Изучавање завичајне историје у Сенти

У погледу културног живота Сента долази у ред средње развијених општина Србије. Иако нам није сврха образлагање овакве оцене, ипак сматрамо да треба навести неколико основних података.

До ослобођења у Сенти није постојала ни једна професионална културна установа. Ипак, овај град није без културних традиција, а извесни облици културног живота могу се нађи и раније. Међутим, од 1945. године развој је врло брз. Оснива се библиотека, музеј, архив и дом културе (културно–пропагандни центар). Сликарска колонија која ради у оквиру Музеја и Библиотека добијају висока признања. Од аматерских друштава треба у првом реду истаћи аматерско позориште „Стеван Сремац“ и друштво пријатеља музеја и архива „Дудаш Ђула“ („Dudás Gyula“).

Намера нам је сада да подробније говоримо о изучавању завичајне историје, специфичном за наш град. Мишљења смо да већина других општина, чак ни значајни културни центри, не придају овом питању толики значај као културни радници Сенте.

Упоредо са изучавањем завичајне историје, у Сенти се развила и скромна издавачка делатност. Почета ранијих година, она бива све интензивнија.

Изучавање завичајне историје у Сенти има своју традицију. Не желимо да прилажемо комплетну библиографију, али ни у ком случају не можемо заобићи два заслужна Сенћанина. Дудаш Ђула је у последње две деценије прошлог века вршио врло обимне студије. Оне су му донеле глас у научним круговима и ван граница Сенте и њене жупаније. Миливоје Кнежевић је тридесетих година нашег века живео у Сенти и, као директор гимназије, био организатор таквих изучавања. Значај и утицај обојице је неоспоран и морамо им одати највеће признање, иако морамо рећи да нису били сасвим лишени мана које се објашњавају временом у коме су живели.

Истраживачки рад је, са приближавањем историјске годишњице, добио велики интензитет. Наиме, наш град је 1966. године прослављао 750-годишњицу постојања, а неколико година раније почеле су припреме свечаности. У то време, родила се и мисао о припреми монографије града.

Библиографија сенћанске издавачке делатности садржи око 159 јединица, од чега је половина објављена за последњих 10–12 година. Интензивнија локална издавачка делатност започета је 1959. године издавањем Билтена културног живота Сенте. Следеће године, скромним „Споменаром“ песника Турзо Лајоша, почели смо издавање „Сенћанских свезака“, а 1963. серију под називом „Грађа за монографију Сенте“. Објављени материјал, са малим изузетком, непосредно се односи на локалну историју, са перспективом да се напише монографија Сенте, али засад, као „рукописни“ материјал, служи само прикупљању података.

„Билтен културног живота Сенте“, већином у брошурама од по 16 страна, поред кратких написа, објављивао је допуне наших библиографија. Излажење Билтена било је нередовно, у првом реду због материјалних проблема. Тиме је онемогућено уобичајено груписање по годиштима. Досад издатих 28 бројева сврстано је у томове од по 6–7 брошура. Шест бројева првог тома израђено је гештетнер умножавањем и укоричено, а каснији бројеви на ротопринту. Уз повремене штампане прилоге, „Билтен“ је имао и три посебна издања.

„Сенћанске свеске“ су различитог обима и разноврсне израде. Једино се пазило на једнообразност формата, али и у том погледу има знатних одступања.

С обзиром на национални састав становништва Сенте, потребно је дати и мали статистички преглед ових едиција са тог становишта: од 29 свезака, десет је на мађарском, три на српском језику док у осталима има текста на оба језика.

Серија „Грађа за монографију Сенте“ највише је усмерена на основни циљ, припрему монографије Сенте. Досад издате свеске, са укупно преко 1 000 страна Б/5 формата, створиле су солидну основу будуће монографије. Једина је мана ове импозантне серије што изучавање — по темама — није равномерно.

Слика је, свакако, потпунија ако се узму у обзир и „вансеријска издања“, али се само незнатан део њих односи на локалну историју.

За остале општине које тек сада желе да започну сличан рад, занимљиво ће бити рећи неколико речи о организовању овог подухвата и о његовом финансирању, што је битан фактор и истраживачког рада и издавачке делатности.

Културни радници Библиотеке, Музеја, Архива и Дома културе, по природи свог посла, или већ имају или полако стичу афинитете према послу овакве врсте. Може се рачунати на неколико професора школа, који нису преокупирани прековременим часовима. Врло често можемо учинити добро пензионерима ако их замолимо да напишу историјат својих бивших установа, јер им тиме омогућујемо постепен прелаз из активног рада у пасивност старости. У свега два случаја бележимо да активни радници — изван културе и просвете — приме овакав посао. Наше је искуство да је одлучујућа воља. Ако ње нема, онда не помаже ни највећа стручност, чак ни новац. Према томе, једно од основних питања је пажљиво изабрати сараднике.

Поред тога, искуство нас је научило да код посла овакве врсте апсолутно не долази у обзир постављање рокова. Свакако је потребна повремена (неприметна) контрола рада и охрабрење. Ако се неко постави према послу, тако да га пошто–пото мора у одређеном року завршити или са жељом да се што пре ослободи бриге, свакако нећемо добити добар резултат. Али врло је незгодан и супротан случај: када вршилац истраживања, увиђајући недостатке свога рада, никада га не сматра завршеним у жељи да да нешто „идеално добро“.

Свакоме препоручујемо да, по примеру наше „Грађе за монографију“, примењује „прелиминарна“ умножавања код оваквих дугорочних подухвата. Предност је у изазивању критике којом се, пре коначног издања, рашчишћавају поједина питања, проналазе места која треба попунити и најшири круг читалаца ангажује да пронађе документа и податке. На тај начин се скоро неприметно шири круг сарадника.

О финансирању само толико да и код општинских форума и код самоуправних органа културних установа наилазимо на све веће разумевање за овај наш рад. На тај начин у могућности смо да покријемо трошкове штампања, ситне режијске трошкове и ауторима исплатимо симболичне хонораре.

Паре које се директно троше за овај рад нису велике, али узимајући у обзир величину буџета Општинске заједнице културе (око 840.000.— динара за 1971. годину) ипак се поставља питање не би ли корисније било исти новац дати за друге сврхе. (Поређења ради, дајемо податак да је за 1971. годину ОЗК дотирала Уредништво монографије са 20.000.— динара, а наменска дотација Библиотеци за куповину књига 14.000.— динара.).

Можемо уопште, поставити питање да ли је једном граду од 30.000 становника потребан рад ове врсте. Да ли је могућан научно–истраживачки рад? Да ли је потребна оваква издавачка делатност?

На постављена питања, ми који радимо на томе, дајемо позитиван одговор. Сматрамо то обавезом према средини у којој живимо.