Настава књижевности на универзитету и њен удео у јачању културне самосвести

1. У тренуцима кад, у оквиру реформе универзитета, преиспитујемо наставне програме, методе и процесе, настава књижевности се упућује новим смеровима.

Ни на универзитету, а ни у другим просветно–образовним институцијама, она не би требало да буде само фактографско поучавање о књижевним и културним тековинама прошлости, о духовном наслеђу, о књижевноисторијским и естетским формацијама, структурама, стиловима, већ исто толико стварање и јачање културне самосвести: неговање схватања да је књижевност, да је књига људска ствар и стална животна потреба, саставни део нашег постојања, нешто што би човека, сваког образованог појединца, према степену његове перцептивне моћи, требало да прати у свим његовим данима, а не да књига буде тек један од облика принуде у школским сферама, нешто апстрактно и наметнуто, због чега неко, кад заврши студије или школовање, може да буде малтене срећан што се тог намета и терета најзад ослободио.

Овај наш проблем: да студирање књижевности буде и истинско присвајање књижевности као једног од највећих добара живота — није само наш данашњи проблем. Он постоји одавно. Римски реторичар и књижевни теоретичар, Марко Флавије Квинтилијан, каже: „Љубав за литературу и читање песника није ограничено на доба школовања, већ се завршава тек са самим животом.“ — То је та сталност ка којој, ето, и ми тежимо.

Настава књижевности јесте један од битних момената који доприносе уобличавању естетске стране живота као аутентичне духовне пуноће. Но пут до ње дуг је и сложен. Њен основ је, наравно, — кад је реч о настави књижевности, — наука, систем стручних знања, али не само она. У слободи стваралаштва којом располажемо и коју развијамо, постоје и други елементи које треба непосредније обухватити. У самоуправном, изразито политичком и револуционарном друштву какво је наше, не бисмо смели испуштати из вида кореспондирање и додир, живо прожимање политичких и духовних феномена, толико иначе карактеристично за савремену, модерну уметност. Не треба се унапред бојати, ни млитаво пуритански зазирати од политике као неминовно декларативне и утилитарне теме: јер у рукама правог песника и она може бити највиша поезија. Занемаримо ли пак, испустимо ли у тој области идеологију, политику, — коме је онда остављамо и коме је препуштамо?

Поред тога што не би смела да одваја и клони револуционарног активизма, — који је заправо само продужена свест о савремености у духовној сфери, — настава књижевности би, чини ми се, могла и да оживљава извесна начела моралног идеализма на која, у журби испуњавања задатака дана, често заборављамо. Известан пад моралних вредности, или њихово занемаривање, рекло би се неизбежно у младом друштву као што је наше, које је у превирању и наглом развоју, или утапање у оно што је чулно, практично и непосредно субјекту корисно, — ту бисмо појаву, не потцењујући је нимало, морали данас да суочавамо са неким универзалним категоријама хуманости, самодисциплине, стваралачке несебичности и радног самопрегора (без обзира ако тај захтев, у нервози времена, зазвучи можда помало дисонантно или старомодно), повезујући, усклађујући убеђења и душевност, снагу и имагинацију, истину и лепоту, дакле упоредно „образовање и буђење душа“, како је то једном формулисао Хегел.

Све је то задатак хуманитета, културе: сарађивати са духовним вредностима значи, пре свега, разумевати их, и тако присвајати. користити се њима, а не само их на речима (привидно) поштовати или обоготворавати, да би потом биле утолико лакше и сасвим комотно заборављене.

2. Најчешће се код нас слави и готово митологизује писац, уметник, творац духовних и књижевних вредности, а затим, још више, у готово беспримерној неумерености: артисти и певачи, „звезде“, „старови“, јунаци естраде.

Неоспорно је да они први то у знатној мери и заслужују. Али се при том, у повлађивању идеолопоклоничкој забављачкој неурози, у приличној несразмери заборавља или чак не цени читалац, онај појединац који се спонтано, некористољубиво, радознало интересује за културу и уметност. Њега (неправедно) третирају често само као потрошача, конзумента културе — речено језиком те практичарске концепције и терминологије —, мада је он заправо циљ, једна од оних инстанци ка којој су вредности усмерене и којој су намењене. Ако се негује култ ствараоца, и, поготово, култ естрадне „звезде“, зашто се одговарајућа пажња не би посветила и читаоцу? Писац је, оправдано, ту, у првим редовима јавне сцене, он је тај кога истичу или који се сам истиче. Читалац пак, онај ко треба да прихвати, реализује и отелотвори духовне поруке, вредности, идеје, неуважаван је довољно, анониман је, невидљив, он је увек тај који је скромнији, тиши, готово уљуднији.

