|
|
|
|
|
Здравко ЗупанСтрип у Србији 1955-1972
Садржај
Увод
Насловна страна „Метеора“ Крајем пете деценије долази до значајних законских промена у информативној делатности. Као последица примене друштвеног самоуправљања у информативној делатности, уместо ранијег Агитпропа уводи се институт оснивача. Његове надлежности утврђене су Законом о штампи и другим видовима информисања, усвојеним 1960. Све до тада важио је закон о штампи из 1945. године. Нема сумње да је новонастала атмосфера повољно утицала на појаву нових приватних издања. Тако су Драги Недељковић, Роксанда Милутиновић и Вујица Ристић („средили и издали“), 1958. покренули ревију „Метеор“. Недељковић, истовремено потписан и као главни уредник, био је и аутор стрипова објављених у прва два броја: мелодраматичне љубавне приче о витезу Владимиру и Зораиди Златковић, кћерки великог војводе Оливера из доба Стефана Високог, „Велики војвода Оливер“, и авантуристичког стрипа „Син малајских острва“; док за трећи најављени стрип „Харем Ал Рашид“ не постоје подаци да је издат. Жика Стрип
Наредне године Живојин Жика Тодоровић, познатији као Жика Стрип, заједно са Маром Ратић издаје свеску свог научно-фантастичног стрипа „Диригована планета“, „фантастичан стрип о вештачком сателиту“. Исти тандем покренуће крајем 1960. забавник „Ракета“ и успети да изда пет бројева. У свим бројевима као издавач потписан је „Зенит“ из Суботице, изузев четвртог у коме су као издавачи назначени аутори. Тодоровић се обично потписивао псеудонимима Zyke Stryp, Ж. Стрип, Страјп Жајк, Жика Стрип и Zike Stryp. У својој књизи „Београд за почетнике“ Богдан Тирнанић је једно поглавље посветио Живојину Тодоровићу, који је у литератури остао познат као Жак Себастијан. Овај контроверзни боем и коцкар променио је више занимања. Због болести која га је задесила окренуо се сликарству, илустрацији, реклами, економској пропаганди, писању криминалистичких романа и цртању стрипова. О њему су испевали стихове песници Брана Петровић, Јаков Гробаров, а Божидар Шујица му је посветио песму „Безистан“. Становао је у поткровљу изнад биоскопа „Звезда“. Пред крај живота, када више није могао да се креће, београдски мангупи су га на рукама доносили у „Безистан“, његову омиљену кафану на Теразијама.
Насловна страна првог броја „Ракете“ Војни листови и стрип
„Операција Коњички скок“ (насловна илустрација Андрије Мауровића) У другој половини педесетих стрипови су потпуно освојили најразличитије дневне и недељне листове, од спортских, преко дечјих и хумористичких, па све до војних. Квалитетних аутора било је мало и они нису могли да задовоље њихове нарастајуће потребе.
Мики Мустер То је био један од разлога због кога је лист „Народна армија“ почетком 1956. расписао конкурс за текст за стрип и за готове стрипове. Од учесника је тражено да стрипови обрађују следећу тематику:
Поред примамљивих новчаних награда (за сценарио су предвиђене суме од 20.000, 39.000 и 50.000, а за готов стрип 80.000, 120.000 и 150.000 динара) одзив није био велики. На конкурс су стигла „22 сценарија од којих 10 са урађеним цртежима“. Прва и друга награда за готове стрипове нису додељене. Трећу награду добили су Ивица Бедњанец из Загреба за стрип „Црвени се шума“, и капетан Мирослав Тафра и војник Драго Пискач из Госпића за стрип „Повратак у зору“. Прва награда за сценарио није додељена. Друга награда је припала С. Кославу (Славко Комарица) из Београда за сценарио „Одлучан корак“. Трећу награду је добио поручник бојног брода Фране Јурић из Београда за сценарио „Три свјетла у ноћи“. Наредне године у „Народној армији“ Славко Комарица и Ђорђе Горбунов објављују стрип „Бекство“, Ивица Бедњанец и А. Радић „Извиђач Богдан“, а Здравко Сулић и Славко Комарица „Одлучан корак“. С. Стојановић по тексту В. Стојановића црта стрипове „Кукурузар“ и „Хероји Јадрана“. С. Стојановић паралелно у „Аеро свету“ објављује стриповану причу о првом партизанском пилоту Фрањи Клузу „Црвени пилот бр. 13“. Исте године у издању „Народне армије“ појавиће се свеска „Операција Коњички скок“, са поднасловом „Десант самоубица“, коју је нацртао Станислав Иконић према тексту капетана прве класе Радована Тимотијевића. На насловној страни објављена је пригодна илустрација Андрије Мауровића. Исте године „Народна армија“ издаје фотострип „Бриле“, по истинитим легендама Јована Поповића. „Бриле, истинита прича о ратним доживљајима народног хероја Стевана Петровића“, издат као засебна свеска, био је први објављени фотострип у овом облику. Режирао га је и снимио Александар Саша Бизетић (р. 1925). Као одговорни уредник овог издања био је потписан Данило Радоловић, мајор. Наредне године иста новинско издавачка установа издаће две нове стрип-свеске: „Синови огња“ и „Довиђења наше море“. Сценарио за први стрип написао је Драшко Шаљић по роману „Бесмртна младост“ Јеврема Поповића, а цртеже израдио познати словеначки аутор Мики Мустер. Као одговорни уредник потписан је Данило Радоловић. Као што је најављено у реклами, у стрипу су обрађени „јуначки подвизи омладинаца, народних хероја Бошка Бухе и Саве Јовановића — Сирогојна“. Другу свеску, фотострип „Довиђења наше море“ реализовао је Саша Бизетић према репортажи Фране Јурића. Бизетић се поред рада на сценарију огледао и као режисер и фотограф.
С. Стојановић Александар Саша Бизетић, пионир фотострипаОд 1955. па све до 1968. када је дефинитивно престао да се бави овим послом, Саша Бизетић је реализовао 23 фотострипа. Од тога су 22 објављена или као комплетне свеске или у наставцима, а по некима су рађени и објављени цртани стрипови. Бизетић је радио као слободни уметник. Режирао је све — 23, а снимио 21. Фотострип је изискивао сценарио, режију, фотографију, монтажу, сценографију, костиме, што је углавном Бизетић радио, односно организовао сам. Сећајући се овог раздобља свог живота, Бизетић је својевремено изјавио: „Када сам почео да се бавим фотострипом, или како ја то више волим да кажем фотофилмом, мислио сам да је то моја, потпуно оригинална идеја, и нисам ни сањао да је у Италији и Француској већ постојала читава индустрија те врсте. Такође, нисам слутио да ће ми та нова пасија одузети времена и здравља“.
Фотострипови Александра Саше Бизетића
„Николетина Бурсаћ" Александра Грбића Већина Бизетићевих стрипова ређена је са тематиком из НОБ-а: „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, „Поздрав празнику“, „Птице буре“, „Живот за слободу“, „Жицар у акцији“, „Скојевци из мале луке“ и др. Највише издања, преко десет, доживео је његов фотострип „Детињство друга Тита“. Поред тога реализовао је стрипове „Дечаци Павлове улице“ по роману Ф. Молнара, „Мексиканац“ по приповетци Џек Лондона, „Том Сојер и Хак Фин“ по чувеном роману Марк Твена. Овај последњи откупило је загребачко предузеће „Младост“, али никад није издат. Године 1968. Саша Бизетић потпуно разочаран напушта рад на фотострипу. „Весели забавник“
Насловне стране „Веселог забавника“ Како ће се доцније показати, најзначајнија година за стрип у Србији била је 1957. Наиме, почетком године у Горњем Милановцу изашао је први број листа „Дечје новине“. На самом крају исте године „Борба“ издаје први број „Кекеца“, забавника за младе „од 7 до 77 година“. Између ова два важна догађаја појавио се 5. марта у Београду „Весели забавник“ у издању НИП „Стожер“. Одговорни уредник био је Бранко Рељић, док је као технички уредник потписан Александар Ј. Ивковић. С обзиром на садржај који је био базиран на стриповима о Три угурсуза, као и материјалима из Ивковићевог чувеног листа „Мика Миш“, можемо претпоставити да је управо он био иницијатор овог пројекта. У почетку је, као и истоимено предратно издање, доносио авантуре Три угурсуза (les Pieds Nickeles), али то су биле приче које је Ивковић продуцирао по завршетку рата. Несумљиво је да је на појединим епизодама радио Милорад Добрић, као што је врло вероватно да се на том послу опробао и Славко Саша Мишић. И ово Ивковићево издање имало је блиски сусрет са цензором. Наиме, 7. број „Веселог забавника“ није пуштен у продају из, како је то објашњено у наредном броју, „техничких разлога“. Према неким непотврђеним информацијама у питању је била насловна страна која је због свог мотива од стране цензора окарактерисана као „капиталистичка“. Ипак, овај догађај није довео у питање опстанак издања па је „Весели забавник“ несметано наставио да излази. Временом су се на његовом репертоару нашли и други стрипови потискујући симпатичне обешењаке Луја Фортона (Louis Forton). Поред неизбежних реприза („Поп Ћира и поп Спира“, „Два цванцика“, „Хајдуци“, „Боеми“, „Ревизор“, „Максим“) у лист су уврштени и неки нови наслови домаћих аутора. Тако је пружена шанса Лудвигу Фишеру који је према роману Ж. Михаиловића нацртао стрип са тематиком из НОБ-а „Дечак из мирне улице“. „Весели забавник“ је донео још један сличан стрип, неидентификованог аутора, „Курир пете чете“, док је Александар Крунић према сопственом сценарију реализовао „Операцију Рубин“.
