Провинција постоји тамо где се људи мире са постојећим стањем

Развој културе у Србији је углавном годинама ишао у правцу јачања само једног центра, рачунало се да ће његов утицај на друге средине, односно њихове потребе попунити својим капацитетима. Док се тако, на једној страни, развијао културни живот пуним интензитетом, а постојали су услови да се такав пут настави, с друге стране, на жалост, једва се животарило, и стање је деценијама остајало непромењено. Међутим, увидело се да је таква политика била погрешна и да је немогуће реализовати обимне културне потребе само снагама из центра. Данас смо сведоци јављања бројних нових жаришта културе, у првом реду као израз потребе појединих средина, али и као нека врста реакције на дотад метрополизовану културу. Евидентно је да никада нисмо оскудевали у идејама, али је чињеница да се са реализовањем добрих замисли започињало па стало, или никада ни започело, због рецепата са стране, уместо ослањања на сопствене снаге. Мислим да је улога субјективних снага пресудна. Поново се доказује чињеница да су људи одлучујући чинилац културног развоја и да провинција постоји заправо само тамо где се људи мире са постојећим стањем и где нема усмеравања на праве вредности до којих се увек долазило перманентним образовањем и прегалачким радом.

У прилог овој тврдњи навешћу као примере Симпозијум скулптуре „Бели Венчац“ и Смотру југословенске уметности „Мермер и звуци“, традиционалне манифестације које већ неколико година успешно живе у Аранђеловцу. Када смо сондирали терен за ове две данас тако значајне културно–уметничке манифестације и ван граница наше Републике, било је много сумњи и најдобронамернијих упозорења с обзиром на одговорност коју смо преузели. Међутим, ми смо од првог момента знали шта хоћемо и били смо свесни тога колико ће напора морати да се уложи, али смо веровали да се у првом реду морамо ослонити на сопствене снаге. Наш ентузијазам прихватили су уметници и културни радници и ван нашег места, као и Републичка заједница културе, и свесрдно нам помогли у нашим настојањима. Данас када је успех видљив, сумње су отпале, али је сигурно да ће бити потребно још много напора да би се постигао још виши квалитет. То ће бити гаранција за дуг живот ових манифестација.

Подржавам мишљење да за успех није довољна само материјална база, која често представља тачку зачараног круга из кога се не назиру нови видици. Аранђеловачка општина није пребогата, сврстава се чак у недовољно развијене, али доласком младих стручних људи на одговорна руководећа места, заинтересованост за културни развој оних који су најстручнији у области културе и разумевање радних људи који су помогли и прихватили ове културне акције — све је то допринело да Аранђеловац за неколико последњих година учини већи корак од свих који су на подручју културе остварени од ослобођења.

За последњих шест година у Аранђеловцу је створен најзапаженији музеј савремене скулптуре у слободном простору у нашој земљи, а учешћем уметника из иностранства на Симпозијуму он постаје и европски. На зеленим површинама парка своја дела од белог венчачког мермера је оставило тридесет пет вајара. Ако би се то изразило финансијски, укупна сума утрошена за шест година рада Симпозијума који пружа повољне услове и који је у погледу стимулисања уметника на европском нивоу, мада је то симболична награда у односу на вредност коју уметник оствари, та сума не прелази цену само једног монументалног споменика који се подигне у земљи. Заједничким снагама, захваљујући вајарима који радо помажу ову значајну ликовну манифестацију као и новим плановима Симпозијума „Бели Венчац“ (у наредном периоду се предвиђа веће коришћење прве вајарске радионице у земљи, затим постављање монументалних скулптура на путу Аранђеловац — Орашац — Младеновац и туристичком путу Букуља — Венчац, а и лоцирање скулптура на зеленим површинама града), Аранђеловац има све услове да постане један од светских центара ликовне уметности.

За само четири године постојања Смотре југословенске уметности „Мермер и звуци“, која приказује најуспешнија остварења из свих области уметности и окупља најпознатије уметничке ансамбле и појединце, као и уметнике из иностранства, који су учествовали у приредаба, око стотину од ове године бесплатних, умногоме је измењен живот и однос наших грађана према уметности. Нарочито охрабрује податак да је међу гледаоцима и слушаоцима највише младих људи чије културне навике из године у годину постају све стабилније и међу којима се налазе будући највернији поклоници уметности. Овакве манифестације их васпитавају и систематски образују, оне формирају њихову духовну личност. Као и у случају Симпозијума, треба истаћи велико разумевање учесника Смотре. До које мере су људи спремни да помогну и подрже овакве акције најбоље доказују уметници који су одбили да приме не само хонораре већ и дневнице и накнаду за путне трошкове. Зар то није доказ да се права уметност никада не може надокнадити материјалним средствима? Велики број уметника–учесника Смотре је из других република, што представља један квалитет више и с правом се може рећи да данас Смотра спада у оне манифестације које највише негују међурепубличку сарадњу на културном плану.

Резултати наших манифестација би свакако били већи да је постојало веће разумевање целог региона, а посебно најближе околине (нудили смо сарадњу, а делимично је остварили само са Смедеревском Паланком). Оваква делатност се не може посматрати само као локална потреба јер су остварени резултати и вредности опште добро. Помало је апсурдна ситуација да ти резултати и вредности више цене удаљене средине и друге земље, а да их најближа околина није прихватила као свој успех. Напротив, стиче се утисак као да је та средина крива што је постигла одређене резултате, други на њих гледају са извесном дозом зависти не одајући потребно признања за остварени труд. Требало би озбиљније размишљати и разговарати о овом проблему и превазићи га јер је чињеница да регионална сарадња, и ако постоји, није заступљена у довољној мери.

Уметност нам помаже, јавља се као путоказ и ми данас више не можемо да замислимо наш парк без скулптура, наш град без летњих свечаности у славу уметности. Уткали су се у наш живот, прихватили смо их, потребни су нам. Младима као и старима, свакоме на свој начин. Рече ми једном приликом један радник;

— Не разумем се много у ове фигуре, али би ми парк био празнији када би их сутра неко однео.

Кад говоримо о демократизацији у култури, о приближавању културних вредности сваком човеку, кад настојимо да проверене културне тековине постану доступне и онима који су о њима само слушали, морамо постићи да културне манифестације као што су: Хорске свечаности и Филмски фестивал у Нишу, Вуков сабор у Тршићу, Слободиште у Крушевцу, Мокрањчеви дани у Неготину, Ликовна јесен у Сомбору, Смотра југословенске уметности „Мермер и звуци“ и Симпозијум скулптуре „Бели Венчац“ у Аранђеловцу и њима сличне нађу што више тла у Србији јер представљају најсигурнији начин да народ културу прихвати као саставни део свог живљења. Ево примера да култура може да се развије и на терену који је по многима „неплодан“ за уметност и понављам да су људи једини фактор који покреће културу, доприноси да она перманентно живи кроз овакве акције, разастире је и чини свеприсутном у нашој средини.