Slobodan Ivkov: 60 godina stripa u Srbiji

Slobodan Ivkov: 60 godina stripa u Srbiji

Naši u inostranstvu

Prošlo je svega nekoliko godina od kako su strip, rađen po najvišim tadašnjim svetskim standardima, u Srbiji počeli da kreiraju ovdašnji stvaraoci, a dostignuti dometi su bili takvi da su dela mnogih od njih sa velikim uspehom plasirana u inostranstvu. Setimo se samo skorašnjeg sentimentalnog zapisa iz francuske štampe vremešnog Kloda Žijoa (Claude Guillot) koji je citirao Zdravko Zupan u biografiji Beograđanina Konstantina Kuznjecova objavljenoj uz prigodnu monografiju u izdanju "Dečjih novina" (videti literaturu). Citat se tiče štampanja njegove "Grofice Margo" pre Drugog svetskog rata na francuskom u nastavcima na poslednjim stranicama magazina "Gavroš", a glasi ovako:

"Čitaoci GAVROŠA i danas se verovatno sećaju prostranih ledina, dubokih šuma koje su okruživale dvorac pun tajnih prolaza, dugačkih hodnika prekrivenih pločama koje su pod odsjajem Meseca stvarale zabrinjavajuće senke... Šta bi bez Kuznjecovljevog stripa bio ovaj list?

Drugi primer tiče se Lobačeva. Pre rata u Francuskoj anonimno je publikovan njegov strip "Princeza Ru" pod naslovom "Princess Thanit". Pjer Kupri (Pierre Couperie), najpoznatiji tamošnji teoretičar stripa i saradnik "Feniksa" ("Phoenix"), vodećeg svetskog teorijskog časopisa za strip, navodi primer svog kolege Pjera Strinatija (Pierre Strinati) koji je, pripremajući se 1955. godine za Salon u Bordigeri napisao referat o tome stripu, bez da je, kao uostalom i svi ostali ljubitelji francuskog stripa, znao ko je autor pomenutog dela. Ocenio je, dakle bez pouzdanog saznanja o autoru i mestu nastanka, ovo delo kao "najnadrealističkiji od svih stripova ikad stvorenih". Tek dvadeset godina nakon toga, zahvaljujući Žiki Bogdanoviću, u svom četrdesetrećem broju "Feniks" je razrešio višedecenijsku tajnu. Već u četrdesetpetoj svesci ovaj časopis objavio je tekst "Đorđe Lobačev ou l'enfance qui ne finit jamais". Ko zna koliko sličnih otkrića u budućnosti čeka naše i inostrane čitaoce. Nosilac ovih predratnih kulturnih, a izvesno i finansijskih, transakcija bio je izdavač magazina "Mika Miš" Aleksandar J. Ivković. On je bio i vlasnik agencije "Universum Press" čija "markica se često nalazila na uglovima domaćih stripova iz njegovog časopisa. U Francuskoj su plasirani još neki radovi Kuznjecova, među kojima se zna za sledeće:"Sinbad Moreplovac" (časopis "Jumbo"), "Brodolomci" i "Džingis Kanov potomak"("Avantures"), "Zeleni zmaj" ("La Journal de Toto"), "Orijent ekspres" i "Ali Baba i četrdeset hajduka" ("Les grandes Avantures") i "Boemi" (?). U ovoj zemlji čitaoci su bili upoznati i sa zamašnim delovima opusa Sergeja Solovjeva i Đorđa Lobačeva, a možda i sa radovima još po nekog stvaraoca, najverovatnije i Ivana Šenšina. Francuzima su sigurno morali biti zanimljivi "Tri musketara", "Napoleon" i druga dela Solovjeva, Lobačevljeva "Plava pustolovka", kao i "Legionar smrti" Šenšina. Teško nam je, ali ne i sasvim nemoguće danas tačno utvrditi gde i šta je sve od autora iz Srbije publikovano izvan granica zemlje. Ponavljamo, nisu isključena ni zaprepašćujuća otkrića. Sve je moguće, tim pre što ni sami kreatori nisu bili obaveštavani o daljoj sudbini svojih dela posle predaje uredniku. Štaviše neki su bili sasvim iznenađeni, ako ne i zaprepašćeni, kada su decenijama posle Drugog svetskog rata saznavali da su ih štampali u inostranstvu.

