Идеја о прослави 550. годишњице Ресавске школе

На досадашњим скуповима и саветовањима чији је предмет разматрања била култура у нашој републици, најчешће се полазило са аспекта интереса подручја говорника или интереса одређене институције коју представља. Мислим да то није лоше, јер сви ми најбоље познајемо стање и проблеме сопствене средине из које потичемо. Међутим, сматрам да је неопходно потребно да се све ствари сагледавају шире и комплексније, нашта је указао и друг Стеван Мајсторовић у својој дискусији у Смедеревској Паланци. Неопходно је потребно да се дефинише и одреди шта је то култура, коју културу желимо на нивоу републике, односно где се налазимо, и који су приоритетни задаци, чији су они у складу са свим специфичностима наше републике и у складу са степеном развоја појединих подручја, у чему Конгрес треба да има очекивану улогу.

За брже мењање стања у култури нужна је заинтересованост свих фактора и на свим нивоима а заједнице културе морају да обједине све те интересе и да добију своје право место.

Мање развијене средине, подручја општина које добијају допунска средства од републике, између осталог и за потребе културе, суочене су у досадашњим условима са посебним проблемима у финансирању културе и делатности из области културе, због чега је неопходно мењати такве односе који би довели до превазилажења претежног буџетског финансирања културе, до утврђивања сталних извора за финансирање потреба из области културе и до наменског преношења средстава не преко буџета општине него Заједницама културе. Није тешко да се примети из досадашње праксе да су се ова средства добијена од Републике најчешће ненаменски користила, а делатности из области културе којима су она намењена остале без њих.

Значајно место у култури има филм, а приказивање филмова односно гледање је у појединим мање развијеним срединама основни и најчешћи културни доживљај. Због тога је неопходно преиспитати односе у финансирању филмске делатности — од снимања и дистрибуције до приказивања.

Овде желим да истакнем и коришћење средстава која се формирају од филмског доприноса, а која су искључиви приход Републике. Предложио бих да средства која потичу од филмског доприноса остају подручју на коме се убиру за наменске инвестиције у објекте за приказивање филмова. Ова средства, иако скромна, омогућила би да просторије у којима се приказују филмови изгледају пријатније, јер је и то важно за посетиоце, поготово сада када су сале често полупразне. Заложио бих се за равноправни положај у финансирању свих институција, од произвођача и дистрибутера до приказивача филмова.

Користим прилику истовремено да упознам овај величанствени скуп — Конгрес културне акције — и истовремено да затражим подршку иницијативе библиотекара Средњег Поморавља, Ресаве и Левча за прославу 550 година Ресавске школе и за њену рестаурацију у периоду до 1975. године, односно у периоду за који се доноси средњорочни план развоја наше Републике.

Дозволите ми да, поштујући Пословник Конгреса, прочитам део реферата посвећеног иницијативи за прославу 550-те годишњице Ресавске школе са Скупштине библиотекара Средњег Поморавља, Ресаве и Левча од 28. маја ове године.

„Подручје Средњег Поморавља, Левча и Ресаве обилује веома богатом прошлошћу политичког и културног живота. Од најранијих дана оно је представљало мост између Европе и Азије и имало изванредни значај у освајачким походима у оба правца. Становништво овог подручја је било стално изложено борби за свој опстанак. Из тих разлога је и српски Деспот Стеван Лазаревић у кањону Ресаве подигао јако утврђени град са манастиром Манасијом (1406–1418).

Манастир Манасија са градом и због ванредне архитектуре и живописа и његове огромне културне мисије стављен је под заштиту државе као споменик културе првога реда. Град има једанаест кула са високим бедемима и у своје време одговарао је свим стратегијским потребама.

Сама црква припада стилу моравске школе. Основа цркве је у облику Триконхоса (крст са трима апсидама) и има три брода. Висина централног кубета износи, рачунајући од пода, 24,05 м.

Живопис у манастиру Ресави (Манасији) је страдао и јако је оштећен, али из онога што је остало види се да он представља један од најлепших живописа српског средњевековног сликарства.