„Три угурсуза“ у домаћој продукцији
Јован Стојановић (John Radly)
Александар Крунић
Лудвиг Фишер
Драган Калмаревић Јован Стојановић, у то време студент архитектуре, нацртао је за Ивковића хумористичке стрипове „Каубој Џими“ и „Скарамба“. Оба стрипа потписао је псеудонимом John Radley. Он је, такође, са Мирославом Милетом Цветковићем био и аутор појединих насловних страна. Евоцирајући прошле (2004) године успомене на те дане, од пре скоро пет деценија, када су он и Цветковић „редовно имали приступ у кућу Ивковића“, Стојановић каже да су први састанак имали са чика Ацом и да је том састанку присуствовао и његов зет Радомир Дуда Милосављевић (1930-1988).
Стојановић је започео још један стрип „Два мала морепловца“, али он није објављен до краја, као ни стрип Драгана Калмаревића „Доведите их живе“, јер је „Весели забавника“ са 65. бројем од 3. јуна 1958. престао да излази. Поред поменутих домаћих остварења објављени су и неки актуелни увозни стрипови: „Буфало Бил“ Фреда Мигера (Fred Meagher), „Робин Худ“ Хесус Бласка (Jesus Blasco), „Кевин неустрашиви“ Крејг Колинса (Kreigh Collins) и „Деца васионе“ Оскара Лебека и Ал Мек Вилиамса (Oskar Lebeck and Alden McWilliams).
Јован Стојановић (John Radley) Александар Ј. Ивковић је од рата улагао напор да организује продукцију стрипа. У томе му је велику препреку представљала чињеница да у тадашњим друштвеним условима није могао да има сопствену ревију, као и чињеница да су одлично плаћеним цртачима била широм отворена врата дневних и недељних листова. Ипак, он од те идеје није одустајао све до почетка шездесетих година. Тада је посао преузео његов зет Радомир Дуда Милосављевић који се потпуно посветио пласману иностраног стрипа. Тридесетих година цртачи су се бавили професионално стрипом успут радећи карикатуре, илустрације или рекламе. Две деценије касније прилике су се битно промениле. Стрипом се сада баве карикатуристи и илустратори као споредном делатношћу. Из тих разлога ревије које су покретане, и биле краћег или дужег века, темељиле су своју уређивачку политику на увозном и репризном стрипу. Кекец уместо Лајке
Након „Политикиног забавника“, и неколико више-мање успешних покушаја других новинских издавачких кућа 26. децембра 1957. године појавио се први број „Кекеца“, „Борбиног“ „забавника за младе од 7-77 година“. Идејни покретач „Кекеца“ био је Миле Виторовић, а у екипу оснивача укључили су се и Новица Ђукић, Иво Сарајчић, Слободан Глумац и Душан Дуда Тимотијевић. За главног и одговорног уредника постављен је Новица Ђукић, а за супервизора Дуда Тимотијевић. Већ на самом почетку између њих је дошло до сукоба концепцијске природе. Наиме, Дуда Тимотијевић је желео да лист конципира на Дизнијевим материјалима, док је Новица Ђукић намераво да у њему објављује француско-белгијске стрипове. Из овог генерацијског сукоба, подржан од стране директора „Борбе“, Новица Ђукић је изашао као победник.
Новица Ђукић и Миле Виторовић „Кекец“ је, по Ђукићевом казивању, каснио са излажењем јер он није хтео да га пусти у штампу без стрипа о „Крцку“ (Chlorophylle et Minimum) Рејмона Машероа (Raymond Macherot). Штампан у новосадском „Форуму“ на четворобојној офсет ротацији и одмах је бацио у засенак сва слична издања. У то време телевизија се још није појавила, а о рачунарима и видео игрицама да и не говоримо. Стога није чудно што је, за веома кратко време, достигао тираж од фантастичних 300.000 примерака по броју. Те, бурне 1957., Совјети су лансирали први вештачки сателит у Свемир са псетанцетом Лајком. Тако је, сећа се Новица Ђукић, одлучено да се лист назове „Лајка“. Логотип је већ био исписан, када се томе успротивио највиши политички врх и то ни мање ни више него Едвард Кардељ. На предлог Слободана Глумца назив је преко ноћи промењен у „Кекец“. Новица Ђукић био је главни и одговорни уредник у два наврата. Од 1957. до 1964. и од 1976 до 1978. Поред њега дужност главног уредника обављали су: Јела Перовић-Вукојевић, Мирко Петровић, Миломир Миловановић, Ђорђе Поповић, Југ Гризељ, Слободан Глумац, Миодраг Богдановић, Жарко Вукосављевић, Лазар Томић и Петар Станишић. Од 1968. неколико година на месту главног уредника налазио се Слободан Глумац. „Кекец“ се 6. фебруара 1964. спојио са листом „Пионири“ и од тада неко време излазио под именом „Пионир Кекец“. Угасио се 14. јуна 1990. са двобројем 1531/1532.. Ипак, „Кекец“ је био најзанимљивији у самом почетку под вођством Новице Ђукића, од броја 1-249. Тада је излазио на формату А4. Штампан је ћирилицом, латиницом и на мађарском језику. Доцније је у више наврата мењао формат, графички изглед и број страна. За разлику од свог највећег конкурента „Политикиног забавника“, који је свој садржај базирао на америчком новинском стрипу, „Борбин“ недељник је нашој читалачкој публици први пут представио неке познате мајсторе француско-белгијског стрипа: Машероа (Macherot), Жижеа (Jije), Мориса (Morris), Монзона, Пејоа (Peyo), Функена (Funcken), Коеља (Coelho), Франкена (Franquin) и њихове легендарне јунаке: Крцка, Пуковника Клифтона (Colonel Clifton), Ацу и Мацу (Modeste et Pompon), Штрумфове (Schtroumfs), Таличног Тома (Lucky Luke), Џери Спринга (Jerry Spring), Белог коњаника (Chevalier Blanc), Чапу и Гру-Груа (Cha'pa et Group-Group) и друге. Са француског их је са много духа преводио Душко Радовић који је у исто време био кум и Морисовом Таличном Тому. У том периоду објављивани су и амерички стрипови „Принц Валијант“ (Prince Valiant), „Расти Рајли“ (Rusty Riley) и „Дикови доживљаји“ (Dick's Adventures in Dreamland) које је са енглеског преводио Ђукићев заменик Војислав Станојчић. Од самог почетка у „Кекецу“ су сарађивали и домаћи аутори. Највећи број наслова реализовао је Здравко Сулић, који је у њему био стално запослен. Дебитовао је стрипом о Алекси Дундићу „Црвени коњаник“, а касније је нацртао више краћих стрипова из националне историје о појединим личностима или догађајима. Поред њега, са реалистичким остварењима повремено се јављају Јеша Милановић, Александар Грбић, Иво Петковић и Драган Савић. Хумористичке стрипове објављивали су Слободан Милић (1938-2000) и Слободан Станишић. Године 1967. у „Кекецу“ гостују Загрепчани Андрија Мауровић и Руди Аљиновић серијом кратких стрипова из НОБ-а „Истините приче о малим борцима“. Наредне године Радивој Богичевић стрипује причу о „Кекецу“. Осамдесетих година под уредништвом Лазара Томића лист је своје странице широм отворио домаћим ауторима. Поред ветерана Јеше Милановића и Пере Радичевића своје стрипове објављују Ратомир Петровић Раца и Драган Савић, Јелко Петернељ, Асканио Поповић, Здравко Зупан, Душан Рељић, Драган Боснић и Слободан Ивков.
Здравко Сулић
Насловна страна „Кекеца“ на мађарском Крајем педесетих изгледало је да се однос према стрипу помера набоље. Године 1958. новинска кућа „Политика“ покренула је „Илустровану Политику“. Од самог почетка она је одвојила једну страну за стрип, а једно од првих остварења ове врсте на њеним страницама био је „Мумин“ (Moomin). Поменути стрип изазвао је контроверзне реакције читалаца, па је радакција спровела анкету о овом необичном јунаку. Занимљиво је да у одговорима који су пристигли није оспораван стрип као медиј, већ су се примедбе односиле на конкретно остварење финске ауторке Тове Јансон (Tove Jansson). Будући да је 118 писама било за стрип о Мумину и исто толико против, а да је слична подељеност владала у редакцији, „Илустрована Политика“ је наставила са његовим објављивањем. А крајем 1959. године новинар „Дуге“ Мирко Бојић објављује чланак о домаћем стрипу под насловом „Можемо ли добити наш домаћи стрип“. У њему он констатује да је касно за плебисцит — за и против стрипа. Стрип постоји и немогуће га је истиснусти из људских потреба и свакодневности. „Али, да ли је могућно“, пита се Бојић, „добити стрип онакав какав одговара нашем друштву, који би имао све позитивности и квалитете које захтевају наши услови развитка“. Он је то питање поставио неколицини афирмисаних илустратора и карикатуриста: Драгану Савићу, Новици Ђукићу, Милораду Добрићу, Паји Станковићу, Јеши Милановићу, Божидару Веселиновићу и Здравку Сулићу.
„Обрачун у Сани Крику“ Јована Стојановића (John Radley) и Радомира Дуде Милосављевића на насловној страни „Мајиног стрипа“
Мирослав Цветковић (Mikey Flowers) Прво издање које је потписао Дуда Милосављевић, додуше као технички уредник било је „Мајин стрип“. Овај занимљиви лист освануо је 13. августа 1960. године али до 30. броја није био датиран. Издавао га је „Организатор-економски сервис“ из Љубљане. Од седмог броја издавач је „Полет“ из Љубљане уз техничку и организацијску коперацију „Организатор-економски сервис“. Од 18. броја поново је као издавач потписан „Организатор-економски сервис“ и поред тога наведено „недељни 'Забавни додатак' ревије 'Маја'“. Ово је у 22. броју преформулисано у „Стални додатак стручног часописа за моду 'Маја'“. Као главни уредник потписивана је Ружа Врег. Штампан је у Београдском графичком заводу. Имао је 24 стране формата 20 x 29 цм. Продаван је по високој цени за оно време од 50 динара. Примера ради, слична издања, као што су „Кекец“ или загребачки „Плави вјесник“, коштала су 30 динара, а „Политикин забавник“ 20 динара. Од 31. броја лист издаје Издавачко предузеће „Графос“ из Београда. Овај број се појавио после дуже паузе са новом продајном ценом од 60 динара. Као одговорни уредник потписан је Данило Жлендер. Међутим, издата су још свега три броја, након чега се, са 34. бројем од 10. јула 1961. године лист угасио. Последњи број је према импресуму уредио Душан Вељковић. „Мајин стрип“ је, поред репризних, доносио и премијерне стрипове, и стране и домаће
Лудвиг Фишер . Лудвиг Фишер Поред Принца Валијанта, Флаш Гордона, Фантома, Детектива X-9, читаоцима је представљен и Џед Саксон (Judd Saxon) Кен Болда (Ken Bald). Од домаћих остварења треба поменути стрип из НОБ-а „Последњи непријатељ“ Лудвига Фишера, затим првенац Николе Митровића Кокана „Партизанске приче“ на исту тему са текстом испод слика, авијатичарски стрип „Плава патрола“ Мирослава Цветковића (alias Mike Flowers), као и стрип „Обрачун у Сани Крику“ Јована Стојановића потписаног псеудонимом John Radley.