Iz odeljka o obnavljanju "devete umetnosti" posle 1945. biće očigledno zbog čega se autori toga perioda nisu prevodili van granica zemlje. I ovde je strip bio prezren i prognan, a kamoli da se neko, osim onih koji su na vreme izbegli, usuđivao da redove ponudi Zapadu. Svaki oblik saradnje sa kapitalistima, pogotovo privatne, odnosno individualne, teško se sumnjičio i skupo se plaćao. Više od četvrt veka nikakvog sistematskog plasiranja nije bilo, a broj individualnih preštampavanja bio je zanemarljiv. Treba ipak zabeležiti veoma uspešna učestvovanja karikaturista iz Srbije na međunarodnim konkursima i smotrama. Često su slali geg-kaiševe ili table stripova naglašene groteskne stilizacije, odnosno po njihovim rečima "karikature u više slika". Prednjačili su Zoran Jovanović i Slobodan Milić. Značajnu prekretnicu predstavljalo je pokretanje časopisa "Strip art" 3. novembra 1971. Inicijator i glavni uredni projekta bio je Ervin Rustemagić. Po prirodi dinamična ličnost, on je često putovao po inostranim smotrama, uspostavljao kontakte sa pojedincima i agencijama, te vrlo brzo uvideo da način na koji se radi na Zapadu uopšte nije nešto čime se ne može ovladati. Napravio je nekoliko sjajnih poteza. Prvo, došao je do autorskih prava na distribuciju dela zapostavljenog, a genijalnog američkog crtača (neki su ga upoređivali i sa Halom Fosterom) Vorena Tafea. Zatim je napravio sjajnu investiciju povezavši se sa Hermanom Hupenom. Ova saradnja dovešće do toga da je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih Rustemagić imao, preko sada već svoje privatne agencije "Strip Art Features", ekskluzivno pravo na svetsku distribuciju velikog Hermanovog filma "Tornjevi Boa Morija". Od nikada sasvim razvijenog i dokazanog crtača i urednika, Rustemagić je tako izrastao u jednog od vodećih svetskih distributera, odnosno menadžera stripa. I danas on iz inostranstva sarađuje sa Kercem, Pahekom i još nekim iz Srbije. Sedamdesetih je za srpski strip veoma značajno što je Rustemagić "pod svoje" uzeo i, tada već prilično sklonog alkoholu Milorada Dobrića. Njegov "Ljuba Truba" je pod novim imenom "Dik Trampit" ("Dick Trumpit") bio plasiran u neke zapadne zemlje. Uspesi Rustemagića prodrmali su ostale učmale državne izdavače. Kako je činovničku svest, preovlađujuću u posleratnoj zemlji, i inače teško pokrenuti, za ovaj proces trebalo je vremena. Sa naše distance gledano, do nekih zapažanja promena proteklo je "samo" manje od deset godina, ali kada pomislimo da je sve što je kreirano pre Drugog svetskog rata nastalo u svega šest godina, onda je taj izgubljeni period strahovito dug. Prvi se pokrenuo novosadski "Dnevnik". Decenijama sarađujući a velikim italijanskim izdavačem Serđom Bonelijem, a zbog čestih privrednih oscilacija (čas država društvenim izdavačima odobrava devize za nabavku autorskih prava za inostrane stripove, čas ne, čas se nagoveštava da će svaki društveni izdavač dobiti svoj devizni račun, pa će moći sam da raspolaže sopstvenim zarađenim devizama, čas ne, itd.). "Dnevnik" je otkupio licencu za kreiranje veoma komercijalnog stripa "Veliki Blek". Okupljeni su autori do tada nedvosmisleno legitimisani kao bezrezervni poklonici komercijalnog stripa (velik broj ih je do tada sarađivao sa gornjomilanovačkim "Dečjim novinama" koje su u ovom pogledu pokazale neočekivanu tromost) i ova kuća se uputila u jedan međunarodni posao. Epizode nastale u Novom Sadu od strane ekipa na čijem čelu je bio jedan od najboljih ovdašnjih savremenih autora Branislav Kerac, a u čijem sastavu su bili i Branko Plavšić, Ahmet Muminović, Rade Mijatović (radio parodije "Velikog Bleka"!), braća Ivanović i još neki, distribuirale su se, verovatno ponajviše po principu kompenzacije i zamene, u inostranstvo. Ostvareni uspeh je bio solidan, oko Kerca se okupila grupa koja je oponašala njegov stil, tako da se danas slobodno može govoriti o čitavoj Kerčevoj "školi", no najvažnije na dugi rok je bilo to što su se mnogi crtači iz ove grupe, i ne znajući, u stvari spremali za jedan još veći, značajniji i unosniji posao. Usput, "Dnevnik" je otkupio još jednu licencu, strip "Kosmo" koji je po zadatim likovima kreirao sjajni Radič Mijatović, danas autor svetskog formata. Nabrojana ostvarenja uglavnom su kod nas plasirana u ediciji "Lunov Magnus strip" (strip "Veliki Blek") i "Dnevnikovom" magazinu "Strip zabavnik" (stripovi "Veliki Blek" i "Kosmo"). Pre nego što opišemo taj naredni veliki međunarodni projekat ovdašnjih izdavača, još malo o društvenom okruženju u kome se sve to odvijalo.

