Трећи део
Сокол

фото: Милинко Стефановић

Сокол или Соко-град је стара војна тврђава, која се налази на врху рта, који се благо спушта од малога Рожња ка југоистоку између Калкана и Лазанског потока или како га мештани називају Бербиновачки поток.
Ово старо војно утврђење постоји још од времена Римљана, који су управљали, а затим сви који су владали, овим просторима. Др. Марија Исаиловић, у књизи Ваљево и околина-области у средњем веку - прилози за историју каже: "Једино се зна да је Сокоград из римског времена, па би та чињеница могла да послужи као хронолошка оријентација у евентуалном испитивању порекла наведеног топонима." Александар Дероко каже: "То је онај град Соко који је можда добио српски деспот Стефан Лазаревић. од мађарског краља Сигмунда 1402. године. Иначе, град се помиње само у време Турака који су дуго у њему држали посаду. Град је имао и веће подграђе."

Народно предање-казивање

Подрињски властелин Радослав је, по предању и по историјским изворима, имао три кћери: Соку, Ковиљку и Петру.

Да би их подједнако обезбедио, решио је да свакој сазида град и додели посед на управљање. најстаријој, Соки, сазидао је град Соко, у јужним присојима соколске планине. средњој, Ковиљки, подигао је град Ковиљачу у средњем подрињу, а најмлађој, Петри, почео је зидати град Петрц у северним присојима Соколске планине. Али, никада га није завршио. Зашто?

Предање нуди све елементе на основу којих се може реконструисати вероватни ток трагедије. Градови Соко, Ковиљача и Петрц постоје. Недостајала је само огрлица властелинке Петре, али је и она сада ту. Она је, кључ тајне вековне, помоћу које ћемо из простора легенде ући у простор истине о давним догађајима.

Падом Србије 1459. године под турску власт, Соко-град је турско војно утврђење. Потпуне податке о Соко-граду имамо из турских извора - Сокол тврђава која се по први пут помиње 1476. године. Такође, податци с почетка XVII века, 1516. године где се спомиње да Сокол тврђава има 10 војника као посаду, која је била пола муслиманска, а пола хришћанска. Њихов заједнички заповедник био је диздар.

Према "попису из године 1516. фо 53/35 тврђава Сокол у ливи Смедерево Џемат мартолоса споменуте тврђаве:
Карађоз, син Абдулаха,
Радојица, син Сајина /?/,
Хусејин, син Абдулаха,
Радица, син Миладина,
Хасан, син Келхаза,
Цветко, син Милеше,
Ширмерд, син Абдулаха,
Вујин, брат Дијака,
Мехмед, син Абдулаха,
Радица, син Божићка,

Према попису из 1559. године, фо 80/339 Нахија Сокол, сами Сокол

Мустахфизи,
Мехмедшах, син /непрочитано/
Диздар,
Муса, син Јусуфа,
Џафер, имам,
Џахер, син Абдулаха,
Ћехаја,
Мустафа, син Халила,
Хусејн, сорбуљук,
Дурак, син Крда,
Дурсун, син Абдулаха,
Меми, син Мехмеда,
Ферух, син Јусуфа,
Али, син Јусуфа,
Јусуф, син Ејнебега,
Хусејн, син Абдулаха,
Курд, син Абдулаха,
Али, син Садика,
Абдурахман, син Велије,

Из овога списка види се да је Соко-град, као војна тврђава, имала диздара, џехају имама и 15 домова, а према "сажетим подацима из 1570. године, међу тиматцима, који су служили и чували тврђаву Сокол, помиње се тимар Бехрам."

Соко-град евидентиран је од стране "руског војног картографа, који га уцрта као град са више насеља, 1812. године".

Од увек је Соко-град био војно утврђење и административно седиште соколске нахије и неосвојиво турско утврђење.