Дечје новинеЗа разлику од „Кекеца“, који је кренуо у четворобојној офсет штампи, први број „Дечјих новина“, изашао под нсловом „Дечја политика“, изгледао је сасвим скромно. Корени овог листа, а касније и истоимене издавачке куће, настали су у једној основној школи у Горњем Милановцу. У својој првој фази „Дечје новине“ је представљало неколико наставника, правих ентузијаста, који су заједно са својим ученицама, крајем 1956. године основали редакцију и 12. јануара 1957. издали први број листа у свега 1.000 примерака. Тешко да је ико тада могао да претпостави да ће овај школски лист под руководством Срећка Јовановића и Александра Лазаревића (1929-1999) израсти у велику издавачку кућу. Од самог почетка, што је, показало се, за српски стрип било од огромног значаја, „Дечје новине“ су водиле сталну бригу о домаћем стрипу и стрипу уопште. Стрипови су увек налазили места како у специјализованим, тако и у осталим издањима, па се с пуним правом може тврдити да је стрип, у току неколико деценија, био једно од главних обележја ове реномиране куће. На том плану „Дечје новине“ су, пре свега, захваљујући свом дугогодишњем главном уреднику Срећку Јовановићу, учиниле за домаћи стрип више од свих осталих издавача. Готово да нема значајнијег српског аутора (а и југословенског) који није објавио стрип, макар и као репринт, у неком њеном издању. А поједина издања као што су „Насмејане новине“, „Никад робом“, „Цртана школа“, „Курири“, „Yu стрип“ и „Профил“ били су у потпуности посвећени радовима домаћих аутора.
Десимир Жижовић Буин
Десимир Жижовић Буин
Миодраг Миша Ђурђић
Брана Николић
Брана Николић
Божидар Веселиновић
Миодраг Миша Ђурђић „Домаћи стрип“, каже Срећко Јовановић, „почели смо да пласирамо већ у првим бројевима „Дечјих новина“, стално повећавајући простор и проширујући теме — од патриотских до чисто едукативних, везаних за природу и историју. Домаћи стрип и тада, а и касније, имао је приоритет у „Дечјим новинама“, стално се развијао и по свим мерилима сасвим се сврстао са најпознатијим светским стриповима.“ У почетку илустратор и аутор свих стрипова у „Дечјим новинама“ био је горњомилановачки цртач Десимир Жижовић Буин. Тек у другој половини 1959. придружиће му се млади и талентовани Миодраг Ђурђић. У овом периоду Буин је нацртао стрипове „Краљевић Марко и Муса Кесеџија“, по народној песми, „Немушти језик“, „Магелан“, „Рудничка офанзива“, „Последњи осветник“, „Пустоловине певца Пеце“, „Пијуко Пецин брат“ и оно што је најважније, у 23. броју од 25. новембра 1958. започео стрип „Никад робом“ из којег ће израсти истоимена популарна едиција и два најпопуларнија јунака српског и југословенског стрипа Мирко и Славко. У овом периоду целокупна делатност редакције листа одвијала се на волонтерској основи. Из броја у број повећавао се тираж, тако да се до краја 1959. попео на 50.000 примерака, а ритам излажења са месечног прешао на петнаестодневно излажење. Пошто су забавне и хумористичке рубрике биле радо читане, а пошто су била потребна средства за даљу репродукцију, редакција покреће нови лист „Насмејане дечје новине“ које ће излазити наредних неколико година. Процват хумористичког стрипаУ првој половини шездесетих година хумористички стрип доживљава прави процват. Овај жанр негован је током педесетих на страницама хумористичког листа „Јеж“, а био је присутан и у другим листовима. Више је разлога који су погодовали развоју хумористичког стрипа: раст животног стандарда, интерсовање филмских радника за комедију, појава телевизије и у то време веома популарних хумористичких серија Радивоја Лоле Ђукића. Хумористичко-карикатурални стрипови били су присутни у листу „Дечје новине“, а ново издање истог издавача „Насмејане дечје новине“ доносило је готово само ову врсту стрипа.
„Курир Фића“ Милорада Добрића
„ТВ Радојица“ Дејана Настића Од краја 1961. на тржишту ће бити присутан и „Мали Јеж“, лист који је, такође, углавном био испуњен хумористичким остварењима. Главни и одговорни уредник „Малог Јежа“ био је познати карикатуриста и цртач стрипова Милорад Добрић. Он је са Миланом Ковачевићем током педесетих објавио више епизода хумористичког стрипа о мраву Бори на страницама „Спорта“. По сценаријима Бранислава Ђуричића реализовао је почетком шездесетих четири стрипа за лист „Пионири“: „Безвезњак на трагу“, „Велика авантура“, „Четворица неустрашивих“ и „Двојник из епрувете“. Главни јунаци ових духовитих прича били су дечаци Коле, Пега, Дуги, Буцко и један пас по имену Бези. Половином педесетих Добрић је у „НИН-у“ креирао оловног војника (сценарио Д. Манојловић), у“Јежу“ црта „Перу Пешака“ и „Љубу Трубу“, а крајем 1958. са Жиком Живуловићем Серафимом (1925-2001) отпочиње један од ретких дневних новинских стрипова, „Курир Фића“, који ће излазити на страницама „Борбе“ неколико наредних година. Поред Милорада Добрића треба истаћи и карикаруристу „Јежа“ Милоша Крњетина и његовог „Страшног О'стоју“. Слободан Станишић у „Техничким новинама лансира „Ристу и роботе“, хумористички каиш који ће се уз одређене трансформације одржати неколико деценија.
Слободан Станишић
Ђорђе Милановић У новосадском „Дневнику“ запажен је Озрен Бачић серијом стрипова „Мачак Марко“. Ђорђе Милановић црта у „Полетарцу“ у свом препознатљивом стилу стрип о догодовштинама два дечака. Стрип је рађен на једној страни у четири слике и био је без речи. Ипак, највише домаћих хумористичких стрипова објављено је у „Насмејаним новинама“ и „Малом Јежу“.
Насловна страна „Насмејаних новина“
Десимир Жижовић Буин — „Мали Влада и рођак из града“ Први број „Насмејаних дечјих новина“ појавио се почетком 1959. године (прва два броја нису била датирана) на мањем формату од матичног листа (17 x 26,5 цм) и на 24 стране. Дистрибуиране су путем школске мреже, а за време зимског и летњег распуста нису излазиле. Од првог до 34. броја штампане су у штампарији „Глас“ у Београду, Влајковићева 8. Као одговорни уредник потписан је Јакша Дрљевић, док су као уредници потписани Срећко Јовановић и Александар Лазаревић. Лист излази месечно, од 30. броја петнаестодневно (у истом броју уместо Јакше Дрљевића потписује га директор Јанко Петровић), а од 47. броја једном недељно-суботом. Почев од 35. броја мења наслов у „Насмејане новине“, штампа се у новосадском „Форуму“ на 12 страна, формата 21,5 x 30,5 цм, и у четворобојној офсет техници. Десимир Жижовић Буин јавља се већ у првом броју стрипом „Пепе, васионски путник“, а у другом објављује прву гег таблу „Мали Влада и рођак из града“. Буину ће се у 4. броју придружити Мидраг Миша Ђурђић (1941-1998) реалистички цртаним стрипом „Узбуна у породици Страдић“. Најзапаженији Ђурђићев јунак био је кратковиди дечак Риста, који је у почетку излазио у гег-таблама и полутаблама, а доцније и у наставцима под насловом „Риста аутомобилиста“. Ђурђић је нацртао још један стрип, „На далеком путу“, такође, у реалистичком маниру. За матично издање горњомилановачког издавача нацртао је прве две епизоде историјског стрипа „Под сумњом“, чија се радња одвија у средњовековној Србији у доба деспота Ђурђа Бранковића, као и стрипове савремене тематике, „Гледај сада изненада“, „Миша хвалиша“, и један научнофантастични стрип „Мали Ники“, према сценарију Срећка Јовановића. Још четири историјска стрипа објавио је у едицији „Никад робом“. Временом ће екипу појачати продуктивни Александар Каракушевић Клас (1928-2002). Он је нацртао више хумористичких стрипова у свом препознатљивом стилу: „Добри Шарко“, „Мудра патка“, „Гари Диксон“, „Витез на овну“, „Чудо у Гружи“ и „Хајка“. Последња три стрипа Клас је реализовао са песником Добрицом Ерићем. Срећко Јовановић је написао сценарио за три епизоде стрипа „Бук и Вук“ које је нацртао Никола Митровић Кокан. Радња овог, у то време код читалаца веома популарног серијала, у коме се два дечака Бук и Вук боре против злогласног аге Алије и његових јаничара, одвија се у првој половини 17. века, а смештена је подно планине Сувобор. Карикатуриста „Јежа“ Раде Ивановић започиње хумористички НФ стрип „На црвеној планети“ чији су главни јунаци малишани Каћа, Звонко и капетан Храбри пре завршетка, без објашњења, уступили простор новом Ивановићевом стрипу „Дик Даб и Мали решавају случај шупље пете“. „Насмејане новине“ су донеле још један хумористички НФ „Разред професора Ома“ заједничко дело сценаристе Павла Кићевца и цртача Слободана Милића потписаних псеудонимом Pol Kitz, односно Sem Myll .
