Наше село на Конгресу културе у Крагујевцу

Пре преласка на излагање предочићу неколико напомена.

Свакако, оправдано је било очекивати да на овом сабору буде и посебна комисија за село. Услед ограниченог времена, нећу бити у стању да то опсежније доказујем. Ту је потребу убедљиво нагласио и један од говорника рекавши да је „село неиспитан феномен културних добара.“ Оправдано је било и стога што се рачуна само са видљивим и опипљивим достигнућима на селу, а само овлашно и са људима.

Укинут је Институт за социолошко изучавање нашег села при Српској академији наука 1954. године, кад је био најпотребнији. Стога је остало несагледано и непроучено сеоско друштво као носилац своје својеврсне културе.

На основу такве спознаје нашли бисмо, пре свега, наше — нама одговарајуће савремене токове и облике културе. Али услед непознавања, или и због нечег другог, чини се да се на овом сабору наглашава да ћемо више бити у улози посредника и преносилаца туђе културе.

Лако и брзо приступамо крупним и одговорним подухватима, а да их претходно ни у основи не проучимо.

Ваља се запитати располажемо ли социологијом нашег друштва, посебно друштва на селу?

Велики Цвијић, оснивајући социогеографску школу, самим тим оставио је и поруку да наставимо социолошко и културолошко изучавање.

Међутим, стицајем (не)прилика, ми ни у овом раздобљу после рата нисмо разматрали велика збивања каква се у историји нашег народа не памте.

Цвијић је открио низ облика сеоских кућа (тимочки, моравски, ибарски, шумадијски, мачвански итд.), док се данас од Дрине до Тимока, од Палића до Биначке Мораве зида по селима — ништа мање него по градовима — али су све нове куће и по материјалу и по облику једноличне. Позвани стручњаци нису нашли за сходно ни да проучавају те појаве. Рекло би се, почев од врхунског урбанистичког завода па све до општинских — бар по ономе како се досад радило — да су постојали само ради градске изградње. Према досадашњој, стихијној изградњи на селу, народ је сам планирао и подешавао струјне водове и нове саобраћајнице и водоводе — све. Прво смо село препустили у нас досад невиђеној стихијној изградњи, да би се тек после тога предвидела планска урбанизација села. Но пошто није довољно проучена ни материјална ни духовна култура села, нису искључене крупне грешке ни у предвиђеној његовој брзој урбанизацији.

Село нам је унеколико познато по збивањима и преображајима у последње време, а кудикамо мање по ономе што је било раније. Међутим, наш је човек у суштини још оно што је био раније. Сувише је рано да би се могло говорити о дубљем преображају друштвеног бића на селу. На сабору је, истина, једним примером указано да се брзо и лако могу увести културне установе чак и тамо где се то — бар засад — не би могло очекивати. То је случај са музичким школовањем на тромеђи старе Рашке око Пљеваља. Али то је само један од нађених путева за култивисање.

Нешто слично и самоникло појавило се у Ваљеву, па је вредно укратко осврнути се на пример ваљевских истраживача.

У жељи да се временом употпуњавају оскудна знања о својој земљи и народу пре три године млади Ваљевци су основали Удружење младих истраживача. До тога је дошло и из незадовољства савременом градском културом, пошто се она све мање ослања на нашу народну културу. Окренули су се здравијој сеоској средини, где домаће одгајивање и просвећивање у основи још није пољуљано.

На тај су се корак одлучили и стога што су увидели од колике је штете по земљу и народ што многи школовани синови, пореклом са села, као стручњаци, јавни радници и научници мало познају село. Чак су и несрећни што су рођени на селу. Отуда су из неког осећања ниже вредности пуним лицем окренути граду, а леђима селу. Привржени граду, отуђени од села. „Грађани су унапред у праву. Они, дабоме, који су на крми градова. И све у име грађана. У овом нашем времену дојучерашњих сељака. Та наш је велеград — грешимо душу! — у суштини, ипак највеће село у земљи. Село помамљено. Прерушено. Свучено сеоско, обучено градско одело. Испуштена ралица, прихваћена писаљка. Нови грађанин не зна за душу села. У његовом је оку крупнија заосталост на селу од оне коју виде стари грађани — оџаковићи... У сеоској култури нема ништа што би било вредно користити у грађењу новога. Град је нов живот. Похлепно пожељан.“[1])

Насупрот њима, млади Ваљевци одлазе да листају недочитану књигу земље и народа на селу. Њихови облици истраживања, у ствари, значе — упознавање земље и народа на правим врелима.