Сви показатељи говоре, да житељи хришћанског порекла соколске нахије, нису били укључени у I и П српски устанак, због многобројности муслиманског живља, а и саме близине војног утврђења Соко-града. Но, Сокољанима није било безбедно од хајдучије, хајдука који су рођени у овим крајевима, као и оних који воде порекло из других крајева Босне, Херцеговине, и других околних нахија. Они су се касније, кад је букнуо I српски устанак, прикључили устанцима и има података да су учествовали у борбама са Турцима.

За време I српског устанка 1804. године, Карађорђе, Тома Вучић- Перишић, Ђорђе Ћурчија, Јаков Ненадовић и многе војводе српске, нападале су Соко- град, освајана су и паљена села муслиманска око Сокола, али га никада нису освојили.

У време I српског устанка, то јест у време укидања повластица Србима и свакодневни турски зулуми 1805 - 1806. године "отежавајућа околност за српске устанике била је та, што је турски гарнизон из Сокола држао не само Рађевину, него и добар део Јадра." На почетку "1807. године, српски устаници покушавају да ослободе српске територије и одвоје их од босанског пашалука са десне обале Дрине а и да потпуно одсеку турску тврђаву Соко, једину на територији београдског пашалука коју Срби нису успели до тада да освоје. 1808. године, у току пролећа и почетком лета, то јест, маја и јуна месеца, вођене су борбе са променљивом срећом на обе стране. Срби су потпуно разбили једну турску војску од неколико хиљада људи, од којих су се многи подавили у набујалој Дрини. Турски покушаји да се тврђава ослободи српске опсаде, остаде су без успеха." Међутим, почетком јесени 1809. године српски устаници дошли су у сукоб са Турцима због непоштовања примирја, дошло је до правих ратних сукоба. Стога је турска тврђава Сокол у Азбуковици често била узрок заплета, посебно у вези са снабдевањем опкољене тврђаве.

"У току I српског устанка, после боја на Чокешини 1804. године, помињу се Рађевци - Шљивовци, који су са осталим устаницима учествовали у том боју, а затим наставили потеру за одметником од султанове власти Мулом Ножином, којег потукоше код Сокола, а он свега са петорицом својих људи побеже преко Дрине у Босну."

За време П српског устанка, односно, "мало раније почела је устаничка офанзива, каже у једном писму од 29. јуна 1813. рађевски војвода Максим Крстић, из села Томња, да су Турци из Сокола напали околна српска села и Крупањ и цео дан тукли са устаницима по околним планинама, а увече, Турци се повукоше у Соко-град", одакле су дејствовали. Тако је сваки покушај устаника српских остао безуспешан, а Соко-град неосвојив!. Него, "после петнаестогодишњих преговарања књаз Михаило Обреновић, коме је пошло за руком да издејствује од Порте хатишериф 1862. године, турски гарнизон напушта Соко-град."

Нема ко није нападао Соко-град, али га нико није заузео. Аустрија га напада, битку "води аустријски пуковник Грин 1738. године шаље гафон Зекендорф са 230 одабраних војника, али га није могао заузети. "Такође, 1789. године аустријска војска под вођством фелдмаршала Лаудонома напада Соко-град, али га није могао заузети."

Соко-град према попису становништва из 1834. године, кад се соколска нахија прикључује подрињском округу, имао је 270 турских породица. "У то време, 1834. године, соколска нахија постаје рађевски срез, а дужност среског начелника вршили су капетан Павле Радојевић и капетан Ненад Васић, писари су били Танасије Васић и неки Димитрије, а подручник је био Теодосије Обрадовић. Наоружаних момака у среској власти било је 10. од којих се један увек налазио у Соколу."

