Стање музичког живота и музичке културе у нашој покрајини

На свим пољима културне делатности постигнути су завидни резултати са којима можемо бити задовољни. Ако, међутим, погледамо резултате у економском и привредном развоју САП Косова, видећемо да уметност и култура нису на степену развоја привреде. Кад већ оцењујемо третман културе уопште у нашој средини, морамо ипак прићи ближе овом питању. Често није реч о материјалним условима, просторијама или кадровским снагама, колико о субјективним слабостима управа и чланова појединих културних институција, који занемарују свој примарни задатак. У њиховом раду осећа се зачауреност у своје строго професионалне проблеме, недостаје им контакт са јавношћу — често се игнорише значај везе са непосредним потрошачем, односно публиком. Као фактор који делује прилично негативно јесте и међусобна неповезаност културних установа и разједињено деловање на задацима културе. За све ово што смо рекли најбоље нам могу послужити примери деловања на музичком пољу, где су постигнути завидни резултати, али ти резултати би били далеко већи да се систематскије пришло овом проблему и да су политички и друштвени фактори били више заинтересовани за стање музичке културе и музичког живота у Покрајини.

Имајући то у виду, а узимајући у обзир велику разгранатост и присутност музике у данашњем друштву, њену функцију, њено деловање у најразличитијим срединама и средствима, постаје јасно да се студиозном, документованом и научном обрадом ових питања не могу успешно бавити само музичари. Они за то, и поред добре воље и залагања, нису квалификовани, јер им недостаје потребна документација о социолошким аспектима овако сложене области.

Дакле, да би се дала једна исцрпна анализа о стању музичког живота и музичке културе у нашој Покрајини, треба имати солидну и организовану научну основу за праћење, бележење, сређивање, систематизовање и проучавање свих важних питања, а то није посао музичких стваралаца, него одговарајућих стручњака као што су: социолози, педагози и други, који би се редовно и систематски бавили проучавањем музичког живота код нас. Ни у ком случају немамо претензије да овим приказом дамо извесне оцене о стању музичке културе и музичког живота у Покрајини, сем да евидентирамо стварно стање у којем се данас налази ова уметност.

Зато приказима, оценама и подацима које садржи ова анализа не могу дати исцрпан и научно обрађен и у свему потпуно веродостојан приказ музичког живота. Уједно немам за циљ да дам коначну оцену садашњег стања, мада сам се трудио да што документованије и детаљније прикажем у кратким цртама сва подручја нашег музичког живота. Још ниједном није направљен покушај целовитијег сагледавања стања музичког живота и музичке културе, сем једног саветовања које је организовала Идеолошка комисија Социјалистичког савеза Покрајине, на којем су се разматрала питања музике — њен развој, тренутно стање, перспективе и планови музичке делатности. Тада је дат детаљан и донекле документован приказ музичког живота код нас и предложене су извесне мере за његово унапређивање. Међутим, то је остало само на папиру, јер не само музичко стваралаштво него и музичка репродукција као и остале гране ове уметности развијале су се стихијно, без икакве контроле. Зато морамо у будуће, а не само у овој прилици, посветити пажњу овој делатности. Морамо водити рачуна о томе да даље унапређење музичког живота и музичке културе код нас захтева уједно и ефикасније мере. Чињеница је да музика као уметност врши утицај на сваког човека да је њено основно дејство да подстиче и покреће различита осећања и расположења и да том својом особином утиче на целокупни друштвени живот.

Музика и музичка култура у школама

Настава музичког васпитања, ако је упоредимо са наставом пре ослобођења наше земље, у многоме је напредовала. Да би остварила своје циљеве она данас употребљава и предвиђа употребу савремених наставних средстава и методских поступака и тежи да постигне што тешњи контакт између школске наставе и живе музичке праксе. План и програм су доста садржајни и по трајању до сада најдужи. Музичко васпитање деце започиње у предшколским установама, наставља се у свих осам разреда основне школе и у два до четири разреда средње школе. Тиме се музичка уметност приближава ученицима, који, певајући и свирајући, сами у њој активно учествују, упознају се са историјатом музике и њеним највећим представницима, а посебно са домаћом музиком и домаћим ствараоцима. Наравно, реализација смисла и садржине музичког као и сваког другог васпитања, зависи од броја стручних кадрова, њихове спреме, опште а посебно музичке културе, њиховог самопрегора и истрајности у раду, зависи од степена материјалних могућности и опремљености школа. Стварно стање код нас је незадовољавајуће, јер за 25 година имамо 25 дипломираних са музичком академијом, један мали број са вишом педагошком а највећи број са средњом музичком школом. Треба прихватити податак да данас у целој Покрајини, у средњим школама, као што су гимназије и учитељске, немамо ни једног професора музике, док у средњим музичким школама имамо мали број дипломираних на Академији, и то искључиво теоретски одсек, док на инструменталном одсеку имамо свега двојицу, а они нису у стању да обезбеде нормалну наставу на инструменталним одсецима који формално постоје у овим школама. Мали број осмогодишњих школа, и то већином у граду, има квалификовани кадар.