Имамо затим, у вези с тим потискивањем, и ту, можда парадоксалну, ситуацију да, у целини узевши, међу нашим студентима постоји динамично и живо интересовање за савремено стваралаштво, за све оно што се данас у књижевности и култури ствара и догађа, али кад треба о томе да се проговори, онда је то често у виду најогољенијих социолошких схема и празних дефиниција, Фраза о „тешком животу наших народа у прошлости“ и сад је још једна од веома раширених крилатица којом се надомештају и „покривају“ одговори на многа књижевна питања. То је дефект у култури говора: јасно се уочава да саговорник осећа и познаје ствари, али их изражава круто, поједностављено, са извесном нелагодношћу и без већег нијансирања. (У свакодневном саобраћању пак тај говор је, знамо, кудикамо „лагоднији“, „слободнији“, утолико што се у њему не примењују и не поштују каткад ни елементи најелементарније пристојности.)

Како, дакле, омогућити интензивнију артикулацију интелектуалности у процесу самореализације и самоспознаје појединца? Или: шта је то што ту артикулацију и самореализацију успорава, смањује или деградира? — Можда то „кочење“ говора долази отуд што студенти, будући професори, сем што на то не обраћају довољно пажње као на спољашњу чињеницу, истовремено осећају унутарњу празнину: не знају, наиме, поуздано на какву своју будућност могу рачунати: она им је, у погледу даљих радних перспектива, а и понечег другог, још увек прилично неизвесна. Ми можемо, потом, на појединим подручјима духовне и културне делатности, упорно радити, максимално стремити ка продубљивању схватања, изоштравању укуса и смисла за вредности а да то ипак остане само делимичан напор и резултат. Ми можемо говорити о предностима књиге, о потреби њенога сталног присуства у људском животу, о истинској духовности и мишљењу, — али погледајмо ипак мало и око себе, ослушнимо. Шта се дешава?

3. Ми смо опкољени готово са свих страна. Отворимо ли радио, ако се осврнемо ка киосцима где се продају новине, погледамо ли шта се на филмском платну, у биоскопима даје и догађа — установићемо, с мањом или већом паником, да смо изложени перманентној и систематској агресији шунда у различитим и све „богатијим“ његовим формама.

То је тај наш јад, тај штампани пакао, те звучне, снимљено–целулоидне, типографисане нискости: то је, у извесном метафизичком смислу, једна готово Апсолутна Тровачница, а у ствари дискретно или отворено, подривање тежњи револуционарног друштва у име некаквог неоварварског, комерцијалног и крајње банализованог авангардизма, то је неумољиво порнографско разарање ума коме се не одупиремо довољно, а које, намећући, хипостазирајући психозу и облике лаког и слатког, забавног, површно–илузионистичког и у суштини вулгарног живота, унапред чини беспредметним и сувишним готово сва стварна културна прегнућа. Ко управља, ко води ту антикултурну реакцију, ту бестидну диверзију? — Једино што је засад евидентно то је да шунд паралише, спречава сазнавање културних вредности, спречава да се дође до књиге, поготово кад је већ и сама књига, својом ценом, такође не мала препрека самој себи.

Ово је код нас био а биће још свакако предмет свестраних анализа. Овде пак није уопште реч о подвајању и сукобу између такозване масовне и врхунске или елитне културе, ни о визији некакве тоталне културе која би била спасоносно решење и лек за све невоље, нити је шунд алиби, и изговор за наше грешке у културној политици. Посреди је потреба да сагледамо стање ствари и истину, потреба да се најзад одлучније делује, да се елиминише супремација неких крајности и накарадности које уништавају оно што је суштинско, значи хумано и дубоко људско, и то подједнако у животу културе као и у култури свакодневног живљења и живота.

Као што претпоставка наставе књижевности на универзитету није у томе да се ограничава и учаурује у езотеричности или прагматизам апсолутистички специјалистичког расуђивања него да суделује, да саучествује, између осталог, у динамизму савремених социјалних и културних стремљења, чиме жели да на књижевност укаже као на људску чињеницу и присну људску ствар, и чиме настоји да буде отворена према стварности друштва и времена, тако не би смело да јој се деси да, у том настојању, у том отварању, буде директно оповргавана и преплављена оним што је сушта супротност културе, књижевности, стваралачког, критичког духа и слободне људске мисли, — шундом и кичем. Тек кад се бар делимично ослободимо њиховог притиска и масовног терора, моћи ћемо можда, уз остале ангажоване иницијативе, стварно почети да рачунамо и на ширу примену цивилизаторних функција литературе и уметности у животу око нас и у нама. А дотле, морамо коначно постати свесни да ширење и господарење шунда демантују не само све оно о чему, у смислу великих људских и социјалистичких идеала и циљева, говоримо и расправљамо у књигама, у факултетским салама и на другим стециштима јавног деловања, и данас овде, на овом месту, у овом знаменитом граду, већ демантују и самог човека, у најдубљим темељима његовог бића.