фото: Милинко Стефановић

Стално су Срби нападали Соко-град и турска села око њега. "Према жалби диздари соколске тврђаве у селу Грачаници, како наводи, Срби су оружјем нанели велике штете Турцима, а такође, било је сукоба, крађа и кривичних дела од стране Турака, као што су наводи од стране среског начелника и полицијске власти, која сумња на Салка Шејића, Асана Аџића, који се крију у селу Постењу код Ибре Малагића. И Турци прикривају разбојнике српског порекла Марка Пејића и Димитрија Урошевића из села Гуњака (Пецка), и тиме онемогућавају среским властима да заводе ред и поредак. Стога, среска власт забрањује, односно Министарство иностраних дела Књижевне Србије, 30. маја 1862. године доноси наредбу, да се не дозвољава ни једном Турчину кретање изван Сокола - без овере визе среског начелника у Љубовији.

Ево како је нападнут Соко-град по наређењу књаза Милоша: "Јула, 1834. године, српска војска под командом Томе Вучића - Перишића и Лазе Тодоровића, а у исто време придружују им се локалне снаге под командом среског старешине, те тако удружени опкољавају Соко-град." Овим удруженим нападом постигнуто је, да су сва села око Соко-града била заузета, а у међувремену Тома Вучић - Перишић на Рожњу води преговоре са Турцима Сокољанима, да саветује свој живаљ - да се сели преко Дрине у Босну, јер поред устаника било је разних профитера и хајдука који су крстарили да би нанели јада и зулума муслиманском живљу око Сокола, па чак и Соко-граду.

Соко-град, некада тврђава описана је од стране великог научника познаваоца Србије, истраживача Балкана и саветника угарског краља, Феликса Каница. 1860. године пише: "Вест о мом доласку у ово место врло брзо раширила се. Пошто су Турци из Сокола тражили зађевице са својим суседима хришћанима, било ми је потребно доста храбрости, да уз пратњу једног пандура на коњу пођем преко брда, где је сигурно иза неког заклона какав осветољубив Турчин могао лако испалити неки смртоносни метак.

Лоша сам искуства имао и поред бурунтије (дозволе) Османпаше, приликом посете Шапца и Зворника. Стога сам направио детаљан план посете Соко-граду, да би избегао нова непријатна изненеђења. Уз помоћ крупањског капетана који ми организова мали одред коњаника и он преузе сву одговорност, уз његов захтев да се сви придржавамо његових упустава и наређења. Цела група изгледала је сасвим ратнички, као да требамо на јуриш да заузмемо Соко-град. Уз пут нигде живе душе, понекад сретнемо турског пастира који гони стоку на околне пашњаке. После два часа хода од Крупња стигнемо до високе стене, са које се отвара диван поглед на насеља и саму тврђаву Соко-град. Надомак Соко-града караван је застао на предах, а ја искористим прилику, онако лежећи на стеновитом тлу, брзим покретима скицирам Соко-град. Моја скица рађена на лицу места приказује романтички Соко-град, који надвисује Рожак (973м), а он је саграђен на оштром гребену једне кречњачке стене (168м), где је некада стајао римски калист, а из њега протеже се насеље, са дугим улицама и неколико попречних сокака и сокачића. У њему живи искључиво муслимански живаљ, и то босански."