Слободан Милић и Павле Кићевац
Александар Клас и Добрица Ерић Брана Николић, према сопственим сценаријима црта два стрипа на фудбалску тему „Фудбалко“, необичну причу у којој је главни јунак једна фудбалска лопта, и „Отмица центарфора“. Први Николићев стрип је, у ствари, репризиран из ваљевског дечјег листа „Полет“. У „Насмејаним новинама“ објављен је комплетан стрип Јована Стојановића „Благо вражјег отока“ започет нешто раније у „Мајин стрипу“, потписан псеудонимом John Radley, као и сви његови стрипови. Једини увозни стрип носио је назив „Тарна“, по свом истоименом главном јунаку, дечаку који је са родитељима живео у џунгли. „Насмејане новине“ угашене су 30. маја 1964. са својим 81. бројем. Први број „Малог Јежа“ изашао је 26. децембра 1961. године у издању НИШП „Јеж“ из Београда. Штампан је на новинској ротацији „Политике“ у Македонској 31. Редакција се налазила на Теразијама 27, у просторијама „Јежа“. Уређивали су га Милорад Добрић (главни и одговорни уредник) и Бранислав Црнчевић. Попут већине сличних издања излазио је једном недељно, уторком, на формату 23,5 x 32 цм. Дистрибуиран је првенствено по школама, али је истовремено продаван и на киосцима. За време зимског и летњег распуста лист није излазио. Све до 90. броја штампан је на скромних осам страна, због чега је продаван за свега 10 динара по примерку. У „Малом Јежу“ као сценаристи јављају се новинари и хумористи: Милан Ковачевић, Божидар Стојадиновић, М. Милић, Новак Новак, Душан Радовић и Душан Кандић, а њихове текстове илуструју највећим делом карикатуристи „Јежа“: Милорад Добрић, Дејан Настић, Никола Рудић, Влада Катић, Раде Ивановић, Драган Савић, Иво Кушанић, Александар Клас, Фери Павловић, Милош Крњетин, Слободан Милић, Саша Мишић и Слободан Станишић.
Милорад Добрић Поменути цртачи истовремено објављују стрипове и на страницама „Јежа“. На репертоару „Малог Јежа“, уз неколико изузетака, преовлађују хумористички стрипови,. У ствари, реч је о серијалима, а за сваки је постојао тандем. Милорад Добрић ће у сарадњи са Миланом Ковачевићем обновити стрип о малерозном Славују Глиши. Њихов јунак ће се појавити у укупно пет епизода. Добрић је цртао још један занимљив стрип. Са Божидаром Стојадиновићем лансирао је реуматичног инспектора Жућу, успелу пародију криминалистичких романа и стрипова. Оба серијала су била популарна код читалаца, а Добрић их је цртао у узаврелој редакцијској атмосфери. Карикатуриста „Политике“ Иво Кушанић, у сарадњи са М. Милићем, цртао је стрип о догодовштинама Јешка Јежића и његовог верног пријатеља медведа Турка. За само три ипо године објављено је 12 епизода. Поред тога он је радио хумористичке каишеве „Џим Колибри“, неколико гег-табли без речи „Доживљаји глупог Августа“ и један реалистички стрип „Доживљаји мале Вере“. Архитекта Дејан Настић био је, такође, веома плодан. Он је креирао два серијала на основу текстуалних предложака хумористе Новака Новака и Душана Кандића. Настић је са Новаком реализовао чак 14 стрипова, а са Кандићем две епизоде о роботу Шрафку. Иначе, Настић ће остати упамћен по једном од најдуговечнијих серијала у нас, „ТВ Радојици“, који је излазио у „Радио ТВ ревији“. Карикатуриста „Борбе“ Драган Савић после реалистичке сторије „Авантура у пећини“, према стиховима Душка Радовића објавио је стрип без облачића „Деда Лука и унук Воја“ и један карикатурални стрип „Мољац Гута“. Јелисавета Ивановић и карикатуриста „Јежа“ Раде Ивановић стартовали су хумористичким стрипом научнофантастичне тематике „Борба у свемиру“ у 90. броју од 10. септембра 1963. године. Од овог броја „Мали Јеж“ излази на повећаном броју страна и са новом продајном ценом од 20 динара. Ивановић је нацртао још два стрипа „Дводинарка Џо“ и „Случај шупље пете“. Милош Крњетин лансира Каменка и Кременка, јунаке преисторијског стрипа, које након прве епизоде наставља да ради у гег-таблама. Он је урадио још један стрип са пропратним текстом испод слика „Човек са две леве ноге“.
Валтер Нојгебауер
Дејан Настић и Душан Кандић
Дејан Настић и Новак Новак
Фердинанд Фери Павловић
Иво Кушанић
Милорад Добрић
Јелисавета и Раде Ивановић
Милош Крњетин Фердинанд Фери Павловић је нацртао неколико стрипова, а најзапаженији је био серијал са возачима Дарком и Буцом. По један стрип објавили су Павле Кићевац и Александар Клас, Саша Мишић, Слободан Милић, Слободан Станишић, а присутан је и Никола Рудић. Иако су у „Малом Јежу“ доминирали хумористички стрпови објављивана су и реалистичка остварења која, ипак, нису угрозила његову основну концепцију. Здравко Сулић је у сарадњи са Душаном Данибором Лончаревићем реализовао три стрипа са темом из средњовековне Србије: „Стрелац Горостас“, „Трг робова“ и „Сребрни оклопник“. Брана Јовановић је нацртао један краћи стрип из живота илегалаца „Пуцањ у зору“. Јеша Милановић је цртао два серијала у сарадњи са Славком Комарицом. Први је пратио ратне доживљаје дечака Ненада Горанића у време НОБ-а. Штампано је седам епизода, али последња није завршена. Главни јунак другог серијала, савремене тематике, био је инспектор Сретен, чији су доживљаји обрађени у четири епизоде.
Здравко Сулић
Јеврем Јеша Милановић
Јеврем Јеша Милановић „Мали Јеж“ је донео неколико увозних стрипова набављаних преко агенције Кистон прес (Keystone Press) Гавре Мачејина: једну епизоду стрипа „Доживљаји Ернеста Пахуљице“ (Prudence Petitpas) и више епизода стрипа „Рок Дерби“ (Rock Derby). Стрип Валтера Нојгебауера „Том и Биберче“, који је он тих година креирао за минхенског издавача Ролф Кауку, доспео је на странице „Јежевог“ недељника посредством његовог брата Норберта. Пред крај, увозни репертоар је надмашио домаћи и тада су донети и неки други стрипови. „Мали Јеж“ се угасио 6. јуна 1967. године са 238. бројем. Златне шездесетеПочетком шездесетих година домаћи стрип је изборио сталан простор и на страницама школских листова „Дечје новине“ и „Пионири“, затим у „Политикином забавнику“, а мање-више присутан је и у разним специјализованим листовима, као и у војним. Године 1959. након неколико реприза предратних остварења Ђорђа Лобачева и Константина Кузњецова, „Политикин забавник“ уступа простор Лудвигу Фишеру који објављује најпре стрип „Велики Алек“, а потом „Пегаз тражи Хидру“ и „Тајни проналазак“. Божидар Веселиновић, илустратор „Политикиног забавника“, 1962. године обрадио је у форми стрипа „Рат светова“ по роману Х. Џ. Велса. Током шездесетих он ће објавити краћи стрип из НОБ-а „Црни Марко“ (сценарио М. Мадић), и „Времеплов“, још један стрип инспирисан Велсовим романом. И Новица Круљевић је у то време добио прилику да искаже своје цртачко умеће. Он је дебитовао 1960. стрипом „Рибар и џин“, а од 1963. до 1966. нацртао је још три стрипа по романима Жил Верна, „Прав а осуђен“ и „Тајанствено острво“, а по роману Ф. Купера „Браво“.
Лудвиг Фишер
Божидар Веселиновић
Божидар Веселиновић
Новица Круљевић У листу „Пионири“ у другој половини педесетих запажен је Ратомир Руварац својим радовима са темом из националне историје „Тајна београдске тврђаве“, „Борба Словена“, оба настала у сарадњи са Душаном Данибором Лончаревићем, затим „Конда“ и „Љути ратник из Крајине“ за које су сценарио написали С. Бошњаковић и Д. Ћерамилац. Сценариста краћег Руварчевог стрипа о Стефану Живковићу „Први посланик Србије“ није био наведен. Иза њега је остао и читав низ стрип-биографија знаменитих личности са текстом испод цртежа.
Ратомир Руварац
Александар Хецл
„Винету“ Хецла и Анђелковића
Александар Хецл Александар Хецл је, такође, највећи број својих стрипова нацртао за лист „Пионири“. Сарадњу са овим дечјим листом Хецл је отпочео 1956. и она се протегла све до 1964. године. У том периоду нацртао је четири епизоде научнофантастичног стрипа по сценарију Драгољуба Јовановића „Земљо довиђења“, „Летимо на месец“, „Отмица у васиони“ и „Шпијун на Раднагу“. Душан Данибор Лончаревић написао је за њега сценарије „Емил и детективи“ по Е. Кестнеру и „Петлово перо“ у коме је обрађена Сељачка буна. „Винету“ по роману Карл Маја, Лончаревић је започео, али је сценарио наставио и привео крају Радмило Анђелковић. Анђелковић је за Хецла адаптирао и популарни Зен Грејов роман „Баф вођа каравана“. Из сарадње са С. Б. Радовановићем, настали су „Ускочки осветници“, док је М. Илијин написао сценарио за „Стевана Немању“. Као што је већ напоменуто у „Пионирима“ су сарађивали и А. Грбић, М. Добрић и З. Сулић. Александар Хецл нацртао је 1959. стрип „Лука гнева“, за лист „Рад“, који су као сценаристи потписали Б. Радовановић и Душан Данибор Лончаревић. Овај лист је до 1961. донео и неколико стрипова Здравка Сулића. Године 1959., Паја Станковић у нишким „Народним новинама“ објављује „Ћеле кулу“, а наредне године у листу „Стрелац“ још један стрип из Првог српског устанка „Хајдук Вељко“. У листу „Крила армије“ Лео Корелц почетком шездесетих црта стрипове „Хероји са Љубиног гроба“ и „Диверзанти“.