Оно чиме је српски народ посебно поносан јесте Ресавска школа коју је подигао српски Деспот Стеван Лазаревић. Још од пада Бугарске под Турке 1393. године, многи учени људи и калуђери нашли су уточиште у Србији, нарочито на двору Деспота Стевана и у његовом манастиру Ресави. Стеван се и сам бавио књижевношћу и волео књиге, те је од Ресаве направио центар за поправку превода и преписа црквених књига, познат као Ресавска школа. У Стеваново време писала је своју дирљиву похвалу Кнезу Лазару монахиња Јефимија, која је вероватно и умрла на његовом двору. На челу ове школе био је веома учени бугарски емигрант Константин Филозоф, а затим Григорије Цамблак. Преводи и преписи Ресавске школе били су толико тачни и исправни да су низ столећа служили као најбољи обрасци. Какав је углед уживала ова школа може се видети из записа једног хиландарског калуђера из 1667. године, где стоји да се не мења у његовој књизи ништа „јер смо преписали од добра извода од старих преводилаца ресавских који су без мане“. Ресава је у то време била превазишла и сам Хиландар. Утицај ове школе осећа се и ван граница Србије.

Стеван је био веома образован човек и као мађарски племић био је јако цењен на мађарском двору. Тако је на његов захтев у пустињи Љубостињској преведен Стари Завет и Зонара. Игумана Лешњанског манастира Венедикта слао је у Свету гору да му преведе Шестоднев Јована Златоустог. Од књига његове библиотеке и данас се чува у Светој гори у манастиру Кастомониту [грешка у транскрипцији, у питању је Констамонит; грч. Μονη Κοσταμονιτου, прим. прир. 2025.] Теофилактово тумачење јеванђелија. Рукописа има и у Одеси, Лењинграду, Светој гори, а можда и у другим земљама. Мали број рукописа је сачуван који је настао у Манасији, али има доста рукописа који су настали и у другим манастирима по обрасцу Ресавске школе. Зна се да таквих рукописа има и у Пећкој патријаршији.

Поред преписа и превода, у „Ресави“ су написани и неки оригинални радови. Деспот Стеван је и сам писао књиге, од њега имамо „Слово љубве“, „Душе полезноје спасеније“ и „Мудрост и пророчествије“. У Ресави је написана и биографија Деспота Стевана од Константина Филозофа.

Због његове велике наклоности књизи прозван је „Вторим Манасијем“ поређујући га са Манасијем, великим византијским књижевником XII века. Мисли се да је његов манастир Ресава због тога доцније прозван Манасија.

Идеја о прослави 550. годишњице Ресавске школе никла је међу библиотечким радницима раније. Нешто више је о томе речено на седници удружења библиотекара за Средње Поморавље на Грзи, а нарочито на састанку у Светозареву, где су библиотекари Народне библиотеке СР Србије пружили пуну подршку и захтевали да се матична библиотека у Деспотовцу, обрати Народној библиотеци СРС за помоћ око реализације ове идеје. У разговорима који су вођени у Народној библиотеци СРС у Београду, Народна библиотека се примила покровитељства око ове прославе и отварања Сталне изложбе ресавских рукописа у припрати цркве. У том циљу стручна екипа Народне библиотеке на челу са Др. Димитријем Богдановићем, начелником археографског одељења, посетила је библиотеку у Деспотовцу и манастир Манасију и извршила преглед рукописа и осталих књига које поседује Манасија. Сада стручна служба ради на одабирању ресавских рукописа из Пећке патријаршије и других манастира у Србији. Из оних места где се не могу добити оригинали (Одеса, Лењинград, Света гора, Будимпешта и др.) урадиће се фото–копије и колор филмови. Системом осветљавања помоћу сијалица рукописи ће бити изложени у касетама под мат стаклом у природној величини и боји.

Стална Изложба треба да садржи колор филмове свих старих рукописа Ресавске школе без обзира где су они настали, затим књиге са споменичким својством и ретке књиге.

У самом манастиру постоји, поред рукописа, и око 2.000 књига листова и часописа, међу којима има и врло старих, штампаних у Русији, Немачкој, Мађарској, Грчкој и другим земљама Европе.“

Сматрам да Ресавска школа, њена рестаурација и прослава 550–годишњице превазилазе могућности Општине Деспотовац на чијем се подручју налази, као и региона Средњег Поморавља, Левча и Ресаве, и да ће ова идеја и иницијатива да наиђе на разумевање, подршку и пуну помоћ овог скупа око заштите овог културног блага на корист науке и културе српског народа и наше републике.