Културни развитак села и народна одбрана

У последње време много говоримо о културном развитку села са различитих аспеката и из различитих узрока, па и због народне одбране. Ради тога се придружујем свима онима који сматрају да треба још више да размишљамо и делујемо на подручју: село, култура и народна одбрана. На тај начин најбоље ћемо сагледати и остварити све нужне претпоставке да култура и уметност служе сваком грађанину у целокупном његовом животу и раду, а тиме и у одбрани земље.

Тражење нових садржаја и израза, а и облика коришћења културе — један је од веома важних задатака нашег времена и будућности, јер су у томе изражени сви захтеви човека за слободом, независношћу, демократијом и материјалним благостањем, што је без сумње циљ прогресивних, социјалистичких снага свих наших народа и народности у СР Србији и СФРЈ. Развијање културно–уметничке делатности у свим социјалним срединама битан је услов постојања и активности слободног човека. Ово утолико пре што културно–уметничке делатности шире и обогаћују духовне хоризонте и осмишљавају целокупну људску активност. Но, кад је реч о тим делатностима, некако смо склони да више говоримо о великим идејама и задацима, док врло често запостављамо практична решења за сасвим обична питања.

Поред постигнутих неоспорних успеха у послератном развитку на образовном, културном и спортском пољу, још постоје осетне слабости о којима би требало повести више рачуна. Највећа је слабост што село, а то значи око 50% становништва, у погледу културног развитка видно заостаје. То неповољно делује како на наш свеукупни друштвено–политички и економски развитак тако и на одбрамбени потенцијал земље. Посебно треба да нас забрињава околност да је то културно заостајање села знатно веће него што то наше објективне економске и друге могућности условљавају. Отуда је у културном погледу супротност између града и села још велика, а и не предузимају се све нужне мере да се она брже превазиђе. Треба рећи да за то не сносе кривицу људи који живе и раде у градовима, већ они друштвени фактори који су надлежни за културни развитак града и села. Због ограничених средстава за задовољавање свих културних потреба у градским срединама, често се неоправдано запостављају најелементарније културне потребе становништва на селу.

Илустрације ради, треба рећи да од свих фондова за образовање, културу и спортске делатности село једино нешто добија за образовање. Иако то нико не жели, сељаци се у тој расподели третирају као да не учествују у плаћању разних врста пореза и доприноса; наиме из буџетских и других друштвених фондова веома мало добијају средстава за књиге, филм, позориште (за рад драмских аматерских секција, уместо позоришта), радио, телевизију, музику и остале културно–уметничке и спортске делатности. Тако је, у неку руку задовољавање свих тих потреба лична ствар сеоских становника, што није случај, бар не у толикој мери, са подмиривањем потребама становништва у градовима, пошто се за њихове библиотеке и остале културно–уметничке и друге активности одвајају знатна средства. На пример, библиотекама у неким местима додељују се готово сва буџетска средства предвиђена за књиге у општини, а многе од њих не чине скоро ништа, или сасвим мало, да књигу приближе и становништву на селу. Слично је и са другим културно–уметничким и спортским делатностима. С обзиром на такву расподелу средстава за задовољавање културних потреба још има села, у неразвијеним и планинским подручјима, без иједне самосталне библиотеке или огранка већих библиотека из седишта општина; у њима се не може наћи ниједан лист и часопис, телевизијски и радио–пријемник; у таква села није никада допремљен покретни кино–пројектор да би се приказао неки филм, а није стигла ни покретна библиотека или нека културно–уметничка група која би извела програм.

Последице такве политике и праксе су вишеструке и тешке. Поред осталог, и због тога у Армију, на жалост, још и сада долази знатан број неписмених и полуписмених, сујеверних и религиозних, физички закржљалих и неразвијених омладинаца.

Истина, садашњи неписмени се по свом саставу знатно разликују од оних који су долазили у војску у току рата и првих година по ослобођењу земље. Све је више омладинаца који су завршили понеки разред, а све мање оних који школу уопште нису похађали. То се најбоље види из следеће табеле:

Подаци у табели показују да је велики проценат омладинаца са 4 разреда основне школе, и они чине приближно трећину свих неписмених[2]). Такође се види да никакву школу није похађало око 40% омладинаца; то су неписмени војници у класичном смислу, на које смо наилазили у ратним и првим послератним годинама. Ове разлике долазе отуда што приликом израде и примене АП–30/30 за проверу писмености у војсци школска спрема није узимана као искључиви критеријум, већ се утврђивало знање сваког појединца. Међутим, већи број неписмених међу омладинцима са непотпуном нижом школском спремом, па чак и са четири разреда основне школе, не указује толико на пропусте у њиховом школовању, колико на слаб или готово никакав рад који би допринео одржавању и проширивању стечених знања по завршеној школи. То нас посебно забрињава, јер рељефно показује да нам је на селу, одакле су највећим делом неписмени омладинци, неразвијен ваншколски образовни, културно–уметнички рад, забавни и спортски живот.

