Радничка класа никад није доводила у питање материјалну основу културе

Култура и образовање имају обавезу да сталном сарадњом са привредом унапређују општи културни, естетски и образовни ниво свих носилаца процеса рада, да испитују и задовољавају њихове потребе, јер се интерес друштва и радног човека не своди само на обављање радних операција које диктира машина већ на унапређење свих чинилаца који обезбеђују општедруштвени и лични стандард.

Ово је та сфера у којој се интереси културе и образовања и интереси привреде органски повезују и допуњују. Да би радни људи у привреди задовољили своје културне и образовне потребе, чије финансирање као ствараоци вишка рада прихватају и подносе, они морају практично да буду стављени у позицију да равноправно са културним радницима одлучују о политици, култури, културном развитку. Без тога, свако захватање за област културе и образовања привреда сматра отуђивањем средстава, па није никакво чудо што успорава или се противи њиховом одливању у делатности од којих не осећа видљивије повратне ефекте. И ако се од привреде посредним путем издвајају знатна средства за потребе културе и културног живота, радничка класа никада није доводила у питање материјалну основу културе, мада она још ни до данас није сама себе довољно укључила у низ подручја културног живота. Такво стање је пре свега последица спорног мењања посредничких односа, као и чињеница да се привреда и култура недовољно повезују директно и на заједничким интересима. Културни живот се може развијати непосредно у радној организацији само у одређеним облицима. Они су као такви део општедруштвене културе, који се креира интегрално и мимо радних организација у производњи. Због тога, процес недељивог културног развоја намеће мању или већу потребу удруживања средстава радних организација из привреде са средствима културних и образовних установа. Не мисли се овим само на једноставно преливање ових средстава на рачун заједница културе, културних и образовних установа, већ на таква удруживања којима је претходило утврђивање конкретних програма санкционисаних кроз самоуправне договоре.

Стварају се велики интеграциони процеси, чине се почетнички кораци на усавршавању функције здружених предузећа. Међу њима је и образовна функција. Определили смо се за тржишну привреду, да конкуришемо на светском тржишту, да се укључимо у међународну поделу рада. За такву привреду потребан је и кадар који ће одговарати свим тим захтевима. Мислим да би Конгрес у том смислу образовној функцији требао да да одговарајућу боју и тон. Пре свега, мислим на усклађивање програма са повећаним захтевима у привреди, јер поред општедруштвеног програм образовања мора да садржи далеко конкретније повезивање образовних установа са привредом. Она у корак треба да прати њен развој и визионарски гледа на сутра и да јој такав кадар припрема. Ситуација каква је сада не задовољава, напротив она је у супротности са нашим тенденцијама. Изостала је друштвена контрола. Верификоване установе комерцијализовале су се до те мере да оне више не обављају своју наменску функцију. Образовање уз рад данас се углавном обавља на два начина: редовним двогодишњим, односно трогодишњим школовањем и стицањем дипломе квалификованог или висококвалификованог радника за пар дана, колико трају формални испити, уз недозвољено високе цене за наводно добијено знање. Ако се ово дивљање и самовоља у образовању не спречи, то може да има озбиљне последице за привреду.

Треба довести у равноправан положај запослену омладину, која у нашој Републици чини импозантну цифру, да од друштва добије општеобразовно и стручно знање на начин који се обавља у редовним школама, и то тако да се програм реконструише према захтевима привреде, да школовање уз рад буде бесплатно, као што је то у редовним школама, да се преживели законски прописи мењају, пре свега они који онемогућавају младом човеку да се развија у струци.

Запосленој омладини требало би омогућити да стиче нова знања из својих занимања, јер се тако добија квалитет и конкуренција знања. Важећим прописима радник се прво распореди на радно место, па се онда за њега образује, уместо обратно.

Залажем се да уђе у део закључака да се укину импровизоване установе образовања, да се повежу школски центри у великим здруженим предузећима, да образовање уз рад буде искључиво у верификованим установама са пуним фондом образовног програма и да се таквом кадру омогући исти третман при упису на Више и Високе школе који се примењује са редовним средњим образовањем.