Do te prave ekspanzije "vremena licenci", da ga tako nazovemo, početkom osamdesetih godina došlo je iz dva razloga. Prvo, preduzeća su smatrala da je to najkraći put da se prodre u svet, gubeći iz vida da istovremeno valja negovati i plasirati originalna dela, a drugo, kao što sam u još nekoliko poglavlja pokazao, sve to je bilo usko povezano sa ekonomskim i političkim prilikama u zemlji. Ova kretanja nisu mogla da mimoiđu ni strip. Jedan od razloga (ostavimo sada na stranu individualnu i grupnu sposobnost za inicijativu redakcija, inače pod patronatom vladajuće partije koja se u višedecenijskom periodu pitala ko će, a ko ne, biti njihov glavni urednik; negativna selekcija je uvek pravilo u situacijama kada partijska pripadnost, a ne stručna sposobnost određuje ovakva postavljanja (što se domaća "deveta umetnost" nije pažljivije negovala do tada bio je taj što su strani stripovi bili ne samo jeftiniji za nabavku od domaćih, nego što, kako rekoh, ni izdavačke kuće nisu uspostavljale sa svetom ravnopravnu komunikaciju. Malo ili nimalo je postojalo zaposlenih službenika koji su govorili strane jezike, a pravne službe su bile gotovo potpuno neosposobljene za međunarodno autorsko pravo, pa o nekom autoritativnijem vođenju dijaloga nije moglo biti ni govora. A što se pariteta nadoknada autorima tiče, samo ukratko treba napomenuti da je potpuno razumljivo što gotovo niko nije naručivao domaći strip, kada je inostrani bio desetak puta jeftiniji. Štampanje jedne takve table se plaćalo od 5 do 10 američkih dolara, dok je za domaća dela, s obzirom na tadašnji "naduvani" standard stanovništva zasnovan na velikim inostranim kreditima, valjalo platiti dinarsku protivvrednost 50 i više dolara. Na drugoj strani, motivacije za plasmane naših ostvarenja "napolje" nije bilo pošto su se svi prihodi iz inostranstva prvo slivali u državne fondove, pa su se tek onda planski raspoređivali prioritetima. Treba li posebno isticati da nikada strip, a pogotovo tada nije bio prioritet? Početkom osamdesetih, neposredno po smrti Josipa Broza Tita, počeo je, prvo tiho i za prosečne građane neprimetno, a zatim sve očigledniji državni i ekonomski haos. Pojavile su se rupe u zakonima i veće mogućnosti za njihovo komotnije tumačenje, dok je deviza za nabavku stranog materijala bilo sve manje, u nekim periodima od po godinu-dve ih se gotovo uopšte nije moglo dobiti. Izdavači su kao izlaz našli u osnovi dobru računicu da prvo otkupe licencu za strip, ili čak serije stripova, da bi zatim domaće radove zasnovane na njima plasirali na ovdašnje tržište, a "ako bog da i sreća junačka" (a naročito ako kvalitetom odnosno nivoom radova, budu zadovoljeni strani partneri) ponešto se, u okviru razmene, za ove radove moglo dobiti i iz inostranstva. Najpreduzimljivijim izdavačima su se pokazali zagrebački "Vjesnik" (agencija "VPA") i novosadski "Dnevnik" i "Forum". "Vjesnik" nam je zanimljiv zbog toga što je iz različitih razloga još od ranije u tamošnjoj sredini zapostavljena domaća produkcija u prvi mah, pa i kasnije dovela do izostanka angažovanja zagrebačkih autora u ovom aranžmanu "VPA" . Domaći strip u Hrvatskoj nailazio je na nerazumevanja o čijim korenima je red da pišu tamošnji teoretičari medijuma, ali činjenica je da su domaća dela (svejedno da li hrvatska, srpska ili jugoslovenska) tamo, od gašenja "Plavog vjesnika" pa sve do pojave "Vjesnikovog" magazina "Naš strip" i nezavisnog "Patka" sredinom osamdesetih, čak manje bila uvažavana nego ovde. I pored jake "škole" animiranog filma, "VPA", za otkupljenog "Toma i Džerija", "Bila i Bula", te još neke likove koji su plasirani