"Мој долазак у Соко-град био је читав догађај. Ја сам за мудира, Сулејман- ефендију имао писмо од Рауф-бега, Осман пашиног сина и зато сам на коњу пошао право ка конаку. У сусрет приближавали смо се једни другима, урски коњаници нама, а ми њима. Због дотрајалости зграде питао сам се с правом да ли се можемо и за кратко задржати у њој. Ипак, срећно смо се успентрали уз истрајале степенице и ушли у малу свечану одају мудира, који ми због топле препоруке пожели добородошлицу. У међувремену, по турском обичају послужен сам, док је моја пратња остала ван, пред кућом и била изложена унакрсним питањима радозналих Турака о мојој мисији. У то време књаз Михаило Обреновић је енергично захтевао од Цариграда предају турских градова, па су сви сокољани мој долазак доводили у везу са овим спорним питањем. Моја пратња, која је давала знатижељним Турцима неодређене одговоре, још више подстицала је Турке Сокољане на радозналост, а достигла је врхунац кад је мудиру додељени Сали-тобџиага саопштио да мудир има намеру да ме уведе у тврђаву. Љубазан као већина Османлија, сушта супротност Мехмедаги, неповерљивом заповеднику шабачке тврђаве, сулејман-ефендија ми понуди да разгледам тврђаву, што је сваког зачудило не само мене и мог капетана (пратиоца Радојлића), него и старог Сали-тобџију, јер до тада нико није могао видети унутрашњост тврђаве, осим Турака, који су љубоморно чували приступ и унутрашњост овог планинског гнезда. Замолио сам мудира, да дозволи и осталима који ми сачињавају пратњу да могу поћи са нама и тако у пратњи старога Сали-тобџије и неколико каваза, пођосмо дугом улицом која се протезала према истоку и водила готово у правој линији ка главном улазу у тврђаву. Бедни дућани и прљаве крчме биле су прекрасни мотиви за сликаре да слика, али за етнографа није било грађе. Но, ипак одсликавао је опште прилике у турској тврђави. Велика џамија и њено минаре још су носили отворене ране које су нанеле кугле аустријског фелдмаршала Лаудонових топова, јер Сокољани тада 1789. године, одупреше се јакој војсци која је била наоружана савременим топовима. али не освојише Соко-град.

Међутим, остадоше трагови бомбардовања да за 70 година Сокољани нису нашли времена да избришу ове трагове грчевите одбране, али су наслућивали из дана у дан да им се приближава дан пропасти и одласка из ове тврђаве, коју су толико времена држали у своме поседу, само стицајем околности, неприступачности саме тврђаве у оно време, начином ратовања, као и техника наоружавања војске допринела је да Соко-град буде једини турски град неосвојен.

Кроз једну кулу и мали квадратни простор ограђен зидом, пут је водио у предње двориште, које се налазило на истом нивоу са насељем. У дане опасности уједно, било је прихватилиште за цивилно становништво, за неколико стотина душа, прошли смо двориште, нађосмо се пред огромном гвозденом капијом главне улазне куле, чије је кључеве од кад Сокољани памте, чувао стари Осман Хајдар, Тобџинефер, крепак старац преко 90 година. Беше ми некако хладно око срца, а како ми доцније и сам Радојловић признаде да и њему није било лако, кад је кључем иза нас опет била закључана велика гвоздена капија. У себи сам помислио, сад смо одсечени од света и препуштени само на милост непознатог домаћина у овоме планинском гнезду. Али већ сам погледао на мудирово лице које је уливало поверење, било је довољно да одстраним сваку бојазан и сумње било у шта. Умирени, пошли смо за нашим водичем, који се лако пентрао степеницама, кроз неколико мањих сектора, чији су зидови са смелошћу били подигнути на стрмо засеченим стенама, док нисмо стигли у главни део тврђаве - један редви који затварају зидови високи 5. метара и јаке куле, са 6 топова различитих калибара и порекла. Кажу - оставио их је аустријски фелдмаршал Лаудон, а два је изгубио Карађорђе. Ови застарели топови могли су да туку оближњи доминантни планински гребен и прилаз главном улазу у тврђаву, у чијим су зидовима остављени многобројни отвори за пушкарнице.

Поглед са највише куле града на насеље и околину су лежали дубоко испод нас и био је изванредно леп, па сам закључио да српски назив ове тврђаве Соко-град тачно обележава њен романтички поглед и положај. Ужу, али веома живописну слику пружио је поглед кроз једну од пушкарница, испод које је била постављена аустријска каронада. Помисао да са неколико потеза овековечим ову слику, да бих имао успомену о посети овој тврђави, брзо ме довела до одлуке. А тек што сам повукао основне контуре, приметих да неповерљиви тобџи паша шапће нешто на ухо мудиру, који се брзо упустио у разговор са капетаном Радојловићем, који ме допрати до Сокола, на што је мудир учтиво, али одлучно прекинуо мој рад, с напоменом, да смо видели оно што је најважније и да нас ручак на конаку већ чека!

