Уставни амандмани — гаранција за свеобухватнији развој језика и културе у вишенационалним срединама

Принцип равноправности народа и народности је уграђен у темеље нашег уставног поретка и представља важан чинилац у формирању и развоју културе у вишенационалној средини. Ово је сасвим разумљиво када се има на уму да је овај принцип био један од снажних покретачких снага наше народноослободилачке борбе. Међутим, и овај принцип је имао и има своју историју развитка. У првом нашем Уставу о народностима се говори као о националним мањинама. Устав од 1963. године оперише са термином народности — националне мањине. Уставни амандмани знају само за термин народности. Овде се не ради само о појмовном разликовању него о стварном положају народности и њиховом међусобном односу са народима којима живе заједно. Овај развитак положаја народности у нашој друштвеној заједници има свог одраза и на употребу језика народности. Код нас, одмах од почетка формирања наше нове друштвене заједнице, усвојен је принцип слободе употребе језика народности, а принцип равноправне употребе језика је примењиван само за народе. Шта значи право слободне употребе језика? Ово право значи да сваки грађанин Југославије може да користи свој језик на територији Југославије, али без обавезе да државни органи, радне и друге организације прихвате тај језик као језик међусобног комуницирања. Насупрот овоме, право на равноправну употребу језика народа и народности значи да сваки грађанин Југославије слободно може употребљавати свој језик на територији Југославије и да су државни органи и организације са јавним овлашћењима, као и радне и друге организације, дужни да тај језик прихвате и примене у поступку који воде поводом остваривања права или извршења обавеза грађана, разуме се у оквиру законских прописа и других општих аката. Ово право, према томе, представља значајан израз принципа равноправности народа и народности Југославије. Истовремено ово право отвара широке могућности за коришћење свог језика као најснажнијег средства изражавања мисли, идеја и оличења човековог бића. Култура се може развити само онда и у тој мери када и колико се користи свој језик у појединим националним срединама. Некоришћење свог језика у изражавању представља негацију своје сопствене културе. Таквих појава је било у појединим националним срединама, јер је било таквих схватања да само учење и рад на језику народа обезбеђује успех у животу.

Уставним амандманима, односно његовим одредбама којима се изражава принцип равноправности језика народа и народности, добили смо једну изванредну политичку, правну и моралну платформу за даљи снажнији развитак језичке културе, а исто тако и културе уопште, а то нарочито у вишенационалним срединама. То је уједно и гаранција за бржи и свеобухватнији развој културе уопште. Због тога наша настојања — између осталих — треба да буду усмерена у том правцу да уставни принципи о равноправности језика народа и народности буду доследно примењени кроз законе Републике и покрајина, кроз статуте општина, радних и других организација, а пре свега у свакодневном животу наше друштвене заједнице.