У искреним и добронамерним сусретима са људима на селу рађају се корисни покрети и стварања и по село и по истраживаче.

Кроз све то буди се нада и учвршћује вера да незрели и, као такви, пролазни савремени градски облици културе не могу пореметити дубоко корење прадедовске културе.

Да укажем још на један пример — на завичајни дуг Космајаца.

Људи из око 200 породица, житеља Београда, пореклом претежно из космајског села Кораћице, такође пре три године, основали су Удружење Кораћичана и пријатеља Космаја са задатком да раде на развијању културе у завичају. Још у првој години рада из својих средстава набавили су кино–пројектор од 16 мм с којим о данима одмора приказују одабране културне филмове. Омладинци, чланови Удружења, рукују апаратуром. Доводе се предавачи из Београда, који држе пригодна и корисна предавања. У села се уноси књига, како пољопривредна, техничка и технолошка тако и из књижевности; особито од оних писаца који се штивом и садржајем нису удаљили од чистог књижевног језика. Пред крај школске године, такође из средстава Удружења, набављају се одабране књиге за награду истакнутих ученика. Удружење пружа новчану помоћ и за најбоље урађене писмене саставе ученика основних школа. Магнетофонски се снимају казивања старијих људи да би се спасли подаци из културне историје села, Према упутствима стручњака, чланова уређивачког савета часописа „Расковник“, уједно и чланова управе овога Удружења, бележе се доживљаји ратника из балканских и светских ратова. А ученици виших разреда основне школе прикупљају грађу о обичајима, веровањима, празноверју; записују пословице, изреке, питалице, загонетке, гаталице, пошалице, песме, приче, легенде, бајке. За већи број кућа ученици су сачинили историјате родова, деобе, историје поља, развијања сеоског грађевинарства, исхране од најстарије до савремене, преглед старог, прелазног и савременог одевања. Све се то пропраћа фото–илустрацијама и цртежима. Временом ће се грађа објављивати у „Расковнику“.

Вредно је посебно истакнути да се Удружење највише бави људима, са тежњом да се у овом прелазном раздобљу из патријархалне у цивилизовану културу, колико–толико, утиче да се тај ток одвија са што мање скокова. Наравно, не са тежњом да се тај замах сузбије, већ да иначе, природни пут — по, опште познатом закону развитка од заосталог ка савршенијем — буде нешто складнији и природнији и да се не губи веза са наслеђеном културом.

Најзад, ево и трећег, свакако најважнијег примера. Реч је о данашњем једином гласнику књижевности и културе на селу. Са свих страна се похвално оцењује и приказује. Одушевљени читаоци поздрављају, бодре и препоручују да на неки начин издржимо упркос материјалним недаћама и неразумевању позваних. Претпостављајући да сви присутни нису имали прилике да га виде — то је гласило часопис „Расковник“, ево показујем га! Само овај весник довољно је убедљив доказ о дубоким коренима наше културе на селу. А овај гласник (показујем „Чик“) опет је убедљив доказ какву културу град данас највише шири и какву, управо, нуди селу. Уз напомену да је „Чик“ само један од бројних гласника такве врсте у овој нашој средини. И за сва та — како се данас каже — порнографска гласила, на опште изненађење и чуђење, средства се налазе.

Ако је судити по овоме, само по себи, намеће се питање: која је средина данас носилац здравије културе — село или град?

[1] Др Милорад Бревинац „Последње пролеће Великог Мокрог Луга“, „Расковник“, зимска свеска 1969—1970. стр. 44—45.