Човек у општем развоју друштва

Човек и његов мозак, као најсавршенији облик материје, човек као укупност друштвених односа, и кроз векове стваралац материјалних и духовних вредности, мора непрекидно продирати у суштине ствари, изналазити узроке појавама.

Време у коме живимо карактеристично је: сателити су полетели у небо, социјализам је постао владајући систем у многим земљама, у политици несврстаних скоро три четвртине човечанства назрело је своју шансу да преживи страхоте што их капиталистичко друштво примењује у борби за одбрану свога система. Једном речју, противуречности су изражене као никад до сада. И у таквом друштву, Југославија за многе људе света постаје предмет дивљења, у просто несхватљивом темпу материјалног развитка, херојском борбом наших људи, револуционарним преображајем, нашом политиком коју води Савез комуниста, на челу са другом Титом.

Међутим, обавезни смо и да констатујемо неке ствари. Јављале се оне у екстремном или тек у појавном облику, бацају сенку на огромне резултате у нашем свеобухватном развоју. Сетимо се само неких: једнога дана група просветних радника одбила је да уведе децу у разред, један путујући продавац књига зарадио више од писца чије је књиге продавао, једна угледна личност саградила викенд–кућу у којој други станују под кирију, једном предузећу више од 40% радника не долази на посао, један приватник има више од 100 милиона на књижици и томе слично.

Поставља се питање, где су узроци оваквим појавама? Једно самоуправно социјалистичко друштво, као што је ово наше, мора наћи начина да хетерогеност интереса доведе на такав степен који ће га покретати напред, уз што мање противуречности, и где лични интереси, морају, пре свега, бити у складу са општим интересима.

Ако културу схватимо као начин понашања човека када руководи, говори или производи, производио он употребне вредности или идеје, свеједно — онда ће питања која смо поставили добити једноставан одговор. Човек је у основи друштвеног развитка. Све што ваља као и оно што не ваља, производ је човековог ума. Све што смо створили, створили су наши људи. Недостатке смо поменули, али не да бисмо омаловажили резултате. Наши резултати су потврђени и не могу се омаловажавати.

Сврха нам је била да покренемо питања о новим улагањима у човека. При том, полазећи од сазнања да само висок степен развијености културе друштва, радничке класе, појединца, може својим богатством облика борбе надвладати појаве старог и потпомагати нове облике да се развијају, уз што мање противуречности. Култура је, рекли бисмо, основно оружје радничке класе у борби за очување наших тековина и правилно предвиђање будућег развитка нашег самоуправног социјалистичког друштва и социјалистичке демократије. Интернационалистички захтев је да радничка класа искористи све облике рада за пораст свог угледа, да обезбеди изградњу социјализма у складу са интересима радних људи. Структура радничке класе, њено социјално порекло и друге особине, носе сва обележја земље која се интензивно развија, отуда богатство различитости — наслеђених и стечених, које се исказују у сиромаштву културе за оне односе у које се желимо и морамо укључити. Време у коме живимо тражи висок степен културног нивоа, јер производња захтева оптималну примену економских принципа а односи, на свим нивоима, истанчано познавање основе друштва, елементе социјално политичке надградње, све облике друштвене свести, психокретања и слично. Наше време тражи свестране и рационалне личности, јер су односи широки, а оне морају бити у бази, у основи друштва, у материјалној производњи. Захтев који се поставља није само питање квалификације, стручне спреме, дипломе, броја прочитаних књига и броја виђених позоришних и филмских представа и изложби, питање слободног времена, стандарда, понашања, већ је све то, и још много више. Стећи вредности о којима говоримо питање је времена и схватања суштине постављених питања. Одговори које дајемо на питања културе не могу се оцењивати данас. На наше одговоре праву оцену ће дати генерације које следе.

Зато се улагања не смеју вршити само у машине и фабричке хале — то је чинио само капиталиста! — већ и у човека. У сваком инвестиционом динару мора се одредити и део који ће радном човеку омогућити услове да своју личност непрекидно уздиже на све виши степен.

Мишљења сам да ће само тако и једино тако наши људи моћи да се боље држе смерница, да смелије прихватају мере изборних органа, да спроводе законе, а то и јесте интерес нашег друштва и социјализма.

Зато је реално очекивати да ће наш Конгрес потврдити значај и улогу човека у општем развоју друштва, пре свега социјалистичког самоуправног друштва, одакле ће произићи и одговарајућа решења.