Лео Корелц
Ивица Кољанин (аутопортрет)
Ивица Кољањин
Драган Савић Половином 1962. године Михаило Хабул и Ивица Кољанин објављују прву епизоду серијала из НОР-а,“Несаломљиви“, истовремено у недељном листу „4. јул“ и „Вјесник“ из Загреба. Овај серијал потрајаће неколико наредних година и на њему ће гостовати више различитих аутора. Прве епизоде реализовао је Ивица Кољанин са већ поменутим М. Хабулом, а потом са Данилом Грујићем. Поред њега јавља се и Драган Савић стриповима „Болница Фрања“ и „Херојски поход Прве македонско-косовске бригаде“ насталим у сарадњи са М. Младеновићем и Р. Тимотијевићем. На серијалу ће се огледати и Саша Мишић. Он је са А. Благојевићем реализовао причу „Плави партизански путеви“, а Б. Поповићем „Осветник Сутјеске“. У издању НИ установе Савеза удружења бораца НОР Југославије, издавача листа „4. јул“, појавиће се 1963, односно 1964, две свеске стрипа „Несаломљиви“. Штампане су у штампарији „Борбе“ на 32 стране великог (28,5 x 38,5цм) и малог формата (19 x 27). Продајна цена им је износила 100 динара. Као главни и одговорни уредник потписао их је Драган Миленковић. У првој су објављене две прве епизоде о партизанском команданту Бошку и његовој чети, које је нацртао Ивица Кољанин, а у другој, поред Кољанинове треће епизоде, донето је и 14 табли „Мајсторије друга Срећка“. Као основа за Срећкове досетке послужиле су прикупљене анегдоте из НОБ. По сценарију Михаила Хабула изванредно их је нацртао Иво Кушанић.
Иво Кушанић Сведоци смо и све већег коришћења стрипа у образовне сврхе. У томе су се огледали и познати илустратори као што је Марко Крсмановић, па чак и сликари попут Љубице Цуце Сокић.
Љубица Цуца Сокић
Брана Николић У „Дечјим новинама“, у овом раздобљу, на страницама матичног листа објављују већ поменути Десимир Жижовић Буин и Миодраг Ђурђић, а временом им се придружују и други аутори. Буин ради стрипове са историјским и мотивима народних приповедака „Ћела“, „Аждаја и царев син“, „Птица девојка“, „Смрт војводе Пријезде“, „Ћоса и Угурсуз“, „Суреп“, затим хумористички стрип „Пецин брат Пијуко“, као и стрип „Никад робом“. Мидраг Ђурђић присутан је стрипом „Гледај сада изненада“. Њима ће се ускоро придружити Александар Клас и Добрица Ерић остварењима „Балада о ковчегу и мачкицама“, „Зимска бајка“ и „Зачарана шума“; Брана Николић црта прву епизоду са Мијом Силеџијом, Миодраг Ђурђић историјски стрип „Под сумњом“; Никола Митровић Кокан преузима Буинов хумористички стрип „Пецин брат Пијуко“. Нови трендови у издаваштву
Док су педесете године протекле у настојању да се обнови стрип-продукција и успостави тржиште, шездесете су обележене процватом хумористичког стрипа, обнављањем реалистичког стрипа, а доћи ће и до неких нових тендеција у издаваштву. По први пут, захваљујући уређивачкој политици „Дечјих новина“, поједини аутори окупљени око ове издавачке куће, као што је то био случај са Живорадом Жиком Атанацковићем, Петром Радичевићем или Бранком Плавшићем, имају могућност да се професионално баве стрипом и успут илустрацијом и карикатуром. Тих година јављају се прва лиценцна издања, покрећу нове ревије које ће потрајати и обележити стрип-сцену и наредних година, а сведоци смо и појаве првих стрип-свезака. Најпре је „Форум“ из Новог Сада новембра 1962. покренуо едицију „Цртани романи“, у мају 1963. „Дечје новине“ стартују са едицијом „Никад робом“, а у новембру наредне године и са едицијом „Библиотека Лале“. Претходили су им краткотрајни „Стриповани романи“ који су стартовали 15. децембра 1961. и после свега три броја се угасили. Њихов издавач је био „Наш глас“ из Смедерева, главни уредник Радослав Пауновић, али су иза овог пројекта стајали А.Ј. Ивковић и Р. Милосављевић.
„Форумови“ „Цртани романи“ доносили су вестерн стрипове, излазили двапут месечно на формату 14,5 x 20,5 цм, а коштали 100 динара. Одговорни уредник био је Томислав Кетиг. Последња свеска носила је редни број 365 а изашла је у децембру 1974. године. Међутим, едиција је наставила континуитет са раније покренутим подиздањем „Бестселер“ све до априла 1976. године.
Радивој Богичевић
Радивој Богичевић
Петар Радичевић
Десимир Жижовић Буин
Бранко Плавшић
Никола Митровић Кокан
Миодраг Миша Ђурђић
Живорад Жика Атанацковић
Ивица Бедњанец
Ивица Бедњанец Појава едиције „Никад робом“ представљала је прекретницу у дотадашњој издавачкој пракси „Дечјих новина“. С правом се може рећи да је ово издање обележило шесту деценију стрип-издаваштва, барем када је реч о домаћем стрипу. Едиција је доносила стрипове из националне историје. Стартовала је са истоименим стрипом Десимира Жижовића Буина, лансираним на страницама „Дечјих новина“, а који је доносио авантуре малих партизанских курира Мирка и Славка. Свеске „Никад робом“ су штампане у новосдаском „Форуму“, на 32 стране формата 14,5 x 20,5 цм, у офсет техници, од којих је 16 било у боји. Продаване су по 60 динара. Одговорни уредници били су Срећко Јовановић и Александар Лазаревић. Поред Мирка и Славка, поменута едиција ће изнедрити још неколико серијала чији су јунаци постигли леп успех код читалаца. То су, пре свега, били Акант Радивоја Богичевића,, Блажо и Јелица Добрице Ерића и Радивоја Богичевића (једну свеску реализовао је Миодраг Ђурђић, да би потом серијал наставио да црта Бранко Плавшић), Дабиша Божидара Веселиновића и Тајанствени витез Петра Радичевића.
Радивој Богичевић
Петар Пера Радичевић У едицији је објављен читав низ прича из националне историје. На њиховој реализацији радила је бројна екипа цртача и текстописаца коју су сачињавали цртачи Живорад Атанацковић (према сопственим текстовима радио је и серијал о Хајдук Вељку), Драган Калмаревић, већ поменути Миодраг Ђурђић, Здравко Сулић, Никола Митровић Кокан, Станислав Спалајковић, Брана Јовановић, Хрвоје Радовановић и други. Ритам од једне свеске месечно захтевао је, како каже Срећко Јовановић, „врло брижљиво планирање и добру организацију посла — разноврстан избор тема „покривање“ различитих историјских периода и регија. Начињен је и уступак тадашњој државној реалности — пронашли смо теме и ауторе из различитих средина: Љубомира Филиповског и Миле Топуза из Македоније, Ивицу Бедњанеца и Младена Трнског из Хрватске, Леа Корелца из Словеније“. Ипак, ниједан јунак лансиран у овој едицији, по популарности се није могао мерити са малим партизанским куририма. Због тога је од 195. броја, од 4. априла 1969. едиција „Никад робом“ трансформисана у едицију о Мирку и Славку.
„Мирко и Славко“ Десимира Жижовића Буина
„Цртана школа“
Никола Митровић Кокан Изворна серија ће, у нешто измењеном облику, наставити да излази током школске 1969/70. под насловом „Цртана школа“, да би се после тридесетак бројева угасила. Просечан тираж едиције „Никад робом“, према казивању Срећка Јовановића, кретао се од 35.000 до 50.000 примерака по броју. Како се убрзо показало да Мирко и Славко пролазе убедљиво најбоље, донета је одлука да се серијал издвоји. Премда су све анализе указивале да би Мирко и Славко могли да се продају у тиражу од 75.000 примерака, Јовановић и Лазаревић крећу са смелих 120.000, на мањем формату, дупло већем броју страна и пребацују штампу у „Нову Македонију“ из Скопља. Стварност их је убрзо демантовала, јер су Мирко и Славко, добивши неколико подиздања, штампани у тиражу од 180.000, па чак и 200.000 примерака. Њихови ликови експлоатисани су у разним видовима: штампани су писани романи, рађени дија-филмови, апликације за мајице, ђачке торбе, мотиви за свеске, омоте и други школски прибор, и на крају, 1973. године, снимљен је дугометражни играни филм „Мирко и Славко“ у режији Торија Јанковића. Пошто је продукција попримила огромне размере, у цео пројекат се укључују и други цртачи „Дечјих новина“. Тако је већ 196. свеска „Те мирне ноћи“ настала као плод заједничке сарадње Живорада Атанацковића и Десимира Живковића Буина. Атанацковић је том приликом нацртао све споредне ликове и позадину, и у оловци и у тушу, оставивши Буину да убаци главне ликове. Овакав начин рада, већ установљен на страницама „Дечјих новина“ и едиције „Никад робом“, постао је образац по коме ће бити креирано више стотина нових сторија. Поред Атанацковића на овом послу су се, са различитим успехом, огледали Ратомир Петровић Раца, Бранко Плавшић, Милан Вранешевић, Миле Ранчић, Лео Корелц, Брана Николић, Никола Митровић Кокан, Славиша Ћировић, Стевица Живанов и други. Међутим, само је некима од њих пружена прилика да преузму стрип у потпуности. Први се, и у овом случају огласио Живорад Атанацковић, а потом и Бранко Плавшић и Никола Митровић Кокан. На писању сценарија огледало се више аутора: В. Жарић, један од најуспешнијих био је новинар „Вечерњих новости“ Жарко Вукосављевић, затим М. Ницић и М Тодоровић. Међутим од осамостаљивања серије као аутор сценарија потписиван је Б. Томић, што је, у ствари био псеудоним иза кога су стајали разни сценаристи. „Аутори текстова“, каже Срећко Јовановић, „добијали су раније, пре него што почну да раде списак ликова, уз краће текстуалне карактеристике, а и копије цртежа, које је направио Буин. Поред тога текстописци су добили и све остале параметре — број страница и слика, могући обим текста, информације о амбијенту.