u dečjem časopisu "Tomi i Džeri", rado čitanom i na ovim prostorima, nije uspela da angažuje tamošnje autore, pa se okrenula beogradskim. Računicu su imale obe strane. "VPA" je po povoljnim uslovima popunjavala stranice svog izdanja koje je, i pored izostanka originalnog inostranog materijala, održalo ritam izlaženja, a autori iz Srbije su ovim radom sebi obezbeđivali pristojnu egzistenciju. Obimom i kvalitetom obavljenog posla i publikovanih dela isticali su se Dušan Reljić, Bojan Đukić, Ratomir Petrović - Raca, Zdravko Zupan, Zoran Kovačević i scenarista Lazar Odanović. I ovo angažovanje oko "Toma i Džerija" crtačima iz Srbije poslužilo je kao svojevrsna škola. Neki od njih su se, posle prekida saradnje sa hrvatskim izdavačem, direktno obratili evropskim zastupnicima američkog vlasnika autorskih prava pošto su "zanat imali u rukama". Tako je, na primer, Bojan Đukić počeo veoma uspešnu i plodnu saradnju sa nemačkim izdavačima ovih serija "Wolfgang M. Biehler Verlag"-om i "Condor Verlag GMBH"-om koja traje i danas, a slično su postupili Zoran Kovačević (za nemački "Interpart" iz Hamburga radio je serije "Ulica Sezam", "Mece Dobrići", "Dejvid Gnom", "Alfred Kvak"...) i još neki iz pomenute ekipe. Ovo "vreme licenci" sa početka osamdesetih zaokružio je "Forum" koji je 1983. počeo u svojoj produkciji uz prilično dobru marketinšku kampanju da plasira na domaće i inostrano tržište licencnog "Tarzana" Edgara Rajsa Barouza. Saradnja sa sa svetom ostvarivana je preko švedske firme "Atlantik", a na radu su se oprobali scenaristi Slavko Draginčić, Branislav Kerac, Svetozar Obradović, Dušan Vukojev i još neki) dok su crtali Branislav Kerac, Branko Plavšić, Sibin Slavković, Petar Meseldžija, Marinko Lebović, Goran Đukić, Pavel Koza... Produkcija je, istina imala i svojih mana, ali uopšte prosek je bio na nivou, ako ne i bolji od evropskog proseka. Slobodno tvrdim da su epizode Branislava Kerca, pogotovo one kasnije, kada se, kao i kod "Velikog Bleka" osetio sigurnijim, daleko iznad proseka koji je nudio švedski "Atlantik". Duhovitost i scenaristički doprinosi pomalo i podsmešljivom odnosu prema konvencijama serije, koje su zaista često na granici stupidarija, a koje je američki nosilac prava "Tarzana" uspostavio i zadao autorima, bili su od Kerca izuzetni. On je pri tome zauzeo priličnu ironičnu distancu u odnosu na ono čime se bavio, a ukupni rezultati dostojni su glavnih tokova naše humorističke literature. Od priprostih efekata primerenih ovakvim delima, kao što su razroke oči, pa do suptilnih citata iz sveta književnosti, filma i muzike, sve se u njegovom "Tarzanu" može naći. Ipak, njegov "Veliki Blek" u ovom smislu je nenadmašen. Obiluje gomilama vizuelnih i narativnih parafraza, najslobodnijih konstrukcija i najbestidnijih, krajnje ličnih asocijacija i podmetanja. Sličan put prešao je i u autorskom delu "Ket Klou". Od pokušaja ozbiljnog ulaska u svet urbane mitologije dvadesetog veka i stripovske konfekcije američkih super-junaka, serija se pretvorila u jedno od najduhovitijih, najsomnabulnijih parodiranja žanra. I da krug bude potpun, sve epizode (i najnovije današnje) prodate su baš u SAD, te štampe u prilično velikim tiražima kod uglednog izdavača iz Kalifornije "Malibu Comics" (najsvežija a zaprepašćujuća informacija kaže da je ovog, poslednjih godina jednog od najkspanzivnijih izdavača pre nekoliko dana celog otkupila najveća svetska agencija za strip "Marvel Comics Group"; pitanje je kako će se to odraziti na dalju uređivačku politiku "Malibua", a time i na sudbinu Kerčevog stripa) i veoma je popularna kod tamošnje publike.