Изнети подаци у табели односе се на све неписмене у Армији. Међутим, морам рећи да то стање није ништа боље кад су у питању омладинци из СР Србије. Тако су, на пример, у 1967. и 1968. години неписмени из СР Србије чинили преко 50% свих неписмених у Армији. И код неписмених војника из СР Србије запажамо исту структуру; око 40% без школе и 60% са течајем и неким разредом школе, од којих приближно половина са 4 разреда основне школе.

Када износим ове чињенице то не чиним да бих навео што више слабости и тешкоћа нашег друштва, већ само зато што сам уверен да наше друштво има снага и средстава да сваком селу дâ у друштвену својину радио–апарат, телевизор, грамофон, да додели нешто књига, листова и часописа, спортских реквизита, укључујући, свакако, и оне за стрељаштво. Та средства би се чувала и користила у школама и приватним кућама. А у многим селима мештани би, ценећи такву бригу и акцију друштва, изградили и мање, импровизоване, домове културе. У начину коришћења свих тих средстава бринули би се активисти Савеза комуниста, Социјалистичког савеза и Савеза омладине уз помоћ просветних радника, те за то не би били потребни посебно плаћани службеници.

Исто тако, уверен сам да би сиромашне комуне, које немају могућности да набаве и одржавају те уређаје и опрему, расписале добровољне или обавезне самодоприносе становника, као што то чине за увођење електричне енергије и друге потребе. Такав свеобухватни напор и дуг друштва према сваком месту, па и најзабаченијем селу, знатно би допринео ширењу елементарне културе и образовања, као и јачању општенародне одбране.

Узроци таквом досадашњем заостајању села на плану културе нису, првенствено и једино, материјалне природе, а ни последица свесне политике прогресивних снага нашег друштва, као што поједини мисле. Узроке првенствено треба тражити у наслеђеној, а и усвојеној, негативној пракси из прошлости. Да је тако, потврђују и следеће чињенице: на ширењу културе у селу врло мало је учињено у неким развијеним крајевима и општинама, док су постигнути крупни резултати на том пољу у сиромашним срединама, као што су Санџак и територија на којој делује Међурепубличке културно– просветне заједнице у Пљевљима. Захваљујући њеној врло успешној делатности, у неким општинама СР Србије, СР Босне и Херцеговине и СР Црне Горе организован је низ већих и мањих културних акција, које већ имају карактер широког културног покрета који допире и у најзабаченија села. Тако је, на пример, само у селима пријепољске општине отворено преко 30 читаоница у задружним домовима и школама, за што највећу заслугу има Културно–просветна заједница у Пријепољу, а и неуморни друштвени радник Ахмо Шеховић. Дакле, нису у питању само развијеност и неразвијеност, већ, пре свега, активност људи. Значи, где тога нема, реч је првенствено о менталитету из прошлости и навици да се решавају крупна а запостављају такозвана „ситна“ питања. Није, наиме, у интересу нашег самоуправног социјалистичког друштва, а тиме и општенародне одбране, да библиотеке и друге културно–уметничке институције у градовима добијају и троше сва средства намењена за ту врсту делатности, а да се околна села забораве као да и не постоје. Није право да се у градовима изграђују велелепни стадиони и дворане, а млади на селу не могу да добију од заједнице ниједну књигу, ниједну лопту, или ваздушну пушку за своју активност. Познато ми је да су потребе градских средина велике, да су средства за њихово задовољавање ограничена. Али се, ипак, залажем за једну другу, правичнију и за друштво у целини кориснију политику и праксу. Предлажем да и наш Конгрес заузме у том смислу потребне, одговарајуће, ставове.

[1] Не располажемо подацима за 1969, 1970. и 1971. годину, јер неписмени војници нису евидентирани по категоријама изнетим у овој табели.

[2] Комисијска провера писмености омладинаца који стижу у Армију показала је да има неписмених и међу младићима који су завршили течај, па и четири разреда основне школе. Ради побољшања селекције, 1961. године израђен је тест АП–30/30 за проверу писмености свих омладинаца који нису завршили више од четири разреда основне школе.