Омладина, образовање и култура

О сваком питању, о свакој теми, па, с тога, и о теми „Омладина, образовање и култура“, може се расправљати на волтеровски начин, Волтеровом методом. Има, наиме, Волтер једно дело у коме о истим питањима воде дијалог, односно иста питања расправљају — оптимиста и песимиста. Ја ово спомињем, наиме, због тога што сам се, узимајући вам време да нешто укратко кажем о нашем данашњем културном тренутку, определио да о њему — а у вези с основном темом коју разматра ова Комисија — говорим, упркос свему, са позиције оптимисте.

Основицу на којој треба и на којој је истовремено и једино реално пројектовати и конципирати сваки будући национални програм културног развоја, нема сумње, мора представљати правилна оцена садашњег стања, јасно сагледавање достигнутог степена опште наше културне развијености.

Шта, пак, карактерише наш савремени културни тренутак, или — да питање поставим тачније и директније — на ком се степену културне развијености у целини као нација данас налазимо?

Према методологији која се данас у свету најчешће практикује, а коју поред осталог практикује и УНЕСКО, у процењивању степена културне развијености појединих друштава, односно друштвених заједница, а која се изводи из образовне пирамиде становништва, а заснива на увођењу, односно установљавању четири димензије, четири степена образованости становништва, од којих сваки има своју скаларску, односно бодовну вредност, при чему се културно неразвијеним заједницама сматрају оне чији образовни потенцијал износи до 5 бодовних јединица, културно полуразвијеним оне чији образовни потенцијал износи од 6 до 15 бодовних јединица, а културно развијеним оне чији образовни потенцијал становништва износи више од 16 бодовних јединица, образовни потенцијал становништва Србије износи данас око 11 бодовних јединица, те она — по овим критеријумима — спада у културно полуразвијене заједнице.

Историјско заостајање у општем развоју земље, изазвано раним губитком државне и националне самосталности, имало је у Србији за последицу не само успоравање нормалног културног раста, већ — због услова окупације и релативно ниске цивилизованости окупатора — и скоро потпун вишевековни прекид, односно крупан и дуг дисконтинуитет у развоју националне културе. Једна од последица ових и оваквих историјских услова била је да је у Србији пред други светски рат, — а то значи још половином овог XX века, тј. у ери отпочињања треће научне револуције у свету, епохи електронике и отпочињања коришћења енергије атомског језгра, успешног преношења звука и слике на даљину, савладаности земљине гравитације и остваривања међупланетарних космичких летова, од укупног броја њеног становништва скоро читава његова половина још увек била тотално неписмена и образовна пирамида становништва уопште била изванредно неповољна. Од укупног броја становништва у Србији, пред рат и непосредно после рата, било је, на пример, мање од један одсто (тачније само 0,7%) становника са високим образовањем, а свега 4% становника имало је средње образовање, док је читавих преосталих 95% становника од целокупног образовања имало највише основну школу, те је — такорећи — била без икаквог образовања. А то је било у време када је, на пример, у Француској 5% становника имало високо школско образовање, а 36 од сваких сто Француза имало средње образовање.

С обзиром да између нивоа образованости учесника у раду и степена продуктивности рада постоји висок степен корелативности, успешно учествовање у међународној подели рада и светском тржишту — за шта смо се после рата и револуције недвосмислено определили — тражило је сасвим другачију образовну структуру и, истовремено, постало је јасно да је ми, ако желимо да у њој равноправно учествујемо, морамо постићи. Постало је евидентно да је постојање великог броја необразованог и нискообразованог становништва, не само последица, већ да — ако се на време и довољно ефикасно не отклони — може да постане и узрок опште неразвијености земље, односно да висок проценат необразованих може да озбиљно задржи целокупан друштвени развитак.

Радикална измена образовне структуре становништва уграђена је као основна идеја у целокупну послератну просветну и културну политику Републике.

Какви су биланси ове политике, шта смо постигли и докле смо стигли у њеном остваривању?

Какве смо промене постигли у образовној структури младих генерација?

Да ли, наиме, оно што као оцена степена општекултурне развијености нације у глобалу, важи и за њене младе генерације?