1)Zanimljivo je da je epizoda "Zlatna barka" koju je po scenariju Dereka Fildinga nacrtao Sibin Slavković, istovremeno publikovana u Danskoj, Švedskoj, Norveškoj i Finskoj, a ubrzo i u Nemačkoj, Meksiku, Indiji i Holandiji. O ovome postoje beleške u "Spunk novostima" br. 1/jul 1984 (str. 3) i br. 2/novembar 1984(str. 83), "Forum", Novi Sad, 1984.

Otvoreno se može reći da je od 1983. godine, nekako uporedo i skoro sasvim nezavisno od licencnog, počeo i veliki izlazak ovdašnjeg autorskog stripa u inostranstvo, uglavnom privatnom i individualnom inicijativom. Opet je jedan od pionira bio Branislav Kerac. Veoma brzo posle pojavljivanja u "Yu stripu" gornjomilanovačkih "Dečjih novina" početkom 1979. godine, "Kobra" scenariste Obradovića i crtača Kerca postao je kod čitalaca za per sezona ne samo najpopularniji, već i noseći strip ovog časopisa, podižući mu povremeno tiraž do 30.000 primeraka. Ponudivši ga evropskom tržištu, autori su napravili dobar posao. Svega nekoliko godina kasnije, epizode od 14 do 20 stranica publikovane su u danskom mesečniku "Serie", norveškom "Hegenenu" i švedskom "Magnumu". Vrhunac tog perioda bila je štampanje priče "Anđeo pakla" (48 tabli) jula 1983. u formi albuma u ediciji "Serie-Solo", a januara 1984, u istoj formi i epizode "Pustinjski monstrum". Nekako u to vreme Ervin Rustemagić je za špansku reviju "Historia de los Comics" napisao tekst o istoriji jugoslovenskog stripa kojoj je posvećen prilog na osam stranica. Sporadičnih preteča i nagoveštaja te disperzije je bilo (samo jedan primer iz moje dokumentacije koji ovo ilustruje: Dragoš Jovanović Fera je u holandskom časopisu "Fenomen" iz Amsterdama, u broju 7 od 17. septembra 1982. objavio geg-tablu), no 1983. se može uzeti kao međaš masovnog inkorporiranja stripa iz Srbije u tkivo evropske "devete umetnosti". Pomenimo samo još Branu Nikolića koji je za nemačkog izdavača Vajfelda crtao strip "Superzvezda Plave Oči".

Drugo presudno čvorno mesto naše istorije na ovom polju je 1985. Tada je na razne načine i na različitim mestima proslavljena pedesetogodišnjica domaćeg stripa. Izložba "Beogradski strip 1935 - 1985" održana je u beogradskom Studentskom kulturnom centru, a postavka jugoslovenskog stripa nešto kasnije u Muzeju primenjene umetnosti. Na najbolji način iskorišćena je prilika da se sa već uglavnom pripremljenim materijalom izađe i van granica. Uporedo sa velikom retrospektivom jugoslovenskog filma u pariskom "Boburu" (kulturnom centru "Žorž Pompidu") održana je u našem kulturnom centru, takođe na trgu gde je smešten "Bobur", ali sa preke strane, jedva stotinak metara dalje, izložba domaćeg stripa. Iako loše reklamirana, imala je u toku trajanja i one posetioce koji su bili najvažniji - francuske urednike i izdavače. Za oko su im odmah zapala dva autora iz Srbije: Zoran Janjetov iz Novog Sada i Željko Pahek iz Beograda. I dok je Paheku kao posledica ovoga bilo samo štampanje nekih kraćih ostvarenja u časopisu "Fluide Glatial" (učestalija pojavljivanja u inostranstvu uslediće tek nekoliko godina docnije pošto ga "pod svoje" bude uzeo menadžer Rustemagić), kada se kod zainteresovanog izdavača "Les humanoides associes" sa svojim tabloima do tada najvećeg autorskog dela "Bernard Panasonik" pojavio Zoran Janjetov, naizgled je dobio premiju. Istina, ovaj strip ispod miške mogao je mimo da odnese nazad u Novi Sad, ali mu je zato predloženo da koloriše, ni manje, ni više, nego najnoviju epizodu Avantura "Džona Difula" (serija o "Inkalu") svog jedinog i najvećeg uzora Žana Žiroa - Mebijusa (Jean Giraud - Moebius). To je 1987. i učinio, a nešto kasnije mu je scenarista te serije Aleksandro Žodorovski predložio da po njegovom tekstu samostalno crta seriju albuma "Detinjstvo Džona Difula". Prva knjiga izašla je već 1988, imala je 56 stranica i bila je formata 22x29 cm. To je bila takva senzacija da smo joj svi i tadašnju cenu zapamtili: 45 franaka. Peti album je objavljen još 1993. i priča se nastavila do danas.

