Утицај младих на културну политику

Желела бих нешто више да кажем о културној политици у нас и посебно о могућности утицаја младих на креирање те политике.

Упрошћено говорећи, у том погледу у нашем друштву су постојала два периода. Први, у коме је о циљевима развоја културе, културним вредностима одлучивао неко ко сам не припада тој сфери, него је био део механизма власти који је имао сопствену логику. Други, када је учињен покушај да о свему томе одлучују колективни органи самих културних стваралаца. Због тога је вероватно тачан закључак да ми нисмо имали културну политику или, бар, да никада нисмо имали једну целовиту културну политику.

По мом мишљењу, културну политику у нашем друштву не може одређивати ни политички фактор нити само културни ствараоци. Културна политика, друштвена културна политика може да се креира само у сучељавању интереса оних који културу стварају и оних (дозволите да употребим тај израз) који је троше — а то су људи из разних колектива, грађани, ученици и студенти. На тај начин може се одредити укупан правац развоја културе, приоритети, ствари које ће се формирати, које ће бити доминантне итд. Када размишљам о томе који би медијум то омогућио, видим велику могућност у интересним заједницама културе које се управо формирају. Оне су за сада пре свега, асоцијације које служе расподели средстава добијених буџетским путем. Наравно, уколико би оне постале нешто више — утолико би то захтевало измену у начину финансирања, што је повезано и са изменом целог система секундарне расподеле (нпр. у том смислу да радне организације наменски издвајају допринос за одређени програм развоја културе на неком подручју итд.). Али, најбитније у свему томе је што интересне заједнице у области културе могу да постану формални оквир за стварање шире — друштвене културне политике.

У свему томе, млади преко својих политичких организација, а посебно млади ствараоци, треба да имају врло велику улогу. У вези са тим се одмах намеће питање односа младих и културе и проблем колико млади усвајају стварне културне вредности. О томе је по мом мишљењу у раду Конгреса било доста речи и врло се успешно говорило. Хтела бих само да кажем да у ситуацији у којој се сада налазимо, а њене карактеристике су одсуство културне политике и оно што економисти називају прелажење прага неразвијености, приградска култура Лепе Лукић и Силване наилази на широк одјек и прихватање. Мењање такве ситуације је тежак посао, институције и организације које васпитавају младог човека налазе се пред изузетно сложеним задатком. До сада је изречено много критика на рачун школе, често је понављано да је школа још увек само образовна установа, да не делује васпитно, да, између осталог, не развија навику учешћа у културном збивању код младих. Мислим да је то тачно. Ученицима се пружају гомиле чињеница, а не подстичу се на самостално размишљање. Школа је, како је речено на једном омладинском скупу у Београду, укратко: термин, традиција и конвенција. Ученицима много више него до сада треба приближити модерна збивања у култури, пружити модерна знања — а не да се сва прича о уметности и књижевности завршава са почетком XX века. Млади човек већ увелико живи у XX веку и треба код њега развити осећај и способност да вреднује и оцењује оно што се око њега збива. О савременом свету се у школи мало учи. За ученика читав један свет, кога Маршал Маклуан назива добом електричне културе, као да не постоји.

Овде се много говорило и о усвајању правих културних вредности. Мислим да се управо у том смислу у школи чине озбиљне грешке. Не треба ученику „наметати“ културу, одређивати: ово је добро, а ово није. У име културе не треба одређивати, нпр. шта се сме, а шта се не сме читати. То може имати сасвим супротан ефекат. Ученика треба оспособити да просуђује сам, као разумно биће, да сам одреди шта је добро. Ако терамо младе да нешто унапред осуде, учимо их да буду лицемерни. Ученик осуђује „Чик“ јер су га научили да је то ред, а иначе га чита. Мислим да је управо такво било и јучерашње спаљивање шунда испред конгресне дворане. То је управо афирмисање лицемерја, и то да против некултуре можемо реаговати некултурно.

Желела бих да споменем још један проблем. У школи морамо неговати стваралаштво младих, навику за активним учешћем у културном збивању. За то у школи постоје велике могућности: разноразне секције, приредбе итд. које само треба извући из старих канона и дати могућности младима да раде онако како они хоће. Политичке организације, пре свега Савез омладине и друге организације младих, морају више него до сада форсирати младе ствараоце, дати им могућност да раде у културним институцијама, издавачким кућама, настојати да у разним домовима омладине, домовима културе, дођу до изражаја и да се њихова реч чује.

Ако акцију усмеримо у овим правцима и ако на тој основи повежемо младе у једну хомогену целину, мислим да ће и њихов утицај на креирање културне политике бити већи, што само може имати значајне позитивне ефекте на кретања у култури с обзиром на стваралачки допринос младих и на многе, још неискоришћене могућности.