Затим, пођосмо на ручак и нађосмо се изван ове тврђаве, где човека хвата вртоглавица - добар бакшиш и моје уверавање да Соко-град спада у најчвршће тврђаве Европе, као да су ублажили неповерење које је моја појава пробудила у овоме верном чувару. Кад сам се још једном осврнуо да погледам утврђење, видео сам тобџипашу како непомично стоји поред велике гвоздене капије и учини ми се да с његова лица нису исчезле сумње.

Надам се да је он, више стари ратник, него политичар. Напуштање Соко-града извршено 1867. године, по наређењу из Стамбола (коме се он, Тобџипаша, како сам касније сазнао из новина, са неким беговима опирао докле год је могао), није везивао за моју личност и ову посету.

Турци су се поносили Соколом и тврдо веровали да је тврђава неосвојива и нико је и никад од њих отео није, како су га они прво заузели од Срба. Хоџа Сокољанин Пита, говораше:

"У мају 1862. године, Семендра се узима, а Соко се не узима, њега брани светац, Соко је цура Султанова."

фото: Милинко Стефановић

Покушаћу да демантујем казивања Хоџе Пите - Сокољанина, да је Соко-град ипак био привремено заузет. Ја сам пронашао, на страни 271-ој, Историја Срба у Војводини од господина А. Ивића, Нови Сад, штампана 1929. године, где наводи аустријског фелдмаршала Капраре, чији извештај гласи: "Ово се догодило пре 13. септембра, 1688. године, упоредо са напредовањем аустријске војске одвијала се снажна устаничка делатност у целој Србији, па и у западном делу. Они су протерали Турке из многих градова и утврђења. Устаници су заузели утврђено место Ваљево и град Соко на Дрини. Сокограду било је неприступачно, а осим тога није имао већег стратешког значаја у то време." Такође, "19. септембра 1790. године", наводи из париске (француске) штампе, "да су Аустријанци у своме налету заузели Соко... "

А ево шта каже М. Ћ. Милићевић: "Соко је некада био тврди замак у присоју Рожња, Калкана и Петковога брда, над ушћем двају потока, Калкан потока и Лазанског потока, који чине Соколску реку, а од ушћа Закућанског потока настаје Грачаничка река, која се улива на Ушћу у Дрину. Једно два сата хода на север од Дрине, налази се Соко-град, који је данас гомила камена. До године 1862. у њему су седели Турци, који су додијали у овом крају. У јесен те 1862. године, после бомбардовања Београда и енергичног захтева покојног Михаила Обреновића, Турци Сокољани су исељени у Босну, а Соко распрскан у ваздух."

Ја сам пронашао у часопису Рађевац бр. 1., а у књ. Рађевина, где пише: "... да је начелник рађевачког среза Петар Радојловић имао ту част, да исели Турке из Сокола и ту неосвојиву тврђаву минира и разруши до темеља. То је учинио по наредби Књаза и да се не би више вратили Турци".

Турци су се увек поносили Соколом, тврђавом која никад није била освојена и многи историографију су записали: "Док је Соко-град стајао, Турци су се поносили њиме, што га нико никада није отео од њих, говораше својевремено Сокољанин Хоџа Пита у мају 1862. године. Београд се узима, Шабац се узима, и Семандра се узима, Соко-јок! Он се не узима. Њега брани светац. Соко је цура Султанова. Благодарећи књазу Михаилу, отворише се њима (Турцима) очи, те видеше колико им је поуздање било у ту поноситу цуру".