Autori iz Srbije nisu mogli, a da (opet najviše posredstvom Rustemagića) ne budu prisutni u događaju koji će na dugi rok odrediti istoriju Evrope, pa kako će se docnije videti, i naše zemlje - u rušenju Berlinskog zida. Naravno, oni su to činili na svoj način. Povodom ovog spektakla organizovan je veliki međunarodni strip-projekat "Durchbruch", oko koga se, posredstvom trinaest evropskih izdavača okupilo dvadeset sedam uglednih svetskih kreatora "devete umetnosti". Pored Mebijusa, Bilala, Sjenkjeviča, Gibonsa, Manare, Mezijera, Morara, Pradoa, Šulthajsa, Tardija, Toresa i ostalih, našli su se Branislav Kerac i Željko Pahek. tema je bila nešto kao "Zid i njegovo rušenje", ali nije strogo precizirana. Naknadno je objavljen prigodan strip-album sa radovima svih koji su se njome bavili. Kerac je priložio četvorotabloidno ostvarenje "Schatten der Vergangeheit", a drugi strip na šest tabli pod naslovom "Die schwarze Narbe" bio je Pahekov. Izdavač "Comic Art" ("Carles Verlag" iz Hamburga)je knjigu u opticaj pustio aprila 1990. I sve bi bilo u redu da tim činom u Berlinu nije počela drugačija preraspodela interesnih sfera najmoćnijih svetskih sila. Granice uticaja su se menjale, nanovo uspostavljale, a nevolje su bile višestruke. Ne samo da do ovakve promene međa ne može doći bez ratova, već su, da stvar bude gora, one prolazile baš kroz Titovu Jugoslaviju. Dalje svi znamo: počeo je građanski rat. Mnogi su, što "trbuhom za kruhom" (uslovi za normalan život na ovim prostorima postali su podnošljiviji samo određenim, često vlasti bliskim slojevima ljudi u svim bivšim republikama SFRJ, iz kojih su se oformile "novokomponovane klase bogataša") što sklanjajući se od mobilizacije i slanja na ratišta, napustili zemlju koja se raspala. prednost je što su izbegli crtači stripova bili bliže izvoru informisanja o novim trendovima, ali ova konstatacija može zvučati cinično kada se zna kolika je šteta nastala ovakvim egzodusom, ne samo stripara koji su paradigma trenda, već naravno i ostalih poslenika ovdašnje kulture. Jedni su tamo ostali, a drugi se, posle kraćeg boravka vratili. U Holandiji (Amsterdam) su Dejan Nenadov, Nenad Vukmirović i Petar Meseldžija, u Engleskoj (London) Bojan Đukić sa porodicom. U Španiji (Barselona) Rajko Milošević - Gera, u Austriji (Beč) Milan Ilić - Laki, itd.

Vratili su se, ali uopšte nisu, ili su samo delimično prekinuli veze sa spoljnim svetom: u Novi Sad Zoran Janjetov posle kraćeg boravka u Parizu, a u Beograd Darko Petrović iz Barselone, Dragan Lazarević takođe iz Pariza i Željko Pahek iz Nemačke. Nekima koji su ostali "napolju" rad na stripu nije osnovni izvor prihoda. Iliću i ekipi iz Holandije osnovna delatnost je dizajn, dok Milošević, iako objavljuje, uglavnom svira gitaru u svojoj grupi "Custom blend". Ovaj bend iz Barselone neguje bluz. Simbolično.

Da stvar bude gora, protiv Srbije su 1992. uvedene međunarodne sankcije pod patronatom SAD i Ujedinjenih nacija. Time su, valjda prvi put u istoriji, umetnost i sport postali predmetima otvorene političke trgovine. Procedura u budućnosti druge narode i zemlje ne bi trebalo da iznenadi (ipak, ne ponovilo se) jer je sada već svima dobro poznata i razrađena. Da rezimiramo: prvo ti oduzmu ono što ti po svim međunarodnim pravima pripada (učestvovanje na međunarodnim kulturnim i sportskim smotrama i takmičenjima; paradoks je, na primer, to što, ako već novostvorena država nije priznata, pojedincima vraćaju radove sa međunarodnih konkursa grafike, karikature, a pojedinačni sportski klubovi, dakle ne predstavnici države, se isključuju iz evropskih takmičenja), a zatim ti u političkim pregovorima (sada cinično zvuče izjave da su kultura i sport odvojeni od politike), uz mnogo pompe vraćaju (uz svoj ne mali politički ustupak na svoju štetu) to što je tvoje i još treba da budeš srećan što si dobio ono što je inače po svim zakonima neotuđivo. No, sila Boga ne moli, pa smo i kroz to prošli i posledice dobro iskusili. Nije stoga čudno što se raspoloženje prema Zapadu menja na gore, što je razočarenje u civilizaciju, kojoj smo decenijama bili okrenuti kao nedosanjanom snu, ogromno i što su, u krajnjoj liniji, ovdašnji "kulturnjaci" organizovali prkosne akcije u kojima su učešće uzeli i neki autori stripa, a koje su naslovljene sa "Fuck Sanctions" i slično.

