Програмирање и континуитет стварају модерно културно тржиште

По мом мишљењу, постоје четири претпоставке за развој културног живота у једној средини:

1) Превасходна је претпоставка, и ван категорије, постојање уметничког стваралаштва. Поред послератне и у међународним оквирима афирмисане генерације стасало је и мало и најмлађе племе уметника у свим областима, које тражи своје потврђивање, могућност рада и развоја.

2) Друга би била схватања и прегнућа, нарочито утицајног слоја људи у једној средини. Заиста они не недостају данас у многим нашим градовима. И само тамо где има таквих прегалаца, племенитих занесењака постоје и достигнућа: музичке, ликовне, литерарне манифестације.

3) Трећу чине материјални услови: дворане, галерије, библиотеке, опрема за културну акцију. Има их данас толико да се у првом плану нашло питање — шта се у тим објектима догађа.

4) Четврта претпоставка се своди на проблем како покренути средину, заинтересовати потенцијалну публику, неопходне слушаоце, гледаоце да би чин уметности био потпун. У данашњем тренутку чини ми се најтежим остварити управо ту четврту претпоставку. Тај посао захтева далеко мање материјалних средстава него, рецимо, подизање једног дома културе. Али је ван сваке сумње да тражи знатно већи људски напор, упорност, далеко организованију, промишљенију свакодневну активност. У пуном смислу речи, једну континуирану, упорну културну акцију. И то би, чини ми се, требало да буде основна тежња овог конгреса. Прелити у нашу јавност, учинити присутним, прихваћеним у свакој средини сазнање о неопходности добро промишљених програма у чијем ће утврђивању учествовати све уметничке, културне и просветне снаге једне средине, гледаоци и слушаоци као такви, а и као финансијери. Потребна стручна помоћ квалификованих установа и најугледнијих уметника сигурно не би изостала. Мора се разбити равнодушност једне средине према слабо посећеном концерту или изложби. А то још и сада није реткост чак и у градовима који су доживели нагли привредни раст, обезбедили често све материјалне услове за одвијање разних видова културног живота.

Не сматрам да су велике манифестације искључиви а ни прави облик културне акције. Крупне манифестације треба да буду врхунац, главна тачка. Али најважнији елемент је сигурно континуитет који постаје неопходност, који васпитава и подиже позоришну и музичку, ликовну, књижевну публику, који је припрема за праве гледаоце и слушаоце, који ће све пратити са разумевањем, не сталне почетнике у оним свечаним тренуцима великих празника. Без тог трајног програма нема процеса оплемењавања и богаћења живота, већ постоји само атракција, вашар, тренутак сећања, свечаности или весеља. А у великим размацима између тих тренутака не заборавимо да делује, и то многоструко, шунд.

Програмирање, континуитет су начин, процес стварања једног развијеног, модерног и динамичног културног тржишта (захвална сам другу Свети Мајсторовићу што је овај термин, и поред делимичне неадекватности, добио ипак право грађанства). Јер се, као у жижи, кроз тај проблем постојања културног тржишта преламају сва питања, сви токови културног живота: могућност постојања и развоја уметничког стваралаштва, афирмација правих вредности, стасање и развој младих стваралачких снага, међународна афирмација и међународна размена, на једној страни, а на другој — духовно обогаћење нашег човека, оплемењивање његовог живота. Укратко, програмирање и остварење једне комплетне културне политике.

Тај посао данас захтева цео један добро организован савремени систем, односно системе, о чему је Стева Мајсторовић врло документовано говорио. Само израђени савремени и ефикасни систем, кадровски оспособљен, модерно опремљен, на самоуправној и демократској основи организован, који ће успешно повезивати ствараоце и публику, омогућиће нам излазак из културног сиромаштва, из импровизације и несигурности, из немогућности да планирамо и предузимамо веће захвате.

Како то практично извести? Друштво то мора, цела заједница, овај наш Конгрес мора да то покрене, да инаугурише, а затим и да инвестира у то. Ништа мање него у изградњу неког значајног привредног објекта ако прокламујемо да је култура интегрални део живота ове заједнице.

За непрекидно присуство правих вредности у културним догађајима, за масовно прихватање овог схватања о неопходности континуитета, трајне акције, неопходно је исто тако велико и сасвим ново, за наше досадашње прилике, ангажовање масовних медија: штампе, локалне и дневне, велике и мале, свих оних бројних радио–станица заједно са Радио–Београдом и Телевизијом. Да није тачна теза како праве вредности средина не прихвата нека послужи додатак да је „Pro musica“ часопис са стално распродатим тиражом и да би тај тираж могао да буде уз мала улагања и двоструко већи, толико су велики захтеви и потребе.