Путописац господин Арчибалд Пејтон 1843. године, посетио је Соко-град, сусрео се са хоџом из Сокола у Крупњу, који је дошао неким својим послом, "па наврати да ме поздрави. Рече ми соколски војвода за хоџу, да болује од чудне менталне болести, недавно је изгубио сина, кћер и унуку, па више не може да пуши. Хоџа би уобразио себе да види децу како горе у огњу." Затим господин Пејтон описује како се с муком пентрао по шумовитим и насељеним пределима, који су врло каменити, док није одједном угледао величанствен призор Соко-град. "Мада је лежао у подножју, био је смештен на издвојеној фантастичној литици. Слика као из бајке. Овај чаробни поглед у потпуности одговара опису града подигнутог на врху једне необичне стрме литице. Дуго сам посматрао. Као туриста, осетих се поносим што први од своје нације откривам и видим ово чудо од лепоте. Рука ми сама полетала ка цртанки да овековечим ову сцену на папир. Али, разочаран бацих свеску, свестан да је ово немогуће пренети на папир, па дозволих да уживају и да шетају са предела на предео ове чаробне алипијске лествице.

Уским степеницама и кривудавом стазом, покрај стрмог понора, спуштали смо се ка Соколу. Прошавши кроз натрулу, дотрајалу дрвену чаршију, уђосмо у стари хан и уз неке степенице попесмо се у собу са прљавим миндерлуцима. Стари, измашћени јастук, из ког је вирела вуна, био је намењен за мене. Власник хана понудио да седнем, али ја учтиво и са извињењем одбих. Радије сам воле да седнем на голу даску, него на врећу бува. Што сам ја више одбијао, он је био све упорнији да понесем неку успомену из Сокола.

У међувремену капетан је послао човека да позове Диздарагу. Предложио сам да пођемо у тврђаву али капетан ме упозори: Ви не схватате како су то осетљиви људи. Они још нагађају какав је ваш циљ посете. Стога морамо поступати пажљиво, како оно предложе, да их не би узбудили.

Ускоро се зачуше кораци на степеницама, појави се Муселим, један Турчин од око четрдесет и пет година. Изгледао је намрштен, као што би био и сваки други пробуђен из дубоког сна. Фес му је био округао као џак вуне. Лице и очи подсећали су на старога Монгола или Татарина. Пратио га је један Босанац врло горда и дрска понашања. После уобичајеног учтивог предавања упознао сам их са сврхом мога доласка, да видим лепоте Сокола. Затим извадим пашино писмо и пружам Муселиму. Он га погледа и храпавим гласом, који је одговарао намрштеном лицу, рече ми: Не разумем вашу причу. Ако сте видели Београд, мора вам се Соко учинити бедан. А што се тиче разгледања тврђаве, то је немогуће. Кључеви су код Диздар-аге, а он спава. Чак и да уђете, нема у њој шта да се види.

Вратисмо се истим путем одакле смо дошли, да боље и детаљније разгледамо варош, која је била више него бедна. Пролазећи поред врата тврђаве, видесмо да су она отворена, и да је прича о кључевима и о диздар-аги, који спава, чиста измишљотина. Бацим поглед унутра, али нисам улазио. Нема новијих обнова. Тврђава је личила на оне по стенама око Рајне, али њен положај чини је неосвојивом на терену где не може да оперише артиљерија. Више пута Соко је био опседан од стране устаника српских, чак и онда кад је турски гарнизон у њему био сведен на седам људи, и тада је Срби нису могли освојити. Уз саму тврђаву Сокола налазила се дрвена џамија, иако свуда около има дивног камена подесног за градњу.

Муселим ми отворио џамију, да ми покаже унутрашњост. Осим празних зидова и избледелих ћилима пред Мухаремом, нисам запазио ништа друго. Није ми дозволио да се попнем на минаре, вероватно се бојао да одозго не осмотрим тврђаву. Кад сам изашао из Џамије опазио сам стену шиљату као игла, изнад амбиса под тврђавом. Скинуо сам ципеле и попео се на врх. Поглед је био тако страшан, да сам се окренуо са намером да одмах сиђем, бојећи се вртоглавице. Мој силазак био је много опаснији него пентрање. Најзад сам се уз Павлову помоћ спустио до Муселима, који је нестрпљиво седео на једној стени и чудио се неурачунљивом Енглезу (путописцу Арчибалду Пејтону ).