Већ првим послератним просветним програмом био је обухваћен задатак пружања основног образовања целокупном становништву. У том циљу је значајно проширена мрежа основних школа, те се данас може рећи да у Републици више скоро нема насељеног места без основне школе. Највећи резултат екстензије основног школства је да је број неписмених у генерацијама које су прошле кроз школообавезни период за протеклих 25 година у ослобођеној земљи сведен на око 5%. Неписменост, истина, ни у овој популацији још није до краја ликвидирана; али, ако се узме у обзир да се по светским критеријумима и узансама толерише, односно занемарује до 3% неписменог становништва (толико га, на пример, данас има неписменог на Британским острвима) могао би се извести закључак да смо се у односу на нове, тј. послератне генерације веома приближили овом стању. Поред тога, у протеклом периоду базичним образовањем не само да је обухваћен већи број становништва него икада раније, већ је продужењем четворогодишње основне школе у осмогодишњу трајање основног образовања, тј. образовања обавезног за све, удвостручено. Повишењем обавезног основног образовања, базично образовање нових младих генерација је, у ствари, подигнуто на ниво раније ниже гимназије. А подизање нивоа базичног образовања целокупне младе популације на ниво раније ниже гимназије представља по себи тако крупан акт просветне политике, да у односу на општи образовни и културни стандард нације представља и значи, уистину, читаву културну револуцију. Истовремено у оквиру ових генерација огромно је дорастао број, односно процент оних који после основне школе (у њеном осмогодишњем трајању) настављају своје образовање и на другом, средњем ступњу образовања. Да би се схватила димензија у којој се данас код нас остварује средње образовање довољно је указати да — за разлику од стања пре рата, када је у свакој генерацији средњим образовањем било обухваћено само 4% припадника појединих генерација — данас у свакој генерацији стиче средње образовање скоро половина њених припадника. Може се, дакле, рећи да је и средње образовање, које је пре рата представљало, у ствари, образовање резервисано за мањину, почело — као и основно — да постаје масовно, односно да се као и оно претвара у образовање за све. Довољно је у том смислу указати да је данас у Србији средњим образовањем по величини обухваћена скоро исто онолика популација колика је до рата била обухваћена четвороразредном основном школом. Напослетку, високим образовањем обухваћено је у свакој генерацији око 10% њених припадника, тј. у савременим младим генерацијама високо образовање стиче сваки њихов десети члан, док је пре рата и револуције високо образовање у свакој генерацији стицао тек сваки њихов сто и педесети члан.

Оцена о степену културне развијености, која још увек важи за нацију узету у целини, према томе, не важи за њен млади нараштај, односно док се у односу на степен културне развијености нације узете у глобалу, евентуално још увек донекле може говорити као о културно полуразвијеној нацији, дотле се о младом њеном делу може већ говорити као о образовно високо развијеном њеном делу.

Подизањем образовног стандарда младе генерације, при том, не само да су створене неопходне претпоставке за њено широко и свестрано партиципирање на културним вредностима — и то подједнако у њиховом „трошењу“ као и њиховом произвођењу, односно стварању, већ и само образовање као такво не значи друго до акт културације. Човечанство се, наиме, не репродукује само биолошки већ и културно, те школа — пре свега — представља орган репродукције културе, медијум њеног преношења с поколења на поколење, инструмент одржања њеног континуитета. У бити својој образовање представља и значи успостављање комуникације човекове са културним вредностима, с резултатима људског стваралаштва, оплођивање, оплемењивање, очовечивање његово њима. Образовање и култура, наиме, не представљају две одвојене, засебне сфере између којих је тек потребно успоставити однос. Стога ће школа, уопште, у највећој мери испунити своју културну функцију ако ефикасно реализује своју образовну функцију. Другим речима, она ће то најбоље остварити ако правилно оствари свој образовни програм.

А могућности комуницирања с културним добрима у младе генерације су неупоредиво веће у поређењу с овим могућностима у свих ранијих генерација.

У поређењу са свим претходним генерацијама, у садашњим младим генерацијама је — поред осталог — огромно повећан број оних који знају стране језике, владају њима. А како језик представља важно средство комуникације, то се владањем њиме значајно умножавају комуникациони канали. А то није мала предност младе генерације.

Неупоредиво виша је, уз пут буди речено, и њихова техничка култура. Њихово партиципирање у култури се, уопште, не може мерити старим мерилима, пошто да се ради о битно измењеној и сасвим новој концепцији културе у којој они учествују, па се и права оцена о степену њиховог учествовања у њој може добити само ако се при мерењу употребе и нови критерији. Мора се, наиме, узети у обзир да данашње младе генерације живе усред цивилизације чији центри интересовања нису више претежно литерарни, као што су били од XVI до XVIII века, већ првенствено природнонаучни и технички. Ако се то нема у виду, може се о њеном учествовању у култури добити нетачна, потпуно искривљена слика.

Напослетку, усуђујем се да тврдим, да ни учествовање младе генерације у тзв. класичним видовима културе није мало. Довољно је ако се у том смислу констатује да једну од најмасовнијих омладинских организација данас код нас представља Музичка омладина, као и да уопште никад раније код нас није било толико диско–клубова и јавних фонотека, као ни толико дискофила међу младима као што их има данас; иако и овде, треба рећи, има неслагања у оценама у односу на музичке преференције младих. Упркос свему, остаје, међутим, чињеница масовне консумације музике од стране младих.

Због свега овога определио сам се за оптимистички прилаз теми „Омладина, образовање и култура“.