I pored tih nesrećnih sankcija čije posledice su na svojim leđima osetili mnogi naši kulturni radnici pokušavši da nastupe u inostranstvu, a verovatno zbog ranije ugovorenih profesionalnih obaveza čiju štetu bi trpeli prvenstveno izdavači, stripovi koji su već sarađivali sa stranim partnerima, nisu imali većih problema. Štaviše, u katalogu za 1992. uglednog nemačkog izdavača "Carlsen Comics" našla su se čak dva albuma Kerca i Paheka. Oktobra 1992. u Francuskoj je izašao prvi album nove serije "Rubina" koju je po scenarijima Fransoa Valterija autora velikog broja hit-albuma sa junakinjom "Natašom", crtao Dragan Lazarević (De Lazzaro). Do 1995. je objavljeno već nekoliko albuma sa novim pričama. Naredna 1993. je u ovom pogledu, i pored pooštrenih sankcija, bila još bolja. Janjetov je u Parizu objavio peti album "Detinjstva Džona Difula", Kerac je u švedskom časopisu "Magnum" predstavio svoju "Ket Klou", Milošević u španskom magazinu "Comics International" kratke priče, a Đukić u engleskom "Sonic"-u svoju tamo veoma popularnu seriju "Wonder Boy" (ne samo da poslednjih godina piše za zgledni engleski stručni časopis "Comic Forum", već je čak postao i član redakcije jedne od najkvalitetnijih svetskih periodičnih publikacija za teoriju stripa "Comics Interview"). Zdravko Zupan za Diznijevu kompaniju crta "Šilju".

Prošla 1994. bila je kulminacija borbe za opstanak. Janjetov je objavio novi album iz serije za "Humanoide", Kerac je Amerikancima opet počeo da prodaje "Ket Klou" (izdavač "Malibu Comics"), Milošević ne samo da je u Španiji objavljivao kratke stripove, već je našao vremena da sa muzičkom grupom gostuje u našoj zemlji, a Petrović je, bar delima, i dalje prisutan u tamošnjoj javnosti. Branislav Hetcel je u Japanu na svoju ruku plasirao neka svoja ostvarenja. Đukić je u Velikoj Britaniji zaokružio saradnju sa časopisom "Conic the Comic" (izdavač "Fleetway Editions" Ltd) okončavanjem svoje serije "Wonder Boy", ali od sredine godine je započeo saradnju sa američkim gigantom "Marvel Comics Group" i, direktno po narudžbi urednika njegovog najdostojnijeg konkurenta "DC"-a Rika Tejlora, ni manje, ni više, nego crta "Betmena". Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf iz Pančeva Amerikancima je prodao šokantan projekat - album stripova "Život pod sankcijama" (izdavač "Fantagraphics Books" iz Sijetla uvrstio ga je i u svoj katalog za zimu 1994). Zoran Kovačević, Dušan Reljić i Zoran Andrić iz Beograda su u Grčkoj kreirali čak četiri knjige propratnih materijala za tamošnje izdanje "Taličnog Toma". Lazarević stvara nove albume "Rubine". Velika je verovatnoća da već ove sezone Božidar Milojković potpuno preuzme rad na "Gaši" Andre Frankena. Eto, pojedinačni slučajevi su uglavnom predstavljeni, a trendovi se nekako uočavaju. Ipak, niko pouzdano ne može da nam kaže kako će se stvari dalje odvijati. Da su normalne prilike u pitanju, ekspanzija bi se podrazumevala. Ovako, ne zna se.

Postavku ovog segmenta podelio sam u dva dela. Prvi čine "Delimično originalna dela" rađena po stranim licencama, a drugi "Sasvim originalna dela". Prvim dominiraju licencne kreacije saradnika "Dnevnika", "VPA" i "Foruma", ali tu su i pojedinačni proboji na ovom terenu Božidara Milojkovića ("Crne ideje"), Zdravka Zupana (Diznijev "Šilja"), Zorana Janjetova ("Detinjstvo Džona Difula") i Bojana M. Đukića ("Regina Regenbosen", Nemačka). Ovde je uglavnom reč o stvaranju po zadatku i od ranije poznatim likovima ili serijama. U originalu dela svrstao sam Lazarevićevu "Rubinu", odavno na nemačkoj sceni prisutne table Šajtinca, Zografove košmare, Janjetovljevog "Bernarda Panasonika" prevedenog na francuski, Hetcelove proboje na Daleki Istok, Kerčeva i Pahekova viđenja problema sa Zidom, Andrićevu vizuelnu poeziju, Kerčevu "Cat Clow", Bosnićev strip iz "pariske faze", Đukićevog "Wonder Boy"-a iz Velike Britanije, Petrovićevu "špansku fazu", Miloševićeve vesterne i kratke priče, takođe iz Španije. Jedna je, o kurioziteta, prevedena na ruski za tamošnje, veoma zainteresovano tržište...

Delimično originalna dela (strane licence)

"Tom i Džeri"

beogradskih autora - crtača Zdravka Zupana, Bojana M. Đukića, Zorana Kovačevića i Ratomira Petrovića - Race, te scenariste Lazara Odanovića.