Нема ништа више да се види у Соколу, рече ми Турчин. Да није размазан, ми би вас боље примили, без обзира да ли су ваше намере добре или рђаве. Желим вам угодан пут...

Кад сам сишао у долину, окренух се. Поглед одоздо био је исто тако величанствен, ако и оној одозго. Соко је личио на мали единбрушки замак у облацима, а понор са друге стране долине представљао је окомиту литицу вишу од пет стотина стопа."

Соко-град припао је Србима "после дужих преговора уз посебно ангажовање француског и руског представника, потписан крајем јула, 1862. године, протокол, а заједно са овим документом донет је и Султанов ферман, да се Турци одмах исељавају из Сокола. Порта, је међутим, одуговлачила да обавести и пошаље упутства комесару у Београд, да се град Соко, сходно закључцима конференције, одмах поруши муслиманско становништво исели у Босну.

Приликом повлачења аустријског фелдмаршала Лаудона 1789. Г. остао је заробљен један топ највећег калибра дугачак око 4 метра. Нађен је од стране Карађорђевих устаника на Петковом вису. Аустријанци га нису могли изгуби јер су се заглибили. Ето, Турци су га на такав начин заробили.

Тако Књаз Милош образује комисију за процену и продају муслиманског имања коју су чинили: Тома Вучић-Перишић Коста Марковић и Јоксим Милосављевић а са турске стране један Ефендија кога је одредио Хусејин-паша видински и Силхар паша Београдски, у јесен, пред Митровдан 1834. године. Комисија је дошла на лице места ради процене вредности поседа исељеног муслиманског живља. Власници су позвани да пређу Дрину из Босне у Србију и да по процени приме новац за своја добра. Међутим, они нису дошли, а тиме бојкотовали рад комисије, чак шта више у Малом Зворнику Турци стану пуцати на чланове комисије а буле из Великог Зворника групишу се на левој обали Дрине да виде како ће њихови мужеви да побију Србе. Чули се гласови Сокољана:- Били смо, веле, у Карађорђево време у Босну протерани, па смо се повратили; опет ћемо се повратити!

После дугог одлагања Илија Гарашанин и Али-беј, потписују уговор да се Соколски град раскопа без одлагања, а делије како су се сами Турци називали, да се селе у Босну. Сокољани ову поруку и њене носиоце, Ахнетбега и Абдулах-ефендију не прихватише, јер су се ослањали на подршку Турака у Малом Зворнику, Зворнику и Сакру. Најзад, екстремна струја коју предводи Мехмед Салиагић и Сул-бег, остају у мањини, а остали муслимани повукоше се и поступише по вољи султана. 11. октобра 1862. године почела је сеоба Сокољана у Босну. Новинарски извештај из Љубовије, очигледно инпресиониран, јавља вест из Азбуковице, да је срећан човек: Данас вам имам радосни глас да кажем. Сокољани се данас селе! Чисто не могу да верујем, да ето, хоће да нам се свали са душа терет.

Тих дана, такође дописник листа Видовдан, из Љубовије јавља 20. октобра 1862. године, да евакуација муслиманског живља из Сокола тече по етапама. Скоро хиљаду коња транспортује њихову покретну имовину, као ижене (буле) са својом децом за Босну. Каже у допису и то "Остало је неколико фамилија и оне, једна по једна, саме одлазе у Босну."

Приликом исељавања Турака из Соко-града и оближњих седа, остали су само сиромашни муслимански цигани, који добише земљу и стални боравак у Доњој Љубовији. Данас постоји њихово насеље Алин Грм. Ту су се настанили из Соко- града муслимански цигани Бебићи. Иначе, сви цигани са Алиног Грма, примили су православну веру 1941. године. Стицајем околности они су морали да се покрсте од стране надлежног грачаничког пароха Боривоја Ненадовића, свештеника, који им спасе живот од Немаца. Остали сиромашни цигани из Сокограда, "Копиловићи иду на Иву изнад села Драгодола, Биберовићи, Ашировићи и Бегановићи формирају своје насеље Јадовик у засеоку села Царине код Пецке."

