Аутентичне културне вредности и млади

Конгрес није место за опширна образлагања. Стога, ако ће се in medias res, мора се рећи: аутентичне културне вредности, без обзира да ли у односу на младе или и иначе, по својој природи су увек у опасности, било да су већ ту као устоличене и владајуће, било да су тек задатак, намера, визија конкретног дејства и развијања у стварности. С обзиром на то, ми смо у најгорој ситуацији онда када нисмо у стању да сагледамо сопствено делање и освестимо се али се устежемо да наступимо, а оно је као негативитет, ништавност и невредност ту. Ово не значи само непрепознавање себе и сопственог места, већ увек и непрепознавање узрока невредности, противвредности у подручју културе и носилаца тих невредности.

У друштвеном процесу, широко схваћеном, мора постојати неко ко ће правој вредности, односно ономе који је ствара — дати дужно признање. Питање је како се у друштвеном процесу диференцирају вредности и како стичу признање и ако то признање стичу једне а не друге — „криве“ а не „праве“ — зашто је то тако. Питање се може проширити и на то како обезбедити настанак оног што је вредно у култури, коме и шта треба дати да би се то претворило у непрестани процес превазилажења и трагања за оним што је у стварању примерније и подстицајније; затим, шта је стварна друштвена потреба и има ли ичег што би било вредно а да друштву, посредно или директно, не би било потребно. Може ли се, с обзиром на приговоре о тзв. елитизму, „аристократичности“ неких сфера културе и сл., тако нешто уопште замислити?

Очигледно је да смо у ситуацији у којој се истинска културна вредност не може означити као општеатрактивна или бар широкоатрактивна. Само је наизглед парадокс, а у ствари је непријатна истина, да, стварати вредности у овој области значи бавити се послом који се потцењује, упркос материјалном и друштвеном (формалном или стварном) признању које следи. Тако може бити једино ако у ширем друштвеном контексту не нађе оно што ће стварну културну вредност суштински чинити вредношћу: дакле, оно што човек цени, уважава, према чему није равнодушан, што осећа као сопствено испуњење и ка чему тежи. Ми такав, јасан вредносни концерт, који ће културну вредност чинити атрактивном — не налазимо. То не треба мешати с постојањем мерила вредности. Мерила вредности, више или мање, постоје, и какав ранг нешто треба да заузме може се знати. Углавном, није нејасно да ли је нешто вредно или није, већ је у питању како оно што је вредно учинити конституенсом свести људи, како му дати одговарајући ореол. Док се недвосмислено не утврди план вредности и док му се заиста не обезбеди дигнитет и првенство, акција, и ако је буде, завршаваће се као привремена помоћ, (тренутно) или ће се губити у магли резолуција и апела. Пресудно питање, дакле, није техничко–организацијске или финансијске природе — то долази касније само по себи. Извесна теорија културе, такође, узета изоловано, иако може бити значајна, не може сама битније дејствовати. Пресудно је какву ће култура имати „подлогу“, какву „климу“, какву „храну“ у општедруштвеним збивањима.

Процена неког стања најбоља је кад је истинита, а не кад теши или храбри. Најгора је онда кад мистификује. Ови разговори не смеју бити опсена — њих је и превише — већ морају указивати на путеве ка јасном концепту правих културних вредности. Невредност, у мери у којој у култури царује — а та је мера прилична — има и разрађену идеологију која је оправдава и потпомаже. То што је та опсенарска, свест искривљена невредности не смета да постоји. Већ и просечност значи сањивост која нас чини укоченим и неактивним; владавина невредности, међутим, чини нас потпуно беспомоћним пред разним видовима модерног варварства. Зато се овде морају оштром анализом разобличити такви ставови који су вођени „лажном свешћу“, разне „теорије“ о „култури и забави“, које отворено или прикривено у бити оправдавају постојеће невредности, њихово царство духовне убогости.

Невредност увек, и у култури, значи неслободу. Невредност може потицати од етатистичких притисака на слободу стваралаштва или од доктринарних „програмирања“ културе. Изостанак оваквих притисака не отвара самим тим простор слободи и плодном духу. Духовни „простор“ могу запосести и малограђански нихилизам и слепило — процес који такође можемо да пратимо око себе, широм наше домовине, и који осећамо на кожи. Малограђанска схватања у култури нису агресивна као што то може бити политичка сила, али су агресивна као вирусне епидемије: она се шире и укорењују невидљиво. Као и у случају политичке силе и њихови социјални носиоци, међутим, могу се идентификовати. Учмалост и учахуреност национализма такође може спречавати или ометати делотворно утемељивање хуманистичког концепта вредности у култури, нарочито ако се запада у искључивост, па се, рецимо, култура изједначује са овим или оним из националне повести, што данашњи и будући тренутак треба, по таквим концепцијама, да осветљава и одређује. Поменуте и друге опасности и сметње за егзистенцију аутентичних културних вредности међусобно се могу искључивати, и то је понекад случај, али и не морају. Оне се могу у спонтаним друштвеним и културним процесима и повезивати и заједно градити (што је нарочито видљиво када се посматрају временски токови, а не само један тренутак) суштински исти трозубац у „шапи“ социјалног и историјског безумља, коју треба сузбити.

Не платити данас данак ни једној од ових (и других) опасности значи бити на путу ка вредностима. Постојање ових опасности, када су јасно уочене, изазов је да их отклонимо.

Ако су ови разговори почетак одговорног и стварног планирања како да се то сузбијање изврши, како да се супротстави невредностима и како да се аутентичним културним вредностима омогући несметано деловање и раст, њихово учвршћивање, али и слободан преображај — онда се млади могу и морају третирати као његов најактивнији носилац, и то по самој природи ствари, по њиховој младости. Свакоме је јасно да је захтев за остваривањем праве и плодне везе између демократског социјалистичког друштвеног процеса, каквог га захтева садашњица и будућност, и установљавања и реализовања јасног и пунодејственог концепта културних вредности, упућен пре свега, иако не искључиво, онима који треба да у тој демократији најдуже остану и да се за њу боре и који имају највише пред собом и времена, али и задатака — да овим вредностима и надаље помичу хоризонте.

Јер, с постојећим невредностима сами млади не само да не могу изаћи на крај, већ најлакше могу постајати њихове жртве.

Ови разговори су тек упола успели ако остану само својеврсно самоосвешћивање (старих и младих), потребно је да пронађу и путеве за стварну акцију. Но, прави пут је то тек онда ако је прави у сваком свом поједином делу. Он је, дакле, задатак за све и не само за овај тренутак.