"Veliki Blek"

(novosadski "Dnevnik") Branko Plavšić, Radivoj Mijatović, Branislav Kerac, Miodrag Ivanović - Mikica, Marinko Lebović

"Šilja"("Genius")

Zdravko Zupan (scenario Francois Corteggiani)

"Crne ideje" ("Idees Noires")

Božidar Milojković - Bam

"Kosmo" ("Cosmo")

Radič Mijatović

"Detinjstvo Džoni Difula"

Zoran Janjetov (scenario: Alehandro Žodorovski)

Potpuno originalna dela

Branislav Kerac - "Cat Claw"

Internacionalni projekat "Durchbruch" (1990) - Branislav Kerac, Željko Pahek, Saša Rakezić

Zoran Janjetov - "Bernard Panasonik"

Branko Andrić - Andrla - Tabla iz albuma "Erection uber alles"

Dragan Lazarević - "Rubina" (scenario Francois Wallthery)

Darko Perović - "Duboko i hladno"

Branislav Kerac

Novi Sad, 1952.

Završio je zubotehničku školu, ali se potpuno posvetio stripu. I pored toga što radi za mnoge inostrane izdavače, stalno boravi u Novom Sadu. Sa scenaristom Svetozarom Obradovićem 1975. započinje crtanje serije "Poručnik Tara". Sa istim koautorom kreira "Olivera", "Nindžu", "Troje nesalomljivih", "Kobru"... Samostalno, ili uz pomoć drugih saradnika, iz njegovog crtačkog pera nastali su "Cat Claw" (koji se danas objavljuje u Evropi i SAD), "Bili the Pljuc", tri vestern-stripa i nekoliko eksperimentalnih stripova. Jedno vreme bio je zaposlen u kući "Dnevnik" u kojoj je crtao licencnog "Velikog Bleka", a zatim je prešao u "Forum - Marketprint" u kome je radio takođe licencnog "Tarzana". Sve u svemu, potpisao je blizu 3000 tabli stripova. Na prvom Salonu jugoslovenskog stripa u Vinkovcima 1984, pripala mu je nagrada za najbolji avanturistički strip, dok je još 1979. pobedio na konkursu za strip "Yu stripa". Smatraju ga najkomercijalnijim i najproduktivnijim crtačem u Srbiji.

Borislav Šajtinac

Melenci, 1943.

Diplomirao je na Srednjoj školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu. Završio prvi stepen Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu. Kratko vreme studirao na "Ecole Superieure des Beaux Arts" u Parizu. Od 1962. do 1967. objavljivao stripove i karikature u jugoslovenskim časopisima i dnevnicima "Telegram", "Polja", "Vidici", "Mladost", "Jež", "Večernje novosti"... Već 1965. mu u izdanju novosadske "Matice srpske" izlazi knjiga crteža "Kažiprst". Od 1967. do 1969. sarađivao je sa francuskim satiričnim časopisom "Hara-Kiri", a od 1973. do 1975. sa nemačkim listom "Westdeutsche Allgemeine Zeitung" (Esen). Od 1980. do danas sarađivao je sa časopisom "Lui", "Transatlantic", "Playboy"... Živi u Minhenu i radi u filmskom studiju za animaciju "Carrousel Film". Dobitnik je velike nagrade "Zlatno pero Beograda" za 1980. godinu.

Bojan M. Đukić

Beograd, 9. aprila 1956.

Diplomirao dramaturgiju na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Jedan je od osnivača strip-grupe "Beogradski krug 2". Od 21. juna 1991. sa porodicom živi u Londonu. Svoje autorske stripove, licencna dela, scenarija, prikaze i eseje štampao je u mnogim jugoslovenskim specijalizovanim i nespecijalizovanim časopisima ("Pegaz", izdanja "Dečjih novina", "Foruma", "Vjesnika", "Politike"...). Član je ULUPUDS-a. Na konkursu za strip "Mladost" 1988. osvojio je drugu nagradu u kategoriji strip-kaiša. Prve dve godine u Velikoj Britaniji proveo je kao animator "Ablimation/Universal pictures" Ltd. studija Stivena Spilberga za animirane filmove. Od tada je samostalni crtač stripova izdavača "Fleetway Editions" (za njih je kreirao dve serije "Wonderboy"-a) i "Marvel Comics Group". Predavač je vizuelne naracije i crtanja bez modela u "London Carton Centre"-u. Ilustrovao je udžbenik crtanja "Encyclopeadia of Cartooning Techniques" izdavača "Quarto Publishing". Jedan je od urednika njujorškog "Comics interview"-a. Stalni je kolumnista londonskog "Comics Foruma".