Десимир Жижовић Буин Сваки писац текста добијао је по више свезака о Мирку и Славку како би се могао прилагодити начину понашања и развоју радње. Сугерисало се да свеске почињу „in medias res“, без неких патетичних и других увода и описа. „Већ прва страница је морала увести читаоца у радњу“. Супер изор свих текстова био је Срећко Јовановић и један од аутора, који је написао бар половину (а вероватно и више) текстова за ове стрипове. Текстове је писао и врло ретко сам Буин, али је касније од тога одустао јер се морало пазити на неку врсту „прописаних“ правила где је било врло мало места за импровизације и скретања са испробаног и усвојеног манира. Догађало се да тако „улети“ некакав непознат лик, без претходне припреме или да се Мирко и Славко почну понашати друкчије. То је стварало забуну. С обзиром да се радња стрипа одвијала у време НОР-а, а да би се избегли евентуални политички проблеми у стрипу се не појављују „домаћи издајници“, већ се Мирко и Славко боре искључиво против фашистичког окупатора. Услед хиперпродукције серијала током седамдесетих година доћи ће до пада квалитета и, коначно, 1979. до његовог гашења, односно гашења едиције „Никад робом“.
„Мирко и Славко“ на филму За разлику од едиције „Никад робом“ која је, како рекосмо, доносила сторије из националне историје, у „Библиотеци Лале“, покренутој почетком новембра 1964. године, објављивани су претежно увозни стрипови. У почетку на њеном репертоару се налазе историјске приче чији су актери Робин Худ, Три мускетара, Дик Тарпин, Роб Рој, али ће им се временом придружити „Ларедо“, „Ред Рајдер“, „Тарзан“, „Неустрашиви Кевин“, „Осветници“, „Небојша“ и други. Штампане су у „Литопапиру“ из Чачка на формату 14,5x20 цм, имале 32 стране, плус корице на финијем папиру и у боји. Продајна цена је износила 80 динара. Излазила је два пута месечно. Прва четири броја као одговорни уредник потписао је Срећко Јовановић, од 5. до 34. броја са њим је био потписан и Александар Јовановић, након тога поново само Срећко Јовановић. У складу са својом уређивачком политиком „Дечје новине“ и у новој едицији објављују радове домаћих стваралаца, али они претежно служе као допуна.
Изузетак је Загрепчанин Ивица Бедњанец који је реализовао више свезака, како за редовно, тако и за ванредно издање, од тога већину са темом из мексичке револуције. Петар Радичевић је објавио две свеске („Мали извиђач“ и „Алекса Дундић“), а једну и Петар Ђурашковић. „ иблиотека Лале“ временом ће добити неколико подиздања: ванредне свеске са посебном нумерацијом (римски бројеви) од којих је издато 36 бројева, затим „Лале екстра“, „Канонада“, „Херц“, „Тарзан и његов син Корак“ и „Супер Тарзан“. Уз одређене трансформације у току излажења едиција је потрајала све до 23. августа 1972. када је, са 439. бројем, престала да излази. Многи колекционари и љубитељи стрипа и данас се тешко сналазе када је реч о „Библиотеци Лале“ управо због њених подиздања, односно њихових назива и нумерације. О разлозима овакве уређивачке политике Срећко Јовановић каже:
Нове ревијеПоловином шездесетих година на тржишту се појавило неколико нових стрипованих листова: „Зенит“ горњомилановачких „Дечјих новина“, „Пингвин“ новинског предузећа „Напред“ из Ваљева, као и „Стрип магазин“ београдског НИП „Дуга“ који су одвајали простор и за домаћа остварења. Изузетак је представљала „Панорама“ новосадског „Форума“ на чијим су страницама објављивани искључиво увозни стрипови, француско-белгијске и британске продукције. Популарисање аутора окупљених око „Дечјих новина“ настављено је и у новопокренутој „ревији за стрип и забаву“ „Зенит“. Први број је изашао 21. августа 1965, претходно најављен рекламним лецима који су дељени на киосцима. Излазио је једном недељно (суботом) на мало већем формату, него што је било уобичајено: 24,5 x 32,5 цм. Као директор и одговорни уредник потписан је Александар Лазаревић. Штампан је у штампарији „Глас“ у Влајковићевој улици бр. 8. Поред осталих редовних послова, којих је било много, стрипом се у „Дечјим новинама“ у то време бавио Срећко Јовановић. Он је морао да осмисли основну концепцију издања, изврши селекцију, обави контакте са ауторима и сарадницима, да, заједно са техничким уредницима, припреми издање за штампу. Тако је било и са „Зенитом“. Лист се одржао до 11. маја 1968. када се угасио са 143. бројем. У истом периоду издато је и 14 ванредних бројева. За разлику од редовног издања у коме су доношени стрипови у наставцима, у ванредним бројевима објављиване су комплетне сторије.
Живорад Жика Атанацковић и Милорад Јанковић Појава „Зенита“ примљена је од читалаца са симпатијама, али и забринутошћу. Навикнути на то да су овакве ревије у прошлости биле мање-више кратког века, они су страховали за животни век њиховог листа. Одговарајући једном читаоцу који је изразио управо овакву бојазан, редакција, у једанаестом броју, у контакт рубрици између осталог примећује да је у прошлости до тога долазило „зато што стрип није био стекао право грађанства. Сада ствари стоје сасвим друкчије и не постоји бојазан да се нешто слично деси уколико наш „Зенит“ буде одговарао квалитетима које тржиште тражи и укусима читалаца“. На страницама „Зенита“ објављен је низ занимљивих стрипова. У прво време доминирају британски и амерички новински стрип, али ће временом у лист бити уврштени и неки француско-белгијски стрипови, а доцније чак и Марвелови серијали о Тору (Thor) Џека Кирбија, као и Дердевил (Daredevil) и Неустрашиви Кид. Од осталих остварења треба поменути стрипове: „Тарзан“ (John Celardo), „Џејн Арден“ (Walt Graham & Jim Seed), „Бак Роџерс“ (George Tuska), „Мач освете“ (Alberto Giolitti) „Ларедо“ (Bob Schoenke), „Ред Рајдер“ (Fred Harman), „Кевин неустрашиви“ (Kreigh Collins), „Ленс“ (Warren Tufts), „Челична шака“ (Jesus Blasco), „Сребрни Пламен“ (Paul Cuvelier) и други.
Срећко Јовановић „Зенит“ је већ у свом првом броју донео два веома популарна и читаоцима добро позната домаћа стрипа „Акант“ Радивоја Богичевића и „Никад робом“ са Мирком и Славком Десимира Жижовића Буина. Од 17. броја редакција уводи рубрику у којој из броја у број представља ауторе окупљених око ове издавачке куће, основним биографским подацима и краћим стрипом. Том приликом су представљени: Божидар Веселиновић, Брана Николић, Ивица Бедњанец, Живорад Атанацковић, Петар Радичевић, Радивој Богичевић, Драгош Јовановић Фера и Никола Митровић Кокан. Њима су се својим радовима придружили и Драган Калмаревић, Бранко Плавшић и Младен Трнски. У „Дечјим новинама“ о стрипу је највише одлучивао главни уредник Срећко Јовановић и то је била предност јер је он волео, и разумео стрип и свесрдно се залагао за просперитет ове делатности. Његов колега, први директор ове куће, Александар Лазаревић, није се много разумео у стрип, али је схватао његов значај и не само толерисао, већ и помагао развој, увек имајући у виду и економске интересе. Веза са цртачима, писцима сценарија и исписивачима текста била је стална, водило се рачуна да свако има посла и довољно времена да га обави. Бринуло се о онима, којима је то био једини извор прихода, пружале су се шансе у областима за које су поједини цртачи имали склоности. Поједини цртачи били су позивани да дођу у Милановац и ту, на лицу места, раде. Много њих се одазвало позиву. Радивој Богичевић је боравио више пута и тамо, у хотелској соби, радио свог Аканта. „Дечје новине“ су организовале и школе стрипа које је у Врњачкој Бањи и на Руднику водио Жика Атанацковић.
Живорад Жика Атанацковић На тржишту је и тада постојала понуда страног стрипа преко агенција, које су располагале оваквим материјалом.