У циљу доквалификације наставника за основне школе формирана је при вишој педагошкој школи у Приштини група за музичко васпитање, која је досада дала кадар чији је квантитет знања прилично недовољан, јер су се ту уписивали махом ученици гимназије и учитељске школе чије је стручно знање далеко испод нивоа ученика средњих музичких школа. Пракса доказује да са оваквим квантумом знања ти студенти Више педагошке школе не достижу у стручном погледу ни ниво апсолвента музичке школе, јер су пријемни испити из музичких предмета често били на нивоу нижих разреда ниже музичке школе. Оваквим кадровима се неће унапредити настава музичког васпитања, мада се њоме формално решава стручна квалификација једног броја наставника. Потребно је да се већ сада размисли и разговара о отварању музичке Академије у Приштини са теоретским одсецима где би могло да се упише далеко више ученика са завршеном средњом музичком школом и да се једном и школе попуне квалификованим музичким кадром.

У нашој Покрајини постоји неколико установа које се директно или индиректно баве музиком и пропагирањем ове уметности. Професионалне музичке институције које се баве музиком и популаризацијом музичке уметности нису довољно допринеле томе да она добије своје место у нашој средини и друштву. Можда баш због ових проблема музичко стваралаштво трпи и не развија се у довољној мери. Постављамо питање овом аудиторијуму: да ли музичко стваралаштво треба и даље да остане стихијно и како би требало стимулирати ту област културе? Средње музичке школе у Призрену и Приштини као главни не само конзументи него и пропагатори и ствараоци музичког кадра врло мало су урадиле на популарисању нашег музичког стварања. Да ли је довољно да се на њиховим концертима на програму нађе тек по која хорска композиција нашег аутора, место да половина програма буде конципирана са делима аутора наше Покрајине. Постављамо питање који су ти интерни или јавни конкурси који би стимулирали овај вид стваралаштва?

Не морају на тим концертима бити велике награде. Свесни смо тога шта би то значило за једну школу која нема довољно материјалних средстава за своју делатност, али симболичне награде би се могле обезбедити. Улога основне музичке школе је исто тако важна. Концерти тих школа у нашој Покрајини су ретки и програмски штури због тога што не популаришу у довољној мери и ово мало стваралаштва које постоји. Дувачки оркестар приштинског гарнизона, који активно делује у нашем музичком животу, често не налази за сходно да у свој репертоар уврсти ни по једно дело наших аутора. Мали професионални забавни оркестри, који раде при домовима ЈНА у нашој Покрајини, такође су занемарили наше стваралаштво. Непостојање опере, балета, градског симфонијског оркестра у Приштини и низа других институција само коче стваралаштво на музичком пољу. Да ли се можемо ослањати на музички аматеризам који представља најмасовнији облик популаризације музичке уметности и културе? Постављамо питање: где је деловање Просветно–културне заједнице (иако је она у последње две три године штампала многа дела наших аутора), где је улога Покрајинског пропагандног центра? Да ли треба допустити да се само Радио Приштина интересује за музичко стваралаштво иако смо свесни да треба да освежи свој програм и новим делима? Утицај Радио Приштине на остале институције итекако је велики и плодоносан, јер она данас у својој фонотеци има преко педесет снимљених вокалних или инструменталних дела наших композитора.

Кад је реч о стручном кадру, треба рећи да се један веома мали део бави композицијом. Међутим, њихова дела нема ко да изводи.

На крају сматрамо да улога Секције Удружења композитора Србије за Косово треба да буде далеко већа и да свој рад каналише управо на овим питањима, јер то је један од примарних задатака у њиховом раду. Друштвено–политичке организације такође би требало да се више ангажују за повећање средстава која друштвена заједница одваја за музички живот и да се ово питање једном коначно стави на дневни ред Покрајинског културно–просветног већа како би се и овој уметности код нас коначно дало места под сунцем.