фото: Милинко Стефановић

Турци Сокољани воде порекло из Босне, иначе су хришћанског порекла, који су за време турског ропства примили Ислам да би уживали турске повластице. Зато се Турци Сокољани враћају у Босну у зворнички санџак. "По турским документима, које новоди Ш. Хоџић, из Сокола је одсељено у Брезово Поље (код Брчког) 31 домаћинство, које је бројало 75 мушких глава, у Босански Шамац отишло је из Сокола 32. породице и 69 муџахира, а у Козлук из Сокола дошло је 141 породица са 373 мушке главе." "Из докумената се види да су градски досељеници (мисли се на Турке Сокољане) из Србије нерадо ишли у одређена места, а неки су се чак и опирали, због чега су турске власти морале примењивати присилне мере." "На основу података комисије која је сачинила списак досељеника (муџахира) из Сокола у Козлук на дан 22. децембра 1872. године, констатовано је, да 1862. године из Сокола је досељено 522 домаћинства, а можда и више. Турци Сокољани нису инсистирали да добију најбоље куће, као и земљишта, јер је већина веровала да ће се вратити у Соко, а привремено остати у Козлуку, али им то оста пуста жеља."

На основу чињеничког стања из периода 1972. године, кад сам почео прикупљати грађу за писање о Соко-граду, ја, као хроничар, покушаћу да одсликам Соко-град, онако како сам га ја доживео. Наравно, да бих употпунио слику и тренутно стање ове старине-тврђаве, морам рећи да је данас Соко-град рушевина, обрасла у коров и шибље, где је једино прибјежишче љутим змијама отровницама, шаркама и поскоцима. Ваљда је судбина овог проклетог здања, да као сведок стоји, наслућује, да је све на овом свету пролазно. Некад био Соко - а сад?! Рушевина, где једино постоји очувана такозвана Калкан капија са јужне стране, која је највероватније служила као помоћни или тајни улаз или излаз. Наравно, ова капија је морала имати висећи мост изнад амбиса Калкан потока.

"Погледом са падина Рожња, највише коте Соколске планине, дубоко доле у кланцима Лазанског и Калкан потока, налази се некадашње војно утврђење, које пружа слику соколова гнезда. Град са високом кулом, над којом су кружили сури орлови - лешинари, а и његови бивши господари Турци Сокољани били су попут птица грабљивица за хришћанску рају. Они су се изненада, брзином муње, сручили на изабране жртве и одводили у своје камено здање, да би се тамо увесељавали." О томе би могли да испричају путописци и посетиоци Сокола, као што су Енглез Арчибалд А. Пејтон, Аустријанац Феликс Каниц и многи Други.

Последњи мудир Соко-града био је Сулејман-ефендија, кад је турски живаљ морао да напусти тврђаву и све српске просторе, на које се насељава српски живаљ из Црне Горе, Босне и Херцеговине. Бар тако ми је причао последњи становник Витомир Станимировић, који је дошао жени у кућу из рађевских Става. Био је то човек самотњак. Често је долазио цркви у Грачаницу. 0 богослужењу је редовно певао за певницом.

Пре пар година умро је Витомир Станимировић, у дубокој старости, донела је вест дневна штампа. И данас, кад завршавам са писањем о Соко-граду, дневна штампа доноси вести о збивањима око старога Сокола.

// Епархија Шабачко-Ваљевска / Манастир Соко //
[ Актуелно | Историјат | Устројство | Владика | Светиње | Духовност | Историјска библиотека]
[ Промена писма | Мапа | Претрага | Контакт ]