Као што је својевремено „Кекец“ лансирао код нас неколико популарних јунака француско-белгијског стрипа, тако је и „Панорама“ промовисала Умпах Паха (Oumpah-Pah), Спируа (Spirou et Fantasio), Гастона (Gaston Lagaffe), Танги и Лавердира (Michel Tanguy), а то се с пуним правом може рећи и за Астерикса (Asterix), премда се овај први пут појавио у „Експрес недељној ревији“ као Звездоје. У „Панорами“ су, такође, свој деби имали и неки други јунаци и стрипови. Објављено је пуно радова британског порекла: „Карл Викинг“ (Дон Лоренса). „Челична песница“ ( Хесус Бласка ), „Мерок“ (Дон Лоренса), Олак Гладијатор, „Џемс Бонд“ и др. „Панорама“ је у свој репертоар уврстила и неке увозне стрипове које су у међувремену испустили „Кекец“ и загребачки „Плави вјесник“: „Талични Том“, „Бели витез“, „Аца и Маца“, „Артур Фантом“, „Коко Бил“, „Невидљиви репортер“ и „Ден Дери“. У ствари, ова ревија је код љубитеља стрипа заузела ону место коју је некада припадало „Кекецу“. У графичком погледу веома је подсећала на „Борбин“ забавник. И она је штампана у „Форуму“ у четворобојној офсет техници, на формату 21 x 29,5 цм. Од шеснаест страна половина је била у колору. На киосцима се појавила у уторак, 12. октобра 1965. године. Примерак је стајао 60 динара. Издавач „Панораме“ био је НИП „Прогрес“ из Новог Сада. Као директор, лист је потписао Новак Живковић, а главни и одговорни уредник био је Томислав Кетиг. Мало је познато да су њено планирање започеле „Дечје новине“ (у 29. броју су чак и потписане у својству издавача заједно са „Прогресом“), али се од тога одустало јер је процењено да предузеће нема довољно снаге за тај посао. Од четрдесетог броја издавање „Панораме“ преузима новосадски „Форум“. Кетиг се, међутим, као уредник потписивао и даље, све до 239. броја, да би га од следећег, 240. броја на том послу заменио Светозар Томић. Међутим „Панораму“ је конципирао Радомир Дуда Милосављевић, који је потписан тек у последњем, 318. броју, издатом 18. новембра 1971. године. Редакција овог недељника издаће почетком маја 1969. први ванредни број, месечник „Стрипотека Панорама“, са стрипом „Умпах-Пах“ Гошинија и Удерза, тачније комплетну епизоду „Дупли скалп“. Из овог месечника. након гашења „Панораме“, израшће најпопуларнија и најдуговечнија ревија стрипа на овим просторима, „Стрипотека“, која излази и данас.
Недељни илустровани забавник, „Пингвин“ покренут је 24. фебруара 1966. године у издању Новинске установе „Напред“ из Ваљева. Главни и одговорни уредник био је Бранислав Брана Николић, иначе и сам аутор бројних јунака хумористичког стрипа.
„Пингвин“, Ваљево
Станислав Спалајковић „Пингвин“ је штампан на повећаном формату, 23,5 x 33 цм, у штампаријама „Глас“, Влајковићева 8 (унутрашњи део) и „Офсет штампа“, Змај Јовина 21 (корице). Корице су отискиване у боји, на финијем папиру, док су унутрашње стране штампане на рото папиру у црно-белој техници. Продаван је по цени од један динар. „Пингвин“ је доносио неке мање-више познате британске стрипове, као што су: „Сторм Нелсон“, „Џони Пантер“, „Капетан Трансом“ (Tug Transom), „Пол Темпл“ (Paul Temple), „Керол Деј“ (Carol Day)... Оно што је посебно занимљиво јесте податак да је у „Пингвину“, почев од првог броја, поред стрипова у наставцима излазила и једна краћа целовита епизода о Буфало Билу. Донети су и неки француски стрипови из Вајана (Vaillant) „Насрадин Хоџа“ (Nasdine Hodja), „Робин Худ“ (Robin des Bois), „Боб Малард“ (Bob Mallard), као и стрип познатог холандског аутора Мартина Тондера (Martin Toonder) „Брундало и роботић“ (Tom Pouce). Занимљиво је како су ови стрипови, које је пре пар година Николић окарактерисао речима „трећа категорија, али могло се читати...“, доспели на странице ваљевског забавника: „У то време“ сећа се Николић, „стрипови су набављани испод руке или добротом путника-намерника из света. Нико није имао намеру да плаћа ауторска права нити је то неко тражио. Једноставно смо узимали, преводили, уписивали текст и слали на клиширање“. Стрипове је са енглеског преводио Мирко Грубач, који се по Николићевом сведочењу није могао похвалити својим познавањем енглеског језика: „Знао је сваку трећу реч“. Зато је између њих пао следећи договор: Грубач је преводио смисао, а Николић је остало „компилирао и направио да може да се чита“. Шездесетих је дошло до експанзије телевизије па су поједини листови, да би привукли читаоце, почели да доносе стрипове који су били инспирисани неким, у то време, популарним ТВ серијама. Први такав стрип који је објављен у „Пингвину“ о доживљајима детектива Стив Кареле настао је по криминалистичкој серији „87 полицијска станица“, а доцније ће се појавити и „Шампион“ и „Бонанца“. „Пингвин“ је одвајао простор и за домаћа остварења, како премијерна тако и репризна. Брана Николић је нацртао један стрип из НОР-а у реалистичком маниру, „Сам против вукова“, као и хумористички стрип „Побуњеници са Мареибе“ у коме се појавио његов добро познати јунак Мија Силеџија. Други хумористички стрип, чија се радња одвијала у време Првог српског устанка, „Невен и Голуб“, нацртао је Станислав Спалајковић. Репризиран је стрип „Велика одлука“ Јеше Милановића и Славка Комарице, затим „Смрт Смаил-аге Ченгића“ и „Млади Бартуло“ Николе Навојева и Бранка Видића. Занимљиво је да је овај последњи стрип и готово три деценије од свог настанка и даље пленио машту читалаца. У „Пингвиновој“ анкети која је имала за циљ да утврди популарност појединих стрипова, Млади Бартуло је заузео високо треће место. Поред стрипова „Пингвин“ је доносио разне текстуалне прилоге: кримиће, научнофантастичне новеле, пустоловне путописе, рубрике из разних градова, контакт-рубрику и др. Иако је кренуо са изванредних 60.000 примерака и направио прави бум, његова је популарност опадала и он се после годину дана, 9. марта 1967. угасио, са 55. бројем. Његовом гашењу допринела је све лошија графичка опрема, али и јака конкуренција.
„Бен Квик“ Паје Станковића „Стрип магазин“ НИП „Дуга“ последњи је покренут, али се први угасио.
Руди Аљиновић и Зденко Свирчић Током шездесетих неки дневни и недељни листови у циљу подизања своји тиража посегнуће за телевизијским репертоаром. Београдски карикатуриста Паја Станковић и филмски критичар Војин Витезица, инспирисани популарном ТВ серијом о авантурама детектива Стив Кареле, урадили су половином шездесетих година за „Вечерње новости“ и „ТВ новости“ неколико епизода стрипа „87. полицијска станица“. Обојица су се послужили псеудонимом. Станковић се потписивао као Паул Стен, а Витезица као Вил Вики. Већ поменути Паја Станковић нацртао је у „Политици експрес“ по тада веома популарној ТВ серији неколико епизода стрипа о Бен Квику, која је у то време постигла невероватну популарност, па је чак и главни глумац, мало познати Рој Тинис позван у Београд. Станковић се потписао псеудонимом Paul Sten, а сценариста (?) Alec Sander. Прва епизода „Линч“ почела је да излази почетком 1968. додине. Уз опаску да је Бен Квик побудио многе коментаре, редакција „Политике експрес“ је већ након првог наставка у неколико градова спровела анкету, замоливши читаоце да оцене стрип о популарном јунаку. Поред Београђана, анкетирани су и грађани Сарајева, Скопља, Ниша и Краљева. Мишљења су, разуме се, била подељена. Бранислав Сурутка, спикер Телевизије Београд био је уверен да ће „Бен Квик“ наићи на још ширу популарност после његовог „продора“ у штампу“. Радојка Катић, савезни посланик, изненађена је чињеницом да је „Експрес“, „као озбиљан лист“, почео да објављује стриповану серију о Бен Квику. Мирослав Чангаловић, првак Београдске опере, био је сличног мишљења: „У „Експресу“ има озбиљнијих и вреднијих ствари, тако да ће стриповани Бен Квик остати незапажен“. Ипак, већина читалаца поздравила је појављивање овог стрипа. Професор Шумарске школе у Краљеву Милан Марковић је приметио да је „Експрес“ са „најавом Бен Квика“ постао „илегална литература“ на његовом часу физике, а и на другим“. Тако је „Бен Квик“ остао на страницама „Експреса“ појавивши се у још шест епизода. Миодраг Миша Марковић, нишки аутор који ће пуну афирмацију стећи током седамдесетих и осамдесетих година, и Д. Јанковић Бели реализовали су 1966-67 у „ТВ новостима“ три епизоде стрипа „Разголићени град“ по истоименој ТВ серији.
Миодраг Миша Марковић Лиценцна издањаКао логична последица све већег отварања према свету и слабљења идеолошких стега тих година јављају се и прва лиценцна издања. И овог пута „Дечје новине“ су испред свих.
Наиме, 27. октобра 1966. ово предузеће постаће члан велике породице Дизнијевих издавача, лансирајући на југословенско тржиште први број часописа „Мики“. Волт Дизни, који је у то време био жив, упутио је „Дечјим новинама“ поздравно писмо пожелевши им пуно успеха у даљем раду. Ово писмо објављено је у првом броју „Микија“ заједно са његовом фотографијом коју је том приликом поклонио издавачу са посветом.
Покретање лиценцног Дизнијевог издања изазвало је различите реакције јавности, али су „Дечје новине“ наставиле да га несметано издају све до септембра 1974. године, када је, после 414 бројева, „Мики“ престао да излази. Издата су и 22 посебно нумерисана броја на мањем формату, још два на формату матичног издања, а штампани су и годишњаци. Наредне године „Дечје новине“ покрећу „Микијев алманах“, те са већ постојећим стрипским издањима „Никад робом“, „Библиотека Лале“, Зенит“, постају највећи издавач стрипа у Југославији. Појава ових часописа подстакла је читаву индустрију других производа: школске свеске, омоте, мајице, разгледнице, пресликаче и постере.
