uvek vredan i pouzdan saradnik, Svetlana je od strane svojih starijih kolega često bila pozivana da učestvuje u pripremi novih, i onih najambicioznijih arheoloških publikacija. Ne žaleći svoje vreme i trud, ona se ovih poslova prihvatala dajući veliki doprinos izdavačkoj delatnosti arheologa. Učestvovala je u: "praistorija Vojvodine", "Skordiscima", "Arheološkom blagu Đerdapa", "Praistoriji jugoslovenskih zemalja", "Vinči u praistoriji i srednjem veku"...
Svom užem naučnom interesovanju periodu kasnog bronzanog doba - početku halštata Svetlana se posvećuje u svojoj, na žalost, još neobjavljenoj monografiji "Belegiš".
Kao vrhunski muzealac organizaciji i realizaciji izložbi pristupala je sa posebnom kreativnošću i entuzijazmom. U okviru izložbene delatnosti MGB–a, kao autor ili saradnik ostvarila je niz zapaženih postavki "Nakit iz zbirke MGB–a", "Arheološko nasleđe Beograda", "Keramika u Beogradu", "Šljunkara" i "Asfaltna baza", "Skordisci i starosedeoci" itd. Kao koautor, učestvuje na gostovanjima u Budimpešti, Kairu, Varšavi, Moskvi i drugim gradovima. Takođe, uspešno sarađuje na realizaciji kompleksnih izložbi drugih muzeja: "Neolit na tlu Srbije" - Narodni muzej, "Gomolava" - Vojvođanski muzej i Muzejska zbirka u Rumi, "Kelti" - narodni muzej u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu i još niz drugih.
Uvek vredna Svetlana je radila predano i savesno. Svakom poslu pristupala je studiozno, postavljala visoke standarde i ispoljavala kritičnost izuzetnog profesionalca. Sve što je u svojoj struci radila, a ostavila je za sobom zaista mnogo toga, radila je na sebi svojstven način, uvek tiho i nenametljivo. Priznanja za učinjeno nikad nije očekivala, a adekvatna naučna zvanja, iz samo njoj znanih razloga, nije želela.
Svetlana je imala divnu ljudsku osobinu da svakog sasluša, da da savet, uvek logičan i razložan da pomogne. Stariji su u njoj nalazili marljivog i pouzdanog saradnika a mlađim kolegama je uvek spremno i nesebično prenosila svoje veliko stručno iskustvo. Mi, njene kolege iz Muzeja kad god bi započinjali neki posao u njoj smo tražili sagovornika čije smo mišljenje sa najvećim poštovanjem uvažavali.
Svoju ličnost, svoj životni stav Svetlana je izgradila na temelju dobrog domaćeg vaspitanja, u kome su poštenje, vredan rad, građanski red i slične tradicionalne vrednosti osnovna načela. Od tih načela, Svetlana nije odstupala ni u poslu, ni u društvu, ni u porodici. Ova naša teška vremena u kojima su ove tradicionalne vrednosti, bila su preteško breme za Svetlaninu lako ranjivu dušu. S teškom mukom je prihvatala ovakvu svakodnevicu i kao da se od svega umorila, povukla u sebe i prestala da bori sa opakom bolešću.
Svetlaninim odlaskom ostajemo bez onoga što se u životu najteže stekne, bez pouzdanog kolege i iskrenog prijatelja.
Saša Todorović
// Projekat Rastko / Arheologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]
|