Убрзо ће примером „Дечјих новина“ кренути и други издавачи, међутим, са много мање успеха. Београдске „Вечерње новости“ и „Кекец“ марта и априла 1968. издају „у међународној сарадњи“ прве бројеве едиција „Класици у стрипу“ и „Бајке у стрипу“. Обе едиције су објављиване под заједничким називом „Новости за децу“, односно „Новости за младе“ и, што је посебно занимљиво, штампане су у Пољској, али су после двадесетак бројева обустављене. А Издавачки завод „Југославија“ дистрибуира библиотеку „Ара“ са четири различита серијала: „Тарзан“, „Корак“, „Слонче Ћира“ и „Станлио и Олио“. И ова библиотека је штампана у Пољској. У септембру 1969. „Политика“ издаје прву свеску „Дениса“ који, такође, није био дугог века — угасио се са четрнаестим бројем. Нешто дужи век имао је „Кременков забавник“ у издању БИГЗ-а. Издата су 62 редовна и 2 ванредна броја. Издавачка кућа „Јеж“ издаће, почев од 31. децембра 1971, 28 бројева магазина „Том Бери“. А 19. априла 1972. појавиће се први, од три броја, источнонемачког стрип-издања „Мозаик“, као заједничко издање ИП „Техника“ из Београда и Verlag „Junge Welt“ из Берлина. Највише успеха имао је новосадски „Дневник“ покрећући јануара 1968. „Златну серију“ и марта исте године „Лунов Магнус стрип“, који ће излазити више од две деценије.
Ђорђе Лобачев У другој половини шездесетих на овдашњој сцени поново је присутан Ђорђе Лобачев са својим новим остварењима. Од 1965. до 1967. он је у „Политикином забавнику“ објавио неколико стрипова: „Хајдук Вељко“, „Доживљаји у брдима“, „Сатурн долази у помоћ“, „Тајанствена пећина“ и „Чувај се сењске руке“. То је период у коме овај лист још увек излази на новинском формату. Почев од 836. броја од 6. јануара 1968. „Политикин забавник“ излази у магазинској форми, штампа се у квалитетној дубокој штампи на фином папиру и на 32 стране. Овако конципиран лист после извесног времена уводи комплетан стрип као додатак у сваком броју. Осамнаестог априла 1969. у „Политикином забавнику“појавио се Дикан, јунак хумористичког стрипа чија се радња дешава у доба Старих Словена. Креирали су га академски сликар и сценариста Нинослав Шибалић и цртач Лазар Средановић.
Лазар Средановић (Фото Саша Ракезић)
Корпулентном Дикану, који је у рукама стално носио буздован као Краљевић Марко, друштво је правио стриц Вукоје. Идејни творац Дикана и дружине био је Никола Лекић (1925-2002), у то време главни и одговорни уредник овог „Политикиног“ издања. Он је, осим што је духовито наденуо имена многим ликовима из серијала, написао и неколико сценарија. Поред Шибалића и Лекића на писању сценарија учествовали су и Миленко Матицки, Бранислав Ђурица, Слободан Ивков, као и цртач Лазар Средановић. Током 1969. сарајевски цртач Миленко Капетановић цртао је у „Политикином забавнику“ хумористичке гег-полутабле „Мићини саобраћајни проблеми“. Почетком наредне године овај лист ће расписати откупни конкурс за домаћи стрип, на домаћу тему, „из нашег савременог живота“. Рок за подношење радова био је 1. мај 1970. године, а предвиђене су три награде. Истовремено, редакција је позвала све „југословенске цртаче који су у домаћим листовима објавили током 1969. године стрип у наставцима, свесци или појединим каишевима (али под условом да је стрип с истим јунаком имао бар 10 каишева)“, да до истог рока пошаљу своје радове за „прву изложбу југословенског стрипа“. И ту су, такође, биле предвиђене три награде за најбољи штампани стрип. На откупном конкурсу прва и друга награда нису додељене, већ само две треће награде Мишку Хрдлички и Димитрију Благојевићу. Најављена изложба, међутим, није никад одржана због пожара који је избио 30. марта исте године и захватио и просторије „Политикиног забавника“ чија се редакција налазила на осмом спрату нове седамнаестоспратне зграде.
Дизнијева честитка часопису „Мики“, 1966. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих ентузијазам аутора и издавача стрипа као да почиње да јењава. Тих година дошло је до експанзије телевизије, те је интерсовање за стрип осетно опало. Престали су да излазе листови „Мали Јеж“, „Зенит“, „Пингвин“, едиција „Никад робом“ трансформише се у серију о Мирку и Славку. Реч је о издањима која су доносила радове домаћих стваралаца. Због тога се аутори окрећу другим уноснијим занимањима: сликарству, илустрацији, карикатури или дизајну. У таквој атмосфери „Дечје новине“ покрећу 1. марта 1970. године петнаестодневну едицију „Курири“ у којој објављују писане романе о Мирку и Славку. Прва свеска је на своје 64 стране донела причу „Невидљиви непријатељ“. Штампана је на формату 16,5 x 23 цм, а коштала је 2 динара. Као одговорни уредник потписан је Миодраг Новаковић. Тако конципирани „Курири“ излазили су све до осамнаестог броја кад је, по први пут, објављен један краћи стрип Јелка Петернеља „Препад“. Стрип полако осваја све већи простор и убрзо заузима половину од укупног броја страна. Најпре су репризирани неки стрипови преостали из едиција „Никад робом“, односно „Цртане школе“, а потом се појављују и премијерни радови. Од 32. броја „Курири“ објављују само стрипове, а од 35. броја едиција ће претрпети нову трансформацију, па ће у њеном поднаслову убудуће стајати „ревија домаћег стрипа“. На страницама ове едиције биће пружена шанса неким млађим ауторима: Стевици Живанову, Милији Белићу, Жељку Графу, Драгану Митровском, Милану Вранешевићу, Николи Масловари Маслију, Здравку Поповићу, Зорану Јовановићу Јусу, Адаму Чурдињаковићу, Радичу Мијатовићу и др. Од афирмисаних аутора присутни су Брана Николић, Драгош Јовановић Фера, Никола Митровић Кокан, а запажени су и Младен Легин и Густав Зецхел. Последњи број „Курира“ изашао је 26. марта 1972. године. Стрип забавник „Караван“ изашао је у издању „Дечјих новина“ 9. августа 1971. године. Штампан је у штампарији „Глас“, Влајковићева бр.8. Имао је 32 стране, од тога половину у боји, и корице на финијем папиру. Као одговорни уредник потписан је Срећко Јовановић, а главни уредник био је Брана Николић. По својој концепцији „Караван“ је донекле подсећао на „Зенит“ и „Пингвин“. Поред стрипова доносио је и текстуалне прилоге. Преовлађивали су мање познати британски стрипови „Риболино“, „Џони Пантер“, Воскар“, „Тандерболт“, али су се појавили и „Последњи сафари“ Френка Беламија (Frank Bellamy), „Велс Фарго“ и „Црна стрела“ Дона Лоренса (Don Lawrence), „Челична канџа“ Хесус Бласка (Jesus Blasco), „Ден Дери“ (E. L. Eden) и др. „Караван“ је репризирао „Зигомара“ и „Младог Бартула“ Николе Навојева, „Царевог штитоношу“ Сергеја Соловјева, „Тарцанету“ Драгана Савића и „Мач Џингис-кана“ Константина Кузњецова. А у последњим бројевима објављиван је и историјски стрип „Дамир“ младог Милана Милетића. Међутим, његов стрип није завршен јер је „Караван“ престао да излази са педесетим бројем. Од 44. броја „Караван“ није био датиран, а његово укидање, до кога је дошло, по свему судећи, августа 1972. године, може се довести у везу са фамозним „законом о шунду“. Закон против „шунда“Савезни Закон о штампи и другим видовима информисања из 1960. остао је на снази десет година, до уставних амандмана 1971. године када је законодавно регулисање јавног информисања пренето у надлежност република и покрајина. Одредбе овог амандмана биће уграђене у Устав СФРЈ из 1974. године. У јесен 1971. године одржан је конгрес културне акције у Крагујевцу. Том приликом су на ломачи спаљивана „шунд“ издања. Овај несхватљиви чин изазвао је опречне реакције јавности. Па ипак, 29. децембра 1971. Закон је изгласан у пакету, под рогобатним и мало индикативним именом, „Закон о изменама и допунама о републичком порезу на промет робе на мало“. По том Закону републички порез на промет књига, брошура, новина, часописа итд., установљен је на 31,5%. Од тог републичког пореза ослобађају се производи који су од посебне друштвене и културне вредности, а њих „утврђује републички орган управе надлежан за послове културе“. Пошто је био замрзнут шест месеци „Закон против шунда“, како је у јавности назван нови закон, ступио је на снагу 1. јула 1972. године. Овог пута на удару се нису нашли само стрипови. Пажњу јавности изгледало је да много више заокупља остала жута штампа: рото-романи, разна забавна и еротско-порнографска издања. Ипак, примена закона довела је до гашења више издања. У једном од њих, последњем, 439. броју „Библиотеке Лале“, од 23. августа 1972. године, донето је следеће обавештење:
Димитрије Мики Живадиновић На насловној страни 439. броја поред цене од 2 динара, отиснуто је саопштење да у цену није урачунат порез на промет. Слично је било и са другим издањима. На последњим бројевима подиздања ове едиције „Лале екстра“ стајало је, на пример: „Цена издавача 3 динара; продајна цена у ужој Србији 5 динара. У осталим крајевима 3,40 динара“. У једном напису на ову тему, који је под насловом „Оптужени се бране“, тог лета изашао у једном угледном недељнику Митар Милошевић, главни и одговорни уредник публикација „Дневника“ приметио је да стрипови ове куће „имају моралну визу у осам европских земаља, не и код нас“, упозоривши истовремено, да ће „евентуалним гашењем неких комерцијалних издања нестати и дотације информативно-политичким едицијама“. А проф. Томислав Кетиг, уредник за издања на српскохрватском језику новосадског „Форума“, изнео је мишљење да су „законске мере против шунда потребне, да их цео свет примењује, али ни тако нагло, ни толико драстично, ни са толико потреса. Овако решење не може да буде успешно, јер није целовито. Треба повући демаркациону линију између очигледно неопходне забаве и очигледног шунда“.
Антишунд ломача у Крагујевцу 1971. Данас, неколико деценија касније, Срећко Јовановић, дугогодишњи главни уредник „Дечјих новина“, сматра
Zdravko ZupanCOMICS IN SERBIA 1955-1972
|
